Postovi
Preseljenje
Posle više od godinu dana na ovoj adresi i 305 unetih postova, došlo je vreme da naše misli preselimo na drugo mesto. Od sada nasdvoje možete čitati na novoj adresi:
http://nasdvoje2.blogspot.com/
Obznanili nasdvoje u 9. siječanj 2009 21:45:01 | 0 komentara
NASDVOJE U RIMU: Naša mala palata
Kao što je redovnim čitaocima ovog bloga već poznato, nasdvoje su za novogodišnje praznike rešili da odu do Rima. Školska drugarica dugokosije polovine našeg malog ali kompaktnog tima je Rimljanka već nekoliko godina, a u Večnom gradu se nedavno i udala, pa smo, što se kaže, imali kod koga da odemo. Plan nije pokolebala ni vest da će drugarica Novu godinu slaviti sa suprugom kod svojih na Vračaru, pa smo nakon ukazanog poverenja shvatili da ćemo sami zveckati ključevima u glavnom gradu Italije. Time smo otišli korak dalje i od, u poslednje vreme vrlo hajpovanog kaučsrfinga, čime smo, bez sumnje otvorili novo poglavlje u istoriji turizma.
Same pripreme su, kao što već znate, trajale dugo, Italijani vam traže omanji Rat i mir da bi Vam dali ausvajs za boravak u njihovoj obećanoj zemlji. Kada je svako ponaosob od nasdvoje priložio uverljive dokaze da nema nameru da na crno paja patose, radi u šanku ili na pijaci na ionako preopterećenom tržištu rada EU, pošto nas brojne poslovne obaveze čekaju u Majci Srbiji, dobili smo nalepljeno kičasto ukrašeno parče papira koje zauzima celu stranu u pasošu i novogodišnja žurka je mogla da počne.
Samo je pre toga, trebalo naći prevoz do nje i nakon propale kombinacije sa studentima koji su busom išli u Rim, izbor je pao na voz, jer su sve avio karte koje smo mogli da priuštimo bile prodate. Maršruta je išla do Venecije, a onda iz Venecije presedanje za Večni grad.
Opskrbljeni brojnim muzičkim i literarnim sadržajima te nezaobilaznom hranom i odećom, ukrcali smo se na voz koji je nakon 16 sati puta trebalo da nas iskrca u nekadašnjem srcu Mletačke republike. Svi saveti iskusnijih putnika da bi trebalo da držimo sve četvoro oči otvorene zbog brojnih lopova u Hrvatskoj su pale u vodu, pošto je u celom vagonu osim nas bila samo još jedna osoba, kako u dolasku tako i u povratku, pa smo do mile volje uživali u čarima kupea samo za sebe (na pitanje koje je čitaocu odmah, makar i nesvesno, prostrujalo kroz glavu, odgovor je DA!).
Videsmo u mraku i magli silne toponime bivše nam domovine poput Vinkovaca i Zagreba, a kada su nabeđeni slovenački carinici morali da popuste pred snagom argumenata u našim pasošima prepustismo se carstvu snova. Oko pola osam stigli smo na stanicu Santa Lućija u Veneciji, da bar malo obiđemo grad, kad već imamo priliku.
U startu smo se zajebali, što odmah nismo kupili karte za Eurostar voz jer ih kasnije nije bilo više u prodaji, pa smo se u vetrovitoj Veneciji čekajući dva i po sata na sledeći termin do Rima smrzli kao pičke. Toliko smo dugo sedeli na stanici da su nas čak i karabinjeri legitimisali, pitajući nas da nismo s Kosova, na šta rekosmo da nismo, mada je trebalo da kažemo da jesmo, čisto da vidimo kako bi se onda ponašali...
Pre toga smo se malo prošetali po gradu. Pošto je bila nedelja, i to u osam ujutro, dočekale su nas puste uličice, kanali i građevine. Odmah je jasno da je u pitanju grad sa bogatom tradicijom, pošto je 14 od 15 zgrada pored kojih prođeš staro i lepo kao slika, plus tu su brojne crkve i druge istorijske građevine te neizbežni mostovi, kojih ima mali milion.
Ne verujem da je iko od nasdvoje bio srećniji kad je naš voz, čitavih 45 minuta pre polaska već bio na peronu. Eurostar vozovi su najskuplji u Italiji, ali za rutu od Venecije do Rima im treba nešto manje od 4 i po sata. U povratku smo išli Inter City plus vozom, koji malo više liči na naše i jeftiniji je a takođe ne kasni, pa su se upozorenja po netu da je italijanska železnica pogubljena u vremenu pokazala kao netačna.
Na karti je pisalo da ćemo stići u 17:10 u Rim i stigli smo u 17:12. Usput smo videli nešto i od Bolonje i Firence, koje su očigledno vrlo blizu. U vozu imaš svoj stočić i mogućnost, da ako si poneo slušalice, slušaš radio, a baja koji je sedeo do mene je opušteno gledao neki horor na lap topu. S obzirom na veličinu zemlje, lepo je videti da železnica funkcioniše.
I kad pričamo o veličini, prvi susret sa Rimom je zaista grandiozan - železnička stanica Termini je smeštena u samom centru grada i podseća na aerodrom. Ona je ujedno i čvorište dve metro linije koje saobraćaju gradom - nama je trebala narandžasta (linija A), dok smo se plavom (linija B) vozili jednom. Karte se kupuju preko automata i koštaju jedan evro. U pitanju je kartica koju moraš da iskoristiš 75 minuta od same kupovine, a gotivno je da za istu cenu možeš i da presedaš.
Metroi na liniji A su toliko čisti da maltene možeš da jedeš sa poda. Kao i u vozu, postoji spiker koji te non-stop obaveštava koja je sledeća stanica, a za gluve je tu i displej koji, kada voz stane, pokazuje strelicom na koja vrata silaziš. Generalno, grad je pun putokaza i znakova, osmišljen tako da se i najsmotaniji posetilac (kao npr. ja) lako snađe.
Naš stančić je bio smešten na sedmoj stanici koja se zove Porta Furba od Terminija kada se ide u pravcu Anagnina, a suprotan smer se zove Batistini. Pravci su dobili ime po početnim stanicama. Utisci o rimskom metrou su veoma povoljni, voz na liniji A nikada nismo čekali duže od četiri minuta. Malo je neveselija slika druge linije, gde su metroi stari i čekanje je duže, ali sa njom ionako nismo imali puno dodirnih tačaka.
U našem kraju, koji važi za emigrantski, pregršt je "Mohamedovih Kol centara", "Mahmudovih supermarketa" i sl. koji brzo doprinose utisku da je Rim i dalje metropola. Ideološki rat grafitima je takođe prisutan, a mi smo po svemu sudeći bili u crvenkastom kraju, jer su zidovi vrištali o nepravdama kapitalizma i države...
Nakon silnih peripetija sa ključem, nekako dođosmo do našeg malog ali vrlo ljupkog stančića i pošto smo se okrepili, krenusmo kod Mahmuda da kupimo hranu i piće. Cene, obrni-okreni su tu negde sa našim, mada je izbor ono što je meni neprestano zadavalo glavobolju - ako ima više od tri alternative za jednu potrepštinu, dugo nisam mogao da se odlučim. Kada mi je prodavačica u radnji stavila duplu kesu za viski, shvatio sam da smo u dobrom društvu.
Kao što svaki gastrofil zna, jeli smo kao bogovi: milion vrsta testenina, milion vrsta jogurta, milion vrsta sireva, milion vrsta mesa... Italija je raj u kome nećeš ostati gladan. Pošto smo imali mogućnost za to, neprestano smo kuvali, a kada bi nam dosadilo, na raspologanju su bile bezbrojne sendvič kombinacije.
Stan nam je bio super opremljen u audio-tehničkom smislu, dok od gledanja DVD-ja nije bilo ništa jer plejer uglavnom nije čitao titlove, pa smo se tek za samu Novu godinu počastili gledanjem Ivkove slave, koji je, uzgred budi rečeno, neopevana kršina, baš kao i italijanski TV program koji je u novogodišnjoj noći na većini od 40 kanala koji su nam bili na raspolaganju nudio simbiozu iskustava pevanja na otvorenom sa scensko-kostimografskim rešenjima na tragu Zvezdi Granda i Operacije Trijumf. Ostali kanali su bili rezervisani za TV šopove gde je i najsmelija mašta nemoćna da zamisli ono što se tamo prodaje.
No, ono što je bitnije od svih tih stvari je sam grad. Dozirali smo naša putešestvija, ponašajući se kao pravi Rimljani. Prvog dana smo obišli glavninu spomenika smeštenih u gradu, sledećeg dana smo bili u poseti Korenu sveg zla Vatikanu, dok smo Koloseum videli dan pred povratak. Monumentalne građevine o kojima ne treba trošiti previše reči, recimo da je na mene najjači utisak ostavila Fontana di Trevi koja je počašćena dovoljnom količinom dinara i centi. Gde god da odeš, nisi mogao da mrdneš od armije Japanaca naoružanih besnim fotoaparatima, a tu se negde muvao i domaći lumpenproletarijat sačinjen od tamnoputijih emigranata koji na svaki način pokušava da od tebe otrgne neku lovu, no ukoliko im pokažeš zube, ne insistiraju.
Ne računajući kišu poslednja dva dana, vreme nas je izuzetno poslužilo, bilo je vedro sa prosečnom temeperaturom od 10 stepeni. Čitajući jadikovke naših prijatelja sa ekrana moblinih telefona o nesnosnoj hladnoći u Beogradu, kasnije smo od naše stanodavke čuli da je sestra njenog muža tih dana ostajala kod kuće jer joj je bilo neviđeno hladno pa vi vidite. Kada je kiša pala, svi Magrebljani, Pakistanci i ostali Indijanci osuđeni na ulicu izmileli su sa beskrajnom paletom kišobrana na prodaju.
Glavna gradska ulica, Via del Corso, je tokom tih dana podsećala na opozicione demonstracije u Beogradu devedesetih. Ljudi koliko voliš sa svih strana sveta i strpljivi vozači koji su tokom našeg boravka pokazali zavidan nivo kulture, uvek ali uvek nas propuštajući na pešačkom prelazu, nebitno da li su bili u kolima ili na motoru.
Iako je kapitalistička mašina vidljiva, Rim odiše nekom teško dokučivom opuštenošću koja se ogleda u bezbrojnim terasama na krovovima zgrada, dok ulice mirišu na mandarine i pomorandže koje niko ne bere sa drveća posađenih po brojnim rimskim ulicama.
Što se tiče odeće, zaboravi. Sve te fensi-šmensi marke tipa Energie ili Miss Sixty ili sportsko/skejtersko/surfersko/navijačka odeća su toliko skupe da je bolje da dodaš još malo para pa se lepo obučeš kod Armanija, Paula & Sharka ili nekog sličnog proizvođača. Kao i na ostalim meridijanima, žene su u ovom segmentu povlašćene, pa se slabovidija polovina nasdvoje malkice i ponovila kod Italijana.
A sami Italijani... Kod nas vlada predstava/predrasuda o idealnom foto-robotu koji po pravilu ima nauljenu kosu koja je tu i tamo nehajno loknava, a krasi ga i savršena građa i šmekerski maniru. U realnosti, ih ima raznih ali je primetno da muškarci podjednako vode računa o svom izgledu kao i žene, svejedno da li je u pitanju šalčić ili cipele ili sako odličnog kroja, svi od 7 do 77 su u javnosti uvek uparađeni što je savet nasdvoje jednoglasno proglasio za simpatično.
I dok smo se pakovali i glava nas pomalo bolela od predstojećeg povratka, za koji se kasnije ispostavilo da je bio dosta prijatniji nego dolazak, počeli su da padaju prvi dogovori za Ohrid na leto i Prag za iduću novu godinu...
Obznanili nasdvoje u 9. siječanj 2009 21:22:10 | 0 komentara
Viktor Jerofejev - Ruski cvetovi zla (Zepter Book, 1999)
Ma šta pričali spin doktori, pr menadžeri, orkestrirane kampanje i tome slično, činjenice su činjenice - i kada je na kolenima, Rusija je najveća. Kome su potrebni valjani dokazi neka se prihvati ove knjige.
Za mene ne može da se kaže da sam rusofil (naprotiv, ja sam srbofil), ali fakat je da je po dubini i širini ruska književnost najviše zadužila čovečanstvo. To ti je isto kao što Tirke kaže - američki film, to je pleonazam. Slično nešto može zgodno da se upotrebi za rusku književnost.
Nekada poznata po svojim hajkama na ideale (Dostojevski, Tolstoj i čitava bulumenta savršenih pisaca ruskog realizma), pod pritiskom duha vremena, ruska književnost se u drugoj polovini prošlog veka okreće zlu bez moralnog korektiva i vere u nekog boljeg čoveka, kako to priređivač i jedan od mnogobrojnih autora u ovoj antologiji ruskog postmodernizma Viktor Jerofejev savršeno napisa u predgovoru. Toliko je dobro napisao da je svaka priča o ovoj knjizi posle njega najobičnije mucanje.
Ali ajde da probamo da sakupimo mrvice oduševljenja u jednu hrpu pa da se naslađujemo koliko možemo. Sjajnih tu priča ima. Počevši od mog u ovom društvu starog favorita Dovlatova čiji šeretsko-mangupski odnos prema životu/literaturi isijava svetlo i na stranicama ovog almanaha. Zatim su tu meni manje poznati pisci kao što je pod broj jedan Mamlejev koji u svojoj priči Sveske individualiste objašnjava otuđenje savremenog čoveka od svoje okoline hiljadu puta bolje od svih francuskih postmodernista, Marksa i piskarala poput Ejmisa zajedno.
Svašta se još može naći u ovim koricama: verno prikazani portreti prigradskog šljama, nuvo riš klasa na beskrupulozno ruski način, ustajalost birokratskog činodejstvovanja komunističkog aparata, pesnici u svojim svetovima, iskustva iz gulaga (sjajni Avram Šalomov), mali čovek, velike nepravde, nasilja i zlo, pred kojim je čovek epohe očigledno nemoćan - jer što se više bori protiv njega, sve ga više i proizvodi, a svoju senku ne može da uhvati, sve i da pokušava da je juri.
Postoji u knjizi i treći korpus pisaca, oni koji su stekli određenu slavu a ja nikako ne uspevam da ukačim u čemu se ogleda vrednost njihovog pisanja: miljenici srpske (i svetske) publike Peljevin, Sorokin, Tolstojeva te paljanski brat Limonov bez sumnje imaju štofa za pisanje, samo što je to pisanje meni neinteresantno, intuitivno osećam da tu stvari nisu skroz, što bi se reklo, isterane na čistac što znači da je u igri najveći neprijatelj istinski velike umetnosti - kalkulacija.
Srećom, ima bar toliko i onih drugih, kod kojih je vizija čista, netaknuta i tera na gutanje slova sa papira koje je praćeno čestom nevericom koliko je nešto tačno napisano, pametan piše, budala pamti, a ja ovom prilikom nisam vadio citate koje sam u međuvremenu zaboravio. Osim već pomenutih autora, moraju se spomenuti Saša Sokolov i sam priređivač Jerofejev, njegov prezimenjak Venedikt te Sinjavski i Viktor Astafjev. Da ih ne spominjemo sve od reda... svi su pismeni i zanimljivi.
Uz sve ove kvalitete pridodaje se i sjajan sjajan prevod Radmile Mečanin, a ja se zahvaljujem jednom drugom prevodiocu (prevoditeljki?) što nam je pozajmila svoj primerak ove knjige, i što se mene tiče, dala mi zlata vredan putokaz na koju stranu da nastavim svoja literarna lutanja po nepreglednoj džungli rukopisa u kojoj se više ne razaznaje šta je istinski dobro delo a šta puki marketing, već pomenut na početku ovog bezvrednog prikaza.
Obznanili nasdvoje u 7. siječanj 2009 6:05:11 | 6 komentara
"Svetla tačka", Baha Tahir (Clio, 2003.)
Abu Hatva: «Sve što se dešava van duše, nije važno. Važno je ono što je unutra.»
Kada smo tražili rođendanski poklon za moju sestru, nepredvidivija polovina nasdvoje izvukla je, iz gomile knjiga u knjižari Stubovi kulture roman meni nepoznatog egipatskog pisca Bahe Tahira, «Svetla tačka». Rekao je da je knjiga «topla» - odrednica za koju sam do sada shvatila da zauzima najviše mesto u njegovoj lestvici vrednosti. Kada za neku osobu, knjigu ili film kaže da je «topao», to je znak da je po sredi nešto baš posebno. Zapravo, nešto što je zaštićeno od konkurencije i premeravanja prema drugim vrednostima. Što zapravo i jeste prava, nemerljiva vrednost.
Drugi dobar znak bio je kad ju je sestra, inače nestrpljiv čitalac koji za sobom ostavlja izmrcvarene knjige iz kojih se plaze obeleživači zagrcnuti nakon dvadeset i kusur strana kao zapušeni kanali koje je neko kopao dok nije shvatio da nikuda ne vode, lavirinti okrnjenog stepeništa koje ne vodi nikakvim odgovorima, dakle kad je ona knjigu pročitala za dva dana i na pitanje da li joj se svidela, sa osmehom, za nju retke smirenosti, rekla da jeste, znala sam da je reč o retkoj dragocenosti.
Možda je caka u tome što ona, barem koliko znam, u knjigama (kao i ljudima) traga za rešenjima i odgovorima, a njih je danas baš puno i svi se predstavljaju kao pravi. "Svetla tačka", kako jednostavno, u formi narodske pričice, sugeriše i Baha Tahir na početku romana, akcenat stavlja na prepoznavanje pitanja, a ne odgovora. Dobar početak. Romana, nove godine i puta.
Jer, nije džabe ispalo da smo joj kupili baš «Svetu tačku». Ona je ispala kao neki bumerang. Od mene, večito zapete da joj, budući da mi to traži, večito delim savete, nudim rešenja, predloge i analiziram njene postupke, «Svetla tačka» joj je došla kao mogući odmor od te trke za rešenjima, priručnicima, ali se od nju odbila i vratila meni da mi iz ruke izbije ponekad, a da toga nisam ni svesna, do krvi zapete uzde rešenja, akcije, kontrole. I tako pustih konje da odjure, i u kočiji što se zabila u prašinu, zakočila, toliko naglo da sam u onoj tišini i nekretanju imala utisak da konja nije ni bilo, nego sam sve vreme, jahala samu sebe.
Jer, «Svetla tačka», kako ću se i sama uveriti par meseci kasnije u malom rimskom stanu u kom smo nasdvoje bespoštedno rabili bučni erkondišn i sve u krug jeli male paradajščiće, uspeva da čitaocu pruži osećaj da nema boljeg mesta na kom bi u tom trenutku mogao da bude. Sigurnost i ušuškanost koju osećate dok je čitate nije toliko skopčana sa onim o čemu je knjiga (mada dobrim delom i jeste), već sa nekim smirenim, neishitrenim pripovedanjem Bahe Tahira koje me baš podseća na narodne priče i pesme u kojima, šta god da se dešava, nemaš utisak o pripovedačevoj odluci, niti osećaš njegov napor da "veze" priču. Sigurnost kraj pripovedača koji ne želi da ti naudi, da te "osvesti", "suoči", okrepila me kao retko koji susret sa cenjenim umetnicima poput Ejmisa, Uelbeka, Sorokina, Žižeka i ostalih savremenih Mesija. Ja čak, priznaću, u ljubavi prema ovim filozofima (sem Žižeka, da se ne lažemo, i ovi imaju te pretenzije) vidim nekakav čitalački sadomazohizam. Želju da ti neko ne samo kaže istinu, nego voljno prihvatanje nekog podređenog položaja bedno izmanipulisanog i degradiranog čoveka koji još jedinu nadu polaže u razumevanje i prihvatanje svog pada. Kontrast između dve knjige bio je toliko jak da sam Bahu Tahira doživela kao neki protivotrov nakon Sorokinove obazrivosti, sa jedne i surovosti i samozvane direktnosti i ogoljenosti sa druge strane.
Dok je Sorokin u priči o lezbejki koja dolazi do prosvetljenja kroz angažman u jednoj sovjetskoj fabrici i komsomolske akcije, krenuo iz pozicije nekoga ko je istoriju prozreo kao kurvu, pa joj sada plaća da za njega igra, đavolski se zajebavajući sa formom dekadentnog i fabričkog romana kao da pravi novo tehnološko čudo jer mu se može, jer je opaki intelektualac koji nema dlake na jeziku, Baha Tahir je nastupio iz skromnog čučnja nekoga ko priča šta se dešava u jednoj kući, ko nije iznad svojih junaka-marioneta. Sorokinova visprenost iza koje se krije uglavnom dobra manipulacija popularnim diskursima, sa splava za spasavanje u vidu Tahirove knjige delovala mi je kao mučna dijeta. Kao da me je Tahir pomilovao po glavi i rekao: «Ok, ovaj je mnogo sjeban, ne zna šta oće, sedi ti i okrepi se, zaključaćemo vrata.» A, Sorokin mi je odande delovao ko neki nesrećnik koji ne zna šta je hteo sa onom lezbejkom, pa je, pred kraj romana, samo krenuo da prepisuje govore sa partijskih sastanaka ne bi li rekao: namerno neću pomenuti Marinu na narednih pedeset strana i sve do kraja romana da bi ti rekao da je njena ljudskost progutana. Setila sam se onih trideset strana na kojima je njegov zemljak Tolstoj opisivao Ljevinovu kosidbu, ali nekako vidiš da je Tolstoj disao za vrat Ljevinu sa svakim zamahom kose, dok je Sorokin samo uključio neku štanc mašinu verujući da je mnogo opasan baja. Jer, Sorokine, ako ja shvatim da Marine nema nakon pet strana, budi zahvalan što ću iz čiste ljubaznosti da ti pročitam i narednih trideset, jer kažu da si nova nada ruske literature. Tahira sam gutala do samog kraja, zato što mi nigde nije pustio ruku i nastavio da piše sam za sebe. Zato što nigde nije digao ruke od svojih junaka. Bojim se da je ova vernost svetu o kom se piše odbačena i to samo pod izgovorom da čitalac ne sme da se laže, da mu valja facu dobro protrljati na neobrađenoj ledini. Ali, ja nemam utisak da je i Sorokin smrzavao dupe na toj ledini na kojoj je mene ostavio poslednjih pedeset strana da grickam zanoktice čekajući kad će da me spasu korice i da ugledam ploču stola ko spasonosni brod iz te hrpe strana. Ne, on je ostavio stranice da se kopiraju, a on je zapalio na neki dekadentni koktel da ga tapšu po ramenu zbog njegovog mrkog, sjebanog pogleda mladog Rusa iz kog progovaraju zombiji gnojne sovjetske istorije. Živeli, Sorokine! Bolje piši da si dobro jebao, nego što puštaš da se siroma Marina izjebe za sve pare da bi ti iskopirao gomilu komunističkih naklapanja.
Dakle, tu dolazimo na priču o Bahi Tahiru. Daleko stariji od mladih pisaca današnjice (rođen je 1935.) savršeno je definisao tu papazjaniju o diskursima od koje pate mnogi mladi pisci savremeni koji dolaze odasvud, a u stvari pikiraju na zapadno tržište. Oni koriste diskurse o mnogo sjebanoj Istočnoj Evropi, Aziji, Africi i svim tim kanalizacijama zapušenim ljudskim otpadom, neslobodnim ženama, ratovima za slobodu i čisti vazduh Zapada. Oni profitiraju na tom tzv. sukobu civilizacija time što se na tržištu ideja, po kojekakvim evropskim konkursima prodaju igrajući uloge koje od njih Zapad žali i koje bi da spase. U isto vreme, ispošćeni likovi sa Zapada, hrle prema obećanim kaučevima u tim zapuštenim delovima planete željni neke avanture i rizika. Maštaju o kanibalima koji će da rastrgnu njihove stomake i oslobode im creva zapušena sendvičima i grčevima stvorenim na nizu frustracija o self made herojstvu. Kakva komedija! Sve dok postoje takva dva pola, dok se igra taj ping pong Zapada i ostatka sveta, i dok mladi pisci uče kako da barataju ovim diskursima, imaćemo kulturu laži i dosade. Naravno, maskiranu u tobož surove poruke o realnosti razlika.
Upravo ono što Sorokin i većina savremenih pisaca (posebno mlađe generacije) koji dolaze odasvud samo ne sa Zapada danas nude, a to je inteligencija kojom uočavaju popularne diskurse (razvaljene istočnoevropske zemlje u kojima se jedinke lome kao vlati trave pod prstom diktatora, birokratije, terora, žene stradaju jer nema emancipacije i slobode itd.), Baha Tahir odbija da na svoj Egipat (Kairo, 70-ih) gleda očima zapadnog čoveka koji je gladan priča o žrtvama nesavršenih državnih sistema i nacija u kojoj pojedinci grcaju pod perinama tradicije, zatucanosti i licemernih porodičnih odnosa.
Zanimljivo je da je upravo ta glad za egzotikom žrtve koja dolazi sa Zapada, ujedno i želja da se na sve što nije Zapad gleda u dualitetu sa njim. Nikako bez njega. Otuda se knjiga Bahe Tahira, «Svetla tačka», suprotstavlja tom zapadu baš zato što ignoriše njegove zahteve i odbija da koristi te očekivane diskusre. Umesto toga, «Svetla tačka» ponire u najdublje kutke jedne egipatske porodice koja govori o sebi kroz više lica: penzionisanog sudskog činovnika Baškatiba, njegovog sina trgovca Šabana, unuka Selima, unuke Fevzije, te Selimove devojke Lubne i njene rasturene porodice bogatih lekara, ali i čitavog niza tzv. «sporednih junaka». Kažem sporednih zato što je teško odrediti neku vrstu hijerarhije u tom pogledu. Tahir se posvećuje svakom junaku sa takvom pažnjom za njegovo unutrašnje biće i pokušaje da uspostavi odnose sa okolinom da izostaje utisak bilo kakvog centra. Naime, stiče se utisak da Tahir baš ovakvim postupkom udvajanja centara i kroz formu prenosi ono o čemu knjiga, svojim sadržajem (dilemama junaka, dijalozima, zbivanjima) govori: posezanje za nekakvim centrom koji je mimo pojedinca, mimo moći njegove spoznaje i delanja. Potraga za jedinstvom u kom nemaš potrebu da razmišljaš (nekad imam utisak da je ovaj svet toliko isparcelisan da je jedino uzbuđenje koje nam je ostavio taj da se o njemu nagvažda).
Na kraju knjige stoji da je Baha Tahir bio inspirisan knjigama o sufizmu. U jednom od intervjua pri poseti Beogradu, izjavio je da je čuo od jednog prijatelja ispovest o njegovom sufijskom (islamskom mističkom) duhovnom iskustvu, koja ga je inspirisala da napiše ovaj roman. Odmah nakon što sam zatvorila korice knjige, pokušala sam da se malo obavestim šta mu to dođe pošto mi opšta kultura nikad nije bila jača strana i prepoznala sam da je lik Baškatiba, starca oko kog se, kao oko vatre okupljaju svi članovi porodice o kojoj govori knjiga, kao i njegov «učitelj» Abu Hatva o kom stalno priča svom unuku Selimu, u velikoj meri obojen sufističkim idejama. Bilo mi je zanimljivo da je sufizam, na nivou prakse i vere zabranjen zakonom, npr. za vreme Ataturka u Turskoj, te sveden samo na folklornu egzotiku o praznicima u vidu derviša i njihovih plesova. Šta bi i bilo kad bi moderni čovek poverovao da igde osim u njegovoj sposobnosti da «menja stvari», da se razvija i «napreduje» postoji nešto vredno posvećivanja dragocenog vremena. Kad ne bi bio korisni šraf drutva. A, sve što navodno čini da bi bio deo tog društva samo ga osamljuje, jer mu nešto odozgo pljesne promrzlu šaku kad god ova posegne za nečim za šta bi se pridržala ne bi se osetila kao deo nečeg većeg od sebe.
Knjiga «Svetla tačka» upravo govori o potrazi za nečim većim od tebe samog, budeći onaj topli osećaj da nisi sam koliko god da ti je teško. U dilemama koje muče Baškatiba, a koje su deo starčevog raskusuravanja samog sa sobom pred smrt koja se bliži, kao i briga za porodicu koju za sobom ostavlja a koja pati i grca pod teretom nadolazećeg siromaštva usled propadanja srednje klase, te nedefinisane psihičke bolesti koja spopada unuka Selima i zatvorenosti i poslovnih neuspeha sina Šabana, te nesrećnog braka unuke Fevzije, u tim dilemama prepoznaje se glavno pitanje: da li je moguće da se čovek suštinski promeni tokom svog života. Savest sa kojom se Baškatib preispituje lišena je svh onih mantri: jesam li dovoljno uspeo u životu, šta sam za sobom ostavio, jesam li ostvario sve svoje želje... Pitanja kojim obiluje dobar deo savremene kulture, čak i kada ih dovodi u pitanje i tobož kritikuje, namećući nekakvu konkurenciju sa drugima, sa slikom sebe savršenog previđajući da je konj sa kojim se trka odavno crkao, zaboravljen negde u prašini, preminuo ko sirota Lajka i pre nego što se kabina za osvajanja kosmosa napustila orbitu planete. Jebene laži o progresu. Trka mrtvih konja.
U Baškatibovom preispitivanju osvetljen je jedan nepoznat i zapušten tavan ljudskog srca koje oseća da je deo nečeg većeg i da uspesi nemaju nikakve veze sa onim gde si bio, šta si uradio. U tome mu, kao neka savest iz dalekih dana pomažu reči učitelja Abu Hatve o kom stalno priča unuku Selimu dok sede na krovu zgrade što se polako ruši: «Da li ogromna ljubav prema novcu ubija duh ili već mrtav duh nasrće na pare takvom žestinom? Da li je neko ko ima tako mrtvu dušu zarazan? Ne. Nije mi se ona nametnula, nego sam ja trčao za njom. Može li se duh ubiti kao telo? Zašto? Pa ja kao da sam nju tražio da pobegnem u vremenu i od vremena. Zar nisam čuo od Abu Hatve da je razuman čovek onaj koji prolazi kroz vreme, a ne onaj pored koga vreme prolazi?»
Ne samo sadržaj na nivou misli junaka i njihovih dijaloga, već i same slike kuće, ulica i opisi koje beleži Tahir plene toplim bojama koje, čak i kada se zbivaju teške, gotovo neprebrodive stvari u Baškatibovoj kući, stvaraju utisak bezbednog prostora na kom ima leka za svačiju dušu baš zato što ni jedno srce u romanu ne kuca samo za sebe, ne pumpa samo svoj sebični mišić, već teži da se spoji sa drugima, da stvari menja i popravlja, zalečuje. Tahir ima sposobnost da linije radnje uvija u pletenicu tako da izranjaju jedni iz drugih, pa se stiče utisak da su sitnice presudne i da se ništa ne dešava zato što je neko od junaka odlučio, rešio, «uzeo stvari u svoje ruke». Domino efekat pomoću kog, ako deda baškatib jedne večeri presedi ćuteći u svojoj sobi, zgusne mrak i tišinu u sobi prozeblog Selima koji je celu noć pokušavao da dođe do svoje Lubne, stvara utisak nekog jedinstvenog prostora u kom se, htele to ili ne, duše junaka susreću, razdvajaju, a stvari naprosto kuvaju u vremenu, ne bi li prerasli u zalogaje i cele slike onda kada sazru. Spremnost i promene ne objavljuju se sa praskom, već izranjaju iz nekog humusa što ga ljudi među sobom godinama gaje. Nema praznih redova, a sve je između redova. Koliko je ta priča živa, ja sam imala utisak da između slika nema nikakvog lufta, nego je sve obraslo nekom životnom puzavicom, nekim korovom koji je Tahir odbio da oplevi kako bi se bolje slagale rečenice. Posle sam u jednom intervjuu naišla da ovaj autor nekada rečenice prepravlja po dvadeset puta. To me obradovalo, jer i sama verujem da je put ka jednostavnosti izraza težak i da nikako, kako to mnogi mitovi govore, ne leži u nekom naletu. Trud je to veliki i zaslužuje posštovanje.
Oko Nove godine, praznika u kojima se izgovara dosta želja drugima, pa ih i sami primamo, pa se ljudi, hteli ne hteli, preispituju, evaluiraju kolko su postigli i šta im predstoji, kad se, jednom rečju, pretumbava podloga pod nogama, «Svetla tačka» mi je pružila čudan oslonac. Hteo ili ne, svako na toj ukrašenoj tarabi prsne ko jaje, brlja prstom po mozgu i duši. A, mene je ova knjiga, nekako stišala, prenela me preko te tarabe, osvetlila mnoga zapuštena mesta i ohrabrila da u njih zađem, da se približim zidu mesto što ga stalno preskačem. Jer te granice nisu neprijatelj, nisu zatvor. One su jednostavno prostor koji valja upoznati.
Nakon čitanja ove knjige desilo mi se ono što mi se inače retko dešava i po čemu ponekad znam da je ne samo knjiga dobra nego je i trenutak u kom sam je pročitala nekim čudom bio baš pravi za nju, pa je knjiga dala obrise neuhvatljivim mislima koje su mi se motale po glavi. Učinila je da formulišem pitanja koja sam sebi htela da postavim, samo nisam umela da ih prepoznam, pa sam tako sebe propitivala sve i svašta, u nekakvoj dosadnoj akupunkturi mozga i živaca, praveći u glavi nešto poput besmislenih tok šouova i kvizova a da ne nađem ni jedno pitanje koje bi bilo suštinsko, ili makar vredno razmišljanja. Zajeban bumerang.
Obznanili nasdvoje u 6. siječanj 2009 21:50:38 | 2 komentara
Cynic - Traced in Air (Season of Mist)
U neku ruku najavljen povratničkom turnejom , nagoveštaj da će Cynic objaviti novu ploču nakon deceniju i po pauze, prodrmala je do nožnih prstiju sve koji su i ovlaš imali dodirne tačke sa death metalom. Jedino diskografsko čedo ove ekipe sa, razume se, Floride, album Focus, za sve ovo vreme je iz korena promenio percepciju potencijala ovog žanra.
Iako lično dosta vezan za ovu vrstu muzike, Focus sam čuo tek pre nekoliko godina, i bez obzira na njegov kvalitet, nisam , što se kaže, formativno vezan za tu ploču. Samim tim, novom izdanju nisam prišao sa većim očekivanjem, za razliku od mnogih koji su Traced in Air po izlasku otpisali kao premekan, što je uDM svetu kletva nalik na zlehudu sudbinu da se rodiš kao Jevrejin u nacističkoj Švabiji.
Posle prvog slušanja i meni se isto učinilo, ali je svaki novi susret osvetljavao i nove adute ove ploče. Cynic je ostao veran sebi, ostajući drugačiji.
Sa neizbežnim korenima u metaliji, Traced in Air transcendira žanr iz koga potiče stvarajući neobičnu zverku nesvodivim džez, prog i strejt rok nanosima, eonima daleko od ustajalo-ustaljenih klišea koji prate ovu muzičku formu. Hipi tekstovi, obloženi njuejdžovskim poimanjem stvarnosti, slično prvencu govore o ljubavi, meditaciji, snazi koncentracije i pristupu paralelnim dimenzijama bivstvovanja. Oni dodatno pojačavaju utisak o neobičnosti ove ploče.
Svaka čast momci, trebalo je imati muda za ovako nešto.
Kratki dokumentarac o ploči
Obznanili nasdvoje u 5. siječanj 2009 8:57:32 | 0 komentara
Juana Molina - Un Día (Domino)
Za nju sam čuo pre skoro tri godine, kada je objavila, ispostaviće se kasnije, svoju četvrtu ploču Son. Mnogo kasnije sam je i pronašao, ali se nisam preterano oduševio onim što sam čuo.
Onda je u drugoj polovini prošle godine ova Argentinka-u-egzilu izdala novi album. I opet krenuše hvalospevi po blogovima i muzičkim e-zinovima, pa reko' sebi aj' da ne grešim dušu, preslušaću i to. Ništa ne košta, ctrl+alt+del je uvek pri ruci.
Krenusmo nasdvoje vozom za Veneciju. Milina, prazan kupe i ja, kao i svaki radni čovek na zasluženom odmoru iskoristih priliku da protegnem noge. Pre toga sam, naoružan lažnim iPodom mog polubrata rešio da konačno razotkrijem misteriju ove ploče. Ugodnost trenutka nije kvarila ni činjenica prisustva nezaobilaznih kvadrata na displeju - posledica one kvačice na i u naslovu ploče.
Uvek mi to neviđeno ide na nerve, ali u tom trenutku sam samo zaklopio oči i probudio se, sav ozaren, kod Vinkovaca. Un Día je odlična ploča, portret nekog drugog sveta lepih prizora. U njemu vidim Huanu razigranu kraj vatre kako u šamanskom transu juri leptirove duginih boja, stapajući se u nadrealnu harmoniju sa prirodom.
Osim nezaobilazne gitare i tradicionalno narikačkog glasa kojim izgovara svoje raspuštene hipnotičke mantre, Molina je svoju svedenost proširila i na drugojačija polja izražavanja (ambient, laka elektronika), na kojima uspevaju baš ovakvi razuzdani cvetovi duhovnosti. Onakve kakve se mogu naći u baštama Pande Beara i njegovog mediteranskog parnjaka El Guincha.
Prosta i jednostavna a opet složena i kompleksna, ovoj neponovljivoj uspavanci od ploče ću se često vraćati.
Obznanili nasdvoje u 5. siječanj 2009 8:37:03 | 0 komentara
MoHa - One-Way Ticket to Candyland (Rune Grammofon)
Zbog glasne muzike, kao klinac sam imao dosta problema sa komšijama. Sigurno je da im je mnogo lakše od kad koristim isključivo slušalice.
Ako vi niste od te fele, novi, treći (?) po redu album norveškog dvojca MoHa! je hidrogenska bomba za uši nenaviknute na zvučni terorizam. On ima moć da i najtvrđe glave momentalno primora na kapitulaciju, poput one kumanovske.
Za ove sumanute Norvežane prvi put sam čuo čitajući izveštaj sa njihovog prošlogodišnjeg nastupa u Rexu na kultnom blogu Meha Krljića i istog trenutka se zainteresovao za njihov rad. I pored najbolje volje, nije mi pošlo za rukom da iskopam bilo kakav njihov zvučni trag na netu, sve do sada, i onda je aktualna ploča premašila sva moja očekivanja.
Čeoni sudar indastrijala sa džez improvizacijom (ne bez izvesnih asocijacija na bolje radove Džona Zorna) i primitivnim diskoidnim ritmovima (valjda se to zove darkwave) poput suše isisava svu pljuvačku iz usta zatečenog slušaoca. Opet, s druge strane kompozicije na ovoj ploči nisu lišene neke meta-strukture i kao takve su lakše za slušanje od nojz trudbenika kao što su japanski poletarci Merzbow i Masonna, ili hajpovani Prurient.
Uz sve rečeno sjajno ide i uvrnuti humor, kako u klovnovski intoniranim deonicama tako i u meni veoma smešnom naslovu ploče. Ukratko, nezaobilazno štivo za sve koji smisao svog postojanja nalaze u muzičkoj shizoidnosti. Svi ostali nalevo krug, da ne bude posle da sam navodio na zlo.
Obznanili nasdvoje u 5. siječanj 2009 8:19:12 | 0 komentara
Beware of Safety - Dogs (The Mylene Sheath)
Iako tek sa dva albuma iza sebe, može se reći da losanđeleski Beware of Safety brzinom svetlosti izrasta veliki bend instrumentalnog post-roka. Pomalo skrajnuti u stranu, oni su brzo našli svoje mesto u eliti.
Već po prošlogodišnjem masterpisu It is Curtains, bilo je jasno da BoS nisu nužno okrenuti avangardi, koliko vođeni željom da sve formativne postulate žanra uzdignu na nivo perfekcije. Pošto su sa najvišom ocenom položili prvi ispit iz anđeoski usmerene svirke, oni nisu zapali u štanc-mašinu, već su hrabro, epskim koracima, iskoračili u srodna sazvučja.
Uvodna tema Nu Metal ne daje osnova za drugačiji zaključak, dajući u svom kresčendu novi dah života pomalo istrošenom & ustajalom post-metal obrascu. Tokom ploče, postaje jasno da BoS drže u šaci i akustički i atmosferični krak, stavljajući time sebe u samu žižu mikrokosmosa kome pripadaju.
Ako pričamo o "rokerskijoj" strani post-rok neba ovim albumom, definitivno je izvršena smena generacija, na čijem se čelu nalazi, između ostalih i ova grupa. sjajnog, sjajnog imena. Uz svoje saborce poput UpCDownC, ona se pokazala kao najvičnija u osvežavanju svog primarnog izraza koje nije išlo nauštrb kvaliteta same svirke.
U novoj godini, na potezu su veterani i neke posrnule veličine koje su se usput izgubile. Nema sumnje da nas čeka uzbudljiva sezona.
Obznanili nasdvoje u 4. siječanj 2009 22:14:06 | 0 komentara
Distance - Repercussions (Planet Mu)
Nije tajna da sam jedan od onih koji su dosta skeptični po pitanju fame vezane dubstep, no i sami smo svedoci da ni dve godine ne prođoše pa da ovaj ostrvski plesni hibrid ne podeli sudbinu svojih slavnih predaka: dnba, grimea, 2-stepa i junglea. To je fakat, pa sve i da (pre)cenjeni Wire i sledećih 50 godina na prvo mesto svoje godišnje liste stavlja albume ove provinijencije (k'o što je u poslednje tri).
I sad, kad je prefurani Bjurijel otkrio svoj pravi identitet, a svako urbano i fino dete ubedilo sebe da su ostrvski šabani u stvari mnogo gotivni slušajući do iznemoglosti dva do zla boga precenjena albuma gorepomenutog izvođača, svetla su se pogasila osvetlivši kratak rok trajanja ovog hajpa.
Hvala Bogu, pa smo sveže uminule godine imali šta da slušamo i u ovom fahu: prvo je Benga bravurozno osvetlio hodnike sučeljavanja supkulturnih potpravaca i velikih narativa pop kulture, dok je Bug izložio mase albumom koji iste te mase nikad neće čuti. Onda je na red stigao Distance i svojim novim duplim albumom dao priči preko potrebnu oštricu.
Njegov dugosvirajući debi, sjajni My Demons iz 2007, proglašen je iste godine za najbolji na prestižnom Dubstepforumu. I na novom, može se reći magnum opusu, Distance ne ide ispod očekivanja. Dalje razrađujući od ranije prisutne rukavce u metalu i elektronici, on sve uticaje umešno uliva u jednu široku reku koja verodostojno opisuje čemer sablasnih londonskih ćoškova.
Pomalo formom podsećajući na svog dalekog predaka - debi Ronija Sajza New Forms, Repercussions garantuje dugo uživanje.
Headstrung
Obznanili nasdvoje u 4. siječanj 2009 21:46:17 | 0 komentara
Larytta - Difficult Fun (Creaked)
Osim po satovima, sirevima, čokoladi i planinama, Švajcarska je, uz neprijatnu činjenicu da je baš iz nje stizala glavnina naoružanja za OVK gerilu, i zemlja poznata po nekoliko istinski unikatnih muzičara. Legendarni elektro duet Yello, ništa manje kultni Young Gods te nedavno ponovo upokojeni titani Celtic Frost (uključujući i srčanu preteču Hellhammer) postavili su lestvicu kreacije prilično visoko, mereno i svetskim (anglo-saksonskim) aršinima.
Sudeći po ovoj ploči, elektro-duet iz Ženeve Larytta prihvata uspostavljene standarde svojih slavnijih zemljaka. Od svih gorepomenutih, i po broju članova najbliži grupi Yello, njih spaja i ljubav ka opštem elektro ugođaju i sklonost ka simpatičnom humoru.
E sad zamislite istinske ludake Ween kako u svojim soničnim lucidnostima u delo sprovode ideju izlomljenog ritma na vrlo širokom potezu od pseudo-hip hopa/rnb-a do kvinovski intoniranih operskih arija i imaćete blagu predstavu o sadržini ovog albuma.
Kada bih jednom rečju morao da opišem ovo izdanje, upotrebio bih pridev "šašav", ali ne u smislu "pošandrcao", već "pozitivno otkačen". Davno Warzone opevaše tu nijansu u pesmi Crazy but not Insane.
Kao što se i očekuje od domoradaca sa Alpa, pod konac pedantni u primeni produkcijskih rešenja, ovaj duet je vrlo blizu da na nekom novom izdanju dođe do imena za svaki respekt. Za tako nešto fali im još samo malo pamtljivijih numera, a kome je i sada do nešto drugačije zabave i raspojasanosti neka overi i ovaj album.
Obznanili nasdvoje u 4. siječanj 2009 21:20:07 | 1 komentara
