Postovi
Vidimo da smo čitani...
...Ali, lepo bi bilo da ostavljate i neke komentare osim što nas čitate. Hvala!
Obznanili nasdvoje u 24. prosinac 2007 0:07:01 | 0 komentara
Percee P - Perseverance (Stones Throw)
Etiketa "Stones Throw" iz Kalifornije već je dugi niz godina skriveni dragulj kada je u pitanju crna muzika. Radovi dva producenta Peanut Butter Wolfa i Madliba pod brojnim inkarnacijama ovekovečeni su na ovoj etiketi, a s obzirom da se radi o uradcima koji su žanrovski različiti, njihove jedine konstante su fascinacija crnačkom muzičkom prošlošću i vrlo visok kvalitet.
Percee P je pre 36 godina rođen u Bronksu i repuje već maltene 30 godina, od čega je polovinu tog vremena prisutan u andergraundu. Životni put mu se ukrštao sa mnogim danas poznatim reperima, sa kojima je sarađivao gostujući im na izdanjima.
Zanimljivo, ovo mu je debi album, iako je njegov glas ovekovečen na mnogim pločama, od kojih je svakako najznačajniji klasik "Endtroducing" DJ Shadowa. Peanut Butter Wolf ga je upoznao tokom turneje po Istočnoj obali pre nekoliko godina, i oduševljen njegovim umećem, doveo ga u Los Andjeles. Zahvaljujući vezama, na mesto iza gramofona stao je autentični DJ genije Madlib, čiji brojni radovi u poslednjih nekoliko godina (Lootpack, Quasimoto, Madvillain) po pravilu predstavljaju vrhunac ne-korporacijskog hip hopa.
Na ovom albumu, u svakoj sekundi se čuje idejna povezanost DJa i MCa u želji da pokažu šta je to pravi hip hop sa pozicija fanatičnog hip hop purizma. Percee P svojim ultrakomplikovanim rimama i impresivnim a karakterističnim izvođenjem predstavlja autentičan glas ulice, dok Madlib iznova zapanjuje svojim uvidom u muzičku arheologiju i retkim darom da izvrši tranziciju starog u novo a da to nipošto ne zvuči retro, već, sasvim suprotno, potpuno futuristički, bar deset godina unapred.
Imajući sve to u vidu, jasno je da Percee Pijev debi pleni multifunkcionalnošću i podjednako dobro zvuči i na slušalicama i u kolima i na podijumu. S obzirom da na njemu nema "filera", preslušavanje ovog izdanja je poslastica za sve koji drže do svog ukusa i opšte kulture kada su savremeni muzički tokovi u pitanju, budući da je ovo izdanje u okviru ovogodišnje produkcije u samom vrhu hip hop ponude.
I gosti na ovoj ploči daju svoj doprinos kvalitetu ove ploče, čineći od "Perservarance"-a album koji je dostojan predstavnik svog žanra, i kao takav, pogodan za razbijanje stereotipa koji poput senke prate hip hop u glavama neprosvećene većine.
Obznanili nasdvoje u 22. prosinac 2007 22:37:22 | 1 komentara
Heroin And Your Veins – Dead People’s Trails (Solina)
Ako ste u potrazi za savršenim noćnim saundtrekom Janne Perttula iz finskog grada Tamperea je definitivno vaš čovek. Pod imenom Heroin and Your Veins on je sublimirao svoja dvogodišnja istraživanja zvuka na temu tame, usamljenosti, piljenja u jednu tačku i mentalne nestabilnosti.
Perttula iz skromnog i svedenog instrumentarijuma koji mu je pri ruci izvlači maksimum. Dok jeftina ritam mašina štekće u ritmu pulsirajućeg basa, on prevlači svoju gitaru unikatnog zvuka kako bi dočarao uspone i padove suočenosti sa samim sobom u okrilju tmine, kada spoljašnji svet potpada pod vlast parasimpatikusa a unutarnji zaigra svoj ples senki po zidu.
On sam kaže da bi Heroin... teško mogao da nazove projektom jer projekti imaju svoju misiju, dok je on nje oslobođen. Priznaje da ne zna da peva, i da je lišen lirskog talenta. To nipošto nije nedostatak, jer u njegovom slučaju muzika priča sama za sebe. Bohren and der Club of Gore, Nick Cave, možda i Tindersticks i slični tamnoj strani života skloni autori su koordinate Perttuline originalne monumentalne vizije od čije tragičke lepote dah zastaje više od jedanput tokom 50 minuta znalačke vožnje po vaseljenolikoj pustoši kakvu samo život može za sobom da ostavi.
Celom dužinom konzistentan i brižljivo strukturisan, Dead People’s Trails je raspolućen u dve celine. Prva u fokusu ima Ulična svetla i hronološki je određena za 2 sata iza ponoći, dok je druga pomerena dva sata unapred i dešava se na Tavanu. Minimalističke minijature Romantic Dreams, Inverse Revulsion, Absurd i Perverted Dreams jukstapozicionirane su uz punokrvne Sand in Lungs, zaključnu Bad Luck i maestralnu Diet and Cancer, zasigurno jednu od omiljenih muzičkih tema u poslednje vreme kada je ovaj blog u pitanju. Sve one svojom sinematičnošću prizivaju u sećanje filmografiju Dejvida Linča. Stilskom vežbom u kojoj je dokazao međuzavisnost između jednostavnosti i sofisticiranosti, Janne Perttula nam je podario elegični uradak za ponovna iščitavanja i dugo uživanje.
Obznanili nasdvoje u 9. prosinac 2007 19:58:58 | 0 komentara
Aluk Todolo – Descension (Public Guilt)
Ako ste se kojim slučajem zapitali da li se nemački doprinos antologiji savremene muzike tretira sa poštovanjem u recentnoj muzičkoj produkciji s onu stranu šou biznisa, preslušavanjem dugosvirajućeg prvenca francuske trupe Aluk Todolo dobijate nedvosmisleno potvrdan odgovor.
Četiri intenzivne instrumentalne meditacije započinju neprijatnim kaskadama „bele buke“ u najboljoj tradiciji ranih Einsturzende Neubauten, kada se ova grupa iz Berlina narugivala sviračkim konvencijama koristeći motorne testere i slična pomagala umesto uobičajenog instrumentarijuma radi dočaravanja svoje tragične vizije života u civilizaciji. U slučaju Aluk Todolo, čini se da je ovaj uvod vid svojevrsne inicijacije u njihov mikrokosmos po principu „ko preživi pričaće“. Zatim sledi ono zbog čega je ovaj album u samom vrhu ovogodišnje svetske produkcije a to se može definisati jednom rečju – Kraut.
Arogantni Englezi iskoristili su ovu nemačku reč za kupus kako bi označili tevtonske napore u rušenju sviračkih barijera ka onostranom krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih – najočitije u radovima velikana kao što su Can, Amon Duul II, Faust ili Neu!, pa čak i Kraftwerk (sve je to jedna ista priča)... Njihov uticaj na opštu krvnu sliku savremene muzike nije odmah bio očigledan ali post-rock eksplozija početkom devedesetih čiji ugarci i dalje žežu po ognjištima elektrifikovanih nomada približila je ovaj „podzemni“ fenomen rok muzike i mladjim naraštajima.
I gde su Aluk Todolo u ovoj priči? Pa jednostavno, Francuzi sviraju Kraut za 21. vek. Polazeći od radova učitelja, oni vrše tranziciju žanra ka do sad nečuvenom, u hipnotičkom ritmu slikajući očima do sad nevidjene predele. Obrisi blek metal zlokobnosti u atmosferi ploče potcrtavaju magijsku komponentu improvizacije – pošto momci svirku tretiraju kao obred, koje inače izvode u šumi – a i sami sebe definišu kao occult rock. Nadamo se da im se neće nešto nepredviđeno desiti jer se ovakvi albumi ne snimaju svaki dan. Briljantno.
Obznanili nasdvoje u 9. prosinac 2007 18:13:09 | 1 komentara
