Postovi
Screen Vinyl Image
The Midnight Sun EP (2007)
Kontemplativni i bolno puteni u isto vreme, tako da ne znate da li se propinju na prste usled pokušaja da dosegnu proviđenje ili usled jakog orgazma. O probijanju je definitivno reč.
U pitanju je EP grupe Screen Vinyl Image koju čine dvoje ljudi, j. sequential i electra blue (tako kažu).
Nisu za džabe, na listi ljudi koji su na njih uticali (koja je, u većini ovakvih lista spisak lepih želja, kakav bi neko voleo da bude, da ga drugi vide), navedeni mnogi od filmskih autora i to Karpentera, Kronenberga, Linča i Romera. Ova muzika se dešava kadrirajući psihodelične slike u glavi slušaoca. Ako je slušate noću, stičete utisak da po vas neko dolazi ili se ka nečemu krećete, ka nečemu neizbežnom. Muzika koju pravi ovaj dvojac izuzetno je filmična, tako da, u prvoj pesmi, Roaming Spirit Freedom, tonovi kadriraju slike u glavi: počinje detaljom prašnjave čizme koja staje na ivicu druma, ali onog Linčovog koji je u isto vreme put kojim se provoze krvave polutke u hladnjačama, ali i vijugavi put u podsvesno. Spoj melanholije (i bespuća) sa strašću što ga isijava metal kiborga, robota, dvojnika i priviđenja iz Kronenbergovog "Sudara" i Murakamijevog kuckanja naočara kao predigre za hotelski seks u "Igraj igraj graj", Screen Vinyl image prenose na polje muzike.
The Midnight Sun, druga pesma, uspeva da nađe neku zlokobnu vezu između zapevajućeg glasa monaha na vutri i jezivo metalnih zvukova kakvog ritualnog svinjokolja. Na pamet mi dolaze traume junaka Kočićeve priče "Mećava": škripa cipela po snegu ili strahotna muzika Vuk Kulenovića, koji je predosetio da je film "Igmanski marš" više od ratnog filma, još kad je nanešeno suviše pudera na lica smrznutih vojnika partizanske čete, zlokobno obavijenih crvenim šalovima. Znao je Kulen da će, onako osakaćeni, kada ih konačno puste iz bolnice, smrznuti i pročišćeni, gegajući se niz gole planinske obroke, zaličiti na Romerove zombije.
Passing Through Mirrrors je idealna pratnja za praćenje opisano perom Harukija Murakamija. Videle ste ga, silueta kao i sve druge, ali se oko njega, usred dima izrešetanog stroboskopskim zracima savija mala kapela, čarobna i sveta, čista u sred prljavštine što je nanosi folirantsko prenemaganje izrežirane zabave. Ostatak pesme je razmicanje zavesa, jer treba proći kroz niz silueta i senki, kroz niz kopija i gusto našminkanu masu do mesta na kom se moli i svršava istovremeno.
Najdramatičnija, 16mm Shrine prosejava prljavštinu do najfinijih zrnaca proviđenja. Kao što između između dugmića dugo rabljene tastature, koji se razmiču samo da pokažu kako iz humusa sahranjenih ideja, jalovih prepiski, bezidejnog lutananja po bespućima interneta, neprospavanih noći, posutih pepelom uludo ispušenih cigareta i sprcanog zdravlja, izrone inspiracija i zanos. Lepljiv veš što je upio znoj od uvijanja uz niz ispranih hitića i kvazigotik prenemaganja pod teretom kostima u onoj Akademiji, konačno je sklonjen i propinjanje na prste postaje propinjanje do svetlosti, a štrokavi zidovi štrokavih beogradskih klubova postaju vitraži što propuštaju svetlsot istinski opasnog proviđenja.
Obznanili nasdvoje u 29. siječanj 2008 21:51:38 | 1 komentara
Free The Robots – S/T EP (Elsewhere studios)
Usponom trip-hopa u poslednjoj deceniji prošlog veka došlo je do procvata downtempo muzike, i svojevrsne tranzicije „hip hop“ zaostavštine u „kul“ status kod „alternativne“ a fensi publike. Epilog: uskoro nije moglo da se diše od poplave downtempo izdanja, gde su posebno prednjačile kompilacije predviđene za konzumaciju kao smoker’s delight. Nekako se u tom kvantitetu izgubio kvalitet, suprotno popularnom kapitalističkom verovanju.
Srećom, poslednjih godina se malo izgubilo interesovanje šire muzičke javnosti što je pripremilo teren za konsolidaciju i dalje cvetanje žanra. Ali avaj, Portishead najavljuju album za 16. april posle 11 godina pauze, tako da se sigurnošću može prognozirati rivajvl, baš kao što je to prošle godine bio slučaj sa elektrom. Do tada, pozabavićemo se izvrsnim EP izdanjem Krisa Alfara, producenta iz Santa Ane mesta u petoj ekonomiji sveta, Kaliforniji. Alfaro koristi ime Free The Robots za svoja zvučna putovanja.
Kris je, može se slobodno reći, ubio sa ovim izdanjem. Praktično nema suvišnog tona u 23 minuta muzike, a muzički opseg koji Alfaro opisuje širinom svog izraza zapanjuje i zadivljuje. Sve je ubačeno pomalo: i barok i latino i psihodelija i sanjivi glasovi i elektronika, sve smešano majstorski i sa ukusom u jednu pitku i koherentnu celinu koja i jeste kriterijum po kojem razlikujemo paljevine od pravih umetnika. Osnova svega je, naravno, u opijumskoj muzici - u džezu. Matre su hip hoperske, baš onako sirove „the way it should be done“- one lome i krše svaki kuk i/ili pogrešnu misao.
Free the Robots su pravi zicer za slušanje pri čitanju novina, djuskanju ili kreativnom blejanju, jer je ovo ostvarenje, i pored svih densolikih osobina, stvarano sa dubokim smislom za kontemplaciju. I za kraj, ono što je najvažnije, osmeh je zagarantovan, jer su Free The Robots nečuveno zabavni, što je svojevrstan otklon od većine, patosom natopljenih, "trip-hoperskih" opusa.
Obznanili nasdvoje u 26. siječanj 2008 22:20:46 | 1 komentara
Teško je naći dobrog čoveka
Fleneri O'Konor
Rende, Beograd, 2006.
Knjigu Flaneri OKonor prvi put sam opazila ubrzo pošto se pojavila u knjižarama, samo na osnovu naslova koji mi je u tom trenutku delovao, pa, tačno, ali u toj tačnosti i nekako skromno, kao kad, na putu iz Beograda, jednom godišnje, odete u selo, nabasate na nekog već sasušenog starca koji je naizgled prosto čovek, ali onda kaže nešto tipa: "Prolaze dani kao tarabe" i tako, bez najave, velikog uvoda (kao što su moji) samu srž, a da toga niti je svestan, niti zna da je filozof. E, tako se meni urezao naslov. O spisateljici nisam znala baš ništa, osim što sam zatefterila da je jedna od predstavnika južnjačke gotike, književnog stila koji, sticajem okolnosti pokriva čak nekoliko meni omiljenih pisaca (Vilijama Foknera, Trumana Kapotija i Harper Li koju nije teško voleti kad je napisala jednu jedinu, nikad bolju priču o odrastanju kakvu Stiven King, evo već 20 i kusur romana ne uspeva da napiše tako dobro i tako isprve kao Lijeva). Pa, još kad su Rende poglavice rekli da je to prvo prevedeno delo ove spisateljice kod nas, znala sam da moram da je imam (ništa biblioteka, ništa ponavljanje drugarima ne bi li se neko setio da mi je pokloni). A, ima nekog zadovoljstva u tome kada se nameračite na neku knjigu pa je, svako malo obilazite u knjižari, listate i svaki put odložite za sledeći put kad bidete pri parama. Ali, Flaneri nije razočarala!
Reč je o jednoj jakoj ženi. Rođena 1925, Flaneri je sa 25 godina saznala da boluje od raka i da joj ne ostaje više od pet godina života. Od tada, pa do smrti (1964.) napisala je dva romana i 31 priču, sakupljenu u dve zbirke od kojih je jedna, hvala Rendeu na ovom izuzetku, objavljena kod nas. Flaneri se, pored pisanja fikcije, bavila i pisanjem eseja i predavačkim radom (predavanja o književnosti i religiji). Na osnovu privatne prepiske, a i njenih predavanja, zna se da je spisateljica bila katolkinja i odani vernik. Međutim, većina eseja koje sam pronašla, a koji se bave analizom njenog rada, pristupaju toj analizi kroz religiozni ključ. Međutim, osim u jednoj, meni najdražoj priči u narečenoj zbirci, priči "Reka", nema otvorenog navođenja religioznih motiva. Flaneri nije bila neko ko religiju koristi kao bazu za moralističke osude i kritike ljudi.
Istina je da ako bi se svaka od njenih priča sažela u kratak sinopsis, svakako bi delovale kao moralitet sa poukom. Recimo, naslovna priča, "Teško je naći dobrog čoveka" govori o porodici čiji se članovi (baka, sin, snaja i dečica) odlikuju samoživiošću, nezainteresovanošću i generalnim ignorantskim stavom zatupastih piknik porodica koje se, uslovljene društvenom obavezom i vaspitanjem udružuju u nekakve grupe sapatnika sa istim prezimenom koje letuju zajedno, čiji je zajednički sadržalac, ljubav prema pečenom piletu, zajednička kola i zajednički stan, družba što kamara novac i generano odslikava logiku: bolje ćemo preživeti ako se držimo zajedno. Kada takva porodca neplanirano skrene sa glavnog puta za Floridu i doživi saobraćajnu nesreću, OKonerova im u pomoć šalje, ni manje ni više, nego odbeglog šizoidnog robijaša koji, naravno, tvrdi da nije ubio svog oca i da sebe zove Neprilagođeni, zato što kazna koja mu je dodeljena nije prilagođena njegovom zločinu. Susret ova dva sveta, jednog koji svoju sigurnost gradi na zemjoposedništvu, trezvenom duhu, štednji i razmnožavanju i drugom koji se potuca po slivnicima društva, nakon što je prostrelio čelo majci, ocu i svakom živom biću koji ga je na svet doneo, odgajio i naučio onome što zna, te ga pendrekom uterao u farmerice, kaubojske šešire i prodao mu igračke i šećerne pene i rekao mu da ako uzjaše onog vašarskog konja dobija tri penija i slamu za prenoćište, dakle tu vrstu socijalnog klinča, ali i klinča podsvesnog i svesnog jednog društva, OKonerova stvara kao prava preteča Kapotijevog opakog romana "Hladnokrvno ubistvo". Neprilagođeni ubija jednog po jednog člana porodice. Liči na moralitet, liči na osvetu: nisu se međusobno voleli, nisu znali šta imaju, došo đavo po svoje. Međutim, Flaneri nije ta vrsta vernika. Neprilagođeni naprosto postoji u istom svetu u kom postoji i pomenuta porodica: kreće se istim drumovima, skrenuo je na istoj krivini i dopala mu se košulja koju nosi tata medved i poželeo je da je oseti na svojoj koži. Dakle, nije reč o kazni, već o rasvetljavanju one druge strane. Baka, iz čijeg je ugla ispričana priča, a koju Neprilagođeni ostavlja za kraj, pokušava da umilostivi robijaša ubeđujući ga da je on dobar čovek, da zna bolje od toga što čini, govoreći mu: "I ti bi mogao da budeš pošten kad bi se samo potrudio. Pomisli kako bi divno bilo kad bi se sredio i počeo da živiš udobnim životom a ne da stalno misliš da li ti je neko za petama." Neprilagođeni joj na to odgovara: "E, pa, gospoja, čoveku je uvek neko za petama." Upravo to što je čoveku uvek za petama, većina OKonerinih junaka ne vidi. Uvereni da su, sređivanjem svog vrta i okućnice i bradice, sredili ceo svet i da im ostatak vremena preostaje samo da to svoje brane od zlih ljudi, ta tapija na dobro je ono što obesmišljava OKonerova ukazujući na to da ostatak sveta i njegovih nepravilnosti ne prestaje da postoji ako smo uspostavili kontrolu na dva metra od svog dobro ubrisanog dupeta. Dakle, baka misli da zna šta je to dobar čovek i više puta tokom priče, kritički nastrojena prema svojim unucima i prema "ovim današnjim", uz vapaj primećuje kako je teško naći dobrog čoveka. No, baka, kao ni većina nas, ne primećuje da se dobar čovek ne traži napolju, i ne zaziva kao pesnička metafora. Dobar čovek moraš biti ti sam, i tako iz sebe samog uspostavljati ideju dobra kao ideju koja vlada svetom, umesto da dobro prizivamo kad nam prigusti i da očekujemo da tamo neko zna šta je to dobro i čuva ključ od te škrinje zakona o dobru. Otuda Neprilagođeni, pošto ispali i poslednji metak u baku, prokomentariše: "Ne bi ta bila tako loša da je bilo nekog da svako malo puca u nju." OKonerova ne traži učtivost, već suštinsku dobrotu koju je teško naći.
U najhitičnijoj priči "Reka", dečak Hari Ešfild, dete zanemareno od strane roditelja koji smatraju da je društvenost pravljenje tuluma svake večeri i ispaljivanje što ciničnijih fazona u društvu ne bi li se dokazalo "da se zna o čemu se radi u svetu". Kraj takvih odraslih, dečak se iz dana u dan, kao pacov, potuca među ostacima ludih zabava, improvizujući obroke i simulirajući zabavu, cepajući knjige i uništavajući igračke ne bi li dobio nove. Sve dok se ne pojavi, opet slučajno, nova dadilja, koja ga, za razliku od prethodnih povede NAPOLJE. Tj. na religiozni ritual isceljenja na reci. Nismo svi mogli da imamo Meri Popins za dadilju, pa tako i Hari, umsto da od dadilje dobije dobro plaćenog zabavljača, dobija, za klinca, posve čudnu priču o tamo nekom Isusu koji ga je stvorio. O, čuda za malog Harija koji je mislio da je Isus ružna reč sa usta pripite gomile, te tako, znajući kako sreća kratko traje i u strahu da se i Isus ne predomisli, krade knjigu u kojoj je tako dostojanstven postanak jednog dečaka objašnjen. Na putu do reke gde će upoznati cara nad carevima, prečasnog Bivela koji je za dadilju Alfa i Omega duhovnog uzdizanja i moralne šibe, Hari krade i u kaputić sakriva sve dokaze da negde pripada: maramicu koju mu pozajmi dadilja gunđajući kako mali ni nos ne ume da obriše, sliku reke i vernika u transu koji ga pozdravljaju jer se mali Hari doseti da se predstavi kao Bivel, imenjak prečasnog Bivela i tako što brže i što čvršće bude prihvaćen u zajednicu koja ume da objasni kako je došao na svet. Ali, kada se razotkrije da se dečak zapravo zove Hari, te kada roditelji oteraju drsku dadilju koja je dozvolila da njihov sin bude kršten, dečak ponovo ostaje sam. Na ovom mestu, OKonorova pokazuje sablazan savremenog društva: kritika i cinizam koji uklanjaju podsmehom i grdnjom sve oblike mišljenja koji bi mogli doneti smisao i nadu, jer preziru smisao i nadu, a na njihovo mesto ne donose ništa. Harijevi roditelji i sledećeg jutra spavaju, dok dečak, sećajući se čarobnog osećanja pripadnosti od juče, odlučuje da sam sebe ponovo krsti i odlazi na reku verujući da su njene dubine upravo taj obećani svet u koji će on biti primljen i prihvaćen. Da je "negde" vrednost po sebi kada nas svuda okružuje niz nekakvih nigdina, Flaneri pokazuje disciplinovanim perom bez viška patetike, tako da Hariveo potonuće u mulj reke ujedno deluje kao samoubistvo usled nesporazuma i kao vera u odlazak na bolje mesto. Savremenom čoveku toliko draga ideja o besmislu, u pričama OKonerove se ukazuje kao odbijanje da se prihvati smisao, jer su njegove posledice odviše teške po čoveka.
Priča "Velika sreća" je formalno najzanimjivije izvedena. Cela priča se odvija tokom uspinjanja glavne junakinje, Rubi, uz stepenište zgrade do njenog stana, tako da, sa svakim spratom, u Rubi narasta paranoja usled loše fizičke kondicije, bolova i natečenosti da bi, ispred vrata stana, samoj Rubi bilo jasno da je trudna. No, iako se priča zove "Velika sreća", Rubi nikako ne voli što je trudna, u čemu leži ironija kojoj je Flaneri sklona. Uspinjanje do stana ujedno je i narastanje njene brige o tome šta će sve malo čudovište da poremeti u njenim planovima za budućnost, za selidbu u bolji kraj, kao i neverice, jer su se ona i muž dogovorili da će paziti. Spratovi u OKonerinoj priči ujedno su i uspinjanje uz društvenu lestvicu, uz lestvicu brižljivo građenog superega savremenog čoveka koji odbija da remeti svoje planove, da prihvati išta mimo svoje besprekorno upeglane kragne. Teskoba koja narasta, sa svakim spratom, u sve trudnijoj Rubi, odslikava teskobu unutar savremenog čoveka koji podiže brane spram života, spram slučajnosti, smatrajući da na taj način kontroliše svoj život. Opet, besmisao ne postoji, koliko god nam svima, pa i potpisniku ovih redova, bio drag i utešan, postoji samo odbijanje da se smisao vidi mimo naših malih egoističnih saveza sastavljenih od planova kako da se iz lošeg preselimo u bolji kraj i što duže ostanemo nepromenjeni, što duže ostanemo tobož svoji. Ostati svoj, kako pokazuje OKonorova, vid je odbijanja da se prihvati mogućnost promene i promenljivost života koji ne prati uvek naše planove.
Epska po dimenzijama, priča "Veštački crnja" dotiče se teme rasizma kojom je američki jug već vekovima obeležen kao kugom. Međutim, kao što je slučaj sa religijom koja svakako sužava mogućnosti za uživanje u pričama Flaneri OKonor, smeštajući ih u jednu vizuru, tako i rasizam nije uskozadata tema u ovoj priči. Priča o gospodinu Hedu, starcu koji po prvi put vodi svog unuka u grad, rastrzan strahom da bi dečaka grad mogao odviše da fascinira, govori o prenošenju tamnice, one duhovne tamnice, sa kolena na koleno, o prenošenju predrasuda i brnjica tako da niko posle tebe ne vidi više od tebe, jer bi mogao da te napusti, da te vidi kao slabog ili optuži da si ga oštetio, da mu nisi dovoljno objasnio. Gospodin Hed zastrašuje svog unuka pričom o opakim crnjama koje vladaju gradom, a pošto vidi da je dečak uporan u svojoj radosti zbog susreta sa novim, odlučuje da se sakrije i prepusti ga ulici ne bi li dečaku pokazao kako je to kad ostaneš bez roditeljske ruke. I ovde, kao i u priči o nesrećnoj Rubi, OKonorova uspostavlja paralelu između prostora i sadržine priče. Bazanje kroz grad ujedno je i širenje perspektive, otvaranje pora koje je gospodin Hed držao zapušenim, zatvoren u svom malom svetu na koji bi voleo da ograniči i svog unuka. Povratak kući je povratak u sigunro, a sigurnost nije plod ljubavi, već plod ucene: "vidiš kako bi ti bilo bez mene, mali nezahvalniče!".
Ostale priče možete otkriti sami. Flaneri OKonor je za mene bila otkriće i potpora. Ono što je zajedničko svim pričama u zbirci "Teško je naći dobrog čoveka" je ideja o tome da su naši svetovi, oni lični i unutrašnji, naše ideje i nazori, uvek, ali uvek, zatvoreni, uvek samo brane spram života sa svim njegovim nepredvidivostima i slučajnostima i da samo širom otvorenih očiju možemo da upijemo svet u sebe i da se pritom ne plašimo da će nešto naše biti narušeno.
Obznanili nasdvoje u 26. siječanj 2008 21:47:54 | 5 komentara
Blank Dogs – Diana (The Herald) EP (Sacred Bones)
Hah, Šta reći sem sjajno. Blank Dogs je misteriozni trio čiji članovi nose nekakve egzotične maske i može se podičiti buljukom singlova i ep-jeva izdatih tokom prošle godine. Na njihovom majspejsu, uglavnom piše sold out pored imena tih izdanja. S razlogom, to su sve mali tiraži i, najvažnije, još bolja muzika.
Blank dogs su neprijatni gotičari kojima uspeva da u sedamnaest minuta muzike na ovom remekdelu izvuku esenciju sentimenta koji kao unikatan definiše muziku Joy Division. Sivilo, teskoba, hladnoća, a opet nešto mnogo toplo i životno unutar hermetičnog pakovanja. Blank Dogs su baš tako prijatni i svaka od šest pesama je svet za sebe, one redom razoružavaju intenzitetom emocija koje svojom svedenošću pričaju previše. Šamari koji miluju, osmesi koji krvare. „Prljavština“ je uvek prisutna, makar i u vidu pretnje, snimci su andergraundski pravoverno snimljeni u lo-fi tehnici, a opet odišu bogatstvom, životnošću i poletom.
Krstiše muziku koju sviraju Blank Dogs terminom „death pop“. Može, ako ćemo već da slušamo pop onda neka bude onaj smrtan, pošto je pop u svojoj suštini već mentalna smrt po sebi, masovna individualnost ne postoji. Prividi su kobniji od jeftinih laži. Blank dogs se koprcaju i u tom samrtnom hropcu su življi od nekolicine veselih, srećnih i zašećerenih. Prividi su kobni, Blank dogs to znaju. Zato što su stvarni i nude emociju u zamenu za pažnju. Nude prijatnu jezu koja greje srce baš kao što mekano ćebence greje butine na sigurnoj razdaljini od ledenog kijameta, tamo negde u daljini, napolju. Otvara spektakularne svetove iza spuštenih roletni i zatvorenih očnih kapaka jer potiče iznutra.
Blank Dogs već najavljuju pregršt novih izdanja ove godine, od kojih maštu posebno golica najavljeno prvo dugosvirajuće izdanje. Kako stvari stoje, teško da će izbeći smrtonosni zagrljaj „Pitchforka“ i ostale „alternativne“ bratije u dokonoj potrazi za novom „nesnosnom“ fiksacijom. Uživajte do tada u ovoj lepoj ploči, da ne kažem nešto drugo, nešto isprazno a moderno, nešto ideološki ispravno, nešto tipa „preporuka“ ili „direktiva“. Fuj, baš kao i ova pretenciozna i elitistička recenzija ^^
Obznanili nasdvoje u 25. siječanj 2008 1:32:39 | 2 komentara
Circle – Katapult (No Quarter)
Iako prva pesma, “Saturnus Reality”, na n-tom (kažu da ih ima oko 25, u oko 15 godina postojanja sastava) prošlogodišnjem albumu finskog speeedkraut sastava Circle počinje zločestim rifom koji verodostojno podseća na hladno oružje iz arsenala npr. Judas Priest, stvari vrlo brzo izmiču kontroli. Verovatno da to insistiranje na hevi momentu u ovom slučaju ima cilj da se svi oni koji nemaju (ili ne žele da imaju) razumevanja za duge kose, nitne, kožu, krv, znoj i suze momentalno udalje od izvora zvuka. Manjina koja takvih (snobovskih) problema nema, ostavljajući za sobom davljenike u moru predrasuda, momentalno će se uhvatiti u koštac sa žanrovskim klasifikacijama koje ne vrede ni pišljiva boba pri pokušaju da se bliže odredi ovo umetničko delo u najužem smislu te reči. Posebne pohvale idu filadelfijskoj etiketi No Quarter za približavanje rada ove grupe široj (?) publici.
Finci prezentuju izuzetnu naklonost prema hipnotičkom ispoljavanju težeg zvuka, otprilike kao kad bi rani Celtic Frost stavili pred zadatak da svira Can, ali uz mogućnost traženja pomoći prijatelja poput Laibach, kada se govori o vokalu ili Depeche Mode, kada su u pitanju sintetizovani klavirski prelivi. Sigurno da ima još pregršt asocijacija na raznolike reference koje se nižu pri dubinskom istraživanju ovog zvučnog spomenika apsurdnosti. Circle ni u jednom trenutku ne gube kontrolu, majstorski spajajući nespojivo u jednu sinematičnu celinu, na vrlo osoben način, bez prigodnih pandana. Posebna čarolija dugih kontemplativnih pasaža u kojima pripadnici severnog naroda sklonog piću (sudeći po klasiku “Noć na Zemlji”) koji čine ovaj sastav demonstriraju umešnost na kojoj bi im pozavideli i najveća imena u koordinatnom sistemu paralelnih muzičkih svetova, ne bi nikog ko drži do svog (iščašenog) ukusa trebalo da ostavi ravnodušnim.
Četrdesetak minuta svirke pune paradoksa i obrta protiče kao od šale i upravo u tome se ogleda najveća vrednost ove posve neobične ploče. Nasuprot mnogim “progresivnim” autorima današnjice koji u mistiku i hermetičnost zavijaju sopstveno ništavilo i nemoć, tu kobnu odliku dekadencije, Circle katapultira ceo budžak vrsno realizovanih ideja kojima ne manjka vizije, lucidnosti, šarmantne zavodljivosti i kabaretskog humora, u šta ćete se i sami uveriti ukoliko im pružite priliku. Circle će nagraditi vašu radoznalost, jer je Katapult stvoren da bi bio slušan a ne da bi se o njemu pričalo na pilićarskim paradama lažnih osmeha i korporativne/plitke pameti.
Ono što najviše impresionira u ovom delu je prikazana moć da se od najsirovijeg materijala stvori artefakt najfinije kakvoće. A upravo to je jedna od mogućih izvornih definicija kulture, svetlosnim godinama daleko od salonskih, klanovskih i ideoloških zagađenja kojima “kultura” shvaćena kao roba i/ili statusni simbol robuje u eri do sad nezapamćenih sloboda (s)podobnih.
Obznanili nasdvoje u 21. siječanj 2008 19:56:37 | 0 komentara
Lucky McKee
Sklonost filmskih autora da ženske likove, s vremena na vreme, prikažu kao nasilne, društveno nepodobne i seksualno agresivne uvek deluje subverzivno ili bar provokativno. Priča o junakinji koja se ne uklapa u društvo, povlači u senku, transformiše u čudovište i kreće u osvetu već je uspešno tretiran na filmu (Selina Kajl ili žena mačka u Povratku Betmena, Keri, ili meni omiljeni Fatalna Džindžer ). Manje zastupljene i ne toliko ukorenjene u popularnim žanrovskim obrascima kao antiheroji, antiheroine, filmske Medeje i salemske veštice poseduju veliki filmski potencijal i manje su sklone zapadanju pod haubu klišea. Reditelj Lucky McKee prirastao mi je za srce zato što je tvorac nepretencioznog triptiha ovih ludaja, pravih džepnih Gorgona i Medeja. U svakom od svoja tri filma McKee kao da kaže: Dobrodošli u kutak za devojčice! A, onda ih pusti iz mraka, site i presite bakinih kolača, umrljane šminkom starijih sestara koje su se poudavale i ostavile im jadna naravoučenija o ženskim lakirovkama, sa iglom zarivenom u čelo najlepše lutke.
MAY
2002.
Scenario: Lucky McKee
Uloge: Angela Bettis, Jeremy Sisto, Anna Faris
U prvoj trećini filma Mej gledalac gotovo da gleda film u kojem bi se sasvim lepo snašla Odri Hepbern i to kao jedna od njenih Elajza Dulitl junakinja ili jedna od cura iz pera Trumana Kapotija: poludivlje stvorenje, bez smisla za društvene konvencije, sa čudnim navikama, okružena mačkama, barbie koferčićima, sa vratom obima jednog kolibrija, simpatična u svojoj nesnađenosti. Kada nabasa na muškarca velikog srca, on prvo obožava njene poluinfantilne manire, a potom učini sve da malu prilagodi i nauči je da seče zalogaj po zalogaj umesto da pravi nered po tanjiru, te par ostaje srećan ili, u provokativnijoj varijanti, junakinja sazreva i napušta svog puppet mastera. Neprilagođenost junakinje u filmu Mej na prvi pogled ima istu romantičnu svrhu: poziv na kroćenje male divljakuše kao predigra za romansu. Ali, kinki šarm kod Mej nagriza kiselina njenog psihotičnog stanja, tako da joj ne polazi za rukom da prođe test princeze na zrnu graška. Jezive lutke sa kojima Mej razgovara, rasporene životinje veterinarske ambulante u kojoj radi i njihovi blesavi vlasnici, mazohistički raspoložena lezbejka koleginica koja joj se nabacuje, doprinose da priča poprimi oblik ekspresionističke drame (Bihnerov "Vojcek"). Akcenat na unutrašnjem svetu psihički labilnog junaka, romantizovanje njegovog autsajderstva, artificijelni ambijenti i karikaturalni tretman sporednih likova, posmatranih isključivo iz vizure glavnog junaka prema kojem su ovi neprijateljski raspoloženi i neosetljivi za njegove emocije takođe su omiljeni ekspresionizmu. Na toj liniji, nerealizovana romansa pokazatelj je neprilagođenosti junaka i poslednja kap koja ga gura preko ivice mentalnog zdravlja na kojoj sve vreme balansira.
Mej je poređena sa Keri, delom i stoga što Anđela Betis, nakon uloge u filmu Mej, pojavila u naslovnoj ulozi mini serije Keri, nastale prema istoimenom filmu Brajana De Palme. Ali Keri se problemom neprilagođenosti bavi kroz ezoteriju horor žanra, a Mej kroz artificijelnu režiju hororične drame o jednoj usamljenoj, psihički poremećenoj osobi. Efekat koji proizvodi Keri, a koji proističe iz drugosti junakinje i načina na koji se ona sa tim nosi, u filmu Mej više je posledica spoljne rediteljske intervencije da se kroz nagomilavanje začudnih detalja, izbor glumaca i preterivanje u artificijelnom i groznom, što atraktivnije predoči jedan klinički slučaj. Otuda je slešer završnica u filmu Mej, za razliku od krvavog maturskog bala na kraju Keri, puki rediteljski egzibicionizam, a umesto jeze i užasa (Keri) ostavlja utisak oporosti.
Uzbudljivo i provokativno u filmu Mej ne leži u ovim isforsiranim horor momentima, već u transformaciji junakinje. Poput Seline Kajl iz Povratka Betmena, Mej svoju asocijalnost i preosetljivost zamenjuje potpunom hladnokrvnošću, a ekstremni stid smislom za crni humor, dok obe junakinje šminkom i novim kostimom bivaju i vizuelno izmenjene. To sve ukazuje na njihovu odluku da raskinu sa dotadašnjom ulogom isprepadane devojke koja živi u kući za Barbike, hraneći mačke sa ulice i proveravajući poruke na telefonskoj sekretarici.
Anđela Betis, pre ovog filma poznata samo po ulozi anoreksične devojčice iz filma Neprilagošena, doprinela je da Mej, iako pomalo tromo, žanrovski i ritmički neujednačeno, na momente artificijelno delo, valjano metastazira iz romantične komedije u krvavi, crnohumorni horor o bolesti i usamljenosti.
SICK GIRL
2006.
Scenario: Sean Hood, Lucky McKee
Uloge: Angella Bettis, Erin Brown, Jesse Hlubik, Marcia Bennett, Mike McKee, Chandra Berg
Anđela Betis u ulozi Neprilagođene koja punu slobodu ima samo u svom stanu, svojevrsnom hramu većini sveta neshvatljivim predmetima opsesije, sve dok se na prvi pogled ne zaljubi u osobu koja naizgled ima razumevanja za njeno čudaštvo, a onda sve krene naopako. Reklo bi se da se reditelj Lucky McKee, filmom Sick Girl vraća na poprište svog filma Mej. Međutim, dok je u filmu Mej, na šta ukazuje i naslov, insistirao na subjektivnoj vizuri junakinje a preko njenog slučaja, namernim žanrovskim nesporazumom (od romantične komedije do gore horora) napravio dramski i artistički omaž samoj usamljenosti, dotle se u Sick Girl daleko više zanima za situaciju i zaplet, dok je čudaštvo naprosto odlika junakinje, sublimisana u konkretniji, žanru horora i SF-a blizak status naučnika (stručnjak za insekte) koji dobija priliku da se izbliže upozna sa jednim od svojih uzoraka.
Palpistički zaplet oko insekta nepoznatog porekla koji dospeva na adresu Ide, predatorskim pogledom skenira okolinu i daje se u lov, preteći da ugrozi i ono što je njegovoj vlasnici najdraže, kao da je preuzet iz horor filmova B produkcije (ili stripova) iz 50-ih. Zajedno sa erotskim implikacijama koje sobom nosi podmetanje monstruma sa pipcima u blizinu obnaženih žena, u ovom slučaju, ne slučajno, glumice pod radnim imenom Erin Braun, koja je, pod imenom Misty Mundae, izgradila karijeru na mekim pornićima, a potom na horor filmovima i njihovim parodijama B produkcije od kojih se neki upravo i bave bliskim kontaktom žena i insekata (Bite Me!, Spiderbabe). Sa druge strane, Anđela Betis u ulozi Ide, posvećene naučnice u Prirodnjačkom muzeju, zaljubljenice u insekte i lezbijke, maštovita je interpretacija žanrovske figure malog, krutog naučnika koji otvara Pandorinu kutiju. Ovako čvrst, neko bi rekao bajat, žanrovski kornet natopljen je romantičnom komedijom (sa celom voćkom u vidu jedne nikad erotičnije scene) o suživotu dve žene između kojih, pored zalutalog insekta, stoje sablažnjiva gazdarica stana i zavidni Peeping Tom kolega iz muzeja. Preko lika Idinog kolege, Maksa koji se zanima za njen ljubavni život i daje joj savete kako sa ženama, a u osnovi prikuplja materijal za pod tušem, suptilno je parodirana muška fantazija o lezbijskim odnosima kao predigri za stupanje muškarca na scenu sa povikom who’s you’re daddy now!.
Zahvaljujući preplitanju pomenutog palpističkog zapleta i romantične komedije, urođena sladunjavost romkoma ide ruku pod ruku sa bizarnim i crnohumornim. Zbog takvog doziranja, Sick Girl bi pozdravio i Howard Hoks na čiji film Majmunska posla, po baziranju priče na Morfijevom zakonu, Sick Girl donekle podseća. Naposletku, umesto sa Mey, Sick Girl pre čini diptih sa Fatalna Džindžer po načinu na koji se u okvirima horora, doduše u slučaju Sick Girl na jedan crnohumoran način, menja i stabilizuje krvna slika glavnih junakinja. Nakon Emily Perkins i Katherine Isabelle, Angela Bettis i Erin Brown ispisuju novo poglavlje sa one strane podvezice. Long live princess diaries (and Barbie molesters)!
THE WOODS
Tema ženske sociopatije čiji je manifest Lucky McKee postavio svojim prvim filmom May, da bi joj sa više duha prišao u svom doprinosu serijalu Masters of Horror, epizodi Sick Girl, u filmu The Woods trapavo i, naposletku, banalno sarađuje sa motivima veštičarenja i kontrole uma.
Smeštena u 60-te, priča počinje dolaskom Heather u internat za devojčice, izolovan sablasnom šumom i vođen krutom disciplinom flegmatične upravnice i turobnog sveženskog školskog odbora. Iz kratkih scena s početka, jasno je da Heather ima istoriju problematičnog ponašanja (baziranog na tenziji prema majci, tipičnoj uštirkanoj ženici iz 60-tih), piromanije, nedruželjubivosti i, naposletku, opiranja majčinoj ideji da je dovede u internat. Iako vredno i postupno, gotovo po receptu, isporučuje simptome misterije internata (Heather muče zloslutni snovi i glasovi iz obližnje šume, a pred spavanje devojčice jedna drugu plaše legendom o mračnim zbivanjima iz prošlosti internata), McKee dobar deo filma provodi u traganju za onim čega su to simptomi i za ključem po kom se priča o agresiji glavne junakinje, uklapa i odnosi spram tako simptomatične horor podloge. U toj potrazi, ne uspeva da se odluči da li je jezgro strave u onome što se desilo u prošlosti, pa samim tim u razotkrivanju greha bivšeg odbora internata prema trima siroticama iz šume ili primat ima trenutna aktivnost upravnice i njene ženske svite, dok je prošlost dramski neaktivna, naprosto prepričana legenda i usputno objašnjenje. U prvom slučaju, Heather bi bila neka vrsta medijuma, poput junakinje iz filma The Watcher in the Woods, neko ko, usled sopstvenog osećaja odbačenosti i društveno neadekvatnih izliva agresije, ima kapacitet da oseti i proživi zakopanu tajnu i donesi zadovoljenje duhovima, dok bi u drugom Heather bila potencijalna žrtva okultnih zbivanja u internatu, postepeno slamana otrovnim mlekom, manipulacijom i hipnozom, poput balerine iz Suspirie. Nije problem što se u filmu The Woods kombinuju ove dve varijante, već što je njihovo preplitanje bez sistema, posledica neodlučnosti autora koja, naposletku, podriva koherentnost likova. Upravnica i nastavnice, imaju funkciju pasivnih čuvara tajne, bez ikakvog trenutno opipljivog i aktivnog dijaboličnog identiteta. Veći deo filma, gledalac ne oseća pretnju po junakinju od strane ovih pomalo iščašenih žena. Njihovi zavoji za ruke, tikovi i streljački pogledi, simptomi su zarad sebe koji ne odražavaju zakopanu bolest, već opskrbljuju film nasumičnim varnicama.
Neodlučnost u postavci pretnje i svođenje pretećih elemenata na simptome i rediteljska rešenja, doprinosi da glavna junakinja veći deo vremena funkcioniše kao posmatrač-istraživač. Njen dramski potencijal, natuknut na početku (pomenuta sociopatija i agresija), prerasta u
nedefinisanu magmu tinejdžerskog angsta, vrludajući između frustriranosti Carrie, pritisnute majčinim krutim principima i tipičnom srednjoškolskom hijerarhijom na čelu sa alfa-kokoškom, Samantom, sa jedne i Heavenley Creatures antitabuističke i kontraverzne potrebe za ženskim savezom, sa druge strane. Usled ovolikog lutanja, Heatherin upliv u poslednje poglavlje mračne hronike internata, naposletku nalazi banalno ishodište u priči o vrbovanju problematične devojčice da se pridruži nekakvoj šumskoj sekti. Do tada pažljivo i po receptu plasirani elementi misterije, nestanci devojčica, njihovo iznenadno potpadanje pod uticaj pojedinih nastavnica, razrešavaju se u ključu pedagoškog antisektaškog filma sa akcionom završnicom. Da je i sam McKee bio začuđen dobijenom kombinacijom, svedoči i činjenica da je pribegao naglom aktiviranju Bruca Campbella, do tada minuciozno psihološki intoniranog pasivnog oca papučića, evocirajući njegovu ulogu Asha iz horor-serijala Evil Dead, kako bi izgovor za banalnost pronašao u na brzu ruku sklepanoj trash slešer završnici.
Dakle, uprkos onako bogatoj mapi - internat za devojčice, sablasna šuma, misteriozna upravnica, kontrolisani umovi, zloslutni snovi, nestajanja, devojčice u polumesečarskom stanju a la Picnic on a Hanging Rock - The Woods ostaje zagrcnut nad zbirom mogućnosti usled odbijanja autora filma da se na neko od markiranih potencijalnih nalazišta zabode ašov. Kako vreme odmiče, to ziherašenje počinje da vas nervira i skoro da vam bude drago zbog potpunog raspada na kraju kada se isfrizirane horor scene podaju prvom treš rešenju. U stilu, pusti Argenta, de prelistaj Kinga da ga više privedemo kraju.
Obznanili nasdvoje u 9. siječanj 2008 0:42:18 | 2 komentara
Aleksandar Novaković – Glečer (Dereta, 2007)
Oskudica u vreme obilja
U svom romanu prvencu Novaković obrađuje vrlo intrigantnu temu koja Srbiju (ili bar Beograd) stavlja na mapu globalizovanog sveta. Nevolja je u tome što se autor kreće utabanim stazama, tvoreći utisak neiskorišćenog potencijala
Raspolućena između „svetlije“ titoističke i tamnije „nacionalističke“ prošlosti s jedne i „blještave“ konzumerističke budućnosti koju već uveliko živimo s druge strane, na ovim prostorima stasavaju poslednje generacije Titovih pionira. Njima je u amanet palo da na svojim plećima iznesu to preobraćenje. Svima onima koji su mišljenja da su uhodani tokovi kapitala daleko od (još nedefinisanih) granica naše zemlje stiže demanti u vidu debitantskog romana Aleksandra Novakovića, dramaturga mlađe generacije.
Radnja romana prati životnu priču dramaturga Vladimira, uklještenog u vrtlogu tranzicione svakodnevice, koji ga zatiče na mestu kopirajtera u jednoj marketinškoj agenciji. Pritisnut besparicom i očekivanjima okoline, glavni junak se ne snalazi baš najbolje i biva primoran na trule tranzicione kompromise. Vrzino kolo kapitalističke kompetitivnosti u kojoj uspeh i zavist idu ruku pod ruku ima svoje naličje u nemogućnosti zasnivanja preko potrebnog partnerskog odnosa. Takav sled okolnosti prerasta u frustraciju, simbola jalovosti duha vremena, otvarajući prostor za adrenalinom začinjen narativni koktel u kome su otuđenost, stres i nesigurnost postmodernističkog društva uzroci moralnih padova oličenih u vidu cyber sexa, promiskuiteta i svuda prisutnog licemerja.
Zahvaljujući vrcavom humoru koji katkad prelazi u satiru, reč je o pitkom štivu koje se čita u dahu. Novakovićev sveden stil temelji se na blistavo izbrušenoj rečenici. Dijalozi su školski primer savladanog dramaturškog zanata, što ne čudi, jer je „Glečer“ prvobitno nastajao kao filmski scenario. Autoru uspeva da, zahvaljujući vešto uobličenim likovima kao što su kvazi-japi Petar, njegova bimbolika izabranica Hristina i posebno Zagrepčanka Irma (pomoću koje Novaković daje svoje ironično viđenje vazda inspirativnih srpsko-hrvatskih odnosa), ispriča priče koje definišu ovo parče Balkana u prvoj deceniji novog milenijuma. Znalački obrađeni rukavci (npr. korporativna svakodnevica, feminizam) glavnog toka romana pružaju uvid u opseg Novakovićevog spisateljskog potencijala, do sada već razvijanog u formama drame, eseja, aforizma i istorijske studije.
No, iako na domaćem terenu po pitanju tematike nema pandana, autentičnost „Glečera“ pada pri komparaciji sa francuskim literarnim rođacima, Uelbekovom „Platformom“ i Begbedeovim romanom „399“. U pomenutim knjigama, francuski pisci sopstvenim angažmanom i uverljivijim opisima stvaraju radikalan lični ton u funkciji uverljivosti narativa. Na veliku žalost, Novaković, kloneći se subverzije, ne uspeva da poentira dubljim, katarzičnijim uvidima u srce tematike, neophodnih za sticanje naklonosti kod zahtevnijih čitalaca. Čini se da je ta odluka plod piščeve namere da dopre do šire publike, čime se gubi na autentičnosti pojedinih delova „Glečera“. Na primer, ambiciozno zamišljena špijunska epizoda sa BIA je stilska vežba za koju se stiče utisak da je sama sebi cilj. U svetu 21. veka više nije vest kada nekog uhvate u skidanju celofana s tegle već kada su mu/joj prsti dobrano u pekmezu.
Uprkos pomenutim nedostacima, „Glečer“, kao napola uspeli portret sveopšte oskudice u vremenu izobilja, nesumnjivo je lepa vest na domaćem tržištu proze, redovno deficitarne po pitanju obrade savremenih tema ukotvljenih u post-pop univerzumu. Ostaje nada da će u nastavku njegovog opusa Aleksandar Novaković beskompromisnije baratati svojim zašiljenim perom.
Obznanili nasdvoje u 7. siječanj 2008 3:06:37 | 28 komentara
The Accidental Tourist
"There's something so... What do you call it?...Muffled about the way you experience things. It's like you're trying to slip through life unchanged. It's not by chance you write those silly books telling people how to make trips without a jolt, so they can travel to wonderful, exotic places and never be touched by them. Never feel they left home."
Ovim rečima Sara opisuje Malkolma Lirija, svog muža, pošto mu saopšti da želi razvod, na samom početku filma Slučajni turista.
Malkolm piše putne vodiče za biznismene kojima je putovanje nužno zlo, kretanje od tačke A do tačke B, uz maksimalnu uštedu energije i uzbuđenja koje bi mogle da im izmame vazda nove destinacije. Malkolm je profesionalac u gotovo matematičkom proračunu ove uštede koja će poslovnim ljudima omogućiti da se kreću po tangentama Zemlje, dodirujući svoja odredišta samo na jednoj tački, kosmonautski zaštićeni od svih suvišnih i nepredvidivosti putovanja u novo. Na Malkolmu je da im isporuči spisak mesta u Parizu gde mogu da izbegnu francusku hranu i dobiju dobro im poznati hot-dog, slučajna poznanstva u avionu koja bi mogla da ih ometu u sastavljanju poslovnog izveštaja. Ali, Malkolmova profesija, ujedno je sažetak i njegovog odnosa prema životu. On je slučajni turista u sopstvenom životu.
Slučajni turista je film o čoveku koji se plaši života. Pošto ga žena ostavi i pošto polomi nogu perući veš u podrumu u tragikomičnoj sceni (povremeno se stiče utisak da je život tovar Malkolmu, pa se o njega sapliće i beži), on se sa svojim psom povlači u roditeljsku kuću u gotovo crnohumornoj regresiji. Obući stare papuče, igrati karte, zatvoriti oči, zaboraviti se. Poriv koji je toliko poznat, iznutra toliko topao i bezbedan, a toliko poguban po onoga ko mu podlegne. I u roditeljskoj kući vlada neka vrsta hibernirane viktorijanske ere. Dvorac izgubljenih duša stešnjen u malograđanskoj kućici sa teglama raspoređenim po abecednom redu. Smrt pod heklanim miljeima i četiri tanjira paprikaša. Uredna smrt. Život Lirijevih (dva Malkolmova brata i sestra, svo troje zamrznuti u svojim poluverima koji se ne udaljavaju od kućnog trema bez mape rodnog im Baltimora) oslikan je sa smislom za humor koji razotkriva nebuloznost reda i organizacije kao protivživotnih poriva. U njihovim replikama prepoznaje se crni humor kojim su oslikane fine starice iz "Arsenika i starih čipki": pristojnost u serviranju otrova, usisavanje tepiha ispod kog se krije groblje zalutalih posetilaca. Jasno je da je Malkolm svrnuo kući da legne u porodičnu grobnicu. Sa osmehom blaženstva na licu.
Kada Malkolm pomene kako mu prija što niko ne zna gde je i kako je dobro biti ovako nepovezan sa svetom, ali ipak strahuje da bi neko, pre ili kasnije, mogao da ga potraži, braća mu predlože da se prosto ne javljaju na telefon. I svi se čude što je Malkolmov pas naprasno postao agresivan. Mali Edvard laje i ujeda sve odreda, pokušavajući da progrize Malkolmu put kroz tapiseriju Lirijevih u koju se uvezao, pravac u život. Naposletku ga povezuje sa Mjuriel, dreserkom pasa koja je sve samo ne produkt reda i abecede. U svom kompletu sa dva različita tigrasta dezena, čarapama sa šavovima, jaknama od skaja, šarenim maramama, posuta bižuterijom, Mjuriel je hodajuća novogodišnja jelka, ikebana ispod koje se ostvaruju najlepše želje. Dosadna kao stenica u svom nastojanju da Malkolma istera iz porodičnog memljivog kauča u koji se uštepao, ona je oličenje životne radosti, haosa koji plaši Lirijeve, a koji zapravo jeste život: nepredvidiv i divan baš zato što ne možeš da ga iskalkulišeš i izvrdaš.
Film je nastao 1988. godine, po romanu Anne Tyler i u režiji Lawrenca Casdana, reditelja još jednog filma o preispitivanju i suočavanju sa samim sobom (Velika jeza). William Heart je dušu dao za ulogu Malkolma Lirija. U liku Malkolma prepoznaje se i Heartov Ročester iz filma Džejn Ejr, rezervisanost i usamljenost čoveka zakatančenog u svom zamku, čuvara ključeva sopstvene bede i usamljenosti, ali i duboko usađena tiha depresija Pola Bendžamina koji u filmu Dim iznova i iznova obilazi skver na kom je izgubio ženu svog života. William Heart je takoreći rođen da iz offa izgovori repliku: "Never take along anything on your journey, so valuable or dear, that it's loss would devastate you." I da, savršena muzika Johna Williamsa! Klavirski lajtmotiv koji prati Malcolmovov melanholični glas
Slučajni Turista je jedan od filmova koje valja gledati kad god se oseti strah od života. Iz njega progovara plemenit i ohrabrujući podsticaj da se krene u susret nepoznatom, bez zadrške, bez kišobrana za slučaj kiše, bez odstupnice i rezervne šeme.
Što bi rekao Ivo Andrić je rekao: "Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se plašili, a nije trebalo. Trebalo je živeti."
Obznanili nasdvoje u 5. siječanj 2008 12:03:50 | 2 komentara
«U BRDIMA, HORORI - srpski film strave" Dejan Ognjanović, Niški kulturni centar, Niš, 2007.
«Zakleo se bumbar u cvet i u med,
da će na livadi da napravi red.
Neće tu da vršlja od sad bilo ko,
ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo.»
U prikladnom formatu školske knjige, sad već prošle godine izašla je knjiga Dejana Ognjanovića, «U brdima horori – srpski film strave». Reč je o prvom ozbiljnom pokušaju da se domaći filmovi grupišu po jednom žanru i u tom ključu analiziraju. Dokazavši se kao ljubitelj i poznavalac horor žanra (brojne filmske kritike, eseji, knjiga «Faustovski ekran: Đavo na filmu», niz priča i roman «Naživo»), Ognjanović je i do sada pokušavao da razbije dvostruki geto (em je iz unutrašnjosti, em se bavi hororom), studioznošću kojom se ne može pohvaliti veliki broj fanovski orijentisanih, često uskomislećih, ljubitelja jednog žanra.
«U brdima horori - srpski film strave», kako podnaslov kaže, bavi se prepoznavanjem i analizom domaćih horor filmova. Svestan činjenice da se žanr kao odrednica ne podrazumeva u domaćoj kinematografiji, te da ne postoji kontinuitet u takvom načinu rada na filmovima i razmišljanju o njima, Ognjanović čitaoca dovodi u poziciju da se zamisli nad ovim pitanjem sa šire, kulturološke pozicije, umesto da mu prosto nametne svoj način definisanja. Kada knjigu čitate, počev od otvaranja problema zašto kultura, bogata fantastičnim predanjima, nije iznedrila horor u literaturi i na filmu, pa do analize konkretnih naslova, stiče se utisak da prolazite kroz proces osvešćivanja. Naslovi koje Ognjanović doslovno priziva, tu su sve vreme, razbacani po kolektivnom nesvesnom, ali retko dovođeni pod zajednički sadržalac koji ne samo da ih drži na okupu, već omogućava njihovo bolje razumevanje i, samim tim, ukazuje na načine i pravce za neke nove priče i filmove, što autor i navodi kao jedan od osnovnih ciljeva knjige.
Ako se izuzmu knjige koje se bave pojedinim filmskim autorima ili one o filmovima crnog talasa, može se reći da je «U brdima horori», prvi ozbiljan pokušaj razabiranja unutar domaće kinematografije, a da nije po sredi sagledavanje iste od spolja, kao niz istorijskih poglavlja. Ognjanović filmove sagledava u skladu sa njihovim unutrašnjim bićem, ostavljajući pomenute istorijske odrednice kao kontekst i pozadinu gde im je mesto, ne pridajući im značaj ključnog načina za klasifikaciju i razumevanje. Nešto kao da vraćate decu pravim roditeljima iz privremenih kampova gde su svrstavani po visini. I tek kada se nađu rame uz rame, ispostavlja se da je iza njih još jedna veća porodica, čitavo porodično stablo stranih filmadžija i književnika u kojima se njihove mane i vrline daleko jasnije razabiru, spram zurenja u sopstveni odraz u ogledalu.
Knjiga je podeljena u tri dela. Polazeći od očigledne kontradikcije - fantastikom bogata narodna predanja, spram odsustva autorskog, književnog i filmskog horora, u prvom delu knjige, Ognjanović ukazuje na istorijske, kulturološke, političke i ekonomske razloge koji su doveli do ovog odsustva. Često se vraća temi nepriviklosti srpskog mentaliteta hororu i potrebi da se Zlo, čak i kad mu se ne pristupa sa parodijske ili ironične strane, veže za društveno-politički kontekst, retko dosežući do metafizičkog sprata.
Drugi deo se, unutar pojedinačnih eseja, bavi sledećim filmovima: Leptirica (Đorđe Kadijević, 1973.), Štićenik (Đorđe Kadijević, 1973.), Devičanska svirka (Đorđe Kadijević, 1973.), San doktora Mišića (Branko Pleša, 1973.), Prokletinja (Branko Pleša, 1975.), Kičma (Vlatko Gilić, 1975.), Čovek koga treba ubiti (Veljko Bulajić, 1979.), Variola Vera (Goran Marković, 1982.), Već viđeno (Goran Marković, 1987.), Sveto Mesto (Đorđe Kadijević, 1990.), Pun mesec nad Beogradom (Dragan Kresoja, 1993.), T.T. Sindrom (Dejan Zečević, 2000.), Šejtanov ratnik (Stevan Filipović, 2006.). Pored ovih naslova, Ognjanović se osvrće i na kratke horor filmove, nastale u okviru filmskih škola i od strane amatera, ukazujući na potencijale nastupajuće generacije.
Kako su neki od pomenutih filmova prikazani samo jednom na televiziji (npr. Devičanska svirka), a i tada bez značajne refleksije od strane kritike, njihova podrobna analiza na jednom mestu i u prikladnom kontekstu, ima i svoj istorijski značaj i popunjava očigledne propuste u čuvanju i promišljanju zanemarenih poglavlja istorije domaćeg filma. Svaki od eseja, svojim kretanjem od filmografije i faktografije, sinopsisa filma, preko analize i poređenja sa eventualnim literarnim predloškom, navođenja simptomatičnih kritika iz vremena neposredno nakon što je film prikazan, pa do rediteljevog sagledavanja sopstvenog filma i njegovog učinka na publiku i kritiku, formira kompletnu sliku o svakom od pojedinih filmova. I takvo, ne preterano kontinuirano, prisustvo horor žanra u domaćoj kinematografiji, Ognjanović povezuje sa tokovima u stranoj kinematografiji. Ovakva kontekstualizacija, bazirana na očiglednom poznavanju žanra, retroaktivno uključuje domaći horor u širu porodicu, presađujući pojedinačna porodična stabla, vezana za pojedine autore, u veći rasadnik.
Slično se može reći za pominjane filmskih kritičara poput Severina Franića, Bogdana Tirnanića, Aleksandra D. Kostića..., iz čijih je kritika Ognjanović koristio odlomke. Bilo da su navedeni kao primeri razumevanja horor žanra ili njegovog tumačenja kao pomodarstva, psihičke poremećenosti autora filma i inferiornog kopiranja stranih uzora, ovi kritičari su zapravo, hteli to ili ne, ovom knjigom postali bitni i odgovorni akteri u istoriji filma i kreiranju kulturne svesti jednog naroda. Njihovi tekstovi, razasuti po filmskim časopisima i dnevnoj štampi, stavljeni su u kontekst ozbiljne studije ne samo kao dokaz o mišljenju u datom istorijskom trenutku, već i kao učesnici u novoj raspravi. Sa druge strane, povremeno se stiče utisak da Ognjanović svom predmetu pristupa sa ozbiljnošću koju domaća kinematografija gotovo da i ne zaslužuje. Što samo nameće odgovornost budućim filmadžijama, gledocima i filmskim kritičarima da se filmom bave sa svešću o celini, tj. kinematografiji koja, čak i ako trenutno nema dovoljno pokazatelja samosvesti, ne predstavlja nikakvo opravdanje da se trud ne ulaže makar u zamišljenu, vizionarsku celinu. Dakle, knjiga hrabri.
Ognjanovićeva analiza odlikuje se dobrim zaleđem u vidu poznavanja žanra, ne samo horora i ne samo filmskih žanrova. Umesto rasipanja znanjem koje očigledno poseduje ili držanja predavanja i olakog lepljenja definicija, autor radije uspostavlja dijalog sa drugim kritičarima i teoretičarima i, po potrebi, zalazi u književnu teoriju ukazujući na poreklo određenih motiva. Otuda je svaki od filmova preciziran u svom horor identitetu (folklorni horor, gotska romansa, metafizički horor, slešer, egzistencijalna jeza...), te se ispostavlja da, čak i u tako malom broju filmova (12), postoji izvesna raznolikost koja ukazuje na bogatstvo žanra koje autorima omogućava da se izraze na svoj način.
Kao primer Ognjanovićeve analize, posebno treba izdvojiti deo iz eseja o filmu Već viđeno gde se prati naslovni motiv od njegove izvorne medicinske definicije, preko upotrebe u Markovićevoj priči (element psihologije junaka), forme, odnosno korišćenja fleš bekova i fleš forvarda u rediteljskom pristupu, pa do idejne dimenzije koja se odnosi na zatvorenu kružnicu nasilja, princip po kom pređašnja žrtva postaje sutrašnji dželat.
Treći deo je dragocen triptih intervjua sa merodavno odabranim filmskim rediteljima Đorđem Kadijevićem i Dejanom Zečevićem i scenaristom i filmskim kritičarem, Dimitrijem Vojnovim. Razgovor sa Zečevićem, budući vođen u trenutku kada je T.T. Sindrom još čekao na montažu, više nosi pečat ekskluzivnog, a danas prosto zastarelog. Kratak post scriptum intervju sa istim rediteljem nakon što je film prikazan publici tek delimično dopunjava prethodni. I ovaj intervju je očigledno trebalo malo da sačeka da se utisci reditelja slegnu, budući da se mahom svodi na defanzivnu izjavu za štampu povodom prvih novinskih napisa o T.T. Sindromu.
Suprotno Zečeviću, intervjuu sa Kadijevićem ide u prilog istorijska distanca, ali i kontemplativna priroda ovog reditelja čije promišljanje sopstvenih filmova i spremnost da se o njima i onome što ih je iznedrilo priča bez straha od preteranog tumačenja i demistifikacije umetničkog postupka, podseća na zbirku intervjua sa Kronenbergom, «Cronenberg on Cronenberg». Za Kadijevića se može reći da je svojevrsni Feniks ove knjige, ne samo zato što mu Ognjanović posvećuje svoj rad, već i zato što se sad jasno vidi koliko je ovaj autor doprineo domaćoj kinematografiji, a što je, ranije biranim referentnim okvirima, promicalo.
Razgovor sa Dimitrijem Vojnovim dinamično se nadovezuje na neke od ključnih tačaka na kojima Ognjanović insistira u uvodnom delu knjige (problematika žanrovskog pristupa filmu u okvirima domaće kinematografije, sa posebnim osvrtom na horor), a koje Vojnov dodatno produbljuje (posebo je zanimljiv deo o relaciji pravoslavlje - horor). Iz ovog se intervjua čuje i jedan novi glas: naspram Ognjanovićevog navođenja filmskih mislilaca na čelu sa Nebojšom Pajkićem koje s pravom izdvaja kao presedan u dotadašnjem odnosu prema stranom žanrovskom filmu, Vojnov kritički sagledava Pajkićev učinak u konkretnim rezultatima domaće kinematografije, kojim otvara vrata za novu polemiku. Tako, Ognjanovićeva knjiga ispunjava dva bitna uslova koje teorijski rad bilo koje vrste čine relevantnim: revalorizaciju zanemarenog (Kadijević) i kritičko sagledavanje ustanovljenog (Pajkić).
Kako, pri bavljenju domaćim filmom, ne postoji dovoljno stvari koje se podrazumevaju, a koje bi čoveku omogućile da se, razmišljajući o filmovima, razmaše bez suvišnog dokazivanja platforme sa koje priča, Ognjanović je knjigom «U brdima horori» svoju platformu morao da postavi, obrazloži i praktično ukine suspenziju neverice («zar mi imamo horor film?»). Pohvalno je što autor, na tom putu, ništa ne podrazumeva, već ovu nevericu uzima u obzir, traga za njenim razlozima, čuvajući se pukog definisanja. Otuda je knjiga «U brdima horori – srpski film strave» prevashodno primer jednog promišljenog i studioznog pristupa filmu koji se voli, gleda i razume.
Mali darvinistički poduhvat po svom nastojanju i rezultatima.
Obznanili nasdvoje u 4. siječanj 2008 10:22:28 | 1 komentara
Tulsa Drone - Songs From A Mean Season (Perpetual Motion Machine/Dry County)
Tužna je istina da svaka novina vremenom postane kliše. Primer za ovu tvrdnju lako možemo naći u prošlogodišnjoj poplavi instrumentalnih izdanja. Držeći se oprobane formule tiho/glasno/tiho, brigade novih sastava su suštinski malo toga novog ponudili, otvarajući prostor za originalna poimanja suštinskih vizionara teško omeđivog post-rok pravca.
Uz Grails, čiji je Burning Off Impurities našao svoje zasluženo mesto na svakoj od relevantnih godišnjih lista, u 2007. godini najdalje u istraživanju nepostojećih granica su otišli ričmondski Tulsa Drone na svom drugom dugosvirajućem izdanju Songs From A Mean Season.
Već njihov prvenac, odmetnički No Wake iz 2004. nije promakao pomnim pratiocima zbivanja unutar žanra koji u poslednjoj deceniji ima status lučonoše u alternativnom svetu. Zlokobna akustična atmosfera pojačana teškim zvukom cimbala vukla je na bolje trenutke iz opusa grupe Calexico, nudeći se kao prirodni saundtrek za besciljnu vožnju beskrajnim američkim prostranstvima, oslobođenim od bilo kakve forme života.
Ovaj zvučni predložak dalje je razvijen na njegovom prošlogodišnjem nastavljaču. Novina u nekim temama su vokali, ravni i suzdržani na tragu Volebeats, čime se dodatno produbljuje otuđenost zvučnih pejsaža. Oni su u odnosu na prvenac celim tokom ploče kompleksniji, instrumentalno raznovrsniji a paradoksalno lakši za slušanje, što je svakako zasluga producenta Scotta Minora iz grupe Sparklehorse.
Nepravda bi bila izdvojiti bilo koju temu sa ove ploče, pošto ona u pravom smislu te reči funkcioniše kao celina. Pleneći svojom mračnom atmosferom, izoštrenom vizijom i sjajnim muziciranjem na razmeđu do sad nepoznatih granica kantrija, post roka i njima srodnih podformi, Songs From a Mean Season je album na kome se odsustvo nade, tenzija, tuga i seta spajaju u nedefinisan osećaj fatalističke pomirenosti sa sudbinom koji ne sluti na dobro, ali na ovom albumu oduzima dah vanrednom lepotom iskaza. Što je dovoljno za dugo obitavanje i na vašoj plej listi.
Obznanili nasdvoje u 4. siječanj 2008 4:31:13 | 1 komentara
Old Time Relijun - Catharsis In Crisis (K.)
Sinonimi za šaškasto u istoriji popularne muzike sigurno su Captain Beefheart, Frank Zappa i (od albuma Swordfishtrombones) trubadur hrapavog glasa Tom Waits. Njihova prepoznatljiva različitost i kabaretska disonanca kao preteranost u funkciji uživljavanja u umetničko delo vrše decenijama svoj uticaj.
U slučaju kapetana, njegov uticaj na vazda inventivan zvuk novotalasnih bendova poput, recimo, Pere Ubu ili Pop Group (dakle, onih kod kojih reč pank nema modnu konotaciju) postaje prepoznatljiv na sedmom albumu portlandske grupe Old Time Relijun pod imenom Catharsis in Crisis. Sve do sada pomenute reference spajaju se na ovoj ploči u jednu tačku, čime se tvori duhovno jedinstvo sa inventivnom galaksijom obznanjenoj na remek delu Six Demon Bag sastava Man Man iz 2006. godine, na kome je izlaz iz ćorsokaka u kome se našao savremeni alternativni izraz potražen u nadahnuću reinterpratacije proverenih avangardnih vrednosti.
Old Time Relijun dugi niz godina izdaje albume za etiketu K. Records stacioniranu u Olimpiji, neslužbenoj prestonici Riot Grrl pokreta. Nije bez značaja činjenica da je pokojni Kurt Cobain istetovirao logo ove kuće, za koju su u 25 godina njenog postojanja izdavali brojni sastavi, u rasponu od Bikini Kill preko Modest Mouse do Make-Up i Yume Bitsu.
Catharsis in Crisis je eksperimentalna blues ploča koja podjednako dobro funkcioniše u različitim podžanrovskim vodama, ne gubeći pri tom svoj identitet nesvodiv na uzore. Bifhartovski početak ove ekskurzije Indestructible Life! vodi do sjajne minijature Daemon Meeting koja se preliva u krautoliku Garden of Pomegranates i njenu mračniju surf sestru Dark Matter, koja kao da je ukradena s nekog albuma Man or Astro-Man?, do psihotičnog klimaksa u Veleno Mortale, na kojoj bi Religiji Starih dana pozavideli i Mars Volta, mnogo poznatiji baštinici bolje prošlosti u ime bolje budućnosti.
Pevač i gitarista sastava Arrington de Dionyso neštedimice koristi ploču kao poligon za sopstvene egzistencijalističke propovedi s one strane komon sensa, toplo potcrtane zvucima njegovog anksioznog bas klarineta i drugog prigodno raštimovanog instrumentarijuma. Duboko transcedentalna priroda ove ploče najočitija je u poslednjim sekundama već pomenute Daemon Meeting kada Dionyso prelazeći granicu zdravog razuma opetuje pitanje koje stoji u samoj srži ljudske radoznalosti: What Does it Mean to be Human?
Neraskidiva isprepletanost različitih uticaja u novu spektakularnu formu trebalo bi da bude dovoljna preporuka ove ploče svima koji su željni avanturizma i iz njega izvedene uzbudljivosti, danas (pre)često deficitarnih atributa većeg dela popularne muzike.
Obznanili nasdvoje u 4. siječanj 2008 3:37:25 | 0 komentara
Torche - In Return EP (Robotic Empire)
Za Floridu bi se mirne duše moglo reći da ima svoje zasluženo mesto značajnog toponima u istoriji metala, i to njegovih najekstremnijih derivata. No, to nipošto nije slučaj sa Majamijem, svetski poznatoj tački u ovoj američkoj državi. KC and the Sunshine band i Glorija Estefan su ipak njegov limit muzičke ponude. Obojen teškim španskim dijalektom brojnih kubanskih izbeglica, svakodnevni puls ovog centra dekadencije određen je pitalicama tipa koji model rolšua je trenutno in ili kakvi kupaći kostimi najefektnije otkrivaju čari bezbrojnih platinastih lepotica koje se čvare na prijatnom floridanskom Suncu, vlažnom snu većine budućih američkih penzionera ( po mogućstvu, sa fotografijama unuka u rukama).
Majamijski kvartet Torche nedvosmisleno popravlja ovu sumornu sliku lažnog blagostanja izabravši gitare kao oruđe za otvaranje očiju oprobanom strategijom koja izaziva krvarenje ušiju. Nastali na pepelu stoner pionira Floor, momci su skrenuli pažnju na sebe istoimenim debijem iz 2005. Ova, etnički izmešana, hispano-američka kombinacija daje svoj novi prilog tezi da je kulturna saradnja različitih nacija moguća na njihovom prošlogodišnjem miniju In Return. U nešto manje od 20 minuta dugoj porciji smislene buke, ovaj EP raznosi sve konkurente pred sobom svrstavajući se u sam vrh teškogitarske ponude u godini za nama.
Sa korenima u Black Sabbathu (opšte mesto tekuće teškogitarske produkcije), vremenski nešto bližim uticajima Kyuss, Fu Manchu, kasnijih Corrosion of Conformity pa čak i Crowbar (sve vrsnim čitaocima sabatovske literature), Torche miri grunge, stoner, doom i southern rock nanose sa arhetipskom melodioznošću popa. Ova smeša, amalgam osnovnih sastojaka, organske je prirode. Prezentovana zvučna slika je sa stanovišta ravnomernog balansa heavy i pop sastojaka mnogo uverljivija od sličnih pokušaja, na primer, Queens of the Stone Age, kojima je, i pored neospornih kvaliteta i blistavog pedigrea, to tek sporadično uspevalo. U slučaju QOTSA, stoner je prečesto bio previše pop, Torche dokazuje da je moguće biti i pop i stoner u isto vreme.
Imajući u vidu radijske dužine svih sedam pesama, pojmovi thunder-pop i stoner-pop, i pored sve svoje bizarnosti piju vodu, a najlepše poredjenje koje sam imao priliku da pročitam u vezi s ovim bendom je ono u kome se tvrdi da je "Torche savršeni pop bend u paralelnoj galaksiji u kojoj su Melvins, a ne Nirvana, postali tinejdž senzacija." Naslovna numera i kompozicija Rule the Beast samo su neki od najočitijih egzemplara novotkrivene moći popa, sistematski davljenog u lažima modlom fabrikovanih emocija i saharinski otužnih "angažmana" koje laici pod uticajem korumpirane muzičke štampe i dalje krste "alternativnim" prefiksom.
Dodatni plus ovog izdanja je prelepo likovno rešenje omota, za koji je zaslužan John Baizley, član sastava Baroness, još jedne ovogodišnje stoner senzacije. Upravo sa njima i High on Fire, u trenutnoj podeli karata na čoji metala u kojoj su Neurosis vrhovni tumači sabatovske zaostavštine, Torche predstavlja novu perjanicu u nadirućem talasu teškog gitarskog zvuka za 21. vek. Turneje sa Isis i Mogwai (!) same za sebe govore da muzika ovog floriđanskog kvarteta poseduje kapacitet za prelaženje striktnih žanrovskih granica, što se često poteže kao (slabašan) argument protiv ove podvrste savremene muzike. U okršaju sa zidovima decibelske buke emitovanih na ovoj ploči, oni ostaju smrskani.
Obznanili nasdvoje u 3. siječanj 2008 21:06:16 | 1 komentara
