Postovi

Zašto volim Boru?

Svi svi svi znamo ko je Bora Čorba: nekima je odmah na pameti javna ličnost, drugima pesnik, trećima „fašista“.Upravo su to koordinate položaja ove, bez sumnje, važne ličnosti srpskog rokenrola. Ako ne i najvažnije

 
Pop možda stvara omladina ali ga proizvodi sistem

Edgar Moren

 

Bora je neko ko je svojim stihovima propitivao granice prelazeći ih. Pregršt njegovih pesama stoje kao dokaz da je on bio jedan od retkih koji je imao petlju za tako nešto, a svi znaju da niko nije hijerarhijski bio na mestu na kom se on nalazio. Đorđević je prvi autor kod koga su dečje poskočice (tipa „Trla baba lan“ i „Čudna šuma“ koje su i danas opšteprihvaćene jer su taaako bezopasne) zamenjene sadržajem koji je svoju inspiraciju crpeo iz realnog života govoreći o njemu samom. U njegovim stihovima, između ostalih, izvršena je preko potrebna tranzicija tadašnjeg SFRJ roka u nešto mnogo smislenije, subverzivnije i inspirativnije. I iako je Bora čovek koji muzički ne pripada danas divinizovanom Novom talasu; po iskazanom stavu, ipak, on je u većini slučajeva ispred većine pankera tog doba ako se kao etalon uzima intenzitet iskaza.

Na tadašnjem domaćem terenu, ulica nije tako zamirisala do pojave „Riblje Čorbe“ (samo ime grupe otkriva brutalnu slikovitost iskaza ružne lepote). Pekar, lekar, apotekar artikulisao je glas protiv Pravila, pravila - svejedno da li su ona bila Al Kaponeova ili Baba Julina (uprkos najljigavijem aranžmanu u terasa-maniru!) jer nije želeo da bude Član mafije; znajući pri tom Kako je lepo biti glup. On je ratovao sam predstavljajući Snage opozicije i kada je Pala noć, stavljajući znak jednakosti između Slobode i Rokenrola.

Naravno, nije potrebna kristalna kugla kako bi se predvidela mnoga smrknuta lica posle čitanja prva dva pasusa. Nije teško odgonetnuti zašto: Bora je nacionalista, a nacionalistima nema mesta u pop kulturi, vele cenzori koji su se samozvano ustoličili na mesto jedinih tumača stvarnosti! Poduži je spisak Borinih „nedela“: saradnja s Bajom Malim Knindžom, „E moj druže zagrebački“, „transfer neprijatnosti“ koji nam je priredio tokom dočeka „Srpske nove godine“, od države dotirane turneje itd. Stoji, ali...

Sve te zamerke ne pogađaju metu pred malo ozbiljnijim promišljanjem, koji uzima u obzir sunovrat srpske rok muzike u andergraund elitističku formu u čemu je Bora svakako odigrao svoju ulogu, snimajući sve anahronije i nebitnije ploče počevši od „Labudove pesme“ iz 1992. godine, u kojoj je Dragana Mirković snimila prvi mejnstrim album sa podjednakim brojem pesama i hitova. I to jeste stvar koja mu ide na dušu.

S druge strane, „Riblja Čorba“ je imala mnogo više uspešnih pesama od lučeta iz Kasidola, a Đorđević je verovatno čovek koji je svojim stihovima najzaslužniji za činjenicu da je pojavom njegovog benda rokenrol na ovim prostorima postao nešto domaće, narodsko i autentično. Produkcija masovne kulture je od ratova, u kojima nije učestvovala, ostavila Srbiju van savremenih pop-kulturnih tokova. Posledično, ni Bora nije odoleo čarima niskih strasti, verodostojno predstavljajući svet iz kog potiče i koji ga okružuje.

Pop kultura je skrajnuta, postavši predmet interesovanja šačice posvećenika kojima je bitnija etiketa od onog što je označeno. Vremenom, težište kritike se od propitivanja umetničkih kvaliteta nekog dela okrenulo ka oceni ideološke ispravnosti nekog autora, što samo po sebi govori o nedostatku relevantnijeg sadržaja većine pop artikala trenutka, kumujući generalnom nepostojanju publike (shvaćene kao kritične mase) i sledstveno tome, interesovanja. Pop kultura je pre svega zabava - mnogi su zabavu pronašli na nekom drugom mestu.

Problem je što je u ovoj sredini umetnost ideologizovana. Problem je što je autor postao bitniji od svog dela, slično obrascu po kome su vođe bitnije od svojih partija i naroda. Moguće rešenje problema se možda nalazi u onoj priči o centru i periferiji: u centru je pop kultura moda koja je relativna i teži stalnoj promeni, dok se na periferiji isti sadržaj procenjuje sa trajnije tačke gledišta odakle izmiče njegova suština koja na taj način poprima nova značenja.

Drugim rečima, pop kultura prerasta u idolopoklonstvo prema određenim sistemima državnih uređenja iz kojih pop kultura vodi poreklo i mesto je porođaja glavnine njene produkcije, svodeći umetnički izraz na puku kopiju. U tom mehanizmu pop kultura kao takva i nije više bitna, već se pretvara u zastavicu kojom sistem rado maše iz autolegitimnih pobuda. Ideologija umetničkog dela u odnosu na sistem se na taj način anestezira do nivoa na kome gubi moć interakcije. Tada govorimo o simulaciji.

Upravo je ta manihejska raskrsnica, na kojoj se za gušu hvataju dijametralno različite a tako uprošćeno slične interpretacije zbilje koja nas okružuje, u totalnoj suprotnosti sa primarnim impulsom nesistemski shvaćene pop kulture (a kada to kažem mislim na vrednovanje kulture kao umetničkog dela nasuprot kulturi kao robi). Shvaćena kao eskapizam, ona je pružala mogućnost da se susretneš sa svojim glasom iz kojeg izbijaju frustracije ili neka lepša osećanja. Nije bitno kakva su, jedino je bitno da su verodostojna.

Na taj način posmatrano, Bora je bio i ostao relevantan, što se lako može proveriti kod većine partizana, ustaša, četnika i balija koji i dalje slušaju njegove sjajnije trenutke inspiracije iz prošlosti. Građani su mislima već u budućnosti i ne gube vreme na tamo-neke-pesme tamo-nekog-„fašiste“ osim radi definisanja sopstvene pozicije. To bi bilo legitimno kada bi između politike i umetnosti/kulture/robe stajao znak jednakosti. Pošto ne stoji, fenomenološki pristup može da posluži kao pojas za spasavanje iz raspojasanih ideoloških vrtloga koji jedu i decu i ljude. I sve nas među njima.

Obznanili nasdvoje u 23. listopad 2007 23:46:00 | 4 komentara