idealno&pragmatično

Loše društvo za kuce

LONDON, 30. novembra 2008. (Beta-AFP) - Veliki broj lidera NATO-a vidi svet crno-belo "kao psi", izjavio je danas ruski ambasador pri NATO-u Dmitrij Rogozin.

Uocci sastanka ministara spoljnih poslova NATO-a u utorak u Briselu, Rogozin je televiziji Bi-Bi-Si (BBC) rekao da postoji "realan rizik od russenja ukrajinske drzzave" ako se ona jednog dana pridruzzi Alijansi.

"Nazzalost, veliki broj politiccara NATO-a svet vidi, izvinite, ali kao psi", rekao je Rogozin.

"Psi ne vide svet u boji, vech crno-belo", dodao je on. "Za nas, NATO je strani politiccki blok zato ssto nam je zabranjen ulazak u NATO, nikada nas neche pozvati".

Rogozin je rekao da je zato "krajnje alarmantno kada se strani blok priblizzava ruskoj granici".

On occekuje "potpunu politiccku krizu" u Ukrajini ako nastavi dalje ka cclanstvu u NATO. "U poredjenju sa sadassnjom nestabilnosti, to che biti sapunska opera", ponovio je Rogozin i dodao da "postoji realna pretnja da se ukrajinska drzzava onda srussi".

Gruzija i Ukrajina se nadaju da che na predstojechem sastanku NATO-a dobiti status kandidata.

Medjutim, americcka drzzavna sekretarka Kondoliza Rajs, koja poslednji put uccestvuje na sastanku NATO-a, stavila je do znanja da to pitanje visse nije aktuelno nakon rusko-gruzijskog sukoba u avgustu.

Ministri spoljnih poslova NATO-a bi zato trebalo da prodube saradnju sa Gruzijom i Ukrajinom, ali im neche i zvaniccno dati status kandidata.

Jadni psi.

Obznanili nasdvoje u 30. studeni 2008 19:41:32 | 0 komentara

SRB Spec. vol. 4: Darkwood Dub - Jedinstvo (B92)

Znam, znam, previše vas koji redovno posećuju ovaj blog nije zadovoljno životom u Srbiji, ali činjenica je da on ima nekih svojih čari nespojivih  sa nekim drugim mestom. Eto, npr. u kojoj bi to zemlji bendovi poput Discipline i Darkvud Daba bili mejnstrim? Samo u Srbiji, prijatelju.

Nekada omiljeni andergraund bend vremenom je postao tolika institucija tj. sistem da sam posle Elektropionira i prestao da pratim šta se dešava sa njima. Život počinje u tridesetoj sam jednom pustio i bolje da nisam. Sa ovog pretposlednjeg nijednu pesmu nisam ni čuo.

A bilo je nekad: Paramparčad, '95, ja prvi ispred Feliksa kupujem traku, besomučno je slušam, lepim je selotejpom kada je vokmen pojeo, toliko je volim da je do dan danas jedna od retkih traka koje jednog sunčanog dana prošle godine nisam ostavio pored kontejnera. Brate, toliko mi je bitna i sve ove godine joj ništa ne mogu. Možda je U Nedogled bio za dlaku nepristupačniji ali nikako manje kvalitetan, na Trejnspotingu već imamo elektro tendencije i Dangubu, možda i najpopičniju domaću pesmu svih vremena u kojoj nema ni trunke pop muzike.

Iz svega već navedenog, jasno je zašto sam ipak preslušao novi album Darkwood Dub, a nisam čuo ni Metaliku, ni AC/DC ni Ganse. Za one kojima simbolika nije jasna, sve su to duhovi mladosti u mom slučaju. Sećanja na mladost budi i ime izdavača, nekada cenjenog imena u rok krugovima, a danas, u najboljem slučaju, sopstvenu korporativnu karikaturu.

Od DD nisam ništa očekivao na Jedinstvu a dobio sam nešto, što nije mala stvar. Puno prijemčiviji nego ranije, DD su odrasli odrasli bend, nešto kao utemeljivači adult oriented izraza u Srba. To je prilično osveženje u odnosu na ono  što imamo priliku stalno da čujemo/gledamo - (pre)ozbiljnu decu i nikad-odrasle, onu zlokobnu grupaciju koju kolokvijalno nazivamo "rokenrol-je-moj-način-života".

Osim što stare u skladu s godinama, Darkvudi ne odstupaju ni za pedalj od sebe, snimaju ono što žele i uprkos promenama u zvuku i dalje su prepoznatljivi, prvenstveno zahvaljujući Vučinoj osobenoj poetici i majstorsko/carsko/kraljevskim bas deonicama Mikija Ristića. Zbog toga nisu u pravu oni koji prozivaju Darkvude - zahvaljujući sopstvenoj hrabrosti oni su postali laka meta. Teže je prigrliti ih baš takve kakvi su, ali nije li to tragedija zrelog doba, nemoć da prihvatiš sebe?

Jedinstvo nudi deset prepoznatljivih snolikih vožnji, DD je pitak za slušanje ali ne i ljigav, tu i tamo se omakne poneka ekscentričnost kao npr. "Pada mi šećer" ali meni ni najmanje ne smeta, naprotiv. Što je još bolje, DD se i zezaju - tako treba kapirati numeru Robote, još jednu koja je bila na tapetu.

Dragulji jedinstva mračne šume su U svim pravcima i 130, no i ukupna ocena novog albuma beogradske četvorke (otišao Vlada Jerić) je povoljna, tj. grupa koja je presudno definisala ukus alternativne srpske omladine ne pada ispod standarda u čijem je stvaranju svojevremeno dala lavovski doprinos. I srećom, još uvek daje.

ČetiriNovaKomada

Obznanili nasdvoje u 29. studeni 2008 20:19:00 | 10 komentara

SRB Spec. vol. 3: Kandakodžainebojša - Deveti život (PGP RTS)

Na radost brojnih poštovalaca, jedna od tri najdugovečnije grupe tzv. neo-beo talasa objavila je nedavno svoj peti album. I druga grupa od te tri (treća je Presing) koje i dalje sviraju oglasila se novim ostvarenjem, o kome ćemo pisati u sledećem postu.

Kolika je reputacija Kandekodžeinebojše u krugovima domaćih slušalaca svedoči podatak da je prvi tiraž ovog albuma bez ikakve reklame već odavno rasprodat. Kada je pre tri godine lider, pevač i tekstopisac Oliver Nektarijević odlučio da na ruševinama jedne od najblistavijih "rok" priča devedesetih reaktivira malo izmenjenu ekipu pod starim imenom, to je ujedno bio i kraj sumraka u koji je savremena srpska muzička scena zapala nakon petog oktobra.

Prekidi Stvarnosti su bez sumnje 2005. bili nešto najozbiljnije i najbolje što se pojavilo u ovoj zemlji, mada ja nisam uspeo da mu se do kraja predam - recimo da mi je pola albuma bilo fantastično, a druga polovina (ne hronološki) bila smor, pa sam slušao samo neke pesme. Deveti život se nadovezuje na svog prethodnika, mada je prvo što upada u uši činjenica da zvuči koherentnije od Prekida...

U svojoj dugoj dugoj karijeri, Kandakodžainebojša su tako po prvi put diskografski krenuli putem kontinuiteta što ih nije krasilo u prvoj inkarnaciji - od Minutemen gegova preko apostola normalnosti do ozbiljnog rege benda, oni su uvek bili prepoznatljivi ali pomalo svaštarski nastrojeni. Slično kao i u slučaju nekih drugih bendova koji toliko dugo postoje (Darkwood Dub i Zabranjeno pušenje prvi padaju na pamet), i ovaj ima nemalo fanova koji su ostali zaglavljeni u prvom delu opusa i novom ruhu ne pružaju šansu. Ništa manje je i onih kojima su Prekidi Stvarnosti bolji album, ali za mene je Deveti život sigurno zrelije i organskije ostvarenje.

Kada to kažem, mislim na zvučnu sliku koja je sada slojevitija i kompleksnija. I dalje se Beograđani najbolje snalaze u rege sazvežđu (Crveni konji i posebno Džo Stramere) čak i kad je u štekovanom  psihedeličnom obličju (Svetla), mada je i ovde apostrofiran uvek prisutan afinitet  grupe prema tvrđem izrazu (Ovde i sada, Odlazak) koji nikako da se izrazi na najbolji mogući način. Za bolje poznavaoce scene devedesetih nije misterija da ciljam na Headstream, grupu u kojoj je Nektarijević pružio neke od najblistavijih trenutaka svoje respektabilne karijere. Kraj albuma neobična je posveta Radomiru Belaćeviću,

Tekstualno, ovo je svakako najhermetičniji album Kandekodžeinebojše, a u Nektarijevićevom opusu po ozbiljnosti stoji rame uz rame sa drugim albumom Sile Hard to Dig It, (jbm li ga, mislim da je on pisao tekstove). Osam godina razlike  manifestuje se tako što je pevač sada i crnji i koloritniji, jednom rečju poetičniji sa bespoštednom upotrebom motiva kao što su sumrak i crvena boja, koji momentalno urezuju slike. Na prvih nekoliko slušanja, reči se mogu učiniti kao pretenciozno trabunjanje, no ulaženjem u slušalačku kondiciju brzo se dolazi do spoznaje da Deveti život prosto vrvi od jakih i potresnih svedočanstava života na Balkanu u zoru XXI veka.

Kao jedno intimističko iskustvo, ovo izdanje zahteva pažnju jer nudi okrvavljeno srce na dlanu. Peti album beogradske grupe slika je i prilika duhovne snage grada i onoga šta je od nje ostalo, uspomena na ljude koji su sve mogli a ništa nisu uradili, ostvarenje koje isporučuje cenu nepristajanja na gotove, izreciklirane sadržaje koji se nude na svakom koraku i dokaz da čovek najlepše horizonte (i dalje) može naći u sopstvenim zalihama, iznad i između dva ramena.

DŽoStramere

Deveti život/Čaj

Obznanili nasdvoje u 29. studeni 2008 17:16:58 | 6 komentara

Lutke - SKC, 28.11.2008.

Gadno vreme juče! Duvalo je, padala kiša, susnežica, šta li je. Ali, ja sam još par nedelja ranije odlučila da ću ići na koncert Lutki čiju kasetu Polyester nisam vadila iz vokmena kada je album izašao.

Ali tek kada sam se, pre dve godine, preko leta našla na Paliću, pesme "Sjaj", "Ne mogu da sakrijem to", "Soba 902" i ostale sa ovog albuma, dobile su posebno mesto u mom muzičkom brevijaru.

Pošto Lutke nikada nisam čula naživo, a ni od onda ih nisam preterano sebi puštala, uvila sam se u šal i krenula bez nekih preteranih očekivanja. Iako smo došle prve, dve vojvođanske duše i ja, ispalo je da smo poranile, pa su se oko nas još uvek pripremali članovi benda, izlagale majice, diskovi, bedževi i nekako lenjo pristizao narod. Ja sam već postajala nestrpljiva i raspoloženje mi se popravilo tek kada sam ugledala jednog od članova benda Čovek bez sluha koji se stepenicama zaputio na gornji sprat de je svirala Generacija 5 (mislim da su oni počeli na vreme). Nizali su se hitovi po izboru indigo didžejeva pomešani sa probnim melodijama Lutki.

Kad je krenulo, prekratila sam sebi muke onog postepenog približavanja, pa sam odmah stala u prvi red. Bas je svirala kršna devojka iz Krša koja me očarala i dala novo značenje vapaju iz pesme «Zašto sve krš devojke slušaju rokenrol». E, to se zove opstrukcija, dečko, što bi rekli Hetrik moderatori. Moje «UA!» nakon ove pesme Lutki bilo je izlišno jer ova cura uživo pokazala da zna za jadac. Pevala je i prateće vokale i unela kabaretsku notu u inače nonšalantan nastup benda. U svom nastupu veselog Pjeroa nije se trudila da se poravna sa romantičnom, zanosnom i tru, već je pronašla svoj priključak, time dodajući novi, ludi plavi čuperak urednim Lutkama. Dečačka otresitost sa kojom drži gitaru, ne sprečava je da ženstveno pleše, ali i da klovnovski šutira vazduh i pravi komične izraze lica.

Bubnjar za koga je frontmen Lutki rekao da je povučen, zaista je tako i delovao. Zgrbljen nad bubnjevima, sav fragilan, delovalo je skoro neverovatno da je kadar da pravi onakve udarce, jer su pesme barem meni zvučale tvrđe neko na albumima. Videlo se ipak da puno toga u sebi proživljava iako ne pada u trans da svi vide.

Svirali su "On je mod", "Nisi sam", "Moderan svet", "Zašto sve krš devojke slušaju rokenrol". Žao mi je što nije bilo više pesama sa Polyestera. Iščekivala sam "Ne mogu da sakrijem to", "Miris predgrađa" i "Soba 902". Međutim, "Smešak kobnog jutra", "Sjaj" i "Novi dan" nadoknadili su mi neispunjeno.

Nenad je nastupio kao da peva pred mnogo brojnijom publikom bez obzira što je sala bila jedva popunjena i, kao i obično, u početku suzdržana. U par navrata bodrio je publiku da peva delove refrena i u jednom trenutku podigao ruke iznad znojem okupane glave i rekao nešto u stilu: znam da je jeftina fora, al ajmo svi... Onda je krenuo stadionski da udara dlanovima iznad znojem okupane glave. Nisam se okretala da vidim ostale, ali ja sam odmah prihvatila!

Jedina mana koncerta je što se onoliko kasnilo. U isto vreme, u velikoj Sali SKC-a iznad nas svirala je Generacija 5. Mislim da su oni počeli na vreme. Ipak, kada je već jednom počelo, Lutkama je sve oprošteno! Prooobaj da u glavi budeš sam, nemoj gledati na sat...

Obznanili nasdvoje u 29. studeni 2008 13:43:06 | 2 komentara

SRB Spec. vol. 2: Demoleranje (Serbian Underground)

Kada je posle nekoliko berićetnih godina, domaći hip hop sa mejnstrim tačke gledišta skliznuo u nadir stiže premijerno izdanje veb-sajta Serbian Underground koji je potpuno posvećen promociji hip hopa proizvedenog na potezu od Horgoša do Dragaša.

Samo postojanje ove kompilacije, duže od dva sata, dovoljno govori koliko  se u zemlji Borisa Tadića hip hop primio kao žanr, postavši svojevrsni lek za podnošenje nevesele svakodnevice odrastanja u apatičnim uslovima tranzicionog verovanja u bolje sutra. 45 izvođača iz 32 grada udobno se smestilo u 38 pesama. Voleli ovaj žanr ili ne, ovo su podaci za svaki respekt.

Kao i svaka kompilacija i ova kvalitetom varira od sjaja do očaja, neke pesme se po pravilu preskaču, al' se zato druge pretplaćuju na repeat.  Da prvo pretresemo zabrinjavajuće tendencije, uz otklon da se ipak radi o demo izvođačima.

Prvo, nijedna pesma sa kolekcije se lirički potpuno ne oslobađa uticaja nešto starijih kolega koji su u međuvremenu otišli u čist pop zvuk. Posebno iritira avet Bed Kopija - očigledno neiscrpnog izvora inspiracije srpskih rep trudbenika. Iz grupe izvođača ove provinijencije izdvajaju se Leskovčani Edadikk i neprevaziđeni Coa Smor, kome u numeri Sve tu d Ž uspeva da od niskobudžetnog tripa stvori vrhunsku zabavu.

Drugo, ako ima nešto gore od Bed Kopija kao zvezde vodilje onda su to pesme na tragu nazovi-repa, derivata dizel-densa iz prethodne decenije. Na ovoj kompilaciji ima i ovakvih komada i nijedan ne zaslužuje da bude pomenut. Nijedan nije toliko loš da je dobar.

Treće, takođe bez primera, ima i izvođača koji nisu ni na demo nivou. U ovom slučaju najizraženija ali podjednako primenljiva na maltene čitavu kompilaciju je nemogućnost reprezentovanih bacača rima da zadrže fokus u versovima od početka do kraja pesme. Primećuje se i neozbiljnost i zajebancija, a bolje bi bilo da imamo manje hitova za slušanje nego milion pesama koje su sranje.

Najzad, novi srpski reperi preuzimaju i negativnu tendenciju iz opusa Sindikata - deru se u refrenima. Tako neće zvučati opasnije i ovo je  dobra prilika da se podvuče crvenom.

Srećom, uprkos manjkavostima, ova kompilacija pruža i razloge za radost. Pravi biseri kriju se pri samom kraju drugog dela gde posebno u prenadrkanoj prvoj strofi Yopalonea čačanski Ćao Inspektori kidaju na tragu dueta Prti Bee Gee kojih, opet, ni u formi trija ne bi ni bilo da nije bilo Sanšajna. Čačani sjajnog imena na velika vrata u numeri Sto posto (Klinci se lože da voze skuter/A ja se ložim na ženske atribute/Na svaku dobru sisu i svako dobro dupe/Takođe je bitno ono ispod suknje) uvode crunk u srpski hip hop, uprkos već pomenutoj nefokusiranosti i neinventivnom refrenu koji bi, idealno gledano, u ovakvim slučajevima morao i da kida i da loži, jednom rečju da bude najjači .

Sledeći je Nišlija South Side koji je svojim blago promuklim glasom u četiri minuta pesme Ko je koga živopisno bez ostatka razjasnio "život" u Srbiji 2008.  (Bogovi na raskršću/Na međi Zapada i istoka/Tuđe se svojata/Nikome ništa ne pripada) iznedrivši najbolju pesmu na čitavoj kolekciji. Odmah za njim i Zaječarac Sab ispoljava sličan stepen autentičnosti rima (...Setite se 'dina kad se pucalo iz gana/Setite se dana kad se znalo šta je kazna/Za miševe što tripuju da su deo grada/Zna se ko je bio mangup a ko glupi šaban/Ko je gazio po glavi ko ljubio asfalt - bruka!!!) u pesmi koja se, logično, zove  Život, ali bi još malo trebalo da poradi na dikciji kako bi, posebno u refrenima, bio potpuno razgovetan.

Osim ove tri najbolje kompozicije, vredni pominjanja su i 5 Element, Iznohood (u međuvremenu se raspali), Elitna ekipa, Unija, Holocaust i INM Clan što uz odranije poznate Bauk Squad, Blokovskog, Delfagora i Batishu daje dovoljno osnova za spokoj kada je reč o perspektivama domaćeg hip hopa.

BesplatnoSkidanje

South Side - Ko je koga (Uživo iz Niša, 7. maj 2008.)

Obznanili nasdvoje u 26. studeni 2008 3:01:55 | 1 komentara

SRB Spec. vol. 1: Repetitor - Sve što vidim je prvi put (Digimedia/Odličan hrčak)

Miljenici regionalne publike i kritike, beogradska trojka Repetitor, nedavno se oglasila svojim debi albumom. Prošlogodišnja pobeda na A&M festivalu u Puli (fala na ispravci Popkitchen! :)) i energični nastupi diljem nekadašnjeg rodnog mesta bratstva & jedinstva pribavili su ovom bendu auru predvodnika tzv. nove srpske scene.

Prvo što upada u oči je neobičan i veoma originalan omot i knjižica, nešto dosad neviđeno na ovim prostorima. Još jednom se na ovom primeru pokazalo da zanos, intimistički pristup i posvećenost uz mrvicu pažnje čine čuda.

Preslušavanjem ploče Sve što vidim je prvi put stiče se utisak da se delimično podleglo prevelikim očekivanjima. Nema sumnje da je Repetitor kao autentičan izraz postdosovskih naraštaja apsolutno neophodan i potreban bend na sve življoj domaćoj sceni, ali to ne prenebregava osećaj određene iskalkulisanosti koja na kraju, bar u mom slučaju,  stvara distancu prema samom materijalu.

Tekstualno, pokretačka snaga benda ovaploćena u pevaču i gitaristi, tekstopiscu Borisu Vlastelici neretko upada u svojevrsni paradoks. U svim pesmama u kojima je Vlastelica uspeo da izrazi svoje Ja (kao u generacijskom iskazu Ja, daleko najboljoj numeri na albumu) - njegova poetika ima snagu i zanos da se vine do nivoa opštosti.

Mladalačka nesređenost, otupelost i dosada uz otuđenost u životnoj sredini kao dominantne teme koje okupiraju Vlastelicu ovde su predstavljene u nekoliko sasvim vernih i živih pesničkih slika prošaranih pedagoškim poukama što ih kvalifikuje za status ozbiljnijih od generacije kojoj po godinama pripadaju.

Ipak, kada je naizgled sigurniji, frontmen Repetitora piše iz sociocentrične perspektive koja nažalost nije lišena slabih tačaka, i pogled mu se često zamagljuje  crno-belim konstrukcijama uvezenim iz spoljašnjeg sveta. One su lišene onih teško uhvatljivih i tananih nijansi koje odvajaju osrednje od velikog stvaralaštva.

Tako npr. u  Prosečnom čoveku -  subjekt ove pesme je u idealno tipskom  krokiju žrtvovan na oltaru ideologije. On se vremenom transformiše u antipod lišen bilo kakvog humaniteta, na koji se poput panoa od plute kače sve one za Vlastelicu nepoželjne etikete. Kada ne peva o sebi, lider benda junacima svojih pesama negira svaku ljudskost što je ubedljivo prikazano u pesmi Životinje.

Pošto sticajem okolnosti znam šta je poslužilo kao inspiracija za tu pesmu, ne mogu a da se ne zapitam šta je te ljude navelo da postanu životinje? Da li im je ikada pružena prilika da budu ljudi? To su pitanja na koja Repetitor ne odašilje nikakve odgovore.

Na nekom višem nivou, uloga umetnosti i nije u tome da daje odgovore već da postavlja prava pitanja. Pitanja koja su u ovim pesmama postavljena su suviše opšta da bi bila lična. Ne kažem da to nije legitimno ali je onda na mestu i pitanje bilo kakve vrednosti takvih iskaza, opasno na tragu "vrhunaca" neautentične srpske po(p)ezije .

Iako muzički ne beži od svojih domaćih i alternativnih uzora, beogradska trojka propušta priliku da na ovom polju da samosvojniji pečat, ako izuzmemo neverovatan energetski naboj koji ova ploča prosto isijava. Apsolutizacija  domaćeg novog talasa kao svete krave ovdašnjeg muzičkog stvaralaštva i citiranje stranih uzora tipa Sonik Jut možda će navesti neke iskusne vukove da pomisle da je ovo muzika kakvu bi trebalo da slušaju mladi. Kada bih bio zlonameran, odmah bih se prisetio da su ne tako davno postojale slične fiks-ideje i u vezi sa Dejanom Cukićem i grupom Van Gog. Pošto nisam, ostaje mi da konstatujem da je vreme itekako na strani Repetitora.

Ono što se postavlja kao egzistencijalno pitanje Repetitora u budućnosti je da li će ova trojka krenuti putem ispunjavanja očekivanja publike ili će potražiti i naći unikatnu stazu do punog ličnog ispoljenja. Drugim rečima opcije su da li biti onakav kakav bi trebalo ili onakav kakav jesi. (Prvo ne pretpostavlja drugo, a drugo jeste prvo :)). Posle Električnog Orgazma, ovo je jedini beogradski bend kome je pružena prilika da odrasta u javnosti. Iz poslovice je još odranije poznato da preterana socijalizacija rađa kilavu decu.

Opet jak

Ja

Obznanili nasdvoje u 26. studeni 2008 1:03:58 | 6 komentara

Japan spec. vol. 3: té - Soul and senses aligned create the greatest music (japanese translation courtesy of Chairmaker) (Zankyo)

Po mnogo čemu, Te' su vrlo zanimljiva i jedinstvena pojava u postrok svetu. Godinu za godinom, oni objavljuju albume za japansko tržište, pa tek onda za ostatak sveta, ne računajući debi album (zeleni) koji je tek sad objavljen u SAD. Kad smo već kod te ploče, ona je 2005. prosto zaludela japansku omladinu i brzo se našla u top 10 najprodavanijih albuma ove zemlje. Od tada, glas o ovom bendu se širio po planeti sam od sebe.

Te' su i indi bend u instrumentalnom svetu - oni svoje teme pakuju u minutažu prihvatljivu po prećutanim a podrazumevanim pop kanonima. U tom "cajtnotu" oni se odlično snalaze - red zarazno-prijemčivih melodija prošaran je soničnim ludilom istinske gitarske alternative koja se preliva u kontemplativne i melanholične pasaže.

To je otprilike rezime i najnovije (plave) ploče za japansko tržište, uz opasku da su gitare kada žežu još ubojitije, a anđeoske melodije dosviranije nego ikada pre. Brzo prelazeći sa terena na teren a pritom ne gubeći svoj zvučni identitet koji leluja na trasi od math rocka do "klasičnog" instrumentalnog gitarskog zvuka, Te' u prvoj polovini ove ploče pokazuju svoje najrazigranije lice do sada.

U drugom delu, primat preuzimaju kontemplativnije teme dugačkih, genijalnih i uvek pretencioznih naslova (još uvek čekamo prevode sa japanskog). Uprkos međuigrama i duelima dve gitare i basa na ivici noža one ne zvuče podjednako ubedljivo kao pesme sa početka, čak se potkrade i poneki filer. No, i ovaj sud treba shvatiti veoma uslovno, jer su se Te' svojim dosadašnjim radom izborili da budu ocenjivani posebno ustanovljenim merilima.

Ko ih je do sada voleo, voleće ih i dalje, svi koji do sad nisu bili u prilici da ih čuju, imaju mogućnost da to promene.

Multijezični sajt

Obznanili nasdvoje u 25. studeni 2008 4:30:02 | 0 komentara

Japan spec. vol. 2: Sgt. - Stylus Fantasticus (Penguinmarket)

Kao i u ekonomiji, i u post-rok krilu savremenih sazvučja, Japan je velesila. Dovoljno je pomenuti imena pomalo izvikanih Mono, svima dragih Te' te potcenjenih Sequence Pulse kao neke od dokazanih veličina žanra. Lista ni izbliza nije zaključena - dosta je npr. izvođača okupljenih oko etikete Zankyo koji sigurno zaslužuju pažnju muzičkih pustolova, priču o eksperimentatorima od kojih ovo dalekoistočni skup četiri ostrva prosto vrvi neću ni da počinjem. Ipak sam je pomenuo jer Sgt. delom pripadaju i tom jatu.

Iako postoje već devet godina, ovaj savez tri duše iz Tokija je tek ove godine izdao debi album ako ne računamo EP Perception of Causality, koji je objavljen 2005. a do "šire" zapadnjačke publike je uspeo da dopre tek prošle godine. Već se na tom miniju mogla nazreti divlja priroda improvizacija koje nikada u potpunosti ne gube svoju konvencionalnu formu.

Svašta će slušalac ovde čuti, a sve je to brižljivo spakovano u organsku celinu. Album počinjen džezerskom minijaturom sa vodećom ulogom crno-belih dirki, a nastavlja se sumanutom vožnjom koje se ne bi postidele ni veličine reda Can i Neu! Ne zezam se.

Ne pitajte za naslove pesama, jer još nisam instalirao east asian pack za fontove na windowsu, pa mi umesto prepoznatljivih japanskih ideograma (primetno pravolinijskijih od kineskih) na winampu izlaze pravougaonici. To nije bila prepreka da se čitavom dušom prepustim toplim bas registrima, zavodljivim violinskim deonicama (koje su neki verni čitatelji bloga prepoznali kao sentiš) te prepoznatljivim minijaturama na instrumentima poput trube i psihodelične gitare. Bubanj je katkad iskuliran, često izlomljen, ponekad nervozan, uvek majstorski odsviran.

Prezentovana sviračka zrelost na ovoj ploči odista imponuje, baš kao i znalačko poigravanje sa produkcijskim zezalicama. Kao što joj i samo ime kaže - u svojim vrhuncima ona je doista fantastična i besumnje jedna je od uzbudljivijih slušalačkih avantura koje sezona na smiraju ima na svojim kalendarskim rafovima.

Resuscitations & Secret Room (prevod sa japanskog)

Obznanili nasdvoje u 25. studeni 2008 4:04:34 | 5 komentara

Japan spec. vol. 1: Coffins - Buried Death (20 Buck Spin)

Pank je nesumnjivo živ ako za ovu tezu kao argument uzmemo treći studijski album tokijske death/doom trojke Coffins. Predvođeni pevačem i gitaristom Uchinom, ovi Japanci svojim nekoliko tona teškim rifovima brišu veštački postavljene međe između popularnih gitarskih žanrova.

Priča o pank estetici unutar metal andergraunda je dugačka, i blek metal deo  te storije možete pročitati ovde. Preslušavanjem Buried Death, bolji poznavaoci će odmah prepoznati legat mitskih Hellhammer.

Ono što su (takođe Japanke) Galhammer počele prošle godine, Coffins nastavljaju ove.  Radi se o arčenju i vraćanju već pomenutim klasicima metala (i ne samo metala - nesumnjivi uzori su i krosover veličine  Amebix) žanra koji su nedostatak sviračke tehnike nadomeštali fantastičnom energijom. 

Tako je i ovde. Do zla boga prljava i moćna produkcija, prepoznatljiv "glas iz pakla" koji se katkad transformiše u neljudske krike samo su početni sloj sveg znoja koji izbija iz svake sekunde ove ploče.

Muzički, Coffins suvereno špartaju po death, doom, crust, i stoner marginama, spajajući ih u kohezivni monolit. Uprkos nesumnjivoj težini, poštovaoci najtežeg zvuka će bez sumnje prepoznati ovu ploču kao vrlo prijemčivu.

Tako je još jedanput potvrđena priča o entuzijazmu kao najjačoj pokretačkoj energiji kreativnog usmerenja.

Kovčezi

Obznanili nasdvoje u 25. studeni 2008 3:33:04 | 0 komentara

The Gaslight Anthem - The '59 Sound (SideOneDummy Records, 2008.)

I'm still these nervous feet and heart of stone

Forget this dead mans town, I'll take you home

Ne pamtim kada sam za nešto rekla da je kul, al mi se ova reč nametnula kada sam slušala The Gaslight Anthem. Jednom rečju, sposobnost da se sve svoje nosi sa sobom, a od njega ne raspada usput. To je kul. Iz nekog razloga, važno je da si u putu i da se stalno znojiš. Da se sam od sebe ne pereš, a da si sam sa sobom uvek načisto.  Ako koža uspe da očvrsne, a da se ne pretvori u izolaciju, već da od svojih ožiljaka pravi džepove (od džinsa) za stihove. Kafanske:

Now honey, put on your red dress.

And you diamond soul shoes.

Climb on down from that window.

Climb on out of your room.

Cause I've never had a good thing

and I've always had the blues.

Jer, šta je drugo kafanski čovek nego Prometej koji samog sebe izlaže neprestanom kljucanju vrana. Vedri čovek na samrti. Spore pesme koje naručuje, kljucaju ga sve do kosti, a ostatak čovečanstva lenjog i u zagrljaje umotanog, od patnje što je on unovči, imaju dobru plejlistu. Kućeš bolje baklje!

The Gaslight Anthem su, dakle, kafanski bend. Tekstovi 12 pesama na The '59 Sound su čista poezija ruku koje izranjaju iz srče da te pomiluju. Dok ih slušate, imate utisak da gledate jedan film, zato što sve dele emociju istog glavnog junaka i isti vagabundski nesmiren okoliš. U svakoj drugoj pesmi, ovi se bude u znoju, u svakoj trećoj, neko ih je ostavio, a gubici koji se nižu u stihovima sve su smrti u malom. Jer šta je smrt do jedna dobra, sigurna perspektiva za koju je svaka nežnost samo kocka šećera u do zlaboga gorkoj kafi. The Gaslight Anthem se drže pritke da su nežna milovanja života retka i prolazna (često iluzorna), ali da zato, nežnost i poverenje izviru iz onoga ko je spreman da se, svaki put kada ga život šutne, ranjav i krnjav zapljune da će razdrljiti košulju pred suncem kao da ga greje prvi put. Nežnost od onog ko je proživeo svašta vrednija je od onog ko je pruža prvi put, spreman da, kao u crvenim rukavicama, povuče oprljenu ruku, u džep je zavuče i nikada više ne pokaže kao onda u školskom dvorištu kad smo se kunuli u časnu pionirsku i milu majku.  

U vezi sa The Gaslight Anthem se pominje pank, ali meni ovo liči na onaj klasični rok merak koji nekad stadionski pršti (naslovna The 59' Sound), a nekad se vatromet utuli pa postane ona čkiljava ćelava sijalica što osvetljava samo usijanu glavu i ono malo misli što u njoj preskaču (Film Noir), pa ti se čini da si  najgora ovca koju je život ojagnjio da je iznova šiša i eksploatiše.

Da ne bude zabune, The Gaslight Anthem su romantični i usamljenički  kao da svaki put vide neku svoju krajnju tačku, pa čak i kada žale za onim što su izgubili, kao da žale za delom puta koji su prešli jer znaju da im za toliko manje ostaje.

Neću kriti, ima opakog isturanja muških kukova u ovim pesmama. Kao da im je neki fenjer u srcima, svetle na kilometar obećavajući neki prostor koji je sakriven od sveta reklamama, naučenim govorom, sklepanim objašnjenjima, a čije klupko oni drže u svojoj toploj muškoj šaci pevušeći: "Don't wait too long to come back home, I will leave the front light on". Jebo ga ti, koje poverenje, radost i toplina u par stihova.

Počev od pucketanja ploče na početku prve pesme, Great Expectations, preko stalnog pominjanja starih automobila, Elvisa, Majlsa Dejvisa, starih sporih pesama sa radija, The Gaslight Anthem je dobri duh čuvar baklje jakih emocija koje se ne relativizuju, već se njihove granice prihvataju umesto da se ismevaju, a za bol koji trpiš niko ne kažnjava, ne karikira, ne prinosi na žrtvu zarad sopstvene udobnosti.

Glas je rokerski, ko da dolazi iz teksas kragne, oznojene, potparene dimom cigareta, one što je upila brojne poglede žudnje, ali bez tragedije, već kao da su zraci sunca ili kapi kiše. Svaka od pesama dodiruje duboki očaj i usamljenost, da bi se uzdigla na onaj vrh sveta o kom peva Tom Peti. Svaka u sebi ima ubrzanje drumskih filmova kada te život dovede u graničnu situaciju, pa si primoran (ali zbog toga i srećan) što moraš da spakuješ kofere i kreneš dalje. Drugar iz detinjstva na elektirčnoj stolici, fatalna žena koja te lagala i za sobom ostavila glupe poruke kako te ne zaslužuje, te priča o kući na točkovima samo su neki od bisera koje kriju ove pesme.

Jedna od dražih mi je pesma The Patient Ferris Wheel koja pruža utisak da se bacaš u sopstveni život raširenih ruku, odbacujući sve padobrane i ruke što bi da te uhvate, ugrade ti kočnice i uruče vozačku dozvolu. Pesma koja slavi neopreznost, nesvest i slobodni let.

Casanova, Baby se peva kad nemaš šta da izgubiš, a Here's Looking at you Kid može da pravi diptih sa pesmom Magnetnih polja, The Luckiest Guy on the Lower East Side. Obe su uzor za oproštajna pisma od svih koji su vas odbacili, misleći (jebiga, možda s pravom) da mogu bolje od vas. Kao gledanje omiljenog filma po hiljaditi put, obe pesme pružaju mikrofon i najgorem antisluhisti da se, onako razdrljene košulje, naplati i razneži i naježi od činjenice da je odbačeni jedan genijalni, samo nedorečeni stvor, koji sada puca pravo u metu kad ga niko ne gleda.

Za kraj, najjači stihovi koji apsolutno sažimaju ovu prgavu i nežnu ploču: No Retreat. No Regrets.

The Gaslight Anthem - The '59 Sound

Obznanili nasdvoje u 24. studeni 2008 20:36:42 | 2 komentara

The Okmoniks - Party Fever!!! (Slovenly Recordings)

Kada mi je brkatija polovina nasdvoje koja pronalazi većinu muzike o kojoj se ovde piše, otkrila da u mom muzičkom ukusu ima neke logike, tj. da mi se svide uglavnom bendovi koje pronalazi na jednom mestu (koje neću da otkrijem, dok se ne konsultujem sa pronalazačem), ja sam se zainteresovala šta bi još tamo moglo da bude, a što je on preskočio. Pogotovu što je na istom mestu pronašao i Nobunny.

I tako nađem The Okmoniks i njihov album Party Fever!!! Slika na albumu, četvoro ljudi izvrnutih na podu ko posle neke raspojasane žurke, pravo je ogledalo devet pesama na albumu Party Fever!!! Ova razuzdana četvorka daje sve od sebe.

Melodije su popične i poletne, recimo nalik Pipetama, ali manje disciplinovane. Helena 33 brzo pušta glas iz zlatnog kaveza pedesetih, pa kad prhne, preleti i Ramonse, pankerski prozukao, ali i bluzerski zanosan. Mislim da tu nema nikakvih efekata, njen glas naprosto zvuči kao da vas neko doziva kroz šake. Ne ostaje zarobljen u šećerastom fišeku, već se probija i cepa suknje Pipetama.

Omiljena mi je Teenage Timebomb, mada se ceo album sluša u cugu, jer je odsviran u jednom dahu.

Prozukao glas, vriska, pljeskanje, daire i neumorne klavijature i glas koji se ne plaši da se pusti, zvuče neverovatno živo, tako da je koncertni utisak potpun. Kada sam pronašla da je Helena 33, pre benda, imala svoje putujuće pozorište, samo mi se potvrdio utisak da je reč o blesavoj, životnoj i živahnoj skupini uz koju se igra dok se svi ne izvrnemo po podu.

Not That Good

Obznanili nasdvoje u 21. studeni 2008 15:54:36 | 0 komentara

Canyonsofstatic - The Disappearance (Former Airline)

Sad će neko da dođe i da kaže, šta će meni u životu još jedan postrok bend koji svira istu muziku kao 45346457546 prethodnih koje si recenzirao? Zar ti nije dosadilo? Dosadilo je i Bogu i narodu.

Sve je to tačno, šta da radim, ali jače je od mene. Ovaj kvartet iz Viskonsina, na svom debi albumu (imaju još dva EP izdanja) doista je generički da generičkiji ne može biti. Reći ću samo Explosions in the Sky i mogao bih već da zaključim recenziju.

Ali neću.

Pa zar nisu i sada slavne Teksašane na početku karijere optuživali da su rip-off grupe Mogwai? Da li to neko danas kaže? Šta vi slušate? To kao ranije nije već neko odsvirao? Čak i u teoriji kritike, mora od nečega da se pođe, ne može se SVE kritikovati, inače je kritika besmislena. E isto tako i u muzici, ko što je Brega, komentarišući optužbe da stalno pozajmljuje od drugih, za  njegov omiljeni hobi - muzičku kleptomaniju rekao: "Bolje da liči na nešto, nego da ne liči ni na šta".

Pošto smo ovo raspravili, da se bacimo na Nestajanje - imamo za frtalj manje od 55 minuta visokokvalitetne epske a instrumentalne muzike na tragu ruskih lavova Mooncake. Teme nisu mnogo dugačke, gledano merilima žanra, i imamo na jednom mestu skupljene sve aranžmanske cake žanra: sentimentalne pasaže natopljene melanholijom, strpljive build-upove i divlje klimakse.

Sve je to odsvirano sa vanrednom pasijom. Možda u sredini ploče momci i devojka pomalo gube dah ne uspevajući da zadrže tempo koji su sami sebi zadali sa uvodne dve kompozicije - Maps and Mazes i naslovnom temom, ali se pri kraju ploče vraćaju u punu formu.

Tvrdim da svakom revnosnom slušaocu treba bar jedna ovakva ploča godišnje. Što se mene tiče, Disappearance je u ovoj godini popunio ono mesto koje je prošle držao EP kalifornijske grupe Signal Hill -  ništa što je odsvirano nije novo, ali je dobro, i samim tim dovoljno za užitak.

Kanjoni

Obznanili nasdvoje u 18. studeni 2008 5:15:21 | 2 komentara

Pohvala preCedniku

Nema šale, mora' i ovo da notiram. Iako je dilema na proteklim izborima bila "ili Kosovo ili Evropa", a realno, u dogledno vreme nećemo imati ni jedno ni drugo (ovo potonje, po mojoj proceni, nikad), mora se odati priznanje Borisu Tadiću na doslednoj pokosovskoj politici.

Iako je Eulex drugo ime za zapadnjačku aneksiju Kosova i diktat na koji nikada ne bi trebalo pristati, uvek je dobro kada je inicijativa na našoj strani, na Kosovu je do ovakve situacije i došlo zbog naše defanzive, probao je nešto da popravi  Đinđić pa  je ubijen nedelju dana kasnije. Po poslednjim nervoznim izjavama američkih kolonizatora Balkana oličenih u Danijelu Fridu i njihovih prijatelja Hašima Tačija (koji brže-bolje daje intervju B92, na kome se btw, albanskim zvaničnicima daje mnoooogo više vremena za izjave nego srpskim) i Fatmira Sejdijua taj utisak je sve očigledniji - tajni pregovori o šest tačaka "statusno neutralnog" Eulexa koje je Beograd prihvatio a Priština neće ni po koju cenu, navlači osmeh na lice. Da ne pričam o udarnoj priči u novom broju Veniti Fera, koji smeh pretvara u grohot jer nervoza dovodi do brljivosti.

Sam preCednik je pre neku godinu, gostujući na Utisku nedelje uporedio našu poziciju na Kosovu sa utakmicom u kojoj gubimo sa 3-0 u 89. minutu i imamo igrača manje. Ta se sudijska nadoknada očigledno odužila, i mi smo sigurno već smanjili rezultat (jednog dana ćemo sigurno pobediti).

Sa potpuno stopiranim i pacifikovanim talasom priznavanja tzv. kosovske države (što je odličan metod da se utvrdi stvaran broj američkih država na svetu - da, Evropska Unija je jedan običan politički mit neutemeljen u realnosti), važnom pobedom u UN i pokazanim zubima prema Crnoj Gori i Makedoniji, vreme je dalo za pravo Tadićevim metodama i suptilnoj, veštoj diplomatiji, i to ja kao čovek koji je uvek glasao za Koštunicu (dok je glasao) neću prećutkivati. Naravno, uloga bivšeg premijera u kreiranju strategije koja očigledno donosi rezultate je nemerljiva.

Ali, vreme je pokazalo da je "mekši" stav Tadića za sada delotvorniji od "tvrdog i najtvrđeg" Koštuničinog, što je ok dokle god ne postoje suštinske razlike, iako i danas tvrdim da je potpisivanje SSP sramota, jer, on je i dalje mrtvo slovo na papiru. Dežurni kritizeri su ipak malo umukli, a Tadić je pokazao svima koji su ga svih ovih godina omalovažavali i optuživali za nestručnost da je igrač za svaki respekt.

To naravno, nije ono na šta se u predizbornoj kampanji bacao akcenat - kritizeri su u međuvremenu postali savetodavci i ne pada im na pamet da traže transparentnost ugovora sa Fiatom ili da pitaju Dinkića kako je onako mogao da laže narod za bezvredne akcije "giganata". Sve to ipak nije razlog da se trenutnoj vladajućoj garnituri, ako zažmurimo na sramno vraćanje ambasadora u "zemlje" koje su "priznale" "Kosovo", ne oda priznanje za nesumnjiv prodor na planu ostvarivanja primarnih nacionalnih interesa - a to je, za zaboravne, očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Da li će preCednik ostaviti i neki dublji trag u srpskoj istoriji, zavisi samo od njega. Kreativnim pristupom bi sigurno mogla da se iskoristi trenutna vrlo povoljna globalna situacija nesumnjivog kraha "večnog" neoliberalizma i brzog topljenja ostataka američke hegemonije u svetu, cepanjem radikala na domaćem terenu je već ranije nastao brisan prostor. Možda će za dva-tri dana, meseca, godine ovaj post biti smešan, ali u ovom trenutku stvari stoje ovako. 

Obznanili nasdvoje u 18. studeni 2008 4:46:31 | 0 komentara

Mochipet - Microphonepet (Daly City)

Još od kad je Prefuse73 početkom novog milenijuma objavio kultni, megacarski, Vocal Studies & Up Rock Narratives a Anti Pop Consortium gradio svoj status neimara budućnosti, bliski susret glitch elektronike i hip hopa s protokom vremena je sve intenzivniji i intimniji. Imena ludaka kao što su  Food For Animals, Otto Von Schirrach, eDIT, Dabrye, Busdriver ili Cex predstavljaju neke osnovne koordinate ovog mikrosveta koji dobija dužnu pažnju i nekada neviđenih hejtera hopa koji su u međuvremenu spoznali da bezrazložno sektaše i da hip hop kao takav nema šanse da čuješ na eMTiViju - tamo se godinama unazad pušta samo pop muzika.

U ovoj priči je i David Y. Wang, Tajvanac koji se prvo ložio na električne gitare pa zatim prešao na moderniju opremu i završio u glitchu. Od njegovih ranijih izdanja pamtim samo JustinTimberlakecore, ali me ni ta bombastičnost u nazivu nije navela da ga preslušam. Ipak, ovaj album, koji je Wang izdao za svoju etiketu, nekako mi je dopao šaka.

Prvo što upada u oči je lista gostiju od koje spontano kreće pena na usta:  Opio i Casual, dva člana mitskih Hieroglyphics, berlinski Jahcoozi, pa onda Raashan Ahmad... rusvaj potpuni! Tu je i Mikah9, poznat sa već pomenutog Prefuse albuma, te nekoliko meni novih Majstora Ceremonije od kojih izdvajam Hustle Heads, zato što mi je pesma Get Your Whistle Wet, ubedljivo najbolja stvar na čitavoj ploči. Muzički i svečarskom atmosferom, ona me podseća na album Afterparty Babies Cadence Weapona.

Razlika u odnosu na malopre pomenutog Kanađanina je u tome što muzički Mochipet je mnogo elektroničarskiji nastrojen, no to mu nikako ne smeta da ponekad zađe i u skroz konvencionalne vode. Ali, u toj želji da se predstavi u što boljem svetlu, Mochi je zaboravio da pogleda na sat.

Microphonepet je predugačak album čiji nivo ne pada mnogo nisko, ali se, ruku na srce, ni ne penje prečesto u ne-znam-kakve visine. Zamislite jedan od onih albuma koji ok pasuje dok piči u pozadini i po pravilu se nalazi u kolekciji "kul" frikova koji ne mare mnogo za imena dok je mjuze kol'ko voliš, i imaćete realnu predstavu o dometima ove ploče.

Mjuzik

Get Your Whistle Wet feat. Hustle Heads

Obznanili nasdvoje u 18. studeni 2008 4:03:59 | 0 komentara

Seljak

Otkad je u Srbiji reč "seljak" postala maltene najveće uvreda? Ovo me pitanje okupira već neko vreme. Malo sam pričao i sa kurčevitijom polovinom nasdvoje o tome. Ona nije ni časila ni časa pa njeno, nimalo milosrdno viđenje te priče možete pročitati na našoj drugoj adresi.

Da se razumemo, Srbija je seljačka zemlja - da nije bilo seljaka i težaka ne bi je danas ni bilo. Seljak je Srbiju obrađivao, branio i ginuo za nju. Postoje čak i teorije (koje po pravilu potenciraju neprijatelji iz susedstva) da je reč Srbin nastala od Sebar, koja dalje vuče poreklo od Servant. Kako god bilo, Srbija je i skorojevićka zemlja - u njoj ništa domaće ne valja, a sve tuđe sija nekim svetlijim sjajem. Skroz je u pravu  inače pomalo nesnosni Nele Karajlić kada u poslednjem broju NIN-a kaže da je "Štraus nasleđe koje je ovde dolazilo s puškom i odlazilo s puškom." Ne treba nam okupator, sami smo sebi najveća kazna!

Iako nisam ekspert za religiju, mislim da se u odgonetanju ove misterije možemo poslužiti pričom o prvom grehu. Kada su komunisti 1944. ušli u Beograd, pobili su sve koji su imali klavir u kući i zakopavši ih ispod Tašmajdanskog parka,  postali pomalo drugovi a malo više i građani. Ali akcenat ih je izdavao pa su rešili da to nadomeste pojačanim urbanitetom. I tako je, u priči koja se ponavlja i danas, nešto bez sumnje lepo i plemenito postalo glupo i nazadno.

Rakija, kajmak, sir, pečurke, paradajz, rokenrol, hip hop, bluz, pilići, paprike u pavlaci... sve to dugujemo selu i Seljaku.

Bez zezanja, neke "najurbanije" gradske face koje znam nisu iz Beograda. Neki najveći "seljaci" koje poznajem su iz najužeg centra grada. Namerno nisam rekao "seljačina"- to je omiljeni argument svih urbanosaurusa - da postoji razlika između ta 2. Ta me priča podjednako nervira kao ona o "Albancima" i "Šiptarima", a podseća me i na "Levičare" kojima smeta kad ih zoveš "Komunjarama", što je u svakom slučaju bolje nego da budeš tzv. socijalni demokrata/pentagonski levičar. Sistem je tu da održava ideološku zbrku, zato danas i imamo avangardne potomke nekadašnjih retrogradnih elemenata koji su do vlasti došli... sa sela, pa mute kašu i zatiru trag.

I ja sam jednom imao 16 godina, i ložio se na urbane priče. Samo ih nisam bio svestan, bilo je to moje prirodno okruženje - možda mi je neko rekao, ali sam to svojevoljno prihvatio. Nekoliko godina kasnije, kada sam shvatio koliko je naša izmučena zemlja zapravo okupirana, rešio sam da okrenem leđa celoj toj priči, koja je u međuvremenu izgubila skroz na svojoj autentičnosti. Dakle, ponovo svojom voljom, a ne po diktatu nekog višeg autoriteta, koji u ovom smislu za mene ni ne postoji (ako je ikad i postojao).

Bez obzira, ja živim u gradu i znam da, npr. nema urbanijeg benda u Beogradu od grupe Šaht, koji su jel' te desničari, što se ovdašnjim urbanim facama nikako ne sviđa. Kad smo već kod njih, oni su ponudili originalan pojam  za eksploataciju - "Šaban", koji nema pozitivnih konotacija od npr. reči "Seljak". Mislim, i ja bih se verovatno na takav izazov okoline u prvi mah uvredio - uvrede su deo konvencije, i bar u tome nikada nismo oskudevali, ali me ta uvređenost ne bi dugo držala.

Može Latinka Perović do prekosutra da hvali ubrzanu industrijalizaciju Srbije u titoističkom periodu ali džabe nam mašine i (post)moderni život kad više ni ne znamo ko smo, a sve to da bi šačici na vrhu bilo uvek dobro. Ono što me pomalo čudi, u ovo doba licemernog dušebrižništva, što pored organizacija za odbranu ljudskih prava dece, žena, Roma/Cigana (i drugih etničkih manjina), pedera, lezbejki, sadomazohista  i ostalih "manjina" ne postoji i bar jedna za odbranu seljaka od govora mržnje? Možda zato što u evrodirigovanom svetu američke demokratije u Srbiji većina nema pravo ili zato što bi odmah mogla da zaboravi na bilo kakve donacije zapadnih partnera i prijatelja?

Obznanili nasdvoje u 18. studeni 2008 3:30:24 | 1 komentara

Keltska priča, Aleksandar Novaković (Mali Nemo, Pančevo, 2008.)

Evo nove knjige Ace Novakovića. Iako ga poznajem privatno, rekla sam mu da ću ovde pisati iskreno o njegovom romanu "Keltska priča", te da se ne ljuti, na šta Aca reče kako je na mene nemoguće naljutiti se. Biće ovo proba.

Dakle, u pitanju je drugi roman ovog autora (o prvom, Glečer, pisala je nešto sažetija polovina nasdvoje, posle čega je nastao pičvajz).

Novaković, da tako kažem, pozajmljuje premisu Nila Gejmena iz romana "Američki bogovi". U ovom odličnom romanu, Gejmen polazi od ideje da su prvi doseljenici u Ameriku sa sobom nosili i svoja verovanja, oličena u bogovima. Kako su, u međuvremenu, mesta ovih starih bogova zamenili drugi idoli (novac, tehnologija, informacije itd.), zapušteni bogovi nisu naprosto prestali da postoje, već su nastavili da se povlače po američkoj pustoši kao prosjaci, kurve i narkomani. Izuzetno inspirativna ideja.

E, sada, oduševilo me kada sam našla da se Aca bavi ovom idejom, jer je ona ne samo inspirativna, nego i skroz relevantna za današnje vreme u kom postoji deficit vere, ali i velika glad za njom, pa se, ta glad za verom utažuje na razne načine. Recimo, dok sam odlazila na novinarske projekcije filmova, pre kojih obično ide reč PR devojaka i predstavljanje sponzora, sve je posle nekog vremena počelo da mi liči na neki ritual gde se ljudi pričešćuju pred film, pa mesto grožđa i hleba dobiju privezak Hipo banke, olovku ili podmetač za miš. Dakle, Novaković nalazi odličnu ideju ne bi li se pozabavio junakom koji radi u crnoj hronici, te se nagledao svega najgoreg i došao do zaključka da nema ljubavi, vere, a ni nade.

Ali, problem u "Keltskoj priči" je što je ova ideja predstavljena kao koncept, umesto da je priča njome natopljena. Glavni junak, Velizar, kreće u Edinburg sa namerom i idejom da pronađe i umlati keltskog boga ljubavi Angusa, jer je besan što ljubavi u ovom svetu više nema, pa želi da izazove reakciju bogova koji su zanemeli pred ljudskim zverstvima. Za ovu misiju saznajemo tek na pola romana, čemu prethodi niz turističkih zabeležaka prošaranih neveštim građenjem tenzije oko toga ko je dođavola taj Angus čije ime Velizar zaziva po edinburškim ulicama  (to me sve vreme kopkalo: kako to da Velizar koji za sebe u više navrata trudi kako je dosta čitao o keltskoj mitologiji nema baš nikakav plan o hvatanju Angusa, već spopada svakog edinburškog građanina koji ga čudno pogleda ili nešto pijano promrndža).

Otuda prva polovina romana ne drži pažnju bilo kome koga ne zanima popis svih ulica u Edinburgu, tačni nazivi pabova, pozorišta itd. Posebno je nelogično (na momente čak iritantno) što glavni junak o sebi sve vreme tvrdi da nije običan turista i sa podsmehom i arogancijom gleda na putnike sa mapama koji iz Edinburga samo žele da pokupe suvenire, fotografišu ga i uhvate beleške o znamenitostima, kada autor beleži apsolutno svako ćoše koje je Velizar zapišao u Edinburgu, ne propuštajući da pomene i koja vrsta piva, u kom pabu ga je na ovo nagnala.

Ako je ovakva pasija za faktografskim praćenjem putanje junaka, u romanu «Američki psiho» imala smisla budući da ukazuje na svog junaka kao na senku na koju se lepe etikete (hrane, pića, lokala), jer mimo tih odrednica nema svoj identitet ni dušu, u "Keltskoj priči" nema nikakvu funkciju. 

Pošto taj prezir prema turistima ne počiva na nekoj dubljoj ideji (Uelbek je od jedne takve napravio svoj najbolji roman "Platforma"),  tokom romana, sa manje ili više uspeha, deluje jedino kao komična ćudljivost džangrizavog Velizara. Na ovoj liniji, kretao se i Džerom K. Džerom u «Tri čoveka u čamcu, a o psu da i ne govorimo». Ali, u ovom romanu podsmeh prema isfrustiranim turistima navučenim na znamenitosti koji ne primećuju da već danima bazaju po grobljima u engleskim selendrama, ubeđeni da je reč o kulturnim vrednostima, nastaje iz kontrapunkta turističkog vodiča kroz englesku unutrašnjost i neuspelih pokušaja trojice dendija da živi izguraju dane splavarenja. Umesto kontrapunkta, autor "Keltske priče" slaže red faktografije o istoriji, religiji itd. pa red Velizarove ispovesti bez ikakvog vezivnog tkiva koje bi od ovih kora napravio komičnu ili dramatičnu celinu.

Osnovna stvar koja mi je u romanu zasmetala je Velizarova misija i značenje koje Novaković pokušava iz nje da izvuče. Naime, nezadovoljstvo kojim junak odiše i želja da ubije Angusa kog zatiče kao narkomana navučenog na "anđeoski prah", u romanu proizilaze iz krajnje uopštenog izvora: junak dolazi iz Srbije, ratovima, korupcijom i svakovrsnim haosom ubijane zemlje, gnevan je na Miloševićea, na zle ljude, na tabloide, i ponajviše, razočaran što je i sam postao deo pakla i ništa nije preduzeo da stvari promeni. Ne samo da je ovakva pozadina za junaka i bes koji ga pokreće suviše generički, pa deluje kao da ju je izbacio neki statistički program za procenu duševnog stanja stanovništva, već je i Velizar, kada u par navrata krene sa introspekcijom, izlaže kao hiljadu puta izgovorenu pesmu.

Meni je zasmetao žalopojni ton kojim se Velizar rečima baca na sebe i svoju zemlju i ponavlja kako ništa nije učinio, jezikom koji je esejistički, evaluacijski, pomalo kilav, a u isto vreme, pokušava da nam priđe kao luckasti zajebant koji traži keltskog boga. Spoj bi bio dobar da se šavovi ne vide. Promišljenost sa jedne i nekakva detinjasta vera sa druge strane od Velizara prave junaka koji jednom nogom stoji čvrsto na zemlji toliko da bi ga neko uzeo za portparola u odboru za izlaganje lošeg stanja u kom se zemlja i pojedinci nalaze, a drugom nogom pokušava pomalo izveštačeno da poleti u vazduh kao da ga je nacrtao neki Šagal.

Otuda mi se učinilo da je Velizar sastavljen lepljenjem delova, kao da je autor imao neku celinu u glavi, ali mu se nije svidela, pa je odvojio taj deo koji mu se nije svideo, nije bio dovoljno borben, poetičan, jak i dodao mu iskonstruisani deo koji bi trebalo da ga učini junakom iz romana. Recimo, što, dođavola, Velizar mora da ubije boga Angusa baš zbog Miloševića i tabloida. Iz tog razloga je pokrenut LDP, osnovane NVO, dakle, to su stvari s kojima se budimo i ležemo i sad Velizar, iz tih razloga, nadigao da ubija Angusa. Znam, Aca će mi reći da su sve to ozbiljne i dramatične stvari koje su nas oštetile i ja mu dajem za pravo. Ali, ako su ovi razlozi već hiljadu puta iskorišćeni kao razlog "za novi početak", "za poboljšanje", junak koji ih navodi kao jedine razloge za svoj bes može biti samo junak Marka Vidojkovića, da budem jasnija, to nije junak našeg doba, iako se za takvog izdajeveć proizvod društvenog dogovora o gnevu  - reč je o zombiju.    

Onog trenutka kada junaci romana prestanu da se prave sa nekakvom budnom svešću i odgovornošću, sa jednim okom na leđima koje motri stanje u zemlji, kako ih pravi i Marko Vidojković, nastaće junaci koji možda ne izgovaraju prave reči, ali su živi. Junaci koji biju svoje bitke, mesto što se zalažu za sve nas i busaju u grudi što nisu bili "dovoljno odgovorni".

Još jednom, nema ljutnje, nadam se.

Obznanili nasdvoje u 12. studeni 2008 19:20:08 | 5 komentara

Plejlista

k

• Beauty Pill - Prison Song
• Secret Shine - Cafe Crash
• Alcian Blue - You Just Disapear
• Audrey - Big Ships
• His Name is Alive - Drink, Dress and Ink
• Crystal Stilts - Crippled
• Croon Silver Jews - Suffering Jukebox
• The Electric Prunes - Are You Lovin’ Me More (But Enjoy It Less)
• The Modern Lovers - Old World
• The Rezillos - No
• The Gaslight Anthem - Great Expectations
• Beulah - Slo - Mo For the Masses
• Paint It Black - Past Tense, Future Perfect
• NOFX - Vanilla Sex
• The Middle Class - Out of Vogue
• Cultural Amnesia - I Found Out
• Provokacija - Boce
• The Red Sexy Band - I Dont Care About Politics
• Nobunny - Chuck Berry Holiday
• Beneva Vs. Clark Nova - His Freefloating Affection
• Reaching Quiet - Split Screen

m

• Bohren & der Club of Gore - Karin
• Extra Life - The Refrain
• The Robotanists - Wait A Minute Here
• El Perro del Mar - Somebody's Baby
• Left Lane Cruiser - Riverwalk
• The Robotanists - Slow Motion
• Tobacco - Tape Eater
• Clutchy Hopkins - Horny Ticle
• Coconot - Tao
• Raphael Saadiq - Keep Marchin'
• MF Doom - Coca Leaf
• DJ Logic - Rat Pack
• Madvillain - Can't Reform Em
• Immortal Technique - Peruvian Cocaine
• Hieroglyphics - At the Helm
• Tobacco - Side 8 (Big Gums Version)
• Arsonists - Venom
• 40 Winks - One Button
• Tobacco - Backwoods Altar
• Peanut Butter Wolf - Break Em Down
• Anti Pop Consortium - Lazarus Pit
• Krsh - Zaljubljeni par
• Treepeople - Something Vicious for Tomorrow
• Kandakodzainebojsa - Svetla
• Parts & Labor - The Gold We're Digging
• Krsh - Sirotinju
• Petrol - Sve jedno je
• Te' -?????????????????????????????? (druga s najnovijeg albuma)
  
• Petrol - Beirut
• Buraka Som Sistema feat. Pongo Love - Kalemba (Wegue Wegue)
• Coconot - Conservad El Rayo
• Tobacco - Hairy Candy
• Buraka Som Sistema - IC19
• The Chrome Hoof - Tonyte
• Go-Neko! - Mike Ontry

k

• Ruby Suns - There are Birds
• El Guincho - Costa Paraiso
• Laurel Aitken - Skinhead
• Kontraritam - Mis Ska
• Quantic - Death of the Revolution
• Porn Sword Tobacco - Giftwrap Yourself, Slowly
• Kings of Convenience - Caymon Islands
• Coastal - Cinder
• Ayo - Down On My Knees
• Urban Species - Blanket
• Mlle Caro and Franck Garcia - Always You
• Unrest - Cherry Cream On
• The Last Shadow Puppets - My Mistakes Were Made For You
• Saturday Looks Good To me - Alcohol
• The Magnetic Fields - I Think I Need a New Heart
• Krš - Zaljubljeni par
• Left Lane Cruiser - Riverwalk
• Provokacija - Moderna omladina
• Dirtbombs - Sherlock Holmes
• Treepeople - Filter
• Mount Eerie - Domesticated Dog
• Deerhunter - Agoraphobia
• Nada Surf - Sleep
• No Age - Things I Did When I Was Dead
• Unrest - Yes She Is My Skinhead Girl
• Munly and the Lee Lewis Harlots - The Leavening of the Spit-Bread Girls
• K’Naan - Voices In My Head
• Kontraritam - Obojeni grad
• Immortal Technique – Harlem Streets
• South Side - Ko je koga
• Paul Anka - Jump
• The Death Set - Moving Forward
• Born Ruffians - I need a Life
• Guillemots - Trains to Brazil
• James Yorkston And the Athlete - Surf Song
• {{{Sunset}}} - Dear Friend
• Ask Me About My Invisible Enemies - Coral Song

m

• Inside Out - Burning Fight
• Vision - Falling Apart
• Battery - Young Till I Die
• Token Entry - Integrity
• Todd - Miss Longhorn Speedway
• Mac Blackout - Voodoo Doll
• High Dependancy Unit - Grace
• Don Caballero - Celestial Dusty Groove
• Adebisi Shank - Mini Rockers
• Conifer - Surface Fire
• Stellardrive - Turbulences (A Nice Day To See All The Damages Done)

Obznanili nasdvoje u 12. studeni 2008 14:20:08 | 5 komentara

Brod na površini i u dubini

Pošto se deo dvojca Bivši i Sadašnji uozbiljio :), uletela sam ja sa rezervne klupe, pa ćemo, posle duže vremena, nasdvoje sutra uveče ponovo  deliti DJ kormilo u Brodu.

Bolja polovina je spremio domaću alternativu, novu i nešto stariju stranu alternativu, hardkor pank klasiku i malčice repa, a za posle ponoći je obećao postrok, koji će preći u postmetal :)

Ja svoju listu tek pravim, ali za sada ima dosta nekog panka, a zaposeo me pomalo duh DJ Đeneralčeta pa će se potkrasti i po neka hip-hop stvar. I, naravno, biće popa da se Brod održi na površini, i baš sasvim ne zaroni u dubine.  

Dobrodošli u naše košmare i snove!

Obznanili nasdvoje u 10. studeni 2008 19:04:21 | 5 komentara

Bohren & Der Club of Gore - Dolores (Play It Again Sam/IPECAC)

Posle novog oglašavanja grupe Notwist, i druga velika nemačka a alternativna atrakcija, milhajmska skupina Bohren & Der Club of Gore nedavno je objavila svoj šesti album - Dolores.

Slično pomenutim zemljacima, i Bohren... postoji veoma dugo i ne stidi se svojih teškogitarskih korena oličenih u svirci grupe Black Sabbath. Za razliku od Notwist,  naši junaci tih korena se na svom muzičkom putešestviju nisu suštinski ni odrekli, već su ih samo transponovali na drugi, viši nivo.

Džez sa gitarama nikad nije preterano dobro išao, nešto je na tu temu krajem devedesetih pokušavala njujorška Candiria, no i oni se na kraju prodaše đavolu zelenog lika a brke ne omastiše. Švabe s druge strane, postižu težinu i teskobu sjajnom upotrebom tišine, ubedljivo pokazujući da upravo ona može biti teža od buke bilo koje snage. Slušajući ih, stiče se utisak da je zaista neki vrsni džezer seo da svira pošto šest meseci nije iz plejera vadio doom/stoner/sludge.

Bez rifova i solaža, melanholični i daleki, a opet vrlo topli i prisni ako slušaocu pođe za rukom da pomeri gvozdene kapije ovog albuma, B&DCoG nas pozivaju u skute noći svojim strpljivim i zahtevnim izrazom. Stari lisac Majk Peton nije dvaput razmišljao kad je ove careve pozvao na svoju etiketu, i sad može da se šepuri i činjenicom da na svom lejblu ima prve perjanice death jazza - što je kovanica koju sam video kao opis četvrtog albuma grupe - remek delu Black Earth (2002), uspostavivši respektabilni kult ovog kriminalno potcenjenog benda u raznolikim supkulturnim auditorijumima.

Svojim kvalitetom, Dolores nimalo ne zaostaje za svojim prethodnicima, pozivajući nas u skute noći, u crnu rupu koja ništa ne pamti jer predstavlja sve. Bazični džez instrumentarijum potmulih basova i isprekidanog, doomerski sporog ritma, morfinski čisti sve pred sobom, potpomognut vibraharpima i sličnim neobičnim spravicama koje dočaravaju moć sutona. Kao i  na svojim prethodnim albumima, duboko zagledani u sebe, B&DCoG ne sviraju egzistencijalnu tamu, već mrak postojanja svira kroz njih.

Karin

Obznanili nasdvoje u 9. studeni 2008 3:59:16 | 8 komentara

Evolucija

Zaista sjajni tekstovi literarno kvalitetnije polovine nasdvoje u poslednje vreme obavezuju da i moja malenkost ne izlazi sa bilo čim pred malobrojno ali verno čitateljstvo. Zato i nisam blogu davao veštačko disanje nekom od vesti iz nesvesti, zloupotrebljavajući privilegiju da zlorabim čemer agencijskih miševa, koji na veoma mučan način zarađuju za leba tako što se štekuju za dijakritičke znake... ovaj... forsiraju ošišanu latinicu, videli ste već.

Ako se kojim slučajem neko zapitao zašto više nema 3747686096345645 mojih tekstova nedeljno, zašto nema svih tih divnih recenzija koje vam nimalo ne nedostaju i neće vas zavesti da preslušate albume o kojima se u njima piše... Odgovor je nova verzija Pro Evolution Soccera  - ona koja u staroj dobroj tradiciji ove neponovljive video igre nosi narednu godinu u svom imenu.

Ceo život sam naložen na video-igre a realno nisam neki gejmer, ne znam da li uopšte i postoji relevantna video-igra koju sam prešao u životu. Na sada već mitskom gejmboju sam milijardu puta stigao do poslednjeg bosa u Super Mario Landu ali ga ne pređoh nikada. Sećam se još pre xxx godina (tek se raspadala SFRJ) kad su mi se matorci razvodili, a ja pričao s mojom pokojnom nanom kako bih mnogo voleo da imam to poslednje čudo tehnike Komodor 64, ona me pitala kol'ko košta, ja joj rekao soma maraka, pošto mu je tad to bila cena, a ona mi reče to je iluzorno...

Da ne širim priču, neobjašnjivu strast prema video-igrama verovatno vučem iz tog mladalačkog doba, ta bolest je i nastala kao posledica uskraćenosti, pa mi se i sad često dešava da zaboravim i svet i sebe igrajući se. Poseban pakao je bio kod bivše žene kad sam uzeo od Karana MAME emulatore i potpuno zaboravio na nju, što mi ona nikad nije oprostila. Znam za još neke slučajeve raskidanja nekih veza zbog video-igara (hint: Championship Manager - koji proždire vreme), a realno, ne postoji džabe na fejsbuku grupa "Video games stole my boyfriend". Osim na drugu ženu, vaše žene & devojke mogu ispoljiti toliki stepen ljubomore još samo prema video-igrama. To je zato što osećaju da im se čitavi predajemo, onako kako one misle da bi samo njima trebalo.

U toj priči, serijal Winning Eleven/Pro Evolution Soccer igra centralnu ulogu. Navučenost na tu igru zadobijalo je razmere epidemije, a dobro je igrati, savladati, poniziti i obrisati patos nekim od prijatelja je pitanje časti, bar u krugovima u kojima se ja krećem. Toliko da nekad, dok čoporativno gledamo fudbal, neko naglas prokomentariše - koliko je bratski realan onaj fudbal...

Počelo je smrdljive 2000, ili je u pitanju bila grozomorna '99, biće da je ovo drugo, ne ponovila se nikad više, Zvezda je na neki jadan način izgubila od Grobarije 2-0, a ja sam, onako nazovi studentast i besposlen krenuo peške do grada, kod mog prijatelja, druga i pobratima koji će za ovu priliku biti označen prepoznatljivim nadimkom Kocoš (ljubi ga brat). E došao sam kod njega i onda sam tu odigrao prvu partiju Winning Elevena, ne sećam se više ni koji je nastavak bio. Do tad sam igrao ono smeće od Fife, posle toga veoma retko.

Pošto ne volim da gubim, a bio sam u zaostatku za ostatkom ekipe, morao sam mnogo da vežbam, i na početku nije išlo glatko. Draž ove video-igre krije se u činjenici da je ona medijum tvog duševnog raspoloženja koje se po difoltu prenosi na teren, pa ako si smoren, umoran, nervozan ili rasejan, to će se sve videti na zelenom tepihu. A pesma će ispuniti stadion ako si fokusiran, što je efekat koji se, bar u mom slučaju, nekad postizao nekontrolisanim pušenjem marihuane, mada je Kocoš u nekim trenucima posezao i za slatkišima. Nije mu pomoglo.

E sad. Nas nekolicina se skupi u jednoj zatvorenoj prostoriji da bi igrala turnir. To se ponavljalo godinama, i opalo na intenzitetu u poslednje vreme, jer se više nema vremena za izvoz, a i kod jednog ortaka koga ćemo krstiti umetničkim imenom Kum gde se igra PES više ne dolazim jer smo se posvađali između ostalog i zbog video-igre. To nije sve, dešavalo mi se x puta da potpuno poludim (jednom sam čak i sam sebi krenuo da dajem golove, čega se moji prijatelji rado sećaju), mada nisam nikad, kao neki, bacao džojped o pod ili izlazio iz igraonica. Eto, čak sam prošle godine izgubio 30 evrona u Kragujevcu, zato što je lik koga ćemo zvati Žumanjak, u međuvremenu kupio Soni i objasnio mi neke stvari sa prokletim Česima, a ja sam naivno verovao da je to onaj isti Žumanjak kome sam pravio decu do pre neku godinu svaki put kad se sretnemo ispred televizora.

Bilo je i nezaboravnih trenutaka trijumfa, kao na primer kada sam sa igračem manje isprašio mog glavnog rivala koga ćemo zvati Trša sa 4-1 u finalu jednog neopisivo jakog turnira, da je čak i on, koji nikad  u životu ne odlepi  odlepio. Sa njim sam najviše partija odigrao u životu, jer nismo blejali po kafićima, već smo, ako ne odemo da se kockamo, vreme prekraćivali u igraonicama i tako se socijalizovali. I on je igrao sa prokletim Česima, razvivši do tančina smorenu igru sa dve varijante - ili će ti Šmicer dati gol sa strane, ili će ga Koler zabiti glavom. Kompleks je postojao, ali je razbijen prošle godine kad je Trša popio osam komada za deset minuta. Od tada i na ovo neviđeno gotivljenje dugo 22 godine, ga gotivim još više jer je u tom nezavidnom momentu pokazao retko viđeno dostojanstvo.

Kopije Evropskih prvenstava su bile vrhunac sveg tog ludila koji je prouzrokovao mnogo teških reči, kukanja & drhtanja (originalni izrazi koji označavaju verbalno ispoljavanje nezadovoljstva trenutnim rezultatom), svađa i neprospavanih noći, kao i vrlo dirljivih momenata (npr. kad sam u sedam ujutru uvodio Kocoša u merak slaganja nes kafe sa  pljugom - "prvo uzmeš gutljaj, pa onda povučeš dim, provaljuješ kol'ko jebe kevu?" - neprocenjivo, koliko smo jaki bili tad!!!). Na prvom Euru 2000, kod Cere na gajbi igralo nas je 12, a četiri godine kasnije i svih 16 (ili je bilo 14-15) u jednom muzičkom studiju negde na Novom Beogradu. Izvlačili su se i timovi napisani na ceduljama, svi su morali da se učipe za rentu, piće i nagrade, grupe su bile preslikane kao na Evropskim prvenstvima tih godina, znači fanatizam do kraja.

Naša ekipa je oba puta pokazala superiornost na terenu u odnosu na likove iz metalske ekipe koji su takođe uzeli učešće na turniru, znači bez sumnje smo najzatrovaniji pričom. Što se tiče rezultata, prvi put me Trša isterao u četvrtfinalu, drugi put Kocoš u polufinalu, al' sam tad završio treći jer sam u borbi za bronzu pobedio indisponiranog Kuma, koji je polufinale izgubio od Džonija u penal seriji koja se završila rezultatom 17-16.

Svaka čast svima koji su stigli dovde. Nedavnom promenom posla, izborio sam se da pratim i igračku scenu, ispravljajući tako ukorenjenu nepravdu u našem društvu po kojoj je igromanija stvar za decu, koja kvari decu i slične bapske priče na tragu onih po kojima deci ne treba puštati nasilne filmove,  već ih treba vaspitavati pod staklenim zvonom. Na novom poslu nije baš sjajno a na sve to stigao je i novi PES, koji sam u starom dobrom maniru krenuo da gustiram u straobalnim količinama, potpuno zaboravljajući na sat i svet oko sebe. Naravno, spremam se već nedeljama da se i poslovno posvetim fenomenu Evolucije, na radost svih studenata, ali još gledam kako da ne budem ličan.

U odnosu na neke ranije verzije PES 2009 je dosta lošije urađen, jer realno postoji samo nekoliko načina da se postigne gol što za posledicu ima smanjenje igračke atraktivnosti. Ali zato, tu je Become A Legend mode u kome možeš da napraviš poletarca s tvojim likom i vodiš samo njega kroz krvavu fudbalsku karijeru počevši od navršenih 17 leta života. Naravno, nisam časio ni časa, momentalno sam importovao fotku i napravio mutanta koji podseća na mene i sad pravim Legendu, što je videla i ljuća polovina nasdvoje i iskreno se obradovala viđenim, rušeći do tada ukorenjeni ženski stereotip. Inače, to je koncept koji je prvi FIFA razvila i generalno se ovaj igrački večiti derbi dosta promenio u poslednjih nekoliko godina koliko nisam pratio zbivanja.

Nekad je FIFA imala sve žive licence za prave timove i imena igrača, i realno dosadnim gejmplejem dok je PES bio poslastica za igranje sa raznim Miralovicima, Stojkavicima, Keznanima i ostalim likovima (zaboravio sam da kažem - ja stalno igram s našom reprezentacijom). Danas je situacija unekoliko drugačija, PES ima licencu na Ligu šampiona, u kojoj sam s raspalom Zvezdom pre neku noć u šest ujutro uspeo da stignem do osmine finala. Da... ima i Zvezda....

Ali Become A Legend mode je razlog zbog čega su moji ionako tamni i veliki podočnjaci izgubili i ono malo valera. Zaboravljam na dnevni novinarski čemer resetujući se noću PES-om. Zovite me fanatikom i budalom, meni ta video-igra dosta znači. Cilj ovog ogromnog entrija je bio da probam da dokučim zašto sam toliko vezan, ali nemam validan, zdravorazumski odgovor.

Kao i sve ostale fatalne ljubavi, i ova u sebi krije neku misteriju. Ponekad je i mrzim, kada vidim koliko je sati i kada je lopta okrugla pa na ćoše, što je praksa koja se ponavlja godinama, ali izgleda da sam doživotno navučen i tu nema leka. Ponekad se ipak setim da je to samo igra, pa se nasmejem, kao pre neku noć kad sam lažirao jedan meč i odmah se pokajao. Ali da ima moć da te ponese kao malo šta, ima. To može da potvrdi i moja najbolja prijateljica D. koja je PES lekciju savladala tako što ga je izbrisala sa harda, što joj, naravno, nisam nikad oprostio. Moram spomenuti i novopečenog Tatu, s njim sam dosta vremena proveo igrajući balfu,  posebno izdvajam jednu priliku prošle godine kad smo pikajući loptu, zajedno s Tršom popili flašu vinjaka. Heh, to su bili dani.

Među šačicom koja je dovde stigla možda ima i onih koji me žale - u na šta ti trošiš vreme momče fazonu, i ponekad im dajem za pravo. Ali kad malo razmislim, sve bih opet isto uradio, pogotovo kad pomislim da sam za sve to provedeno vreme mogao da postanem gangster, da me zgazi autobus, da se zaljubim u kučku ili da mi se dogodi nešto podjednako bezizlazno, nešto što čak ni svojim neprijateljima nikad ne bih poželeo da im se desi. Srećom, ništa od toga, ja sam samo igrao svoju igru.

Hvala na pažnji.

Obznanili nasdvoje u 7. studeni 2008 6:10:55 | 1 komentara

Stop-Loss (2008.), Kimberly Peirce

Da mi za oko nije zapalo da je ovaj film režirala Kimberli Pirs (il kako joj se već čita prezime), sudeći samo po sinopsisu (još jedan film o mukama američkih vojnika u Iraku), verovatno bih ga preskočila. Al, pošto mi je u sećanju ostala po filmu Boys Don't Cry, jednom od mojih omiljenih filmova u kom je Hilari Svonk odigrala najbolju ulogu u svojoj dosadašnjoj karijeri, odlučila sam da pogledam.

Inače, emocije su mi zbrkane kada vidim da je reč o filmu koji se bavi ratom u Iraku iz američke vizure. Uvek pomislim, ne zanima me drama američkih vojnika tamo, ko ih tera da idu i prvo na šta pomislim je majka vojnika iz filma Majkla Mura, Farenhajt 9/11, koja stiska američku zastavu i, nakon što joj je sin poginuo, odlazi pred Belu kuću kao pred hram. Uhvatila sam sebe da na mladiće koji idu u taj rat ne gledam kao na ljude, već na nekakve mašine američkog sistema, na drogama, parama, da me ne zanima šta im je u glavama, da ih vidim kao onog zlog povampirenog vijetnamskog redova iz Univerzalnog vojnika koji ima laser umesto pogleda. I da, prema tome, ne mogu i ne želim da znam za njihove ratne drame. To bi mi bilo kao da mi neko dođe sa video igrom recimo Tomb Rider i pokuša od nje da napravi ozbiljnu dramu. Eto, tako.

E, sad, ne pitajte me kako onda mogu da gledam ratne filmove o II svetskom ratu (koje čak i volim da gledam) i da se saživljavam sa dramama vojnika sa ove ili one strane. Dolazimo do toga da postoje neki pošteni i nepošteni ratovi što je, po mom mišljanju, apsurdno. Nekada su se o ratu mogli praviti i filmovi komedije (M.A.S.H., Kelijevi heroji,1941, Alo Alo), ljubavne drame, a danas su svi ratni filmovi antiratni filmovi, tj. filmovi koji, koristeći se objektivnim vizurama (tako što je gl. junak novinar ili, još bolje, supruga nestalog novinara, pa čak i univerzitetski profesor čiji studenti idu u rat, kao u Lions for Lambs), a kada dođe do bojnog polja, eksplozije i ranjavanja i smrt ne snimaju se filmskom, već kamerom iz ruke, po mogućstvu, barata se kvazidokumentarnim snimcima koje tobož snimaju sami vojnici kao video pisma koja šalju kući. Jednom rečju, reditelji i pisci beže u to «civilno» i «neutralno» ćoše i sa zgražanjem, nemoći i sa distance posmatraju pakao u kom nema razlika, u kom su svi žrtve.

Ovakvo odbijanje ne da se zauzme bilo kakav stav osim antiratnog, već da se čak rat pusti na film kao pojava, da se pusti bilo kakav glas osim krika žene udovice majke, sestre, deteta, doprinosi da se na rat gleda kao na neki užas koji dolazi sa neba, a svi smo samo nevini posmatrači, stradalnici. Da se razumemo, bilo je ovakvih filmova koji idu na prikazivanje ratnih užasa kao takvih, umesto da rat propuštaju kroz špijunski, akcioni ili kakav drugi žanrovski odvod, i ranije, ali skoro nikada nisu bili toliko neiskreno  i zaplašeno pacifikatorski raspoloženi. Naime, Selinovo «Putovanje na kraj noći» ili  Klanica broj 5, te film Kvaka 22 (i roman iz kog je nastao) antiratni su romani i filmovi koji ne posežu za posrednikom u vidu lekara, majke, ili bilo kog «nevinog i objektivnog» ljudskog bića. Oni prikazuju rat bez distance kao apsurd. I iskreni su zato što ga ne dovode u vezu sa realnošću kakva nam je poznata i iz koje svakako mislimo da je rat užasan. Oni rat prikazuju kao jednu sasvim drugačiju realnost u kojoj naprosto prestaju da važe pravila, principi i ponašanje do kojih se u mirnodopsko doba ili na teritoriji nezahvaćenoj ratom drži. Baš zato su iskreni i baš zato su potresni, jer, odbijajući da nam daju tu mirnodopsku poziciju (koja je, na neki način, pokušaj autora da se naprosto oglasi i izjavi da je protiv rata, ko da mi ostali nismo) spram užasa rata, pokazuju katastrofalni rez preko kog, kada se pređe, jednostavno počinje užas.

Da ne tupim dalje o ovome, al mnogo sam o tome razmišljala, zašto mi je gadno da gledam filmove o ratu u Iraku, zato što ih gledam iz vizure nekog kog su Amerikanci bombardovali, nekog ko je protiv ovoga ili onoga u američkom totalitarnom sistemu itd. Ali, kada se sve to skloni, tekstura rata kao posebne realnosti i položaj bilo kog čoveka u takvoj posebnoj realnosti zaslužuje da bude u drami, bez obzira što je šira, ideološka il kakva god drama i moj odnos prema njoj ovakav ili onakav. Ali, samo onda, kada se u prikazivanju te teksture vidi da autor nije naprosto opšteljudski gadljiv, zgrožen pa se tom svojom zgroženošću bavi, već onog autora koji ima hrabrosti da se tom i takvom teksturom zaista bavi, da u nju zađe, mesto da je samo izlaže preko rafova.

Tako sam sela i pogledala Stop-Loss, film koji govori o grupi američkih vojnika koji se, posle isteka ugovora vraćaju u rodni Teksas da bi se ispostavilo da se od njih traži da se vrate na bojište. Reč je o praksi oko koje se neki od američkih vojnika žale sudu (do sada ni jedna od parnica nije odbranjena u njihovu korist), a to je praksa da vojnik, uprkos isteku ugovora, ako je stanje ratno, navodno po naređenju predsednika države bude vraćen «na svoju dužnost».

Sama po sebi, činjenica da se rat kao pojava može regulisati zakonima i da u njoj nekakvi zakoni i prava važe o čemu se dosta diskutovalo povodom držanja zarobljenika u američkim zatvorima pod izgovorom da je reč o teroristima, prikazana je u ovom filmu na primeru jednog vojnika. Neprijatnost do koje se dolazi kada se ukrsti patriotski i zakonodavni rečnik, te status plaćenika i patriote i šta biva kada ovi pojmovi počnu da se međusobno razilaze i kolju, a iz njih, kao crv iz ucrvljale jabuke izmili čovek, prikazuje Stop-Loss.

Prema rečima Kimberli Pirs koja nije napravila film nakon genijalnog Boys Don't Cry, njen mlađi brat se prijavio u vojsku (ako sam dobro shvatila, sa samo 18 godina) i otuda je saznala i bila pogođena pričama vojnika koji su na ovaj način vraćeni u borbu (vojni termin za ovakvo produžavanje roka je stop-loss).

Film se na neki način sastoji iz tri dela, od kojih prvi prikazuje rat na onaj neutralni način kako sam gore pomenula, dakle preko kamere iz ruke, kroz fleševe koji spajaju ubice i žrtve u kolaž paklenih slika sveopšteg razaranja. Drugi deo je neka vrsta posttraumatskog boravka u Teksasu nekolicine vojnika koji su «odslužili svoj dug državi», praćen svim onim detaljima o susretu vojnika sa zahtevima «normalnog života», verenicama, majkama, očevima i zajednicom koja ih dočekuje kao heroje. Treći deo je neka vrsta drumskog filma tokom kog glavni junak, sa devojkom svog najboljeg druga koja mu pomaže, beži pred vojnom policijom jer je pozvan da se vrati u rat. Kraj je potpuno neočekivan i, kako sam naišla na netu u više navrata osuđen kao patriotska propaganda, ali ja ga nisam tako videla.

Kimberli je uradila pošten i hrabar posao, jer se usudila da, umesto iz vizure nedužnih, za glanog junaka uzme vođu jednog američkog skvoda i, bez ikakve patetike i nasilnog izvlačenja osuda ili pohvala, antiratnih ili patriotskih lamenata, prikaže njegov pokušaj da se vrati iz rata. U tome, ona jasno iscrtava ratnu mapu i u mirnodopskom Teksasu, pokazujući na koji način se izbledela američka zastava uporno pegla, potpomognuta vojnim i državnim autoritetima, a baza za doček heroja, kao pozornica, rasklapa da oslobodi prostor za bauljanje kroz mrak i strah. I to kako se rat hrani strahom i pretače vojnike u mesto iz kog su potekli i koje ih naprosto izbacuje kao strana tela koja više ne mogu da se adaptiraju.

Za razliku od većine filmova o skorijim američkim vojnim intervencijama, ovaj ne beži u stranu, već pokušava da se, bez puno lamentiranja, suoči sa konkretnim ljudskim sudbinama koje su, makar mene, dok sam film gledala, potresle.

Obznanili nasdvoje u 6. studeni 2008 17:14:50 | 7 komentara

Mediteranski brevijar, Predrag Matvejević (V.B.Z, Zagreb, 2007.)

Predrag Matvejević za sebe kaže da boluje od insulomanije (ili otokomanije), bolesti «direktnih potomaka Atlantide, onih koji su opijeni otocima», te da je pisanje "Mediteranskog brevijara" pokušaj da svoj duh od nje izleči i oslobodi.

U pitanju je mala enciklopedija Mediterana, rečnik, istorijska čitanka ali ujedno i intimni vodič kroz Mediteran koji ga u isto vreme objašnjava i mistifikuje.

Na momente, ova knjiga deluje kao ozbiljno naučno delo koje na jednom mestu (p)opisuje, sakuplja i definiše reči, pojave, istorijske činjenice, literaturu koje Mediteran oslikavaju kao geografsku oblast, a na momente kao da ste iskopali nekakav arhaični pergament koji je pisao neki pradavni putopisac koji se često otiskuje i u sanjalačke i pesničke vode, bajanja rečima, ne bi li more pripitomio za mirnu plovidbu.

Iz želje da klasifikuje sve što se može naći i napisati o Mediteranu (od sastava tla, preko vetrova, morskih struja do vrste mornarskih čvorova) Matvejević se vrlo lako otiskuje sa obala definicije u duboko more snoviđenja i prepušta pustolovnom pevanju nekakve ode moru, njegovim obalama i karakteru, kao da je po sredi neki entitet koji se, samo kroz popis činjenica ne može uhvatiti.

Ono što je mene oduševilo je piščeva strast prema popisivanju pojmova i reči, traganju za njihovim poreklom i značenjima. Stil je čudna mešavina naučnog i pesničkog, pa se tako, u opisivanju i definisanju pojedinih elemenata (geografske karte, brodovi, otoci, biljke, ribolov, legende), Matvejević toliko opije da iz definicija pređe u tautologije koje više za cilj nemaju opis i približavanje pojma, već su odraz nekakve sakupljačke strasti, kao da su same reči nekakvo blago koje se mora sačuvati od zaborava. I tako reči, umesto da se koriste u svrhu značenja i opisivanja, da budu puki alati, postaju sadržaji po sebi, dokaz o postojanju Mediterana i njegovog neuhvatljivog bića.

Tako opijen, Matvejević napušta želju da definiše stvari i pojmove, već se prepusti nabrajanju, gotovo besmislenom, sinonimima koji od rečnika postaju pesma. To zrno ludila i potpunog prepuštanja temi, strast prema onome o čemu se piše retka je i zato mi se ova knjiga sviđala čak i kada me je, da tako kažem, u potpunosti ugnjavila. Otprilike kao kada se divite nekome i volite ga zato što se toliko u nešto ulaže, iako sa njim tu strast ne delite, ali u njoj prepoznajete obrise vaših sopstvenih strasti prema nečemu drugom.  Da bi se voleo Brevijar, dovoljno je da se sami ponekad osećate kao otok koji uporno gleda u nekom svom pravcu.

Čini se da je autor posvetio toliko vremena i energije da sazna i spozna sve detalje vezane za Mediteran, obišao ga uzduž i poreko, samo da bi shvatio da o njemu, uprkos svom sakupljanom materijalu, ništa ne zna, što je hvale vredno saznanje, jer će ga retko koji istraživač i naučnik priznati. Pre toga, u krilo su nam izručena sva ta blaga koja je Matvejević uhvatio u svoje mreže nakon niza putovanja, što po Mediteranu, što po knjigama, atlasima i rečnicima.

Posebno mi se svideo deo knjige o otocima, u kome Matvejević primećuje kontradiktornost: otoci važe za mesta mira i osame, pa su tako poslužila kao inspiracija za brojne utopije, kao mesta nedostižne sreće (Atlantida), ali i za mesta progona, na kojima su podizani zatvori i ludnice (od konc logora, preko Golog Otoka, do Alkatraza). Primećuje da su na tri otoka poginula tri velika istraživača – Magelan, Le Perouse i kapetan Kuk.

Sa obzirom da za sebe kaže da ima otočku dušu, sam "Mediteranski brevijar", kao da kreće iz te želje da se istraživanjem pronađe neko mesto mira, jasnoće, razrešenosti, ali mu to mesto stalno izmiče. Tako se svako poglavlje završava nekim poetskim zaključkom, tipa «Tamo gde ne vidimo koren i poreklo reči i stvari, čini nam se da izranjaju iz samog Mediterana», «Postoje vrtoglavice i omame kojima se Mediteran nije usudio dati ime, koje se na kartama ne mogu vidjeti», «Stare nam karte ne mogu otkriti lice Mediterana, već samo njegove bore», koje naglašavaju neuhvatljivost priče o Mediteranu – uporedo i uprkos jakoj želji da se svi elementi Mediterana uhvate u opis i definišu (preko opisa, epiteta, nabrajanja sinonima), stalno provejava zaključak da ono što Mediteran jeste izmiče svakom opisu i definiciji, pa tako, samo to nabrajanje definicija stvara utisak nekakve nedodirljivosti i nedostižnosti, kontradiktorne činjenice da koliko god se reči sakupi koje označavaju nekoga ili nešto, rečima izmiče i iz njih beži ono što nešto stvarno jeste.

Matvejević koji je ovoga svestan, poput Hemingvejevog starca, nakon duge i mukotrpne borbe sa ogromnom ribom koju želi da savlada, uspeva da dovuče samo skelet kao dokaz svog doživljaja, od ove nemoći reči pravi poeziju kojom izražava nedodirljivost Mediterana, praveći od njega misteriju i mesto nepresušne lepote. "Mediteranski brevijar" me, po svom spoju naučnog i pesničkog, naposletku podsetio na potez starog ribara koji na svakoj etapi svoje pustolovine, pošto ulovi dragocene primerke, pokida svoje mreže i pušta ih na slobodu.

Obznanili nasdvoje u 6. studeni 2008 7:53:23 | 1 komentara

Predsednička lakrdija

Već svi znate, Amerikanci su dobili novog predsednika, čoveka koji je obećao nadu, promene, reforme i sve u tom fazonu, nešto kao DOS 2000. 

Svejedno, nas to ne zanima, jer će Obama nastaviti istu politiku prema Srbiji, tako da od vajnih promena ni traga ni glasa. Za slučaj da su neki zaboravili, pošto mnogi potiskuju, to će biti nastavak politike koju je vodio Buš i njegov prethodnik Klinton, poznat po dimu i krvi na ovim prostorima, ubijanju dece, žena, starih ljudi i civila, sankcijama, redovima za hleb,  odgovoran za medijsku satanizaciju i demonizaciju, propalu mladost, gospodu u trenerkama,  zlo u ljudima. Ono što je još gore po nas, vraćaju se na scenu i dušebrižnici i usrećitelji malih naroda poput onoga vola Holbruka i Bajdena, neopevanog dripca (termin kojim je njegov sin nazvao Srbe na jednoj konvenciji, ima na jutjubu).

Neće proći mnogo vremena pa da ostatak sveta i sama Amerika smogne snage i prihvati da su Obamina obećanja, koja su se dakako dosta menjala kroz predizbornu kampanju, neostvariva. Sladak se paradoks krije u činjenici da je prvom crnom američkom predsedniku manevarski prostor u odnosu na svet sužen na prilično sličan način na koji je Srbiji SAD vezala ruke. Propast berze izazvan treš kreditima, realno smanjenje zarada, i što je najvažnije - strmoglavi pad reputacije globalnog eks-hegemona.

Zato će Obama prvo upregnuti moćan propagandni aparat kako bi malo popravio imidž svoje zemlje, ali to mu baš i neće poći za rukom, pošto nema ništa u rukama - porazi u Iraku & pogotovo Avganistanu, nepostojanje konca da se zašije budžetska rupa i generalno slom neoliberalne paradigme, kojoj Obama nipošto nije nesklon, nikako neće biti materijal za kočoperisanje. Da ne pričamo o kineskom i ruskom izazovu, koji dugoročno izgledaju mnogo ozbiljnije i promišljenije od poslovičnog američkog pumpanja mišića.

Naše je da ne pristajemo na ucene koje nam se spremaju iz poznate kuhinje a pogotovo na specijalitet kuće - široki brejnvošing u naredne četiri godine, sa jednim jedinim ciljem - da Srbija postane NATO poligon odnosno satelit. Drug Manter, dok ga ne smene, ima samo taj zadatak, pošto je odlično ispinovao srpsko javno mnenje debelim štapom i mršavim šargarepama. Njegov naslednik će, nešto mi govori, biti još prefriganiji, jer će poput onog nesrećnika Vorena Zimermana, biti opsednuti ljudskim pravima i drugim usrećiteljskim izumima upotrebljenim u neokolonijalne svrhe.

Dosta se spekuliše i sa mogućnošću atentata na novog predsednika, toliko da to zadobija paranoične dimenzije. Moja je procena da u ovom slučaju ništa nije isključeno. No ipak nam je milije da se držimo suštine - izbor Obame za predsednika neće ništa bitno promeniti, osim možda percepcije same politike. U slučaju atentata, sledi mitifikacija, ali dobro, taj mehanizam smo već gledali i što bismo sad opet gubili vreme. A američki izbori i jesu, bar u našem slučaju, gubljenje vremena.

Obznanili nasdvoje u 5. studeni 2008 15:41:21 | 11 komentara