idealno&pragmatično

Dunja Radosavljević - Život posle Amerike (Stubovi kulture)

Trend famoznog "ženskog pisma" u Srbiji nastavio se literarnim debijem Dunje Radosavljević. Avaj, u ovoj knjizi nema maltene ničega što bi moglo da se oceni kao vredno pažnje. Suzdržavaću se koliko god budem mogao da ostanem u granicama dobrog ukusa, a ako prekardašim vi mi recite.

"Na papiru" , naslov koji sadrži dva od tri najvažnija pojma zapadne civilizacije obećava mnogo. Na papiru,  čitanje ove knjige se svede na čekanje onoga  trećeg pojma - "posle", do kojeg nikada ni ne dođe.

Za početak, knjiga je lišena bilo kakve priče, bilo kakve fabule, bilo čega što bi zaličilo na strukturu. Umesto bilo čega od toga, imamo unutrašnje monologe ženskog bića u srednjem životnom dobu koje u sebi ne može da pomiri napetosti izazvane seksualnom potrebom za muškarcem i generalnim prezirom prema muškarcima. Radosavljevićeva svoju utehu za zbunjenost & bol nalazi u opštim postavkama radikalnog feminizma, optužujući Ničea i Kanta za mizoginiju. Nije ni bitno za ovaj prikaz što se ja s tim tezama, koje su opasno na tragu poperovskih optužbi Platona za fašizam, ne slažem, već to što su mnoge autorke već ranije prežvakale ovu temu, kojoj ova knjiga nimalo ne doprinosi svojim dragocenim uvidima.

Ono što jeste bitno je da je ova knjiga lišena literarnih vrednosti. Od patetičnog Prologa do mističnog Epiloga,  autorka početničkim, isprekidanim rukopisom, prenosi svoje oduševljenje astrologijom i pikantnim detaljima iz svoje intime. Verovatno vođena željom da po svaku cenu postane pisac (pardon, spisateljica), intima je jedino što ova autorka nudi javnosti (i prijateljima, kojima posvećuje ovu knjigu, a na jednom mestu prijatelj ispravlja navode iz knjige). Naširoko, sa mehaničkim insisitiranjem na detalju,  opisane su seksi avanture glavne junakinje, obilato zalivene viskijem, rakijom i argentinskim vinima, sa dva Grka na Santoriniju, divlje veče sa antiglobalistom u Beogradu, light-prevođenje jednog geja među strejtere, čari i ćorsokaci sajber-seksa itd, itd.

Kada se ne dira po erogenim zonama i ne tuca sa odvratnim muškarcima, pogubljena u vremenu i prostoru, glavna junakinja traži posao, i to dosta neuspešno, a tu i tamo se kroz džunglu slovnih znakova zvanu Život posle Amerike promuvaju i rođaci kao što su tvrdoglavi deda koji glasno gleda dnevnik i neće da ponese kišobran u šetnju i kad pada kiša i nesumnjiva carica, tetka. Da nije ostao na nivou skice, ovaj deo Života posle Amerike je mogao biti i korektan.

Povremeno Radosavljevićevoj pođe za rukom da pokrene neka smislena pitanja, ali joj manjka literarnog talenta da ih dalje uobliči i isporuči čitalačko uživanje.  Ponekad se čini da autorka ne zna šta će s rečima, pa nam iz knjige ostaju trivijalna saznanja tipa da je "Povetarac" kul mesto za izlazak, što Srbi sa Kosova sigurno nisu jer ne znaju za njega, ili da slušanje Asian Dub Foundation nikoga ne pripitomljava, što je pisca ovih redova do suza razgalilo. Knjiga vrvi od možda još i banalnijih primera, ali i ovo je dovoljno da se stekne osnovni uvid.

Čitanje Života posle Amerike povremeno navodi na politički nekorektne pomisli da je ova knjiga dokaz da je trebalo nastaviti s praksom podaljeg držanja žena od škole, uzimajući u obzir informaciju iz biografije da je ova spisateljica magistar medijskih studija s jednog od njujorških univerziteta.  Na primeru ove knjige još jednom je na delu potvrđena tanana a golema razlika između obrazovanja i inteligencije. Umesto rezimea, utisak je da Život posle Amerike nije delo koje je tanko samo po obimu.

Obznanili nasdvoje u 31. listopad 2008 21:59:20 | 3 komentara

The Robotanists - Close Down the Woods EP (Overhead)

Nezdrava ishrana, kofeinski šokovi, gomile cigareta, tenzija & nervoza. Jednom rečju, kancelarijski čemer. Prokleti rokovi, prekid komunikacije, bitange koje nazivamo šefovima, truli dilovi... Nikad niko neće razumeti. Svi jednom padnu na kolena, ali malo ih se uspravi.

U takvoj kontaminiranoj sredini, mali draguljčić Close Down The Woods je šlauf za spasavanje. Anđeoski glas Sare Elkvist nas u 36 minuta vodi u različita zvučna prostranstva, kojima je zajednička podjednaka uverljivost, bilo da je u pitanju orkestrirani pop, iskulirani džez ili strejt rokenrol.

U ovo doba avangardi i svekolikih kating edžova, svetu je potreban jedan strejtaški pop-rok bend koji će izvesti tranziciju tradicionalnih vrednosti u novi milenijum. Eksperimentalan taman koliko treba, besprekorne sviračke egzekucije, jasno je da imamo posla sa jednim od prijatnijih iznenađenja sezone.

 Prostor

Obznanili nasdvoje u 30. listopad 2008 21:21:45 | 7 komentara

Conifer - Crown Fire (Important)

Još kao mladac, temeljno inficiran geografijom, nisam se mogao oteti utisku da je od svih američkih država Mejn nekako najdosadniji. Zamišljao sam ga kao mesto na kome ljudima ničega ne manjka, samo da im je jednostavno dosadno.

Srećom, vremenom sam porastao i sada se američkim životom generalno mnogo manje bavim, nema potrebe za tim, mnogo je razloga da ne širim sad bez potrebe. Ali zato, na dobar album ću uvek da obratim pažnju, a jedan od takvih je sigurno Crown Fire sastava Conifer koji dolazi iz grada Portlanda - država Mejn.

Nema sumnje da ovo može da prođe kao sludge, a sludge je jedna od zajebanijih priča za praćenje - milion bendova, a tek šačica vredi jer bega od kanona. Što se tiče ove godine, na Mouth of the Architect sam nekoliko puta zaspao, Iota je solidna i ništa više od toga, Across Tundras za zaborav i brzo zatiranje tragova postojanja na hardu.

Ovi momci su nekako drugačiji od svih ponuđenih egzemplara. Naime, njima su kolosalni rifovi samo jedan od sastojaka mnogo kompleksnije zvučne slike koju su dovitljivci definisali kao heavy kraut. Finski carevi Circle su izumeli speed kraut, a zna se odranije da kad pomislim samo na Aluk Todolo i njihov vrlo zločesti ritualni kraut neka me topla jeza obuhvati svom (sve većom) težinom mog tela. Znate već, slab sam na ovakve rolerkosterske predloge za slušanje.

A ako ste i vi slabi na zvučna putovanja sa vrlo malo (samo u jednom delu epske Song For Krom, dugačke 15 minuta) improvizacijskih lutanja , a nisu vam mrski povremeni izleti u čiste metal vode (bez brige, nema solaža niti glasova iz pakla, ovo je onaj drugi, tvrđi metal), što budi udaljenu asocijaciju na Irepress ,  onda je ovo album i za vas.

Po kvalitetu vrlo blizu Capricornovom trijumfu da ne kažem remek delu (nisam skroz siguran u to), možda bi Crown Fire bio i ispred River, Bear Your Bones na mojoj skali vrednovanja da u poslednjoj, naslovnoj, numeri nema 13 i po minuta ekspresionističkog buncanja vođe grupe Oxbow Eugenea Robinsona, za koga muzičke štreberčine, žrtve socijalnog terora "besmislenih informacija" (kakav nonsens, btw), sigurno već znaju kolika je prsotina u pitanju. Ali čak i u toj pesmi, muzika je do jaja.

ČetinarskiProstor 

Obznanili nasdvoje u 30. listopad 2008 2:31:15 | 0 komentara

Slike sa Ilijade - Paviljon Cvijete Zuzorić

Dragi moj doktore pitaš me za moj život kako sam živijo svašta je bilo. Rođen sam kavo deveto dete u majke. Moja mati Ruža mnogo kasnije mije pripovedala dase nije nimalo radovala mome rođenju a na kraju krajeva takoje valda sudbina tela čitav je svoj vek provela samnom umrvši u dubokoj starosti osamdeset i petoj godini. Moj život je velika borba od rođenja pa do danas i svemise čini da su imali pravo stari ljudi kojisu govorili da uvek traje borba između dobra i zla samose nikad nezna šta je dobro a šta nije jer štogod sam nekad volevo sada mrzim a što sam mrzijo volem e pa snađise pope. U svome životu sam čuvo nekoje reči a zapamtijo sam reč daje čovek marama sa dva lica. Eto ti si čovek učen pačeš valda razumeti zašto su na mojim slikama ljudi sa dva lica. Nisu ni životinje bez dvoličnosti jer je i njih stvorijo isti Gospod kavo i čoveka po obličju svojemu. Jesili ikada videvo u šumi zvere krvoločno u brlogu kada brani mladuncad i ubija sve živo oko sebe. Često sam u životu pitavo dalije zaista Božija volja ono što se bez potrebe dešava pa ljudi kazu eto Božija volja. Danas je doduše moda govoriti da nema Boga međutim kadabi bili sasvim sigurni u to bili bi ljudi još gori. Pitavo sam se još se i danas pitam koje moju pokojnu tetku Dafinu naučijo recimo da netreba pokupiti sve već ostaviti nešto za crva i mrava. Teško je poznati život a slikati je lako treba samo započeti posle ide samo slažese jedno na drugo i kada svršis sliku vidiš da je na njoj šareno sve kavo u životu i da svaka istina ima dva lica. Možda je to najvažnije jer kopati orati kositi sijati i onako moraš svaki dan. Eto takav ti je moj život a znam da ni tvoj nije mnogo drugačiji... Pozdravlja te u 1962 godini

Ilija

Ovo pismo mi je ulepšalo dan. A bio je baš gadan dan na poslu, opet zvanično pismo sa zabranama i spiskom novih postova, pod motoom uzmi od malog da bi veliki imao još više. Onda sam slučajno otišla na izložbu slika Ilije Bašičevića Bosilja, zahvaljujući Žiki Kišobrancu koji se zaputio tamo, pa reko, ajde da vidim šta je. Pogotovu kad reče da je u pitanju neka vrsta naivnog slikarstva i kad mi je usput ispričao da je reč o slikaru koji je zapravo sa sela, zemljoradnik, a onda je počeo da slika. Bila je i ta afera, kada su ga optužili da mu slike zapravo slika njegov sin, inače akademski slikar, pa se posle rasvetlilo da je slikao sam.

Ne razumem se u slikasrtvo, ali mi se svidela ta kombinacija jednostavnosti pećinskih slika ili dečjih crteža sa motivima iz narodnih bajki, epskih pesama i generalno nekog praiskonskog, neanalitičkog doživljaja. Preovlađuju motivi dvostrukih lica, o čemu i piše u pismu, a koje sam prekucala da ga svi pročitaju jer mislim da je genijalno.

Najviše su mi se svidele slike "Moja slika sa leptirovima", "Adam i Eva" i jedna za koju mislim da se zove "Dvolični seljak". Inače, dosta slika prikazuju neku vrstu apokalipse, ali sa onim, rekla bih, za Boša i Brojgela, karakterističnim humorom (mogo bi i Radoje Domanović da se pomene). Al, da ja ne palamudim, idite sami i vidite.

Obznanili nasdvoje u 28. listopad 2008 20:44:00 | 0 komentara

Ubi nas prejaka reč

MILANO, 27. oktobra (Tanjug) - Bivssi italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini izjavio je da je vojna intervencija NATO protiv Srbije mogla biti izbegnuta da je iz sporazuma ponudjenog na konferenciji u Rambujeu izbaccena samo jedna recc.

On je rekao da su zapadne zemlje, SAD i Srbija bile na korak da postignu sporazum.

"Problem je bio samo jedan pridev. Srbiji bi bilo dovoljno da se iz sporazuma izbaci recc 'vojno' i ostavi samo 'medjunarodno prisustvo' na Kosovu, ali SAD su inisistarale na tome da NATO dobije moguchnost da udje u pokrajinu", rekao je Dinii.

Obrachajuchi se studentima na uglednom institutu Bokoni u Milanu, Dini je rekao da se, u krizi koja je usledila, Italia zalagala da se bombardovanje ogranicci na vojne ciljeve, ali je Pentagon zzeleo blanko dozovolu za sve ciljeve, prenela je italijanska novinska agencija Ansa.

Istovremeno, Dini je ocenio da je sukob okonccan ne zahvaljujuchi bombardovanju vech zato ssto je Rusija uskratila dalju pomoch Srbiji.

"U svakom sluccaju pitanje je resseno ne zbog NATO bombardovanja, vech zato ssto su Rusi u jednom trenutku uksratili dalju pomoch Beogradu", izjavio je bivssi ssef italijanske diplomatije.

Savest se ne da ugušiti.

Obznanili nasdvoje u 28. listopad 2008 12:54:48 | 0 komentara

Za kaznu - Vinaver

Hvala bogu na neposlušnom molekulu!

Da nisam zakasnila sa vraćanjem knjiga u biblioteku mesec i po dana i da mi nisu izračunali kaznu od trista dinara ili da sam je, ne daj bože, tada platila i vratila nepročitane knjige, nikad ne bi otkrila koji je Vinaver car!

Mislila bi da je car samo Alberto Moravija čiji sam "Prezir", na preporuku po nekad iznenađujuće načitane polovine nasdvoje, pročitala. I da je Matavulj car što sam, iako njegovu zbirku priča, treću knjigu koju sam pokušala da vratim i izvučem se ne plativši, nisam tada pročitala, znala od ranije. Al, za Vinavera, jok. Bio bi vraćen onako ispresovan, ko da je odležao robiju pored mog kreveta, a da ga nisam ni pitala šta je životu skrivio i šta povodom toga ima da kaže.

To bi mi bilo treći put da Vinaverovu zbirku "Priče koje su izgubile ravnotežu" vratim u biblioteku a da je nisam ni otvorila. Al, sad su se isprečile više sile. Bibliotekarka je rekla da nosim knjige kući i vratim se s parama, pa će ih onda primiti nazad. I tako, kud ću, šta ću, sad za kaznu - čitaj Vinavera.

Brekće bus i kreće: "Nezadovoljstvom je odisao. Promene je hteo. Izlaza iz dosadnog stanja." Onako ulubljeni mozak, stade da mi se ispunjavam nekom muzikom. Ritam! Nisam ni bila svesna kolko mi se duša ispostila od čitanja loših prevoda, takoreći transkripcija nečijih udaljenih misli, mucanja neka. Kako je jezik potekao, ponovo lep, ko kad sam čitala Albaharijevo "Prepisivanje sveta", pa zapisivala rečenice u svesku, kao da su note. Ko kad neka melodija ne može da izbije iz glave, tako su neki delovi iz priča "O neposlušnom molekulu", pa "Smrt moga prijatelja" i "Laž" i "Niobe", delovali skroz poetično, zanosno, iskreno i zarazno.

Na potezu od grada do Višnjice, pevušila sam u glavi: "A, on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, života, novog i drukčijeg..."

E, sad, može se reći, koji sam skot kad iz tako niskog i brljivog starta upoznajem Vinavera, al šta ću, sad sam, manje više, prepuštena samoj sebi. Nema više smernica, jad je što se kroz školu prošlo i što su se čitali kojekakvi, a Vinaver nije.

Ali, isto tako bi moglo da se postavi pitanje, kako to da, pošto je Vinaver onakva čuda činio, i dalje postoje oni koji pišu loše, i kako i zašto, posle svega što shvatimo, svih saznanja do kojih dođemo, opet nekad ispadamo svinje. I zašto, uprkos svom redu i naporima da se put raščisti, preko puteva opet i uvek napada sneg.

I onda će doći neki moji prijatelji da se čude što se neko tek sad latio Lovca u žitu i napisao nešto tipa: kolko je ovo, u stvari, dobro. Ili: prikenjalo mi se, pa sam poneo Lovca u žitu, stoji godinama na polici, nikad je nisam otvorio. Taj će da otfrkne i da kaže, budalo, tvoje oduševljenje je znak gluposti, tvoje oduševljenje ne vredi ni onih trista dinara što ih duguješ arhivarima mudrosti, čistačima paučine sa već kompresovanih i popisanih oduševljenja. Trebalo bi da si do sad stekao taj hladni, podrazumeva se pogled na to znamenje kulture.

E, pa, mogu malo da ga uvuku nazad, jer Vinaver bi, kolko sam ga upoznala na putu iz grada do Višnjice, mnogo više voleo moje oduševljenje nego onog koji bi, na pomen njegovog imena, znalački klimnuo glavom jer je s njega odavno skinuo sneg i za njega platio kaznu, članarinu, školarinu, kularinu, kulovinu. Ja sam mog platila oduševljenjem, danas, 27.10. negde oko pola tri, na autobuskoj liniji 32.

Obznanili nasdvoje u 27. listopad 2008 18:32:59 | 4 komentara

Son of Rambow (2007) - Garth Jennings

Evo filma koji će se svideti svima koji vole dečje avanturistističke filmove, nostalgično prekopavanje po šupama, dvorištima i nedođijama iz detinjstvo na tragu Stivena Kinga, osamdesete, i generalno filmove.

Gart Dženings koji je napisao i režirao Son of Rambow pominje se u filmove kao što Shaun of the Dead i Hot Fuzz (u oba se pojavljuje kao glumac, mada ga se ja ne sećam). Filmofilska strast koja ide ruku pod ruku sa parodiranjem omiljenih žanrova i poigravanjem sa granicom između filma i realnosti, koje su odlikovale ove britanske komedije, prepoznaju se i u Son of Rambow, priči o dva dečaka koji snimaju svoju verziju filma First Blood.

S tim što, umesto pomahnitalog Sajmona Pega (meni, doduše, preslatkog), uhvaćenog u kolo sa džangrizavim i raspričanim Englezima koji, po tradiciji «Tri čoveka u čamcu...» čekaju da ih zombiji progutaju sa sve barskim stolicama, Son of Rambow održava jaku vezu sa onim sentimentalnim delom engleskog bića, i, umesto da od odraslih pravi decu puštajući ih da se plaše od duhova postojećih filmova, pravi nostalgičnu i bajkovitu dramu o deci koja, preko filmova, postaju odrasli.

Od trenutka kada ih obojicu izbace sa časa - Vilja Praudfuta jer, prema pravilima religioznog bratstva kom pripada njegova porodica, ne sme da gleda čak ni obrazovni film o protivpožarnoj zaštiti, a Lija Kartera jer nikakve protivpožarne mere ne mogu da ugase pundravce koji ometaju nastavu – dva potpuno različita dečaka otkrivaju zajedničku strast – povratnika iz vijetnamskog rata, Ramba.

Misleći da je na božjem zadatku, naivni Vili pristaje da zaigra u filmu koji snima Li Karter. Od trenutka kada, u Karterovom leglu pokradene robe, polupanih kasica prasica što ih, kao porez, ubire od stanovnika staračkog doma, slučajno uhvati insert iz piratizovane kopije filma o Rambu, Vili strastveno prihvata ulogu u Karterovom filmu.

Kao reditelj, Li Karter ne štedi krhkog Vilija, jer obojica ozbiljno shvataju svoje zadatke prkoseći zakonima fizike. Princip poluge, letenje sa kišobranom, krađa gipsanih pasa čuvara ispred centra za slepe da se napravi leteći pas – malo englesko mesto postaje paleta boja u koju dva dečaka neštedimice umaču prste da naslikaju svoju verziju stvarnosti. Mašta regrutuje realnost, kinjeći je na način koji je prosto gušt gledati (kako starci iz staračkog doma odbijaju da se iz uloge otetog Ramba vrate u realnost i bolničarkama vrate perike).

Osamdesete u filmu naznačili su Cure i Siouxsie and the Banshees, ali i kada se, u Karterov i Vilijev film uključi i Francuz, izafektirani dečak dospeo u gradić preko razmene đaka. Nastao ukrštanjem Princa i Ratnika Voltera Hila, Didier na snimanje dovlači i grupu devojaka musavih od crvenog karmina u bezuspešnom nastojanju da prođu na testu najboljeg francuskog poljupca, doprinoseći da napuštena fabrička hala u kojoj se snima ovo čudo zaliči na spot Smitsa za Ask.

Bajkovite animirane eksplozije koje zasipaju sivilom pritisnute engleske pašnjake, a koje bi se svidele Mišelu Gondriju, bicikli sa prikolicom u kom svako dete, blagosloveno perom Stivena Kinga, vozi svog nevidljivog vanzemaljca, ostavljaju prostor i za dirljivu dramu o odnosu dva dečaka koja će vam, pred kraj filma, možda izmamiti i po koju suzu.

Dečak koji igra Kartera ima u sebi nešto od izgleda i duha legende Rivera Feniksa i nešto od ludila meni lično omiljenog dečjeg glumca iz avanturističkih filmova iz 80-ih, Korija Feldmana. S tim što ne poseduje Feniksovu snagu u dramskim i Korijevu zaraznu šizoidnost u akcionim i komičnim momentima. Ali, lik Lija Kartera je na tragu junaka koje su stvarala ova dva mlada glumca – sentimentalni razbojnik iz raspale porodice kog će glavni junak pamtiti kad poraste kao svog divljeg anđela čuvara, legendu, prestupnika. Kao Haklberi Fin Toma Sojera, Čavka Profu ili Džudi Pipete, Li Karter je onaj drugar iz detinjstva koji te uvaljivao u nevolje, ali ti je, baš zato, spasao život.

Obznanili nasdvoje u 27. listopad 2008 16:45:40 | 7 komentara

Srećan nam rođendan!

Pre tri dana, 23. oktobra, bio je prvi rođendan našeg bloga. Zaboravili smo da ga objavimo al ga je kormilar našeg dvojca tog dana ipak obeležio na najbolji način sa tri dobra treksta.

Sve je počelo pre godinu dana tekstom o Bori Čorbi, nesuđenom kolumnom jednog popularnog magazina. Svako ponekad bude odbijen, naiđe na trenutak kad shvati da ne odgovara kriterijumima. Umesto da bude odbačen, postao je prvo poglavlje ove naše priče, koja u principu nikada ne prolazi drugi ispit osim onog koji čini naša savest, ukus, i uzajamna podrška. Što znači da tu možda ima i samoobmana, kontradiktornosti, pa i uzajamnih neslaganja i razmimoilaženja, ali mi ga drugačije nismo ni postavili nego kao prostor za razmišljanje, zanošenje, pravljenje mentalnih beležaka, emotivnih grešaka, i, valjda povremeno, dolaženje do nekih zaključaka i ideja.

Da se ne bi bavila analizom onog što smo uradili, za mene je nasdvoje mesto gde jedno drugom ostavljamo poruke ko na nekom velikom frižideru. Zajednička kuhinja gde se guramo oko šporeta, kombinujemo, isprobavamo, pa ponešto i skuvamo. Ispadne tu dosta nedopečenog, utepanog, a u kajganu nekad upadne i po celo jaje, a rakija nije uvek ona najbolja, ali sve u svemu, jedno drugo hranimo. Nadam se da u toj zabavi nismo sami, te da po neki ukusan zalogaj dođe i do onih koji nas čitaju i što bi rekli susedi komaju.

Meni je u stvari najdraže što ovde jedno drugo iznenađujemo, ko kad je rekao da mu se sviđa Nežni Dalibor.

Prijatelji, rođaci i slučajni prolaznici, strpljivi čitaoci, svi ste dobrodošli, a namadvoma želim da se i dalje, uprkos poslu, tuđim kriterijumima, saobraćaju i jednom rečju svemu i svačemu, ovde nalazimo.

Obznanili nasdvoje u 26. listopad 2008 16:46:24 | 8 komentara

Petrol - Nezgodno vreme opasni dani (Odličan hrčak/Digimedia)

Jea, prijatelji iz Popboksa su krenuli s reči na dela, pa od ove jeseni počeše da objavljuju albume njihovih i naših pulena. Tako smo nedavno imali prilike da čujemo nešto drugačijeg Nežnog Dalibora, koji je na moju veliku radost iskezio distorzirane zube, ostavivši njanjavost po strani i tako bacio u očaj (neke) svoje hard-core fanove.

Sada je na redu beogradski trio Petrol, po malo obavijen velom misterije jerbo su od svih bendova sa nove srbrock (ili neoneobeo, kako vam drago) scene najmanje pričali i najmanje se eksponirali (nije ih bilo ni na obe ključne prošlogodišnje kompilacije),  a najviše svirali još od sada već daleke 2003, Nema sumnje da će se opisani Dalibor momenat i ovde ponoviti, jer je Petrol privlačio kud-i-kamo alternativniju grupaciju koja ne gleda sa odobravanjem ovaj dil benda sa znamenitim veb-sajtom.

Manimo se sad prepričavanja čaršijskih priča i prepustimo ih kružocima prijatelja i forumima istomišljenika na kojima se sve istine dele dok gorčina razočaranja životom nikako da izmili iz usta. Uvek je neko drugi kriv i uvek neko mora da se žrtvuje za opštu stvar, komentatori će to registrovati a da ni ne mrdnu prstom osim kada ga upiru u druge ljude. E pa dragi moji, i Nežni Dalibor i Petrol i svi bendovi koji će izaći na ediciji Nova Srpska Scena su se svi odreda žrtvovali za Opštu stvar, i zbog svoje posvećenosti zaslužuju, ako ništa drugo, ono bar petaka iliti kosku. Krenite malo vi da raspetljavate kablove, teglite instrumente ili se u'vatite mikrofona, pa ćete videti da je mnogo teško, a često se čini i uzaludno. Iako nije.

Ova nova zora rokenrola me umnogome podseća na sada već pomalo mitsku 1994. i poslednja medijski pošteno propraćena izdanja grupa Partibrejkers i Plejboj, koja ni po čemu nisu zaslužila neko posebno pominjanje u ovoj recenziji osim po tome što su presudno oblikovala muzički ukus poslednjih generacija maršalovih pionira. Novi milenijum donosi nepromenjene i još gore pozicije koje su ostavljene na milost i nemilost novim držačima trzalica, ljudima kojima je Maršal kanda draži u onom supstancijalnijem, neživom obliku.

Muzika!

Već prve sekunde uvodne, generacijske himne Sve jedno je, jasno slušaocu stavljaju do znanja da je reč o beogradskom bendu. Neka aura  akumulirane suzdržanosti i erupcije tinjajuće nervoze, tipične za grad sa previše vrata i premalo prozora, na daljinu spaja ovu pesmu sa Lunogledom i, posebno, Hej Mačo! Odmah upada u uši, da suprotno uočenim trendovima na gitarskoj bg sceni poslednjih godina, nema fetišizacije domaćeg novog talasa, što je svakako vrlo pohvalno.  Umesto toga, nakon što je u samo nekoliko stihova uhvaćen intiman osećaj ravnodušnosti koji je preplavio ove prostore po zamrzavanju godina raspleta imamo dugačak omaž Sonik Jutu, fali još samo Thurston Moore da nešto promesečari u svom odsutnom maniru (taj čovek je prisutan samo kad treba da se pokupi lova,  i to dosta love).

Petrol ne beži od produkcijskih mamaca i jasnih citata Stereolab, Joy Division, Franz Ferdinand ili Gossip, neki ljudi pomenuše i Yo La Tengo, neka im bude.  Taj pristup, kome je verovatno dosta doprineo i producent i snimatelj Hrvoje Nikšić, guru balkanskih neorokera, najviše pije vodu u divljoj  rokabili (ili šta je već) razradi pesme Beirut, možda i najsjajnijeg zvučnog bisera na ovom izdanju. Aranžmani i jesu skockani kako bi pesme bile što masovnije slušane - osim već pomenutih himni, važno je pomenuti i Opreznost - almanah nove osećajnosti, numere koja u svojoj utrobi krije i naslov ploče i zarazu ad nauseam ponavljanja po glavi.

Ipak, intimno ostaje pomalo i žal što su aranžmanska rešenja previše proračunata. Pesme imaju čvrstu strukturu koja katkad prelazi u krutost, što je šteta za bend koji se vrlo dobro snalazi u slobodnijim, improvizatorskim, i što da ne, post-rok formama. Malo više shizoidnosti i neočekivanosti, ili jednostavno intrige, još više bi ovim napaćenim ušima omilile prezentovan materijal, a nije da na ploči nema povoda za takva, blasfemična razmišljanja koja kao preduslov traže još hrabrije iskorake u nepoznato.

Pomalo apstraktna lirika uglavnom pije vodu, izafektirani glas Ilije Dunija može da zasmeta ali u gro slučajeva je ok. Duni svojom gitarom umešno nosi bend, besomučno sipajući eklektične rifove bez veće muke. Ako pričamo o ovim prostorima, od bubnjara grupe Milana Bukejlovića Bukija cenim da trenutno nema boljih u branši, dok analogni sinti/električne orgulje Ane Janković prezentovanoj zvučnoj slici pridodaju dimenziju-dve više.

Dobro raspoređen u deset pesama na prostranih 35 i kusur minuta, NVOD ima sve predispozicije da oko sebe, poput zvezde vodilje koja sija ali ne šljašti  formira neku novu publiku željnu drugačijih zvukova od ponuđenih. Kao takav, ovaj album i nije koncipiran za veterane beogradskih podzemnih budžaka, ali čak ni među takvim znatiželjnicima ne bi trebalo da bude razočaranih.

Da sumiramo: Nezgodno vreme opasni dani je siguran fiks za izdanje godine u domaćem okruženju, osim ako ne dođe do nekog sumanutog preokreta u sudijskoj nadoknadi vremena. Čisto da se zna, mada nema neke veće potrebe, meni je i ovaj 25. sat lepo poslužio za pisanje ove recke.

Beirut+SveJednoJe

Obznanili nasdvoje u 26. listopad 2008 3:01:13 | 1 komentara

Tobacco - Fucked Up Friends (Anticon)

Pamćenje me dosta dobro služi, i ime grupe Black Moth Super Rainbow mi je zasigurno poznato, ali čim se ne sećam muzike znači da me nije impresionirala. Ovaj sud ću morati da revidiram i dam novu šansu ovom kolektivu. Razlog tome je solo album člana ove grupe koji se odaziva na umetničko ime Tobacco i koji je - prosto-naprosto, čaroban.

Bila je to ljubav na prvi sluš koja se samo pojačavala vremenom provedenim u intenzivnom druženju s ovim izdanjem - i njegovo ime, u inat anti-pušačkim fašistima, i naziv albuma i pohotni omot jasno daju naznaku da ovo nije obična ploča. Ne, ovako i ovoliko psihedeličan hip hop nisam odavno čuo. Možda su mu najbliže bila hemijska braća pre nego što su počeli da se pucaju koksom u društvu malo manje odvratnog Galagera i prave decu deci poput Lili Alen. Poslušajte Hairy Candy, na primer, i biće vam jasnije šta sam 'teo da kažem.

Da razjasnimo još malo kovanicu psihedelični hip hop - imamo fanki temelj, prljav baš onako kako treba, dosta gruvova i moćnog basa, preko kojih imamo retro zujalice, koje sugerišu raskalašno ponašanje i dekadenciju i ostale fazone iz inventara rudimentarnih elektroničara. Tu se putešestvije ne zaustavlja, već imamo i kompleksne komade koji podsećaju na barok na esidu (Side 8 (Big Gums Version) i Backwoods Altar) i downtempo-the-way-it-should-be-done sa dobranim slojem zaprljanih saundtrekova  u tripoznoj Berries That Burn i savršenoj temi za vožnju biciklom kraj neke vode (bar je takva moja vizualizacija) zvanoj Tape Eater. Tačka na i je gostovanje Aesop Rocka u numeri Dirt.

U nedavnom intervjuu Marka Artukovića (za koji je autor dobio zasluženi stisak ruke; nota bene: kada kudim - kudim, ali ono vredno hvale mora i da se pohvali!) sa članovima grupe Animal Collective, pametno je rečeno da dobra muzika ima moć da slušaoca premesti u drugi svet. Kada pričamo o ovoj kalendarskoj godini, jedino je još možda Danu Frielu pošlo za rukom da me teleportuje u paralelne dimenzije u meri u kojoj mi to radi Tobacco.

Ova ploča je dokaz da bez prošlosti nema ni budućnosti, jer je upotrebom arhaične opreme Tobacco stvorio jedan od najfuturističkijih albuma godine. Bezuslovno se odajte grehu i zapalite i vi jednu.

Street Trash

Obznanili nasdvoje u 24. listopad 2008 19:18:26 | 1 komentara

Sutra na Sajmu

Ne bi se hvalila da nisam ponosna na ovu knjigu. Volela bih da je imam čak i da nisam radila sa ovim momcima (i devojkom). Sutra će "Novi kadrovi" imati promociju na štandu izdavačke kuće CLIO, kolko sam čula od urednika, sa sve Nevenom Daković koja je pisala pogovor. Pričaće urednici, Ivan Velisavljević i Dejan Ognjanović, a mi ćemo da se muvamo okolo ko Mišimini samuraji.

Jedan od Novih kadrova mi je danas priznao da ga kopka da li ga je poimence izdvojila, pa sam i ja morala da otvorim dušu i priznam isto. Šta ti je mala, ljudska sujeta, posebno kad je reč o profesorima. Bilo bi dobro da se tamo nađe i katedra, kako bi Nevena mogla da zauzme svoju omiljenu pozu, pa će sve da me podseti na školu. Priznali smo jedno drugom da imamo malo tremu, iako pojma nemamo kako će promocija izgledati, da ne znamo šta da obučemo itd. Ma, šta možemo, prvi put nas štampaju.

A, ja se posle prisetila kako je malo falilo da odustanem od pisanja tog eseja. Prvo, dal ću da pišem o Rančiću i što me stalno spopada sve nešto za decu i ti dečji programi, al ne može čovek od svoje sudbine da pobegne. Od kad pišem, sve se, od gomile nekih ozbiljnih stvari, mojih ideja, nekako na kraju realizuju one za decu.

A, moram da priznam da je bilo zanimljivo čitati one silne transkripte okruglih stolova iz doba komunizma, o tome kako da se napravi što bolja omladina, pa razne ankete na koje su klinci odgovarali i ta genijalna prepričavanja filmova (i dalje mi je omiljeni:«-Ima li nešto što ipak nisi razumio? -Nema, sve sam razumio. -A zašto je on skočio kroz prozor u vodu? -Zato što je skočio!»).

Polovina nasdvoje s lepšim profilom (na fejsbuku) mi je u to vreme dala stan i psa na čuvanje, pa sam svako jutro, uz kafu, vatajući beleške o Salašu u malom ritu, u pauzama čitala njegove beleške za ispit koje sam za sebe prozvala "Zimel i kompanija", te je možda nešto od te usput zahvaćene pameti doprinelo da napišem tekst onako kako sam ga napisala.

Jedva čekam da vidim šta su napisali ostali saborci, od kojih ću neke tek sutra upoznati. Evo detalja: www.novikadrovi.net/o-projektu/

vidimo se

Obznanili nasdvoje u 24. listopad 2008 0:18:26 | 4 komentara

Buraka Som Sistema - Black Diamond (Enchufada)

Ideja da iz Portugala može doći nešto što nije fado ili romantični maskulini metal zvučala je primamljujuće. Buraka Som Sistema je trio sa oboda Lisabona koji je nakon serije EP izdanja počeo da se druži sa M.I.A. , samo što umesto isečaka iz bolivudskih saundtrekova, ovde imate kuduro - muzičku formu koja nam stiže iz Angole.

Super su se Portugalci setili svojih pomalo zaboravljenih kolonijalnih iskustava, baš kao što su Belgijanci pre neku godinu profitirali sa Congotronics serijalom. Ko je željan istinskog roots zvuka, neće ostati razočaran - vrcavo hipnotički ritmovi dodatno pojačani fantastičnim ženskim emsijevima koji potcrtavaju ludičku stranu ritma san su svakog konzumenta čijim venama teče uzburkana vrela krv.

Black Diamond je, u tom smislu, benzin, žurka je zagarantovana.

Kalemba (Wegue Wegue)

Nažalost, prilika da se ostavi neki značajniji trag je propuštena, iako ja sebi rado puštam ovaj album, krcat sve samim klupskim šit-stirerima. Čudnom igrom asocijacija, za to su krivi Prodigy i Gotan Project.

Nije jasno? Razjasniću. Brejkbit i elektro motivi na ovoj ploči ne idu dalje od Prodidžija, koji je svojevremeno, istina, postavio lestvicu prilično visoko, ali im vreme, slično ranim radovima Public Enemy, nije dalo za pravo. Jednom rečju, to zvuči zastarelo.

Tako dolazimo do Gotan Project momenta. I ptice na grani znaju za ovaj smarački trio koji meša tango sa trip hopom i svima se sviđa. E meni se nikad nije sviđao, jer je hip hop element potpuna reciklaža, uprkos tome što tango može da prođe kao zanimljiv, sigurno je autentičan, mada je onaj Pjacola abnormalno težak za slušanje.

Slično je i sa BSS - kuduro je ekstra priča, karika koja spaja cigansko šarenilo world music (post) (hopa) sa hladnom urbanom monolitnošću dabstepa i na sledećim izdanjima ga treba više forsirati i biti još inventivniji (čitaj hrabriji) u produkcijsko-kreativnom delu priče. Nema sumnje da će ovaj bend biti popularan i da ih čeka slava Gogol Bordello, samo se nadam da broj njihovih fanova neće biti obrnuto proprcionalan s kvalitetom njihove muzike kao što je to slučaj s američkom čergom ukrajinskih gancija.

UpoznajKuduro!

Sound of Kuduro

Obznanili nasdvoje u 23. listopad 2008 19:20:23 | 5 komentara

Don Caballero - Punkgasm (Relapse)

Pedigre se uglavnom tumači kao vrlina, ali može biti i prokletstvo. Nažalost, ovo drugo je slučaj sa sastavom Don Caballero, jednim od očeva tzv. math-rocka. Za manje upućene, reč je o žanru koga krase besprekorna tehnička potkovanost te insistiranje na vicu i shizoidnosti, što ti dođe na isto, samo zavisi iz kog ugla se gleda.

Svejedno, koju god poziciju da zauzmete, prva dva albuma ovih sinova Pitsburga - For Respect (1994) i 2 (1996) zauzimaju počasno mesto u katalogu uznemirujućih zvučnih zapisa, onih kojima ni vreme ne može ništa. I deceniju nakon izdavanja, oni zvuče revolucionarnije nego lavovski deo  recentnih "avangardnih" albuma.

E sad, ono što važi za pedigre s početka teksta, sigurno važi i za dva verna druga - vizionarstvo i genijalnost, pa ni DonCab nisu izuzetak - oriđinale ekipa se potpuno rasula, neki članovi (Ian Williams) postali su deo nekih drugih, bitnih priča (grupa Battles), te je od prve postave ostao samo bubnjar Damon Che.

Uz kultne grupe poput ove kao muve na govna lepe se i kultni fanovi koji svoju posebnost izražavaju mislima tipa: ovo što imamo danas nije DonCab, ne priznajem ovu novu postavu, znaš ti kad sam ih ja slušao? Pun ih je net, prijatelju, ali ja većih zamerki na ovaj album nemam, Don dalje istražuje sazvučja u iskusno-preiskusnom maniru, otvarajući i nove horizonte poput vokalnih.

Čak i kada su prosečni, DonCab su u gornjem domu alternativne rok ponude. Punkgasm nije njihovo najbolje ostvarenje ali je bez sumnje vredno slušanja, makar samo i zbog imena albuma, koje pravoverno sumira poreklo svih teških gitarskih formi sa kredibilitetom, u najboljoj tradiciji United Forces potkulturne etike.

Majspejs

Obznanili nasdvoje u 23. listopad 2008 18:50:45 | 0 komentara

Oteto Kosovo (Oloupene Kosovo, Češka TV, 2008)

Dokumentarac u proizvodnji Češke televizije podigao je dosta prašine u toj srednjoevropskoj zemlji, čija je Vlada odložila njegovo emitovanje, (kad je procureo na net, pušten je) jer je u to neko vreme (sredina maja) trebalo, uz prijateljsko uvrtanje ruku atlantskih saveznika,  priznati nazovi-državu.

Ako neko i ima iluzije zašto Kosovo redovno čašćavam tom kvalifikacijom, posle gledanja ovog filma neće više imati nimalo sumnji, pod uslovom da drži oči otvorene. Iznuren decenijskim medijskim ratom u kome su dželati postali  žrtve, bilo je trenutaka prilikom gledanja ovog filma u kojima nisam mogao da verujem svojim očima. Brdo dokumentarnog materijala, uključujući i zabranjene dokumentarce o Srbima s Kosova početkom osamdesetih,  apostrofiran kontekst u kome je potanko objašnjenja uloga Tita u kosovskoj drami (gde je i kritika politike prema Srbima en general bila označavana kao nacionalizam, ah, kako to zvuči poznato!) , albanskih boraca za ljudska prava oličenih u etničkom čišćenju svih ostalih građana južne srpske pokrajine, kratkovidost Slobine politike, koji je mislio da će Albance moći da potkupi pustivši ih da rade šta hoće.

Možda i najjači trenuci su oni u kojima se nalaze naši zapadni prijatelji. Rečenica neimenovanog američkog diplomate: mi ne biramo ciljeve prema prijateljima, već prijatelje u odnosu na ciljeve, objašnjava patološki odnos globalnog hegemona i njegovog miljenika u vidu OVK i njihovu ulogu u Vavilonskoj kuli Novog svetskog poretka. Pojam "humanitarna intervencija" je dobio svoj zasluženi orvelovski epitet, a nije zaobiđeno ni tužno ishodište u vidu vojne baze Bondstil, druge po veličini američke baze van SAD (valjda je #1 Okinava, gde malo-malo pa siluju neku decu),  čija se slika u doba liberalnih sloboda, tolerancije i demokratije ljudskih prava ne može naći nigde na Netu.

Gledaoci sa slabim stomakom neka preskoče ovaj film jer će videti kako atlantsko-albanska praksa izgledaju izbliza - ugljenisana tela, leševi koji se raspadaju i opisi albanskih terorista kako su posle silovanja petnaestogodišnjoj Srpkinji odsekli uši. Ženski lelek za najbližima i stalna zapitanost o komforu 20. veka, te nepromenjenosti srpskog položaja nakon svrgavanja Miloševića ostaju jedini eho ovakve prakse koja proizvodi samo muk. Muk je toliki da je mnogima muka od ovakvog života, i radije bi živeli neke drugačije sudbine - site i napojene, uprkos svemu što se događa oko njih i progutaju vrednosti po kojima su Tači, Čeku i Medlin Olbrajt na strani dobra... Zato Česi i snimaju dokumentarce o nama, a ne mi sami (čast izuzecima). 

Oteto Kosovo je preko potreban analgetik svima  koji se nisu poveli za zavodljivim obećanjima evropskih perspektiva, u kojima je onima koji manipulišu jedino i zagarantovan komforan život kreiran na nesreći svih ostalih ljudi. Česima, osetljivim na sve što zamiriše na Minhen, uprkos činjenici da je satelitska Vlada poklekla i na kraju priznala nazovi državu, svaka čast.

Film je dostupan i preko striminga na internetu, čini mi se sa francuskim prevodom na sajtu google video.

Sam kraj filma - suština srpskog viđenja (1:56 - 2:33) - Svaka ti je Njegoševa brate!

Obznanili nasdvoje u 23. listopad 2008 18:08:19 | 1 komentara

Nabacano

Dragi moji čitaoci, nemam vremena. A najradije bih pisao za ovaj blog, i to neprestano. Želja je jača i od umora, jer kako inače objasniti nameru da se piše u tri ujutru jedinog slobodnog dana, priklještenog između paklene nedelje za nama i naredne sedmice, koja je čudo haosa u najavi. Bilo ko drugi na mom mestu bi spavao.

Ali, rekoh da nabacim par razmišljanja u jednu smislenu celinu i tako ih spasem od zaborava. To je i primarna namena ovog bloga, ako to još neko čita - ekstra, znam da vas ima.

Tako sam razmišljao o američkoj nemoći maskiranoj u svemoć. Drugim rečima, ta nacija nadljudi pokazuje sve izraženije manjkavosti što se više upinje da ostavi neizbrisiv utisak. Da smo na ulici, reklo bi se da je reč o kompleksaškom ponašanju.

Često mi se zamera da sam apstraktan, pa evo dva konkretna primera izvučena iz empirije. Prvo sam pre nekoliko mesecu u bioskopu gledao film Srcolomac sa onim bljakbljakbljak likom Benom Stilerom i primetio koliko je američka komedija u kurcu, da da - ista ona, koja je svima bila smešna do pre neku deceniju. Sada su fore isforsirane, sada se oseća prisustvo čitavog buljuka dramaturga koji su ostavljali tragove prstiju po scenariju, kako bi humor bio što upečatljiviji, kako bi nas oborio s nogu... sve u svemu jedno veliko znojenje bez većih rezultata.

A kad smo kod znojenja i rezultata - tu je i Majkl Felps, simbol nadljudske Amerike. Iako me ne tangira uopšte i nisam čak ni gledao finale - ubeđen sam da je Čaviću oduzeto zlato. Bile su čak i one priče da je Felpsu dodeljeno zlato zbog milionskih ugovora sa sponzorima.

Ali nije u tome stvar. Stvar je u nečemu drugom - u spremnosti Felpsa da igra ulogu šampiona, iako i sam zna da nije šampion. Pravi šampioni nisu nečasni, ne znam kako taj čovek živi, leže u krevet i ustaje iz njega sa saznanjem da nije bio najbolji a prinuđen je da se smeška i glumi najboljeg. To me podseća na jedan odbojkaški meč s Rusima u Rusiji, koji je prelomljen tako što im je sudija poklonio jedan poen.  Kasnije su oni pobedili, ali džabe, pravi šampioni nemaju senke.

Avaj, sve je gluma, sve je mimikrija, nepisani zakon koji nam zadržava reči u grlu, nadima pluća i ostavlja žigove u stomaku. Ona ruka koja te davi kad zaustiš da kažeš nešto ispravno, upozoravajući te da to baš i nije sasvim pametno.

Pogledajmo samo našu zemlju, tzv. državu Srbiju. Niko neće da kaže da smo mi, slično ostalim mikro državama s Balkana, zapravo kolonija i da nemamo svoje mišljenje ni o čemu pa ni o sebi. Neki naši sugrađani, apsolutno nekritički, konsultuju Brisel i Vašington i za prozaična pitanja tipa kakvo je vreme napolju. Sa makro plana to se prenosi i na mikro plan gde su uglavnom na delu iste priče - nabijanje autoriteta, spletke i šaputanja kao posledica zaveta ćutanja.

Izopačena društvena klima narasla na izopačenom sistemu vrednosti dovodi do pojave i cvetanja posebno mutiranih oblika ljudskog života - jedinke koja u životu ima samo dva cilja - da bude na položaju & da što je moguće manje radi. U stvari, on/a svoju volju i napor, svoj rad, usmerava u pravcu očuvanja položaja a ne proizvodnje dobara.

Ali dobro se zna i da se proračun zasniva na pretpostavci postojanja tuđe gluposti i da prevejani uglavnom zajebu sebe same na kraju priče, što je tužan epilog svih života koji se zasnivaju na spoljašnjosti. Tužno je samo da smo mi postali proračunati do bola, ali da radimo isključivo na svoju štetu, razmišljajući kao deca kojoj je jedino stalo da od starijih izvuče neku paru za slatkiš kojim će pokvariti stomak.

Tako se mi vezujemo za Brisel i Vašington, ne uviđajući da i oni igraju lažne uloge svemoći, a javna je tajna da će se za najdalje 30 godina po mišljenje ići u... Peking, Braziliju i Nju Delhi. Mnogi se i dalje zamlaćuju predsedničkim izborima u Americi, kao da se stvarno radi o nekim izborima a u stvari je još jedna manifestacija nemoći nadljudi s one strane Bare.

Nema izbora & nema promena, to je jedina konstanta politike te zemlje. Nema dobre Amerike, nema ničega, pa ni bavljenje time nema previše smisla.

Zato ono o čemu ima smisla dizati dževu ostaje bez interesovanja, pa tako imamo i simulaciju javnog mnenja, koja se bavi isključivo nebitnim stvarima - tranziciji neo-dizelaštva u "prihvatljivi" mejnstrim u "Operaciji Trijumf", na primer.

Ali, Dragojeviću i Ristovskom, kul tipovima i veličinama, niko ništa ne sme da kaže, za njih se piše zakon, oni smeju  da presaviju tabak i tuže novinare - jer nema dokaza. Ne pomažu ni izvinjenja ni patetična pisma, tačno se zna kome ne smeš da staneš na žulj. Tako na jedan upadaš u mrežu zaverenika, a ima tu još stvari koje se nikad nisu dogodile jer nisu nigde objavljene, na izričit zahtev muzičara koji će vam možda, u neformalnom ćaskanju proškrgutati kroz zube kroz kakvu šikanu povremeno prolaze na svojim svirkama, pod uslovom da se o tome ne piše. Srbija je zemlja parija jer je u njoj previše nedodirljivih.

I sve ono što je nekad bio cilj pada u vodu, jer su u ovoj simulaciji života svi ti ciljevi šatro ostvareni - nemamo retrogradne snage na vlasti, imamo umivenog Dačića, hrlimo u Evropu, napredujemo sa Fijatom koji će nas odrati do gole kože, družimo se sa NATO u koji ćemo da budemo uterani iako nas je ubijao, pljačkao i palio. U stvarnosti, malo se toga promenilo od mračnih devedesetih ili divnog perioda pre toga - malo, to su kozmetičke promene. Bože, spasi me prijatelja, od neprijatelja ću se sam sačuvati.

U takvom izopačenom sistemu, jedini koji stoje na braniku javne reči, jedini koji upiru prstom su prokaženi tabloidi, i u tome je njihova svetla tačka - tj. smisao postojanja. Jedino Kurir postavlja pitanja, sudi i optužuje. Zato im i postavljaju bombe u redakciju. Zato ih se nazovi kulturna, a u stvari skorojevićka elita grozi. Ista ona elita koja ih pljuje, ista ta elita ih krišom i čita., i radi te iste i još mnogo gore stvari od prljavog rečnika kojim se ta novina služi.

Ima šta u Kuriru da vidi. A i nauči. Da nije tako, ta vrsta novina ne bi bila toliko tiražna i oponašana. I tako će i biti dok je mimikrija vrhovni princip socijalizacije.

A živeli smo u uverenju da se neke stvari samo kod nas događaju, a sad kad pogledamo u svet vidimo te iste stvari - laži, sranja i lopove na vlasti. Nemam nikakvu poentu za kraj osim rešenosti da se stvari i pojave nazivaju pravim imenom. To je jedina mogućnost da ostaneš živ u ovoj mrtvoj žabokrečini, ako ti je do života uopšte i stalo. Nema nikakve sumnje da će doći i dan za paljenje svetla. Nadljudi su se zgražavali na prizore s Balkana pre petnaestak godina, smejali se na pojavu pokojne Dafine i Jezdimira... a sada na Volstritu nikom više nije do smeha.

Obznanili nasdvoje u 19. listopad 2008 4:01:58 | 15 komentara

Pohlepa je temelj napretka

SEUL, 17. oktobra (Tanjug) - Jedan juzznokorejski finansijski analiticcar dobio je otkaz jer je u jednoj TV emisiji rekao da ljudi prave nepromissljene investicije iz pohlepe, saopsstila je danas njegova kompanija.

Han Sang-ccun, pomochnik direktora brokerske firme "Mirae Aset" izjavio je da su investitori ignorisali njegova upozorenja poslednjih meseci da che dochi do previranja na trzzisstu novca i da se ne zalechu.

"Ljudi nisu prodavali svoje deonice zbog pohlepe jer su occekivali da che zaraditi velike profite", kazao je on.

"Mirae Aset" se njegova izjava nije nimalo dopala.

"Odluccili smo da zameniku direktora damo otkaz jer je dao liccno missljenje koje se kosi s primarnim ciljem nasseg instituta i koje je izazvalo nespokojstvo medju investitorima", izjavio je direktor firme.

Čovek je sredstvo, novac je cilj.

Obznanili nasdvoje u 17. listopad 2008 14:38:49 | 0 komentara

Veliki čovek iz radija

"Hoćeš nešto da radiš?"

"Neću"

"Pa, jel ima nešto što bi voleo da radiš?"

"Nema"

"Pa, zar nećeš da zaradiš neke pare?"

"Neću"

Obznanili nasdvoje u 16. listopad 2008 15:48:57 | 3 komentara

Još malo nebuloza

PEKING, 16. oktobra (Tanjug) - Jedan Kinez je u stanju da ssprica vodu iz occiju sa takvom preciznosschu da mozze da ispisuje recci na udaljenosti od nekoliko metara.

Ru Anting (56) iz Luojanga u kineskoj provinciji Henan, uprazznjava svoju umessnost tako ssto vodu uvlacci kroz nos i zatim je rasprssuje kroz suzne kanale, prenele su agencije.

Ovu neobiccnu vesstinu Ru je stekao posle tri godine napornog vezzbanja.

Pred occima gledalacau SSansuiju, u provinciji Guangdong, Ru je na podlozi pokrivenoj crvenim papirom, vodom iz occiju ispisao reccenicu "Srecha velika kao more".

Ru Anting kazze da je taj dar otkrio joss u detinjstvu kupajuchi se u reci. "Jednom prilikom sluccajno sam otkrio da voda koju sam gutao dok sam plivao mozze da izadje kroz moje occi. Svi moji prijatelji bili su ssokirani", ispriccao je on.

5 % je talenat, sve ostalo je rad :)

Obznanili nasdvoje u 16. listopad 2008 12:33:39 | 3 komentara

IZAZOV

Došlo je proleće. Ljilja je, kao i svakog proleća, mrzela proleće. Imala je utisak da se od nje traži da na taj život oko sebe uzvrati životom. I to ne bilo kakvim životom, onim njenim, već, kako reče glas spikerke ili one s jogurtom, «da odgovori na izazove». Što se Ljilje tiče, bila je izazivana stalno. Da psuje. Da se najebe majke svima.

Ali, ovog proleća, za Ljilju se spremao novi početak. Vraćala se s posla, košulja se ispasala, sve one sitnice koje je tog jutra namestila, nekako su se poremetile i sklanjala je pogled sa uglancanih izloga. Imala je utisak da je izgužvana, da ju je ovaj dan popunio kao obrazac i onda zgužvao kao birokratsku grešku.

Ljilja se svakog proleća osećala kao da se neki loši mirisi skupljaju samo u njoj, da je ona neka magična, preteška krpa koja upija tuđe senke, da se sav smog ovog grada skuplja u njenu kožu, ne da joj da diše. Da ne može da odgovori na izazove. Te izazove na koje se drugi uvijaju kao na viklere.

Dok se tako sporo sklanjala po ulici, tražeći senku, nervirajući se što joj sunce bije pravo u oči kao da je skenira, tačno ispred nje, kao pod konac, stao je automobil. I vrata su se otvorila. Bio je to dobro poznati auto. Milutinov. Njenog Milutina. Onog Milutina s kojim živi evo već dvadeset i kusur godina. Kom je odavno rekla «da», a onda i «podrazumeva se». Ali, ne podrazumeva se da Milutin koči ispred nje kao da je poludeo.

«Jesi lud?», izletelo joj je, kada je Milutin, inače uniformisan u sivo odelo u kom ide na posao, izašao iz kola da joj otvori vrata. U novom, elegantnom mantilu, ozaren kao da mu je neko prešao šakom preko lica i odneo sve brige, bore navike. Nije to više bilo ono lice – kopija preko kopije. Prozračno, ozareno lice osmehivalo se zbunjenoj Ljilji nudeći joj suvozačko mesto.

«Koji ti je đavo, Milutine?» pobunila se Ljilja, dok ju je blago gurao u kola. Dok su se vozili prema kući, Ljilja je primetila da se Milutin sredio. Više nego sredio. Menjao je stanice, uporno tražeći neku dobru pesmu. Inače bi pustio da svira ono na šta prvo naiđe. Onda je krenulo.

«Ljiljo, nedostajala si mi»

«Šta pričaš, jutros smo se videli?»

«Ne, Ljiljo, ti si mi nedostajala»

«Šta ja, bre, šta pričaš?» Ljilja se zasmejala.

Milutin je naglo skrenuo i nastavio da vozi brže.

«Jesi lud, uspori.»

«Ne brini, buco».

Dok je izgovarao ove reči, Milutin je gledao Ljilju. Nije to bio onaj «znam da si tu» pogled, «aj ćuti, mislim» pogled, «skloni mi se» pogled, «mislim o nečem mnogo bitnom za nas» pogled. Milutin ju je gledao kao da ništa drugo ne postoji o čemu bi mislio u tom trenutku. Tek tada, Ljilja se opustila u sedištu. Kao da joj je neko izvukao veliki čep, zabijen pravo u teme, prigušivač koji ju je držao u stanju stalne napetosti. U stvari pripravnosti. Za sve osim za ovakve situacije. Pustila je da Milutin vozi brzo.

Pružio je ruku i dodirnuo joj koleno. Spustio je ruku kao da je to najstamenije mesto na koje može da položi svoju umornu ruku. Kao da se sve okolo ljulja, a ona je jedina kojoj veruje. Prvi put, proleće je za Ljilju bilo ono proleće o kome se toliko priča. Milutin joj je poklanjao pažnju. Prvi put posle dvadeset i kusur godina, doterivao se za nju, čekao je posle posla, smišljao male avanture. I Ljilja je osetila da je voljenom. Odlučila je da smrša. Nije joj bilo teško. Želudac nije više vapio kao presahli bunar koji traži sve nove i nove ukuse. Bilo je važnijih stvari od toga. Uzbuđeno je virila kroz prozor kancelarije, čekajući da se parkira Milutinov automobil.

Ipak, Ljilja nikako nije mogla da poveruje u ono što se zbivalo. Na svaku Milutinovu nežnost, pitala se «šta mu je?» i «koji mu je đavo?». Ali je uživala. Jednom rečju, prepustila se. Onaj stari Milutin koji uđe, ni ne vidi je, ni ne pita je, ni ne, ni ne, ni ne... «Ovaj je mnogo bolji».

Nije da se nije pitala šta mu je, ali joj je godilo. Zabrinula se jedino kada je zatražio da mu ofarba kosu. Kuma se zgranula. «Ali, lepo mu stoji», pokušavala je da razgali stvar Ljilja. Bilo im je sve lepše. Ljilja je napokon smršala. Ljilju je neko voleo. Ljilji je proleće prvi put u životu delovalo kao vreme izazova.

Milutin je vozio sve brže. Onda se jednog dana zakucao u autobus. Našli su ga na ulici. Nije se sećao ničega. Ljilja ga je odvela kod psihijatra. Psihijatar je Ljilji predložio da Milutin snimi glavu. Milutinu su našli frontalni tumor.

Ljilja je ušla kod doktorke koja ju je gledala preko snimaka.

«Zar niste primetili da je promenio karakter?»

«Ali, klimaks... proleće...», zamucala je Ljilja.

«Ali, kako vam nije bilo čudno? Znate li vi za koga ste se udali?»

Ljilja je zamucala. Šminka, razmazana na licu od plača, slivala joj se niz lice. Torba, otežala od krpica za novi početak, skljokala se na stolicu ispred doktorkinog stola.

Svetlo doktorkine lampe osvetljavalo ju je kao na isleđivanju. «Mislila sam da je klimaks...» Doktorka je nešto zapisivala na papir.

Ljilja je izašla iz bolnice i krenula prema kući.

Sutra ujutru, doći će da obiđe Milutina. Doneće mu pitu od jabuka.

«Konačno izazov, jebao vam pas mater», promrmljala je dok je trljala oči.

Obznanili nasdvoje u 14. listopad 2008 21:15:26 | 0 komentara

Ljubav i drugi zločini (2008.), Stefan Arsenijević

Konačno sam pogledala Ljubav i drugi zločini, prvi dugometražni film Stefana Arsenijevića. Kao što to obično biva kada se desi novi domaći film, nije moguće izbeći čaršijske priče o tome kakav je. I to ne uobičajene preporuke ili negodovanja, već više kao neko graktanje ptica zloslutnica koje se, kako se premijera filma bliži, okupljaju po okolnim krovovima iščekujući da ga raščereče. 

Ne znam o čemu je reč, ali kada dođe do domaćeg filma, nekako prestane da važi ona suspenzija neverice koja važi za ostale filmove. U iščekivanju domaćeg filma, nema ni trunke onog gledalačkog uzbuđenja, želje da se film naprosto pogleda, već se iza leđa sprema kalauz da se, čim se svetla pogase na film nasrne i raskrinka, rasklopi, da se vidi šta je ukradeno, šta glupo ili lažirano. Ne kažem da za ovakav hirurški pristup nije zaslužan neki uslovni refleks, stečen gledanjem dosta loših domaćih filmova, ali mislim da je sam način gledanja domaćeg filma pervertiran, izveštačen i opterećen nizom esnafskih informacija. I da se nekako prećutno zna i prećutno podele karte i ocene unapred o tome kakvo će biti ono što gledamo.

Da li je to zato što nam je nemoguće da poverujemo da tamo neki koji žive tu negde oko nas sad nešto izmišljaju, domaštavaju, da ne kažem foliraju, pa je svaki novi domaći film naprosto dobro smišljena laž.  I kao šta se sad ovaj folira, juče sam ga video jede i pije ko sav normalan svet, a sad kao režira, ima neke ideje. Samo ako napraviš nešto u saradnji sa fandomom, kolko god to glupo bilo, ako je nastalo u društvu, ako si se pre toga pobrinuo da su scenario pročitale sve lokalne, urbane, scenarističke babe gatare, ima nade da te  gledalac podrži. Tvoj film mora opasno da se druži ako želi da bude shvaćen i prihvaćen, mažen i pažen kad ti iz utrobe izađe. Ovakva familijarnost je prilično licemerna i kvarna, zato što ograničava na isti način na koji ograničava i kvarnost konkursa i te trule kinematografije na koju ovi prvi napadaju. Moraš da se družiš ne da bi snimio film, već da bi ti film voleli, makar on ceo život ostao na papiru. Usiljene emocije su to, bile pozitivne ili negativne, vole te, naprosto jer su te odgajali, makar im samo dao da bebi drže ručicu.

Ljubav i drugi zločini sam pogledala tako pomalo opterećena Mikinim i Perinim pričama kolko je to loš film i kako se samo čeka na Đoku da izađe na crtu sa opakom kritikom koju mu sprema. Mika i Pera žive za dan kad će u Đoki da se digne pravednički gnev. On će reći za sve njih.

Uprkos tome, i ponešto razvučenom početku filma, Ljubav i drugi zločini mi se svideo.

Film se dešava tokom jednog dana u kom se Anica (Anica Dobra) priprema za odlazak iz zemlje. Tačnije, zatičemo je u životnoj situaciji koja je nedovršena. Pruža mnogo, a zauzvrat ne dobija ništa do tuđe probleme sa kojima oni sami ne mogu da se izbore. Veza sa sitnim kriminalcem koji i dalje pati za svojim starim ljubavima, muca neizgovorene reči i zaliva odavno osušeno cveće, tipična je slika zazidane junakinje, Hasaniginice koju udaju za umrlog Imotskog kadiju, neveste iz Zidanja Skadra na Bojani, Kosovke devojke i nebrojenih junakinja iz domaće literature (Sofke takođe) koje svojim životnim sokovima zalivaju okamenjena mesta. Veza živog i neživog i zašto se i kako ona ne pravi i šta to u neživom, okrenutom propadanju ima tako primamljivo da ono što želi da živi ne može da napusti savršeno je prikazano kroz Aničino obilaženje novobeogradskih blokova, buđenje ljudi kojima je okružena, puštanje glasne muzike onda kada bi svi samo da potonu u večiti san.

Iako se kao glavna tema ovog filma često navodi dilema otići ili ostati, Ljubav i drugi zločini se uopšte ne bavi ovom već prežvakanom pričom na taj usko gledani način, već sukobom između predaje (gde god i kakva god ona bila) i borbe, između entropije i nekakvog zurenja u život i življenja života.

Od trenutka kada Stanislav (Vuk Kostić) Anici otkriva da je još kao dečak bio zaljubljen u nju, priča se odvija u dva smera - baš u trenutku kada je krenula da pobegne, verujući da nikakav trag nije ostavila i da su za njom samo neuspeli pokušaji života, Anica, preko Stanislava otkriva priču o samoj sebi. Anica postaje predmet nostalgije. Kroz Stanislavljeve oči gleda na sebe i svoju prošlost kao što junaci u filmovima Matine ili Poslednja bioskopska predstava gledaju na bioskop koji se zatvara, na stare filmove "kakvi se više ne prave", prigrljava sebe i oprašta se u isto vreme. Samim tim što se u filmu pojavljuju, kao ljudi iz prošlosti, Igor Pervić i Dušica Žegarac, stari ljubavnici sa kojima nisu razrešeni čvorovi, ukazuje na Arsenijevićevu dal nameru ili senzibilitet da od polazišta koje je socijalna drama sa sinopsisom preuzetim iz dnevne štampe, napravi moćnu nostalgičnu priču.       

Soliteri koje smo na početku videli kao neku zamrznutu sliku, rasklapaju se i iz njih izlazi priča o devojci kakva je Anica bila, izvlačeći iz podruma, školskih igrališta, video klubova i stepeništa priče i ljudske tragove. Ono što je na početku bila zazidana junakinja, postaje živa devojka, neko ko je, iako to nije znala, ostavio neki trag. Svest koju o sebi stiče, videći sebe očima zaljubljenog Stanislava, preklapanjem svojih i njegovih sećanja na prošlost, oplemenjuje je i daje joj snagu da odlazak ne bude bekstvo, već zrela odluka da se naprosto živi sopstveni život.

Odabir glumaca je odličan i ne nose tek tako neki od njih svoja lična imena u filmu. Stanislavljevo sećanje na Anicu iz vremena kada je sa najboljim drugom virio kroz njen prozor meni je delovalo kao prisećanje na ulogu Anice Dobre iz njenih ranijih uloga, balerine iz Markovićevog filma Već viđeno ili junakinje iz filma Crni bombarder. Spoj zaceljujuće melanholije i urgentnosti situacije u filmu (priprema za odlazak), o kojoj svedoče i natpisi koji odvajaju delove dana, doprinose da Ljubav i drugi zločini bude ujedno uzbudljiv i emotivan te da preispitivanje i suočavanje prikaže kao težak, trenutni i neizbežan zadatak, ali i kao ono što oplemenjuje čoveka.     

Ono što mu zameram, je što su junaci odviše fiksirani na svojim pozicijama, skoro kao neke šahovske figure, pa neki od njih postaju skoro lajtmotivi ili nekakve freske u hramu patnje , pažljivo izgrađenom od novobeogradskih zgrada.  Tako da se stiče utisak da Anica Dobra i Vuk Kostić šetaju kroz nekakav grad duhova ili kroz neki napušteni scenografski dekor, a ceo svet je u stop kadru dok oni ne obave šta imaju da obave. Kad bi sve pljačke mogle da se izvedu ovako: grad stane, kao u Dark Sitiju, svi stanovnici zatvore oči, a ti raznosiš sefove, ostavljaš poklone ispod božićnih jelki ko Deda Mraz i skidaš samoubice sa vrhova zgrada kao Lovac u žitu. Ova pesnička mrena suviše je zatvorila oči tom gradu, pa bode oči gledaocu koji je više ne percipira kao rediteljski stil, već se naprosto pita gde su svi nestali.    

A, film sam gledala sa pomoćnog sedišta, jer je sala bila puna.

Inače, scena u podrumu auto škole je genijalna:) Nema boljeg načina da se prikaže uzaludnost držanja za stare priče, nego da se neprežaljeni prikaže u liku olinjalog šmekera Igora Pervića.

Obznanili nasdvoje u 14. listopad 2008 17:04:23 | 2 komentara

Moralne gromade

PRAG, 13. oktobra (Tanjug) - Proslavljeni ccesski prisac Milan Kundera, autor bestselera "Nepodnossljiva lakocha postojanja", prijavio je 1950. godine jednog studenta tadassnjoj ccehoslovacckoj tajnoj policiji, pisse danas ccesski ccasopis "Respekt", navodechi da je mladich zbog te dojave osudjen na 22 godine zatvora.

"Danas oko 16.00 ccasova, student Milan Kundera, rodjen 1. aprila 1929. u Brnu, dossao je u ovu upravu i raportirao (da jedna studentkinja treba da se sretne vecceras s izvesnim Miroslavom Dvoraccekom)... Dvoraccek je po svemu sudechi vojni dezerter koji je prosslog prolecha ilegalno boravio u Nemacckoj", stoji u policijskom izvesstaju 624/1950 koji je pronadjen u arhivi ccesskog ministarstva unutrassnjih poslova, a do kojeg je dossao cceski list.

Kundera je, prema pisanju ccesskog lista, odao da je Dvoraccek, pilot koji je 1948. godine posle dolaska komunista na vlast, napustio CCehoslovaccku, bio agent ccehoslovaccke vlade u egzilu i da se zbog toga vratio u zemlju.

"Respekt" tvrdi da je Dvoraccek uhapssen na mestu sastanka posle ove dojave i osudjen na 22 godine zatvora, mada je tuzzilac trazzio da bude osudjen na smrt - kaznu koja je tada sledila sspijunima.

Iz zatvora je poslat na prinudni rad u rudnik uranijuma kao mnogi politiccki zatvorenici u to doba. Oslobodjen je 14 godina kasnije, 1963, u vreme kada je Kundera objavio roman "Smessne ljubavi" koji je skrenuo pazznju na njegov rad, navodi "Respekt".

Kundera, koji je imao 21 godinu u trenutku Dvoraccekovog hapssenja, nije poznavao osobu koju je "otkucao", ali je ccuo za sastanak preko treche osobe, tvrdi autor cclanka Adam Hradinek, zaduzzen za komunisticcku arhivu u Institutu za prouccavanje totalitarnih rezzima.

Hradinek je sluccajno primetio Kunderino ime listajuchi arhivsku gradju.

Dvoraccek (80) zzivi danas u SSvedskoj.

Kundera je tokom 60-ih godina napustio svoja komunisticcka ubedjenja i pressao na stranu reformatora, a posle sloma Prasskog prolecha u avgustu 1968. zabranjena mu je bila svaka politiccka aktivnost.

Autor romana "SSala", "ZZivot je drugde" i "Oprosstajni valcer", emigrirao je 1975. u Francusku gde je postao pisac svetskog glasa.

Poznati knjizzevnik, koji godinama odbija svaki intervju, povremeno posechuje CCessku gde nailazi na izvesnu ozlojedjenost pre svega zbog ccinjenice da je napustio maternji jezik da bi pisao na francuskom.

Kundera je odbio da odgovori na pitanja "Respekta" u vezi sa aferom Dvoraccek.

On nije jedini evropski pisac ccije su tamne mrlje iz prosslosti izbile na videlo. Poznati nemaccki pisac Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade za knjizzevnost 1999, priznao je da je bio cclan zloglasne nacisticcke jedinice "Vafen SS" za vreme Drugog svetskog rata.

 Ko je sledeći "autoritet" sa senkom?

Obznanili nasdvoje u 13. listopad 2008 13:24:45 | 6 komentara

Smejurija (Beograd, 11.10.2008.)

Da, ceo dan je bilo loženje - antifašisti i fašisti, pazi se, gledaj svoja posla. Sticajem korporativnih okolnosti, bio sam u gradu čitav dan pa reko' da vidim šta se zbiva.

Jedina pozitivna stvar je onaj neponovljivi osećaj devedestih u vazduhu. Svako ko je bar jednom kukao od plačljivca, popio preko pičke od pandura, slušao nekadašnjeg rokenrol cenzora Vuka Draškovića i uzeo učešće u tzv. građanskim protestima zna o čemu pričam. Ideš na ulicu, na tri civila pedeset pandura ("nindža kornjača"), znaš da je atmosfera zapaljiva, da je dovoljna jedna provokacija da sve ode u pizdu materinu. Lepo podsećanje.

Ali ovo je Srbija 2008. i mnogim u međuvremenu uhlebljenim šetačima odjednom neviđeno smetaju ulični protesti, po principu kul je bilo paliti Skupštinu 2000, ali nije bilo kul paliti Mek 2008. Dupli standardi, mimikrija, šta li već, biće o tome uskoro više reči.

U gradu je već tri meseca svaki dan saobraćajni kolaps oko pet-pola šest popodne kada radikali, Obraz, 1389 i slični organizovani u šačicu šetača blokiraju čitav centar grada. Nikad ne bih koračao s njima, ne slažemo se oko mnogih stvari, ali, da se ne lažemo, drago mi je da čujem "Marširala kralja petra garda", Baju Malog Knindžu ("...diraju nas ponovo/otimaju Kosovo...) i 357 (Jedna je Srbija/kurvi je mnogo) s razglasa. Mislim ono, smešno-simpatično mi je.

Ali subota je bio dan kada su izašli i antifašisti, da protestuju "protiv izdajnika Nedića" koji se, jadnik trudio da sačuva u WWII srpski narod u Srbiji, kad je već nestajao u potocima krvi na drugim mestima, dok je, pretpostavljam heroj, Tito opušteno rokao Švabe po Srbiji dajući im povoda da vrše svoje krvave odmazde ("Hitler šalje pismo iz Berlina/Ubite odmah tog kurvinog sina/Za svakog Švabu ubijte sto/O da li će Bata biti za to?" Šaht - Bata Tamani Švabe). Drugim rečima, Nediću se zamera kolaboracionizam sa Švabama, a o Titovim talovima s Ustašama niko ništa ni ne zna jer neko ne želi da se o tome išta zna. Staro dobro guranje pod tepih.

Krenuše ti tako oni s Platoa, a na Trgu Republike šačica "desničara" iza transparenta "Volim Srbiju" ili nešto tome slično. "Levičari" su baš bili heterogeni - gomila gej zastava i parola, neke ispisane parole na temu fašizma i kapitalizma. I... zastave EU.

Prepoznao sam dosta ljudi tu koji ne znam kako su pristali da koračaju u koloni koja šeta te žute zvezde na plavoj pozadini, ali ako je to levičarstvo onda nisam levičar. Sva sreća pa... nije.

S druge strane, Ljotićevci razviše i zastavu Vizantije. Ja sam s kolegama i Stefketom stajao između. Sad bi trebalo da se pojavi onaj crnja iz "Napaljenih uličara" i vikne "Message!"

Posle odosmo do kladže, tu je jedan matorac rekao citiram: "Evo žuti sad izmisliše fašiste i anti-fašiste, a ono u stvari patriote i oni koji su prodali dušu za večeru".

Filip Đorđević je doneo slavlje u Danskoj, posebno je bilo upečatljivo radovanje s našim navijačima koji svi izgledaju kao klonirani Labovići iz  filma "U Kini jedu pse" i bogami su se muški makljali s tamošnjim redarima, potpuni retro filing devedesetih što se tiče njihovog stajlinga, ono sve uvučeno i pršti. Kasnije smo na Mari isprašili Litvance.

Najzad, nađoh se sa apolitičnijom polovinom nasdvoje koja apropo sada već jučerašnjih događaja mrtva 'ladna isporuči esenciju: "ma smešno: jedni su protiv sebe, a drugi su protiv svih drugih".

Obznanili nasdvoje u 12. listopad 2008 2:26:59 | 0 komentara

Mir, brate, mir

OSLO, 10. oktobra (Tanjug) - Bivssi finski predsednik Marti Ahtisari, dobitnik je ovogodissnje Nobelove nagrade za mir, za, kako je navedeno, dugogodissnje posredovanje u uspostavljanju mira, ukljuccujuchi i sporazum iz 2005. izmedju Indonezije i pobunjenika iz pokrajine Aceh.

Norvesski Komitet za dodelu Nobelove nagrade, izabrao je Ahtisarija, koji je bio i specijalni izaslanik UN za pregovore o statusu Kosova, medju 197 kandidata i dodelio mu priznanje vredno 1,4 miliona dolara, preneo je Rojters.

logičan nastavak posle Ala Gora.

Obznanili nasdvoje u 10. listopad 2008 11:30:45 | 0 komentara

Pirove pobede

Eto, nije se ni osušilo mastilo sa njujorškog zapisnika o "velikoj diplomatskoj pobedi Srbije", a već su stigle dve nove šamarčine iz najbližeg bratskog okruženja. Bila je i ona treća pre te dve, al' ajde, ona je manje bolela. Ne pada mi na pamet sad da kukam, da se busam u grudi da bi pokazao da me boli, da pitam - zar baš vi, i tome slično. Nema vajde. Umesto toga baviću se nama.

Ili bolje rečeno našom Vladom i njenim pobedama. Sklapana i sklepana po ambasadama, ispravne i jedine moguće orijentacije, ona je nastavila neke tekovine prethodne Vlade pridodajući joj još jasniju evropsku perspektivu. Tako smo pre nekih desetak dana imali ono grandiozno potpisivanje ugovora sa Fiatom, zbog kojeg je, uzgred budi rečeno i Šumadija zdušno prodala dušu đavolu na izborima. To smo sve ispratili, reflektori su ostali uključeni i kad su gospoda iz Italije otišla, a dan kasnije je sitnim slovima na jednom mestu osvanula vest da je Fiat oslobođen poreza u visini od 452 miliona dinara.

E sad, ne bih ja to pominjao tek tako, već zato što svi Evropejci kad im se nešto državno ne sviđa moraju da spomenu porez i svoje "građansko neslaganje" s nekom krutom deklarativnom odlukom da to oni iz svog džepa finansiraju, "a neće". E pa finansiraće i ovo i ja to ne mogu da razumem, niko ni glasić da pusti kad se priča o evropskim nadljudima koji su došli da nas spasu sirotinje - našeg najvećeg neprijatelja.  Koje su to olakšice, koje su to vizije? Ponavlja se ista priča koju smo imali sa US Steelom, koji je na prevaru bagatelom došao do smederevske železare u jeku Sablje a sada je kao najveći srpski izvoznik iako knjige kažu da nema profita. Društveno su odgovorni, pomažu biblioteke, finansiraju prugu, i još kao treba da smo im zahvalni. Idila koju smo dobro platili pri tom poklonu američkim prijateljima. I sada ćemo ponovo da platimo i još da se zahvaljujemo.

Posle toga došla je i ova najnovija epizoda kosovske tragedije, nešto ranije smo imali i Radovanovo hapšenje. Pa su se i radikali iscepali na pro-američku i pro-rusku struju. Sledi novo cepanje Vlade jer fotelja čeka na Tomu. Za to isto vreme intenziviraće se obrada srpskog javnog mnenja da uđemo u ono čudo koje nas je bombardovalo pre devet godina, dok ti spavaš oni u Briselu razvijaju strategije, rade ljudi svoj posao, a i Manter je dobio direktive. I dok se Srbin opasulji šta se zbiva biće mu i to okej, utaliće se s onima koji su mu razbili zemlju. I neka mu - nova su sniženja u Maksiju, dok Jagodina dobija žirafu!

Jedna od razlika između stvarnih i banana-država je i u tome što stvarne države nešto planiraju, pa simuliraju pa krenu u realizaciju planiranog. Banana-države slušaju druge šta da rade, a kad pokušaju da urade nešto na svoju ruku - improvizuju. Slično je i u fudbalu - uvek su naši timovi i reprezentacija u najvažnijim mečevima pokušavali da sprovedu nikad ranije viđene taktičke zamisli.

Sećam se kao juče kad je u Kijevu Muslin umesto Pjanovića uveo Bobana Stojanovića, kome je to bio jedan od prvih u Zvezdinom dresu.  Prvi meč trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona kad smo mogli da ih napunimo. Ili kad je Ljupko ostavio Pantu na klupi u Petrogradu protiv Zenita pa smo pukli k'o zvečke. Ili Dejo protiv Holanđana u Francuskoj. Ma milion primera "inovativnosti"...

Nije upalilo. Ne pali. Naprotiv, potpuno smo ugašeni. Ali, koga briga kad smo siti i zaposleni a priča se i da će da nam ukinu vize. Ej, jel možeš to da zamisliš?

Obznanili nasdvoje u 10. listopad 2008 0:40:22 | 0 komentara

Dušan Petričić - Muzej primenjene umetnosti

Upravo sam se vratila sa izložbe "Autobiografika", tj. retrospektive radova Dušana Petričića. Malo je falilo da ne odem, jer sam Muzej primenjene umetnosti upamtila po nekakvoj izložbi keramike s koje sam pobegla, a i generalno retko idem na izložbe (dok smo nasdvoje otkrivali Istanbul, najmanje sam se radovala muzejima - prvi sprat još detaljno prođeš, kod drugog već samo prelećeš pogledom, a na trećem jedino što ceniš kao umetničko delo je klupa). 

Ali, sad mi je drago što se nešto prelomilo da odem. Nisam puno znala o Petričićevom delu, osim onoga čega se sećam iz detinjstva: Poletarca - kako zaboraviti tog okatog klinju koji mi je u to vreme bio omiljeni dok nisam upoznala Kalvina i Hobsa, a i posebno me radovalo što se baš moj vrtić zove po njemu, pa onih slova njegovih i par karikatura na koje sam kasnije naletala po novinama. Ne znam ni sad puno, jer je kustos sve vreme bio, kao košnica okružen ljudima, pa sam čula samo uvodnu reč i ponešto što mi je prenela strpljivija Morticia koja je u par navrata pokušala da mi objasni zašto je korisno slušati kustosa. Ma, znam ja to, al kako da se strpim da prvo slušam, pa onda gledam:)

Kakav car Petričić! Počev od crteža za dečje knjige, časopise (Kekec!), preko karikatura, apsolutno se prepoznaje jedna ruka i pogled na svet. Bilo mi je čudno kako se detinjasto potkrade u karikature koje prikazuju globalizam, prenaseljene gradove, Ameriku kao konzumentski raj ili naučnike (Teslu) i umetnike (Šekspira), a kako crnohumorni, nezauzdani i đavolski jezičak zapalaca sa ilustracija za decu. I, najvažnije, humor i jednostavnost i trud sa kojim je naslikana gomila detalja.

Očigledno su Petričić i Duško Radović (pomenut je i Ljubivoje Ršumović) bili srodne duše, jer sam ispred nekih slika stajala ne znajući dal da se više divim tekstu ili crtežu. Upamptila sam ovaj koji me držao sve dok nisam došla kući, a i sada me razveseli: "Deco, budite zdravi, ne budite bolesni. Bolje da vas grde zdrave, nego da vas vole jer ste bolesni." (apropo fingiranja bolesti da se izbegne škola, ali se meni učinilo da seže i mnogo dalje:)) Razgalila me i tabla ilustracija na kojima je prikazan otac iz ugla svoog sina. "Mom tati dobro stoje...", pa su redom nacrtani šešir, košulja itd.,  "ali najbolje mu stojim ja!" i onda Petričić nacrta oca kako na ramenima ponosno, mada ne bez blage pomirljivosti (ni nalik izveštačenoj sreći porodice s reklama i većine sadržaja za decu) nosi čupavog klinju, sa sve putem koji se gubi u perspektivi. Nekako me većina ovih crteža, sa sve poetikom reči i stihova Duška Radovića, podsetila da je sreća u stvari neverovatno jednostavna.

Ono što me dodatno oduševilo je Petričićevo kritičko oko koje karikirajući Ameriku, u stvari pruža mnogo dublje uvide nego što bi ih pružila masa reči, i to bez ikakve jetkosti. Pojave kao što su učešće velikih sila u rešavanju sukoba u bivšoj SFRJ ili na Kosovu, Petričić prikazuje bez ikakve zadrške, pogađajući pravo u centar. Ilustracije daljinskog upravljača po kom se ljudi kotrljaju kao po palubi naherenog Titanika, ali i kao da se trkaju, te mentalitetske karikature Kanađana, njihove prirode i ogoljavanje komičnog u idejama kao što su nacionalni parkovi, naučna znanja, knjiške mudrosti i sloboda da se poigrava velikanima (Tesla sa mačorom i Šekspir koji se ogoljava na sceni) oduševljavali su me od slike do slike. 

Naposletku, Petričić je bio veliki radnik. Morti mi je prenela da kustos tvrdi kako je za jedno valjda američko izdanje napravio čak petnaest verzija korica! I sve su bile izložene. Stvaranje sveta.

Varijacije na Mikelanđelovo Stvaranje sveta su me posebno obradovale, jer u ovo dostojanstveno remek delo kom se i dalje divimo Petričić pod Mojsijev prst stavlja one detalje koji duhovito bacaju u lice ono na čemu počiva naš svet, iako divljenje za Mikelanđela ne jenjava. Petričić ume da odabere detalje iz ovog pretrpanog sveta, gomile utisaka, kozola sa već pritisnutim tasterima i da izvuče suštinu sa lakoćom sa kojom se izvlače sanke kad padne prvi sneg ili rukavice kad zebu ruke.

Hvala Morti na preporuci;)

Obznanili nasdvoje u 9. listopad 2008 21:19:04 | 1 komentara

Left Lane Cruiser/Rough Blue, DNK, 6. 10. 2008.

Ma jebeš fotke, možda okačim neku koju je opalio gosn Reakcija, ako ih se  dokopam. Ove koje ja imam su privatne i neću da ih kačim da neko ne pomisli da se hvalim.

Simbolično, intervju sa Džoom Evensom, pevačem i slide gitaristom grupe Left Lane Cruiser iz Indijane bio je i poslednji tekst na mom starom radnom mestu, a dan njihovog koncerta u Beogradu ujedno i prvi na novoj poziciji.

Čim sam čuo da Bad dovodi ovaj duet iz Fort Vejna u Beograd mojoj sreći nije bilo kraja, što je mnogima bilo čudno jer gosn Bad i ja nemamo ni izbliza sličan senzibilitet. No, iako do sada i nisam umeo da uživam u bluzu - LLC su mi otkrili da ovaj žanr može da bude itekako prljav i moćan, i što je još važnije, da ima brejkove nalik na one korovske.

Danima sam se ložio i imao onaj čudan predosećaj u stomaku da nas ovi likovi neće izneveriti i da će nas oduvati. To se i dogodilo. Inače sam za vreme nastupa domaće predgrupe Rough Blue iskoristio priliku da se upoznam s članovima benda koji su mi se zahvalili za intervju, a u stvari sam ja bio taj koji bi njima trebalo da se zahvaljuje. Skromnost je odlika suštinski velikih ljudi.

Bluz k'o bluz, to je jadikovka malog čoveka i prevladavanje njegove nezavidne pozicije putem terapeutskog učinka pesme. LLC su kanda mnogo sjebani jer su njihove pesme o hrani, neuzvraćenoj ljubavi i generalno prljavštini koju realan život sa sobom donosi.

Au, kakav je to koncert bio! Bubnjar Bren je mnogo jako udarao svoj instrument, pokazujući nam maksimum gotivnih fora s tehničkim minimumom, dok je Džo sedeo i davao svoju dušu svima prisutnima. Nema nikakvog foliranja, na sceni je bio bend koji daje 120 posto svojih mogućnosti.

Osim hitova sa ovogodišnjeg Bring yo' Ass To The Table i klasika s prvenca Gettin' Down on it (2006), ovi su se neoroots majstori iskazali u sviranju brojnih prljavih bluz tradicionala za čija vam imena ne mogu pomoći. Ređale su se Big Mama, Pork n' Beans, Riverwalk, Wash It, Set Me Free ali i proverene vrednosti poput Black Betty, za koju naknadno saznadosmo da je u pitanju numera s Lead Bellyjevog repertoara. Žikica Simić i Anton Partibrejker imali su šta da čuju a verujem i da im je srce preskakalo.

Čak je i kritičkija polovina nasdvoje, koja je sebi dopustila luksuz da onomad obriše ovaj bend sa svog harda, bila zadovoljna viđenim te se složno uputismo da pazarimo po majicu i ploču za naš nedavno instalirani gramofon. U ponudi je nažalost bila samo Bring yo ass... ali je do jaja - reč je o narandžastom vinilu.

I to dolazimo do epiloga. LLC su održali javni čas na temu kako muzičar treba da pristupa svirci, a nama ostadoše suveniri da se sa radošću sećamo ovog možda i najboljeg ovogodišnjeg koncerta koje su ove uši čule a oči videle. Davali smo novac kada smo kupovali majice i ploče, ali već sad znam da one za nasdvoje više nemaju cenu. Jer su nam LLC, ta dva simpatična momka iz Indijane, sinoć dali sebe. Dobro je dok ima takvih.

Wash It

Obznanili nasdvoje u 7. listopad 2008 3:31:41 | 1 komentara

Nežni Dalibor, Sredstva i veštine, Odličan hrčak, 2008.

Ispašće na kraju da sam jedno od onih zakerala koji, čim neki domaći bend objavi prvu ploču, kažu da su bili bolji na demo snimcima. Ok, Autopark su stvarno bili bolji, iako priznajem da mi se nakupilo nekakvog gađenja prema tom bendu otkad sam bila na jednom koncertu u SKC-u koji je bio nekakvo muzičko prenemaganje: nisam načisto sa sobom, pa u sad da vas smaram o tome. Batali me, odoh malo pošto su svoje odsvirali, tada kao predgrupa, Nežni Dalibor. "Zaboravi na svoje telo!", "Ja još uvek idem nasmejan!", "...da pokreti mi nisu važni!". To mi reci!   

S druge strane, kako god svirali, Nežni Dalibor će za mene uvek biti posebni. Da nije bilo Nežnog Dalibora, nasdvoje se možda ne bismo sreli, a vi ne biste imali prilike da čitate ove tekstove (zbog čega biste, kapiram, bili baš uskraćeni:)). Ne znam šta je bilo slađoj polovini nasdvoje da te večeri dođe u zaparu Šipražja (još u onom debelom duksu božemesačuvaj!), pošto i dan danas pravi face kad pomenem Daliborce, ali ja sam na koncert otišla unapred se radujući gitari na početku pesme Kratka šetnja. Šta god rekli ovi što ubiru plodove sa dubine, to je bre zapaljiva pesma. Još da su Daliborci neki frajeri... Zezam se:)  "Nisam tu zbog tebe" uvek mi je zvučalo nekako nenadjebivo dobro, kao, sviđa ti se neko, al mu ne daš baš do znanja, pošto imaš kod kuće šta da radiš, iii, onolki život, a taj misli da ti zapelo za njega. Takoreći, jebo lud zbunjenog, al opako odsvirano.  Ovu je pesmu inače, na koncertima, izvodio Autopark što mi se manje sviđalo. O Autoparku sam stekla neku čudnu sliku: prenemaganje neko na pravdi boga. I oću i neću, i znam i ne znam, malo ti se smuči.

Sve u svemu, Nežni Dalibor je za mene  u to vreme bio apsolutno jedini bend pred čiji koncert sam osećala trnce, ono kad se unapred raduješ i sve te žmarci prolaze što ćeš uživo čuti pesme koje voliš i znaš napamet.

Elem, u međuvremenu se svašta izdešavalo, pa je negde oko godišnjice od tog koncerta izašao pravi album ovog benda. Ivica peva ko da ga neko kontroliše da li peva po notama, produžava bez potrebe glasove, fingira bes, fingira nežnost. Povremeno se stiče utisak da je po sredi vokal koji je došao na audiciju za neki baš ozbiljan bend iza kog stoji Digimedia, pa ta neka Nova Scena, pa se trudi da da sve od sebe. Ne kapiram tu priču o "dobrom pevanju". Tako se svuda pisalo da pevačica Autoparka ne ume da peva, pa da je krenula na neke časove pevanja. Meni se više sviđalo dok nije propevala što se kaže. I više mi se sviđalo dok nije, u argumentovanje sebe same kog nema kraja, počela da uključuje te tuđe argumente o tome šta su oni i kakvi su. Koji će vam to bre ljudi? Pevaj kako pevaš. Šta je falilo OPO-u. Dere se žena, pa ko voli nek izvoli.

E, tako Ivicu kao da je neko podučio kako se peva besno, pa onda u nekim od pesama ide to dranje i džapanje koje te samo natera da se odmakneš i pomisliš, koji im je đavo. Pogotovu što je muzika koja ide u pozadini sve vreme disciplinovana, popična, melodična, nazovi kako hoćeš, a onda preko neko ti se kao tu dere. Pritom je to glas koji se, na tačno određenom mestu, vrati da otpeva lepo "hej hej", pa onda opet zavapi. To mu dođe ko da su mesta za raspad predviđena unutar kompozicije. Kako god, ne valja se truditi na taj način.    

Nežni Dalibor na ovom albumu zvuče kao Veliki Prezir i, na momente (pesma Metronom) kao Autopark. Izašla je na b92 ta kritika Svetlane Đolović koja je majčinski blagonaklona prema bendu, maltene ko da piše njima privatno pismo gde ih bodri i savetuje kako da se poboljšaju. Čemu odjednom takvo "negovanje" bendova. Ko da smo svi odjednom neka velika i srećna porodica koja uzgaja mlade domaće bendove. Brate, nek se bore sami kako znaju i umeju. Krug fanova se pretvorio u krug negovatelja koji tetoše i bište bend.

Pod jedan: bez pop bendova može da se živi. Savršeno. Pod dva: oni nam nisu potrebni tako kao neka komunalna služba pa da moramo da im  dokazujemo ljubav i potrebu. Treba da nas zapale. Pod tri: ubeđivanje benda da on treba i mora da se razvija jer su jedini dokaz nekakve civilizovane omladine koja je prošla pakao i sačuvala se od psovača, divljaka i ostale žgadije je poprilični autizam. Traženje sadruga i vaspitačice tamo gde ti uporno treba nekakvo potvrđivanje kruga istomišljenika i kulturnih saradnika u stvaranju neke izmišljene kulturne zajednice. Ispada da se stalno ovde rađaju neki bendovi kojima se za vrat zakači ta civilizovana uhlebljena žgadija koja bi pošto poto da ima neki tako ok bendić koji lepo peva, lepo svira i "koji se sačuvao". Od čega to, moliću? Od sveta u kom svi živimo? Od  psovki? Od divljaštva? Pa, lepo to tako ide, ko neki hor pravoverni koji će da peva po priredbama, umiven i obuven. Meni nisu potrebni ti bendovi. Oni postoje ili ne postoje. Njihova poetika, stil i šta god ne razvija se tako što im kritičari i fanovi pišu pisma bodrenja jer su oni tobož jedini dokaz da nešto civilizovano postoji. Kupite psa ili mačku pa nek vam pruže nežnost. Bendove ne treba odgajatai na taj način. Oni postoje ili ne postoje i tačka.

Treba doći nepozvan. Treba doći kad te niko ne zove. I tamo gde te niko ne očekuje. Za  Nežnog Dalibora, na ovom albumu, nisam imala takav utisak. Album ima jednu veliku zadršku. Neće da se puste, neće skroz da se daju. I nema to veze sa muzičkim žanrom. Produkcija ne sme da postane ograđivanje od apsolutno svih uslova.

Dalje, tekstovi. Nakon godina paćenja sa Velikim prezirom, shvatila sam da filozofiranje u muzici, nakon nekog vremena, vodi u tako neke praznjikave, nedorečene pejzaže. Može to u početku, "da verujem il da ne verujem, pa da verujem u bilo šta", "neke reči služe čuđenju", al, posle nekog vremena, ako se zabrazdi u to polje može da se postane nedorečen, mlak, tako smućen pa prosut. Gomilanje reči ko što su: svesti, površine, itd. ne znači da si nežan, melanholičan, već naprosto da se nisi izrazio. Pogotovu ako iza tebe piči tako savršeno sklepana melodija. Završiti rečenicu nenadjebiva je stvar, batali tri tačke i umor.

E, sad, ja ću uvek igrati uz Nežne Daliborce, jer volim da igram, jer sam tada najopuštenija, jer mi se živo jebe za to ko i kako svira i peva ako, što bi reko Filip David, "pravi atmosferu". 

Ako batalimo sve te ljude sa strane, ono što se od Nežnih očekuje, tu melanholiju koju im naručuju na kilo, ja mogu da kažem da jedva čekam da se sasvim prospu, da se oslobode, i, kako mi se sve više čini, batael te uzore tipa Veliki prezir i Autopark i teraju neku svoju priču.

Obznanili nasdvoje u 6. listopad 2008 16:20:35 | 10 komentara

Momci, uspeli smo!

Monster Skvod se plasirao u V ligu gde će nas, doduše, svi jebati, ali stoicizam nam nikada nije bio slaba tačka! Kako god bilo, liga V 111. upamtiće kad smo ušli u njihove redove.

Jer, Monster Skvod, po ovoj paraleli sa realnošću za kojom je posegao menadžer Kavsa, možda prati trenutni krah američkih banaka, budući da ne pamtim kad smo moji momci i ja bili bez dugova, a i u grozomornu ligu V.111 ulazimo ko odrpanci, takoreći u minusu (ako nam se danas ne prodaju golman Pung i krilce Fašam). Ali, igrali smo lavovski.

Jer, Monstersi na realnost ne daju ni pet para (koje ionako nemaju) pa smo tako, iako siroti, igrali ko ludi i, kako sad  videh u arhivi mečeva, imali samo jedan ligaški poraz. Srce mi je poskočilo kad smo, nakon par nerešenih, počeli da dobijamo Galeniku i Ćukovce, koji su inače bili u vrhu naše bivše lige. Tad sam znala: krenulo nam je. Za Galeniku se kasnije ispostavilo da su baš fini momci, jer, kada sam, u naletu sreće što idemo dalje, poslala oproštajne poruke timovima iz moje lige, želeći im svu sreću u daljoj igri, jedino mi je menadžer Galenike uzvratio. Reče još kako se sad zna da i žene mogu da igraju fudbal i budu dobri menadžeri.

Naravno, nisam mu rekla da iza jake žene stoji muškarac, savetnik, suporter i bogataš - menadžer Kavsa koji me više nego jednom savetovao, podsećao da plasiram omladinca, da opustim il zapnem, osvežavam tim novim igračima itd. Ko zna kako bi sve ispalo da sam na svoju ruku vodila Monsterse.

Protekla sezona ostavila je Monsterse u modricama, tako da sam više puta imala utisak da sam menadžer kakvog skvoda ranjenika. Bilo je puno povreda, a najviše sam se iznervirala kad mi se Ardalić, kog sam planirala da prodam, jer je već bio zašao u tridesetu, povredio, pa smo ga lečili nedeljama dok nije smogao snage da izađe na transfer. 

Tokom protekle sezone oprostili smo se od vrsnih igrača kao što je het-trik majstor Radović, ali su na njihovo mesto došli novi u koje polažemo nade.

Da će nam sreća biti potrebna, ali pamet koje nam povremeno manjka pa se u sreću uzdamo, jasno je pri samom pogledu na tabelu nove lige. Raduje me što mi novi rivali deluju pričljivije. Dopisuju se na konferencijama, međusobno podjebavaju i savetuju.

Kako god ispadne, nećemo se dati! Napred Monstersi!

Obznanili nasdvoje u 6. listopad 2008 13:47:26 | 0 komentara

U nove pobede!

Gotova je još jedna sezona u hettriku. Za razliku od prethodne, imam puno razloga za zadovoljstvo: u 14 ligaških mečeva ostvareno je isto toliko pobeda, a gol-razlika 84:5 govori sama za sebe. U celoj sezoni sam na zvaničnim mečevima doživeo samo jedan poraz kada me je u kupu sa 1-0 izbacio Gricko, koji je kasnije došao čak do sedmog kola. Da se zna, statistički sam bio bolji od njega, poslao mi je po završetku meča poruku da sam ga potcenio, to nije bilo skroz tačno, ali istina je da sam taktizirao.

Nedorasli protivnici u ligi su mi pružili mogućnost da bez posledica taktiziram, pa sam tu mogućnost i iskoristio za renoviranje tima i povlačenje nekih dugoročnih poteza. U tom smislu se ispadanje iz četvrte lige dugoročno pokazao kao sjajan splet okolnosti, iako u prvi mah nije tako izgledalo. Jut pul me odlično služio, pa sam dobro prodao neke standardne prvotimce i dao šansu mlađima. Iz cele te priče sam izašao sa brdom love, koja mi je kasnije dobro došla u kupovini. Taj proces je još uvek u toku, ali mogu da kažem da ću i u povratničkoj sezoni imati dosta aduta čak i za najviši plasman. Primera radi, da sam u prethodnoj sezoni ostao u svojoj bivšoj ligi i tamo bih imao najbolju statistiku, a sada ću biti još jači u novoj ligi je za klasu slabija.

No videćemo sve na terenu, bitno je da ulazimo spremni. Pošto mi se promene dešavaju i na poslovnom planu, a hettrik mi je simbolički izuzetno bitan deo života, videćemo kako će ovog puta ići sinhronitet realnog i virtuelnog. Do sada se dosta toga poklapalo. Kada sam bio u dobrom raspoloženju rezultati nisu izostajali, zna se da nesreća ionako nikad ne ide sama. Sada su čini se nastupili možda i presudni trenuci sa realnom šansom da se pretvore u nešto lepo i veliko. Videćemo, još jednom kažem i jedva čekam da počnem.

Što se tiče života ht-zajednice, naša svetska politička federacija je doživela sudbinu Abhazije i Južne Osetije - Gruzini su izvršili pravu pravcatu invaziju. na nju U senci olimpijade, skupljala se ekipa iz ove kavkaske državice i ni u jednom od njih nisam prepoznao čoveka - samo mašine koje su ponavljale jedne te iste floskule o ruskoj agresiji. S druge strane jedan Rus me zadivio svojim razmišljanjima, drugi i nije baš. Taj drugi živi u Holandiji i jedini je u istoriji imao privilegiju da bude izbačen iz IPF-a jer je svima pretio i pominjao majku. Moram da kažem da mi je bilo pomalo čudno i veoma drago što su me obojica zagotivili i postali moji suporteri. 

No da ja u ove sitne sate ne bih previše davio stvarima koji ionako slabo koga zanimaju, obratite pažnju na ono što će vam elegantnija polovina nasdvoje ispisati o svojim zvezdanim iskustvima u prethodnoj sezoni naše omiljene on-lajn igre.

Obznanili nasdvoje u 6. listopad 2008 5:16:24 | 0 komentara

High Places - S/T (Thrill Jockey)

S jedne strane, živimo sa crnim vestima s berze koje najavljuju skoru propast kapitalizma kakvog smo znali, i zebnjom koja se uvlači u kosti eksploatatora svih fela kako će živeti kada se bajka završi i novac prestane da ima vrednost. S druge, kao da imamo najavu novog života koja nam dolazi sa savremene muzičke scene.

Veoma je teško definisati o čemu se tu zapravo radi, ali fakat je da smo u poslednje dve godine svedoci nekoliko ploča koja stvaraju neviđenu radost kod slušaoca prilikom konzumacije. Neka vrsta audio droge bez kontraindikacija - imali smo Pandu Beara (kao i njegov matični sastav Animal Collective u nepretencioznijim trenucima), njegovog rodjaka s mora El Guincha ("preskače ti ploča" reče mi jedan gost iz Broda prošle srede dok je išla jedna od njegovih pesama), Ariel Pinka i njegove nemirne grafite, te skupine Death Set i Best Fwends i  najzad hipijevsku koloniju Dark Meat. Da ne pominjemo globalnu vezu oličenu u Konono No 1 i naše trubače (i njihove derivate), oni se nekako uklapaju u celu ovu priču.

I ovlaš gledano, reč je o prilično širokom dijapazonu umetnika. Oni ne sviraju ni sličnu muziku, no spaja ih čista, gotovo dečija emocija, tribalni ritmovi i inicijalna životna sreća stvaranja pretočena u zvukove. Dovoljno jaki da prevaziđu obruče svih zala koji nas okružuju u svom izrazu (a koji se svi odreda temelje na laži i ubeđivanju), oni ne vraćaju samo veru u savremenu muziku, već i u ludičku crtu čovekove prirode, bogu hvala neuništivu.

Tako dođosmo i do bruklinskog muško-ženskog dueta High Places, koji se svojim originalnim izrazom uklapa u gorepomenuti katalog. Problemi pri definisanju njihove muzike se podrazumevaju, no želja nam je da probamo: izvorski čist glas Mary Pearson probija se kroz prigušene, maglovite i vodenjkaste svetove  - delo multiinstrumentaliste Roba Barbera. Njegova kreacija je i elektro i hiphop i dub i sve i ništa od toga - i nežna kad je čvrsta,  spora kad je brza, temeljno strukturisana i kada se čini da se improvizuje, ali uvek razoružavajuće blaga i jednostavna u svojoj složenosti.

Krajnji rezultat je fascinantan - imamo ploču koja ima kvalitete da pomiri i teške ljubitelje arty pristupa i ljude koji bi da se samo zabavljaju, i one kojima je muzika prijatelj pri čitanju i sredstvo za uspavljivanje do jedinki kojima je nepresušna potreba - izvor nade, inspiracije, motiva i, što da ne, pokretačke snage.

Rečenica Elvisa Kostela "Pisanje o muzici je kao igranje o arhitekturi" nikad nije bila tačnija.

VisokaMesta

Golden (fan video)

Obznanili nasdvoje u 6. listopad 2008 1:23:23 | 0 komentara

The Notwist - The Devil, You +Me (Big Store/City Slang)

Eto nam još jednog albuma, koji je skupljao virtualnu prašinu u mom hardu čekajući na dan kada će biti napokon pušten. Stvar je u tome da Notwist, verovatno najpoznatiji bavarski bend trenutka, postoje već dve decenije, a meni je nekako uvek više prioritet da čujem mlade snage nego da ponovo premeravam težinu starih kajli.

U ovom slučaju, greška je bila velika jer je ovaj sastav u nekoj vrsti stalne evolucije, pa se nikad ne zna šta novo sprema. Počeli su kao korovci, zaplovili i metal vodama, dok se nisu našli u indie rocku premazanom brojnim electro aditivima. U ovoj priči, neizbežno je pomenuti nemačku izdavačku kuću MORR, koja u svom katalogu ima bezbroj savršenih pop autora za koje nikad niste čuli (bar većina vas). E sad, moj problem je što pop sam po sebi nije moj fah.

Moj senzibilitet je ipak dovoljno otvoren za ono što Notwist nudi na svojoj šestoj studijskoj ploči. Njen najveći kvalitet ogleda se u činjenici da je u pitanju tretiranje albuma kao celine, na šta sam posebno slab. To u prevodu znači da ovde imamo 11 jednako kvalitetnih kompozicija.

Muzički, Bavarci i dalje umešno eksperimentišu u graničnim polju između alternativne gitaristike i eksperimentalne elektronike (maslo Martina Gretschamanna poznatog u elektro krugovima pod imenom Console), što ih smešta na poziciju alternativnog pandana grupi Depeche Mode. Glas pevača Martina Achera uvodi slušaoca u aferu pogodnu za sitne sate, a tekstovi pesama, intimističke prirode, ne ostavljaju mesta sumnji da je reč o više nego poštenoj ploči koja iz bukvalno svakog svog tona isijava iskustvo.

Postepeno, ovaj album zadobija obrise velikog ostvarenja, a melodije kojima obiluje ostaju ucrtane u sivoj masi slušaoca.

Where In This World

Obznanili nasdvoje u 6. listopad 2008 0:48:06 | 0 komentara

Grails - Doomsdayer's Holiday (Temporary Residence)

Posle odličnog ovogodišnjeg EPja Take Refuge in Clean Living , možda i najvažniji sastav današnjice podelio je novu radost sa sve većim krugom poštovalaca. Štaviše, broj iniciranih u kult ovog portlandskog sastava će se s razlogom povećati.

Za one koji nisu pratili na času, ovaj bend svira tehnički potkovanu varijantu etnoiziranog postroka u kome se prelamaju svetlosti i tame duhovnosti. Mnoštvo različitih uticaja stopljeno je u koherentnu celinu koja oduzima dah, mada zbog svojih tamnijih obrisa može biti odbijajuća na prvo slušanje (moj slučaj). Ali, kada se gvozdena vrata pomere, vidokrug okupiraju čudesni horizonti.

Sve ovo rečeno važi za tri prethodna izdanja u tri godine, a ovo novo samo pojačava utisak. Još nerazblaženiji, još bliži esenciji, Grails bez napora špartaju po hard rock, dub, acid rock i etno sazvučjima tvoreći svemir za sebe. Na ovoj ploči se možda i u čitavoj karijeri približavaju najbliže post-metalu, a opet, u drugim raznovrsnim momentima osvetljavaju nove, nepoznate teritorije.

Naslovi pesama govore da se Portlanđani i dalje fasciniraju religioznim temama u duhovnom ključu, stavljajući akcenat na proživljavanje pojedinca stopljenosti sa apsolutom u večitoj potrazi duše za sobom samom. Snažni kovitlaci unutarnje energije isijavaju zlokobnost onostranosti ubedljivo potvrđujući onu tezu da "gde su čarobne vode, tu su i najveći otrovi" što bi rekao jedan od najvećih domaćih rokenrol pesnika ikada.

Novim izdanjem, reputacija i veličina ovog benda su zacementirane, a što je možda i najvažnije, imamo još jedno jako izdanje po kome ćemo pamtiti ovu neobičnu i turbulentnu godinu.

(Lakostrašljivi neka preskoče)

Obznanili nasdvoje u 3. listopad 2008 2:25:23 | 0 komentara

El Perro Del Mar - From the Valley to the Stars (Licking Fingers/Control Group)

Dadada, ko bi' rekao da će ovo meni da se svidi - ali tako je - sviđa mi se. Drugi album Šveđanke Sare Asbring skrivene pod španskim izrazom za psa sa mora pruža utočište i oazu za sve nasukane brodove i nežno, poput kakvog zvučnog jastuka, miluje unutrašnje biće.

Vaše je samo da položite glavu i uronite u baršunasto-vazdušastu ekspresiju koja dosta duguje iskustvima solo pevačica iz pedesetih godina prošlog veka, što u prevodu znači perfektna vokalna egzekucija, mnogo harmonija i gilti-pležr užitka kakav može pružiti samo prvoklasni lejd-bek, dovoljno topao da bude kul.

Preslušavanje ovog albuma je poput kakvog šetanja po oblacima, lebdite i plutate, bez čvrste tačke oslonca, a opet nekako sigurno i bezbrižno, kao u zagrljaju kakvog dobrog prijatelja. Jer, na stranu sve te grandiozno sklepane šaputave minijature poput favorita Inner Island i seksi zajebancije Somebody's Baby koja evocira neku classy terasu stacioniranu na imaginarnoj rajskoj plaži, gde su svi kul i nema potrebe za objašnjenjima, ono što je ključna reč za opsežni i precizan naslov From The Valley to the Stars upravo jeste dobrota koja može da zrači ovim intenzitetom samo posredstvom umetnosti.

Preko potrebna u ovim zlim i bezdušnim vremenima, Sara me svojim glasom primorava da se zaljubim u nju, bez želje da je vidim (jbg, sad sam je video na majspejsu...), onako uzvišeno, platonski (nek se smeju dušmani!). Ona je na ovoj zvučnoj avanturi poput Dučićeve Francuskinje iz Blaga cara Radovana: i ljubavnica i drugarica i rame za plakanje i ruka za milovanje. Žena s velikim Ž.

Strava.

"Somebody's Baby" live at Bowery May 8, 2008

Obznanili nasdvoje u 3. listopad 2008 1:41:17 | 1 komentara

Lista od sinoć

Meni bilo mnogo lepo, hvala svima koji su svojim prisustvom uveličali slavlje! Ostalima pišemo neopravdani :)

čeda uz veliku kumovu pomoc(hvala kume)
djitre su njegov izbor

The Go! Team - Grip Like A Vice
Grampall Jookabox - Black Girls
Tokyo Sex Destruction - pills to wait for the summer
BONNEVILLES - One more nail outta rock'n'roll coffin'
Pop Levi - Blue Honey
Monkeywrench - Flashy New Dance Steps
deus - fell off the floor, man
Girls Against Boys - Super-Fire
damien jurado - trials
The Morning Kennedy Was Shot - The Rooster
Various Artists / Novos Baianos - Tinindo-Trincado
Heavy Trash - The Loveless
Asiko Rock Group - Lagos City
Los Plantronics - Let's Lynch the Landlord
Paul Jones - Goin' Back Home
Candie Payne - I Wish I Could Have Loved You More
Eivind Aarset - Black Noise/White Silence
20 Miles - All My Brothers, Sisters Too
minutemen - pure joy
King Khan and The Shrines - Sweet Tooth
Roland Vincent - LSD Party
Panther - Beautiful Condo
Helmet - Biscuits for Smut
El Otro Yo - Que hay en tú corazón
Various Artists / The Hykkers - I Want A Break Thru
Traffic Sound - Meshkalina
The Dirty - Why, I Think It's Love - Original Mix
Sonic Youth - that's all i know (right now)
Broken Social Scene Presents: Brendan Canning - Possible Grenade
Katie Stelmanis - Roll
Left Lane Cruiser - Mr. Johnson
Tricky - 05 black steel
Bisc1 - Parallels
GZA - 7 Pounds
Beans - Sudden Death Academics
Astronautalis - Two Years Before the Mast
Beans - No Thrills
Coldcut - Everything Is Under Control (DJ Kentaro Remix)
Seven That Spells - LO II
Joe Beats - XIY & Winterkill

mare

flying lotus - unexpected delight (feat. laura darlington)
al green - take your time (feat. corinne bailey rae)
gza/genius - cinema (feat. justice kareem)
raashan ahmad - city feel proud
metaform - sunday
cali agents - cali agents: the anthem
raashan ahmad - if i
al green - no one like you
high places - the tree with the lights in it
intellekt and dirty digits - livin' the life
raashan ahmad - the crush
luniz - i got 5 on it
high places - gold coin
metaform - barbie doll
mute beat - fiolina
laurel aitken - skinhead
john holt - change your style aka hooligan
quantic - ciudad del swing
metaform - i feel good
pivot - didn't i furious
metaform - brick and mortar
avalanches - flight tonight
rah digga - break fool
the bug - angry (feat. tippa irie)
dj logic - french quarter
metaform - heaven can wait
el guincho - antillas
konono no1 - ungudi wele wele
osborne - afrika
el guincho - fata morgana
natacha atlas - moustahil
el guincho - cuando maravilla fui
calexico - inspiracion
el guincho - costa paraiso
high places - namer
the chap - carlos walter wendy stanley
women - shaking hand
born ruffians - i need a life
the chap - proper rock
smoke blow - dancing with the dead
the living end - prisoner of society
dirtbombs - don't break my heart
torche - grenades
411 - this isn't me
shelter - in the name of comfort
vaz - give us the creeps
beauty pill - such large portions!
calexico - writer's minor holiday
the notwist - on planet off
mlle caro & franck garcia - dead souls
pivot - sweet memory
quickspace - climbing a hill
tulsa drone - wise blood
motorama - horse
grails - the natural man
circle - eripwre

Obznanili nasdvoje u 2. listopad 2008 13:54:35 | 1 komentara

Konačno prava stvar: Miloš Branković!

PAŽNJA! OVAJ PRIKAZ JE PUN SPOJLERA I NAMENJEN JE PREVASHODNO ONIMA KOJI SU FILM GLEDALI U CELINI ILI DELOVIMA

Bio bih neiskren kada ne bih priznao da mi se Lošmi Branković kao film nije svideo i pre nego što sam ga pogledao. Iz dobro poznatih izvora, u dobro poznatom stilu, krenula je pljuvačina ovog filma kao klerikalnog, ostrašćenog i nadasve fobičnog dela... pominjali su se neki "sijamski mudraci" (možda su u pitanju sijamski blizanci?) i šta sve ne, na dobro poznatom jeziku kvazi-političke korektnosti.

Mora se reći da je ovaj film kao upisan za takva, mora se priznati, nemušta tumačenja, gde kritičari sami po sebi više otkrivaju sopstvene nedostatke oličene u generalnoj demagoškoj plitkosti, koja je, jel te, u modi u  "progresivnim" krugovima, no što pričaju o filmu. O čemu mi ovde pričamo? Meni je  veoma drago što je nazovi-država u kojoj živim finansijski podržala jedan film koji ima priču, koja je, uz sitne izuzetke/manjkavosti, odlično pretočena na platno.

Režiser i scenarista filma, Nebojša Radosavljević, preuzima u ovom delu stilizaciju Sin Cityja (crno-bela slika, crvena krv, žuta mokraća) i za razliku od Čarlstona za Ognjenku (delimični kopiket Amelije Pulen), tu se njegova misija ne završava - na pukom preslikavanju uzora u stilu "evo-vidiš-da-mogu-i-ja", Miloš Branković je omaž a ne kopija. Ne, ovde ima još mnogo toga.    

Prvo priča, imamo arhitektu Miloša (dobra uloga Miloša Vlalukina), koji živi u nedefinisanoj Srbiji budućnosti. Tu mu jebu kevu derpe profesor (odlični Boris Komnenić), koji mu krade magistarski rad, sitna i krupna bagra, naravno u talu s murijom (odlični Petar Božović, k'o saliven za ovakve uloge) i vladarskom vrhuškom. Svima je zajedničko loženje na različite sitne i krupne devijantnosti (između ostalog junior ekipa stalno sluša Bed Kopi), a tu je i odlično skinut nadmeni "ja-sve-znam-i-može-mi-se" bg fazon lezbo-komšinica (koje, uz pomoć stranih sponzora, polako kupuju čitavu zgradu, ruku delo Miloševog dede)  iz nevladine organizacije "Društvo ateista", čiji su bilbordi svuda po gradu. U priči je napravljena jasna podelu na crnu i belu stranu, ali suprotno od tumačenja da je Branković sveti ratnik pravoslavlja, uprkos njegovoj privrženosti tradiciji, on puši vutru, poznaje krimose, jebe pre braka itd.

Dakle, jedan regularan lik, kome je sve teže da se snađe u svetu koji ga okružuje, i čija ga agresivnost, najzad guta. Glavni junak je ličnost, koja nema sumnje u pogledu svog identiteta, i naravno da to bode oči "ispravnim" jedinkama ispranih stavova koji se kao ličnosti osećaju jedino u unisonom horu istomišljenika, a poznato je iz filosofije da mnoštvo i celina nisu isto.

Fascinira i način na koji, osim glavne naracije, imamo čitav niz "sporednih pričica" koje se tu-negde vrte. Nijedna od njih nije nerazrešena, možda nekim fali po malo završnog glanca, kao npr. pod-priča o ljudskim safarijima na "oslobođenom" Kosovu. I bez toga, impresivno.

Što se tiče crne strane, iako su u modi ideološka poimanja cele priče, meni se čini da je reč o mnogo dubljem uvidu od onog koji učitavaju ljubitelji površine: dakle, Brankoviću na put staju nevladine organizacije, imućni Jevreji, krimosi, bogalji, ljudi sa posebnim seksualnim sklonostima (lezbijke, pederi, nekrofili) - jednom rečju sve ono što na sebi ima neku stigmu i tabu i o čemu se, generalno, nikada ne priča bez zadrške. Kao takvi, oni svi i jesu na istoj strani - za sve njih važe neka ekskluzivna pravila u društvu.

Ovim izoštravanjem se ubedljivo prikazuje dekadentno potkopavanje nominalne univerzalnosti preovlađujućih osnovnih životnih principa sadašnjice, ok nismo više u tzv. komunizmu, ali neka opšta da ne kažem ljudska prava postoje samo na papiru i samo za pojedine, erm, ljude. Poigravanje ideološkim simbolima se tu ne zaustavlja, u filmu imamo i dupke pune restorane u kojima se čuju samo gusle, apostrofiran je i patriotizam kao sredstvo bogaćenja a poseban plus je smešno pojavljivanje Miloša Aligrudića. Voleo bih da vidim i druge domaće političare na filmu, ali da za promenu, ne budu više oni istorijske sadržine, jer u njima nikako da ostvare zapaženije uloge, samo statiraju...

Muziku na tragu metaliziranog post roka radio je sastav Rain Delay, i ona se odlično uklapa u čitav film. Iako zaokružene priče, film u drugom delu pomalo gubi na uverljivosti, ali gde bi nam bio kraj kad bi svi naši filmovi bili ovakvi.

Stilizovan, hrabar, uznemirujući i atraktivan, Miloš Branković prolazi na testu osnovne funkcije filma: u njemu imamo jedan prilično detaljno opisan svet za sebe, opisan svim raspoloživim filmskim sredstvima. Kao takav,  on će naći svoje mesto u recentnoj svetskoj produkciji, posebno kod ljubitelja "alternativnijeg" filmskog pristupa. Šteta što ga skoro niko neće videti (sinoć je osim nasdvoje u DKC bila samo još jedna starija gospođa), ali nema sumnje da će za nekoliko godina on imati kultni status među slobodoumnim filmofilima.

A iako je uzaludno, lažni moralisti bi, za promenu, trebalo malo da se osvrnu oko sebe i shvate da je to što ih okružuje mnogo mnogo gadnije od onoga što smo imali prilike da vidimo u Milošu Brankoviću, a od čega oni, po difoltu ideološke ostrašćenosti, sklanjaju pogled. Imali smo 1948. godinu, i jedan bioskop na jednom ostrvu gde su svi morali da se smeju i kad nije bilo smešno, a znam da znate da nije bilo. Sada je 2008. i onaj ko neće, ne mora da gleda, i što je najvažnije, ništa ni ne mora da mu se svidi. Kao što svako ima slobodu da radi šta hoće dok ne ugrožava druge. Što se mene lično tiče, srećan sam što pare od poreza idu u ovakve svrhe.

Obznanili nasdvoje u 1. listopad 2008 18:30:29 | 1 komentara

Krećem

Pošto ja ovu odbranu diplomskog pred komisijom više shvatam ko neki obračun, pred polazak slušam:

i

Obznanili nasdvoje u 1. listopad 2008 9:32:43 | 2 komentara