Postovi
Mesto #1
Da, ovaj album mi je bio najbolji u protekloj godini. Detaljnija godišnja lista plus još neke zaostale recenzije preporučljivih albuma mogu se na ovom mestu očekivati tamo negde posle Nove godine. Do tada uživajte!
"DIAMOND STUDDED CASKETS" BY {{{ SUNSET}}}
Obznanili nasdvoje u 27. prosinac 2008 1:02:08 | 6 komentara
The Rosebuds - Life Like (Merge Records, 2008.)
Pre nego što se i ovo malo preostalih dana 2008-e ospe u pripremama za put, nekoj čudnoj napetosti koja mene uglavnom uhvati u ovo doba godine - ko da me neki red u kom stojim uporno gura da se pomeram za po korak, a ja imam sve utisak da sam nešto zaboravila, pa bi da zastanem, al ne vredi, ko da smo nanizani na jednu vrpcu - dok se vrat ne ušine od osvrtanja za tim nečim šta bi još valjalo uraditi, sela sam i pustila The Rosebuds, možda poslednji bend u ovoj godini koji me baš oduševio (mada ima još vremena?).
Njih dvoje, Ivan Hauard i Keli Krisp su iz Severne Karoline i izgledaju kao oni muzički parovi za koje ne znate dal su rođaci, il su u vezi ili su prijatelji. Ja bih, sudeći po muzici, rekla da su u harmoniji. Pre ovog, snimili su još šest albuma I, koliko sam uspela da čujem na prethodnom, Night of the Furies, vole da se menjaju, tj. ne drže se nekakvih žanrovskih obrazaca u muzici.
Life Like je album koji ima moć da uspori I primiri ovaj odron pred praznike, da oko glave spusti nekakvu anđeosku i toplu haubu ispod koje se polako razabire staza u metežu tragova. The Rosebuds koriste silu instrumenata (oboje sviraju I bubnjeve I gitare, čuju se daire, zvončići, pljeskanje, a vole da viču aaaa u pesmama oblikujući perspektivu pa pesme nisu teskobne nego se uvek šire kao da vam se stalo otvara vidno polje), ali su pesme do savršenstva složene i smirene.
Prva asocijacija mi je bio Interpol (npr. u Concordia Military Club), ali u The Rosebuds ima više zanosa. Zatim Low (prva, Life Like, pa Black Hole ili In the Backyard) jer poseduju alarmantnost I trezvenost ovog benda, kao da pesma nastaje pred zoru u trenutku kad se strah I iluzija I želje tope a ostaje prosta istina (I’m wild but I’m not free). Preciznost i odsustvo svakog besa u spoznaji na koju me uvek asocira Low (zato ih I volim) kao otkucaji nekog starog sata, koji su ukućani zaboravili, pa on sve jednako kuca u napuštenoj kući, meri vreme ne upozoravajući nikoga, ali je tačan I kao da čeka one koji su otišli da se vrate po odgovore I ono što su hteli da zaborave. I obradovala me neka sličnost sa Smitsima (mislim da su u pitanju gitare, pošto nema one intimnosti I bestidnosti I jada koje Smitsi tako dobro spajaju).
Ivan Hauard je čudo. Ume da bude melanholični zavodnik pa tako na početku pesme Border Guards pomislite da slušate nekog Krisa Riu. Za razliku od njega, Keli Krisp je stidljivija, ali ima prisniji glas koji se ne nameće na prvu loptu i često ostaje u pozadini da stvara atmosferu.
Iako na prvi pogled deluju romantično kao voz, ako se malo udubiš u stihove, ima u njima I prozivki (if you dance to the devil's voice you're the devil too – u najplesnijoj pesmi na albumu) i kojekakvog preispitivanja. Naposletku, melanholija i blagi splin dominiraju celim albumom, a bremenitost gitara u kombinaciji sa sanjivim, pomalo sablasnim glasovima daje albumu i gotske obrise (Cocordia Military Club).
Meni je možda najdraži instrumental Hello Darlin u kom su spojeni poletno, šeretsko zviždukanje i jedva primetno melanholična gitara nalik Kings of Convenience. To je ona slika kad ti se s rukava cedi bljuzga ne baš sjajnog dana i baš ničeg velikog nema što bi žalio ili čemu bi se radovao, a onda kreneš da zabavljaš samog sebe, samo ti i neki tvoj crv. Puna kapa.
Obznanili nasdvoje u 25. prosinac 2008 17:36:38 | 0 komentara
Twelve and Holding (2005.) - Michael Cuesta
Twelve and Holding počinje kao osrednja TV adaptacija Stivena Kinga: predgrađe; dvojica braće – jedan porodično mezimče, drugi ružno pače, njihov debeljuškasti drugar i simpatična, pomalo muškobanjasta drugarica zrelija od svih njih zajedno (svi u predtinejdžerskom dobu); kućica na drvetu i ljubav prema horor junacima.
Međutim, nakon što, u okršaju sa dečacima koji ih maltretiraju, u kućici na drvetu izgori “bolji” brat, film izrasta iz kratkih nogavica dečje melodrame u film kakav bi, da nije suviše samodovoljan, napravio Leri Klark (samo sa nešto mlađim glumcima). Po principu Klarkovog filma Bully ili, daleko boljeg, ranijeg filma Na obali reke, ili još jednog sasvim dobrog filma Mean Creak, smrt (ubistvo) deteta u Twelve and Holding povod je da se izvrši neka vrsta obdukcije male zajednice.
Iako su u početku deca delovala kao grupa u kojoj su pojedinci određeni tek paušalnim razlikama (debeljko, meleskinja, dečak sa belegom na licu), nakon nesreće u šumi, njihove priče se raslojavaju tako da film dobija formu "kratkih rezova". Takoreći, svako od troje dece, nakon tragedije u šumi, dolazi do granice ušuškanog sveta I pokušava da je pređe, u čemu im nemalo odmažu roditelji I sami zaplašeni nesrećom.
Dok su okoštale granice odraslih gotovo nesposobne da podnesu ovakvu navalu tuge I straha, pa jedni iz istih stopa traže da se šuma poseče, betonira, zapečati, drugi traže osvetu a treći naprosto pojačaju ishranu, deca su ta koja prepoznaju pukotinu u zidu i kreću u susret sebi samima. Otuda se stiče utisak da je tragedija oduzela nekakav zaštitni faktor kojim su deca bila obavijena, pa svako proživljava svoja iskustva, miljama daleko od dojučerašnjih drugara.
Na momente mi je delovalo da je Cuesta prilično hrabro primenio ovo, po mom mišljenju uglavnom suviše hladno i analitičko pripovedanje u kom svakog od junaka vidiš kroz kratke scene kao da se prati studija slučaja, pa na momente film deluje kao Američka lepota ili Pravila privlačnosti sa decom u glavnim ulogama. Ali, ono što je mene očaralo u ovom filmu je što se reditelj nije poveo za onom anđeoskom perspektivom iz koje se odvija Američka lepota, kao da svi likovi teže da se vrate u majčinu utrobu, da se iz grešnika pretvore u svece. Meni je to delovalo kao novi eskapizam pod maskom preispitivanja, a usiljena težnja nekakvom pročišćenju duše uvek mi je delovala dozlaboga patetično u tom filmu.
U slučaju Twelve and Holding, Cuesta nastupa iz jedne krajnje prizemne I konkretne, ljudske perspektive iz koje su posmatrana deca u možda najboljem filmu o odrastanju, Ubiti pticu rugalicu. Poenta je u tome da se granici na kojoj se dečji svet i vizura dodiruje sa svetom odraslih, tumači ga, primenjuje, pokušava u njega da se umeša, tretira pažljivo I sa empatijom koja je, na kraju krajeva jedini dobar izvor svake poente.
Kao što mala Skaut u Ubiti pticu rugalicu krišom sluša suđenje na kom njen otac brani Crnca pred zajednicom spremnom da ga linčuje, tako devojčica u Twelve and Holding prisluškuje psihijatrijske sesije koje vodi njena majka, hvatajući beleške I primenjujući ih kako sama zna.
Najbolji primer je detalj maske koju na početku filma dobija jedan od dvojice braće. U pitanju je dečja hokejaška maska nalik onoj koju nosi Džejson iz filma Petak 13. Za roditelje, reč je o igrački, za dečaka je to način da sakrije veliki beleg na obrazu kog se stidi. Ali, kada se ova dva sveta preklope I kada majka, nedovoljno jaka da preboli smrt voljenijeg deteta, usadi klicu krivice I osvete u glavu jedinog deteta koje joj je ostalo, ova klica iza dečje maske rađa potpuno novo lice. Kome fali jedino pištolj.
Iako nije reč o hororu, iskustvo a možda I afiniteti koje Cuesta ima prema ovom žanru (režirao je neke od epizoda Dextera) vidni su u ovom filmu. Slično Dexteru, I ovaj film pronalazi hororično u ljudskoj prirodi, njenoj neistraženosti i pre svega skopčanosti zla sa dobrim namerama. Roditeljski zagrljaj na neki način je i klopka, što oseti svako ko u jednom trenutku pokuša da popusti stisak.
Obznanili nasdvoje u 22. prosinac 2008 15:42:01 | 0 komentara
Invincible - ShapeShifters (Emergence)
Haha, krenuo sam da pišem recenziju ove neverovatne hip hop ploče, ali sam onda naprasno odlučio da na fejsbuku otvorim fan stranu za ovu hip hoperku iz Detroita. Pomalo sam zbunjen što sam to uradio, poslao sam joj i poruku preko istog servisa da ću je zatvoriti ako ima problem s tim mojim činom.
Dok čekam odgovor, pričaću o samom albumu, i odma' će sve biti jasnije. Ovo je najbolja hip hop ploča godine. Ovo je hard core ploča, nabijena mislima, politikom, gnevom i stavovima. Otkad sam je iskopao na netu, samo mi se ona vrti po glavi.
Invincible ima pristup hip hopu koji je sličan Marčelu, rime su joj prenabijene rečima, ali za razliku od njega, ona je nekoliko stotina svetlosnih godina daleko od pop muzike, i ulični kredibilitet joj je van rasprave. Rođena u Palestini/Izraelu, naučila je engleski sa sedam godina zahvaljujući rep muzici, a od devete Ilana repuje. Pošto je iz Detroita, proricali su joj da će biti "idući Eminem", ali do toga nije došlo zato što je redom odbijala sve žive izdavačke kuće jer joj se truli dilovi nisu dopadali.
U međuvremenu se nakratko preselila u Njujork nastupajući sa ženskim hip hop kolektivom Anomolies, a delila je, između ostalih, binu i sa Talibom Kwelijem, da bi se zatim opet vratila u Detroit. Radila je u stolarskoj radnji, a po sopstvenim rečima, rešila je da se fokusira na muziku kada su joj jednog jutra ukrali kola, pa nije imala čime da ode na posao. Prati znake.
Sledgehammer
Pošto nije imala sreće sa izdavačkim kućama, rešila je da napravi svoju, što je pristup po kome je detroitska muzička scena čuvena u čitavom svetu (ona sama navodi legendarni Underground Resistance kao uzor), i izbacila album na kome je "radila čitav život". I realno, ubila, pa se zatim zasluženo pridružila hip hop veličini kao što je Bahamadia na njenoj evropskoj turneji.
Najfinija ironija sudbine je da je najbolji hip hop album godine ujedno i ploča koja na najradikalniji način negira stereotipe po kojima je hip hop poznat u krugovima nedovoljno upućenih: Invincible je žensko, video sam da je nastupala nedavno na jednom queer festivalu u Švedskoj - znači ovde nema mačizma, materijalizma, praznih reči, hvalisanja, pucanja u lake mete, ali zato ima strasti, aktivizma, pravedničkog gneva obespravljenih i inteligentnog izbegavanja parolašenja i pridikovanja. Da ti se koža naježi.
Od lokalnog do globalnog nivoa, Invincible podjednako promišljeno kreće najtežim mogućim putem i svaki put stiže na cilj. Lične frustracije (Looongawaited), urbana tragedija Detroita (Locusts), nestanak američkog sna u direktnom susretu s njim (Spacious Skies), raskrinkano licemerje tzv. liberala čak i u jednoj tako razvijenoj sredini kao što je Zemlja slobodnih gde nemaš slobodu ni da nosiš palestinku oko vrata (Deuce Ypsi) uz hitove Sledgehammer i No Easy Answers (semplovan Cure - Lovecats) samo su deo preciznih i zajebanih opservacija koje Invincible nudi na svom debiju.
Slično liričkom planu, i na muzičkom nivou ShapeShifters nudi čitavu paletu majstorski spakovanih različitih muzičkih uticaja (posebno je divna numera Recognize), te stoga ne čudi da je ova ploča trijumf u svakom smislu. Za slučaj da nisam, kao osvedočeni hip hop fan, dovoljno objektivan u proceni, pitajte, bar što se ovog žanra tiče mnogo kritičniju polovinu nasdvoje šta misli o ovom albumu.
Locusts (Docu-music-video)
Obznanili nasdvoje u 22. prosinac 2008 4:04:14 | 6 komentara
Skeletons - Money (Tomlab)
E ovo je bukvalno palo s neba i momentalno mi se zarilo u srce. Novi album njujorškog kolektiva okupljenog oko multiinstrumentaliste i pevača Matthewa Douglasa Mehlana teško da će ikoga ostaviti ravnodušnim.
Stvar je prosta i jednostavna, kada razmišljam kome bih od mojih prijatelja mogao ovo da snimim, na pamet mi padaju i svi i niko. Jer ovde bukvalno ima svega - i fanka i generalno prljavog crnačkog zvuka i umilnih kling-klang pop gitarica i simpatičnog čistog pop vokala i prljavih avangardnih duvačkih džez deonica. I čega sve još ne. Bez zajebancije!
S druge strane, ovo ne liči ni na šta što sam do sada čuo u svom životu, možda malo podseća na Captain Beefhearta, ali je uglavnom lakše za slušanje od njega. Unikat. Vraća veru u indi zvuk i uopšte u muziku. Vizionarsko delo genija kome je pošlo za rukom da pretoči u zvuk sve što je zamislio. I svaka mu čast.
Inače ovo je peti-šesti album ovog benda, ali prvi pod ovim imenom. Ranija izdanja imala su neke, različite nastavke na Skeletons koren. Tema ove ploče je finansijski opstanak u današnjem svetu i kao takav je posvećen jedinom univerzalnom božanstvu sadašnjice, po kome je i dobila ime. U pesmama se govori o Stvarima, Poslu, Jastucima, Maskama, Željama i ostalim stvarima sa kojima se susrećemo svakodnevno u našim ovozemaljskim životima, ali je sve to zahvaljujući ovako carskoj muzici prebačeno na neki nestvarno-nadrealni, simbolima nakljukan plan.
Zato i ne čudi da je Money povremeno shizofren i stalno ekscentričan, neprestano se raštimovano odmotavajući po ivici žileta, a nipošto nije ni laka pop ploča koju ćete sebi pustiti dok usisavate kuću. Ali možda baš i zbog toga, jeste jedna od deset najboljih ploča 2008. godine.
Booom! (Money) (Live in Olympia, WA)
Obznanili nasdvoje u 22. prosinac 2008 2:02:45 | 0 komentara
Virus - The Black Flux (Season of Mist)
E ovde sam vas čekao!!! Zna se da, uz ostale vladajuće stereotipe, metalce bije glas da su glupi, zatucani i... zarobljeni u prošlosti. Dok čovek sluša drugi album norveške trojke Virus može samo da se nasmeje na takve prepametne konstatacije vrsnih poznavalaca popularne kulture.
Ovaj sastav nije tikva bez korena: njen mastermajnd je dokazani muzički genije Carl-Michael Eide, nekada bubnjar i pevač legendarnog, kultnog, fenomenalnog pionirskog sastava Ved Buens Ende, čiji jedini LP Written in Waters i nakon 12 godina pleni svojim avangardizmom i originalnom vizijom koju je malo ko od tada umeo da isprati. Nije bez značaja činjenica da je Eide svirao i na jednom od ranim demo snimcima sadašnjih metal titana Satyricon i nekadašnjih metalaca grupe Ulver. Nakon raspada VBE, Eide sarađuje sa još jednom perjanicom norveškog avangardnog metala - grupom Dødheimsgard (svirao na poslednje dve ploče ovog sastava).
Osim blacktrash sastava Aura Noir, Eide, ovog puta u ulozi pevača i gitariste predvodi i Virus, sastav koji je 2003. svojim debi albumom Carheart jasno stavio do znanja da ima moć i sposobnost da uzme svoj deo prostora u sazvučju čije su koordinate svojim delima ocrtali genijalni (norveški) sastavi In the Woods..., Solefald, Ulver i, naravno, kraljevi, Arcturus.
Čuveni astronom Kepler je jednom za sazvežđe rekao da je to skup zvezda koje sasvim slučajno stoje jedna pored druge, i zaista ova tvrdnja je u ovom kontekstu potpuno umesna jer spomenute, vrlo različite sastave, spajaju samo koreni u norveškom blek metalu i ljubav prema neizdrkanom muzičkom eksperimentisanju u kome je samo nebo granica. I naravno, to što su svi odreda sjajni.
U međuvremenu, Eide (sada pod imenom Czral) je 2005. doživeo tešku saobraćajku u kojoj zamalo nije izgubio glavu. Mnogi su se pitali da li će, s obzirom na okolnosti, uopšte biti u stanju da ponovo zasvira. Ipak, sudbina je prema njemu i njegovim slušaocima bila milostiva i on se, nakon jednog neuspešnog reformisanja Ved Buens Ende, nedavno vratio sa drugim albumom svog sastava koji polaže legat na kontinuitet u odnosu na zvučnu zaostavštinu svojih vrsnih prethodnika.
Već pri prvom slušanju, upada u uši sličnost sa kultnim, neverovatnim La Masquerade Infernale, drugim albumom sastava Arcturus, koji je još davne 1997. podigao dosta obrva na prilično konzervativnoj blek metal sceni radikalnim raskidom sa blek metal dogmom. Godine ništa nisu naudile sjaju ovog izdanja, a sad stiže i ovaj njegov, svojevrsni duhovni produžetak, utemeljen i u Ved Buens Ende zaostavštini.
Dosta bolje (čitaj čistije) snimljen od svog prethodnika, The Black Flux u sebi krije dosta prepoznatljivih čudnovatih kompleksno-jednostavne gitarske mistike (npr. zapanjujuća Archives i ništa manje atraktivna naslovna numera) i sada već čuveno "krunersko" Eideovo pevanje. Prilično mračan, a opet neodoljiv, uvrnuto pozitivan, ovaj album u sebi krije pregršt genijalnih minijatura, počev od prepoznatljivog i originalnog zvečećeg gitarskog tretmana do brzih i naglih promena ritma i raznolikih ideja na meniju koje svedoče o tehničkom savršenstvu i širini ove ploče.
Žanrovski beskrajno šarolik, sa uticajima koji se kreću od polaznih treš (npr. grupa Voivod) i blek metal tačaka preko radova grupe Tortoise ili genijalnog zanesenjaka Scotta Walkera do neočekivanih rukavaca koji koketiraju čak i sa džez (nesputanost) i rege (bas linije) izrazom, The Black Flux je nerešiv rebus za sve muzičke kritičare i izvor radosti i uživancije za sve prave muzičke avanturiste. Ako sebe ubrajate među takve, obavezno probajte.
Obznanili nasdvoje u 22. prosinac 2008 1:18:24 | 0 komentara
Sarajevski Marlboro - Miljenko Jergović (Duireux, Zagreb, 1994.)
Treća sreća!
Do sada sam dva puta pokušala da čitam Miljenka Jergovića. Počela sam sa «Buick Rivierom», pa odustala nakon prvih dvadeset strana. Onda sam na čitanje dobila «Rutu Tannenbaum», podebelu knjigu koja mi se, na prvih stotinjak strana učinila dobra.
Tonom umorne mačke koja strpljivo prede dok zenicama lenjo prati korake generacija ljudi što promiču, Jergović me uljuljkao u ubeđenju da čitam nešto nalik Andriću (pomislila sam na knjigu «Na Drini ćuprija»). Da se, kroz isečke ljudskih sudbina koje se, ko u fliperu sudaraju nesvesne da su deo burne istorijske partije, te da, kad jedan upadne u rupu, drugi iz nje iskoči ko bonus za muljanje i odstrel. Jergovićev ton smirenog i pomirljivog pripovedača koji bišti glavu po glavu što pupe, sazrevaju i opadaju sa porodičnog stabla ostavljao je utisak nekoga ko zna mnogo više nego što govori i objašnjava, da pušta da ga priče preplave, da jedno vreme govori kroz njega, a ne on u ime nekog vremena. To je taj tihi pripovedački glas koji ja volim.
Međutim, kako se ovo pređenje skromne kućne mačke oteglo, pa počelo ko testo da se preliva na sve strane, učinilo mi se da Jergović gubi kontrolu i pravac, te da samo presipa iz šupljeg u prazno krijući odsustvo fokusa tim tobož «mirna voda breg roni» tonom. Nikakav breg, samo posipanje slova po papiru. Sa svakom stranicom koju obrnem, imala sam utisak da sam u lavirintu i da samo mislim da staza nekuda vodi, a uporno se vraćam na isto mesto. Tako sam, odlučila da ću pre do kraja stići ako se vratim nazad, samo zatvorim knjigu, nego ako nastavim kroz onih narednih trista strana. I tako sam Jergovića preškrabala na spisku želja. A, vratio se na spisku poslovnih obaveza, sva sreća, ovaj put na nekih sto i kusur strana sa knjigom «Sarajevski Marlboro». I sve mu je oprošteno.
U pitanju je prvo prozno delo ovog pisca, tj. zbirka priča. Većina ih se zbiva za vreme rata u Sarajevu, Zenici, Zagrebu, a čak i one koje se odnose na raniji period (za vreme SFRJ) sablasno su intonirane kao da nije reč o vraćanju u prošlost, već o prizivanju duhova. Ovo se može reći za celu zbirku. U svakoj od priča, kreće se od detalja. Kao kada sedite u sobi, pa vam pogled slučajno padne na neki neugledan predmet, sitnicu koja, ako se na njoj dovoljno zadržite, kreće da priča svoju priču ko da je na psihijatrijskom kauču.
Preslišavanje stvari može biti bolno, jer one su uglavnom duhovi nekih događaja, ljudi ili vas samih iz prošlog vremena. A, Jergović u svakoj od priča kao da, dirajući u te sitnice pokušava da izvrši nekakvu bolnu akupunkturu na samom sebi i, kroz prepoznavanje čitalaca sa dečacima, mladićima, bokserima sa uslovnim refleksom na zvono iz ringa koje pokreće zvonjava tramvaja, i na samim čitaocima.
U svakoj od priča, imala sam utisak da Jergović traga za nekakvim slivnikom niz koji bi mogao da spusti teret od uspomena, stvari koje ga bole i koje mu se vraćaju, da pusti vodu i oslobodi se. A, ti mali slivnici za emocije ne traže se u velikim izlivima parola, objašnjenjima, uopšte u nekim velikim građevinskim zahvatima. Umesto toga, zaviruje se u rupice za dugmad na starom kaputu, u mračne otvore džezvi za kafu, u ulubljene karoserije automobila...
Ima u "Sarajevskom Marlboru" one kasnije mnogo svesnije primenje namere da se bude sveprisutni, vanremenski pripovedač, da se obuhvati mozaik likova, gradskih legendi, tračeva. Da se bude hroničar. Ali, za razliku od prve trećine "Rute Tannenbaum", nema pretencioznosti, a ima fokusa. Ovde Jergović kreće od sitnica i gotovo uvek od njih napravi velike i emotivno jake slike, a da se nijedna priča ne završi praskom i vatrometom, već suprotno – porinućem u vir slika koji dugo posle toga ostaje da se vrti u čitaočevoj glavi.
Ipak, prva polovina zbirke je uspelija od druge u koju su zalutale neke od skica za priče. Kao da se u tim pričama zadržao samo na zapisivanju priča koje kolaju čaršijom, ne oplemenjujući ih dalje. Bilo bi u redu da je cela zbirka niz takvih skica, ali ako su već mnoge (pomenuta «Kaktus»,zatim priče «Komunist», «Bosanski lonac», «Čiko zavodnik», «Kondor» ili «Dijagnoza»), savršeno uokvirene i, što se kaže, pogođene, onda ove deluju kao pomalo otaljan posao pomalo bleferskog autora koji ispod tobož kratkog a ubojitog hica životne slike krije nedorečenost pukog skupljača zanimljivosti.
Moguće je iz zbirke izdvojiti jednu brazdu ljubavnih priča. To su: «Kaktus», «Hanumica», «Fotografija», «Bosanski lonac». Nijedna od njih nije na prvi pogled takva, niti o sebi ima svest ljubavne priče. Gorko-slatke, one ne deluju veličinom ljubavi ili količinom lepljivih reči što se izgovore, već uočavanjem sitnica što spajaju ljude i njihovom krhkošću.
Priče «Saksofonist» i zaključna «Biblioteka», po mišljenju su polemika pisca sa samim sobom, tihe rasprave oko smisla govorenja i zapisivanja. One su jasno izgovorena sumnja u inicijalni motiv svakog pisca – težnja ka smislu u stihiji na koju život često liči. A ta sumnja ima svoj drugi oblik u ostalim pričama i prepoznaje se u Jergovićevom držanju za tarabu komšijskih i čaršijskih dogodovština, uz štedljivost na bilo kakvom izvođenju zaključaka, isiljenih poenti ili epskih domaštavanja. Kao da je jedina pretenzija bila da se sve te vinjete poslažu u jednu, najprostiju drvenu ogradu pre nego što te vrljike, poispadale iz nečijih tvrđava, kuća i grobova odnese vetar ili proguta požar. Ovako, pisac ih je poslagao da, prateći ih, može da pronađe put u mraku.
Budući da su mu oslonac za pripovedanje uglavnom deca, lokalne protuve, ili ljudi nad čijim paradoksima se istorija muči ne bi li ih ukalupila, pretrebila, ljudi koji se, kad bude stani-pani, redovno zaglavljuju u situ - ne možeš ni da ih sažvaćeš ni da ih ispljuneš («Komunist», «Gospar», «Slobodan», «Kondor»), priče su prožete nostalgijom, humorom i naivnim prkosom koji gotovo uvek poziva čitaoca da ono što se smatra štamparskom greškom u velikim istorijskim poglavljima, prihvata i voli kao najbolji dokaz da je tuda prošao živ čovek koji se ne da omeđiti i ukrotiti.
Kao što kaže dečak u priči «Čiko zavodnik»: «Crta se na Igmanu pomiče prema vrhovima. Uskoro će zelenilo progutati bjelinu. Mene je nekako strah da se Armin neće vratiti prije nego se sav snijeg otopi. Čini mi se da se, ako jednom planinu vidim skroz zelenu, neće vratiti više nikada. U crti je fol, znam ja to i, ako ostane bez nje, džaba mu stotinu nevidljivih ožiljaka, hiljadu dabrova Darkvuda i Zlatna serija broj 239.»
Obznanili nasdvoje u 21. prosinac 2008 16:57:35 | 13 komentara
The Alps - III (Type)
The Alps je trojka iz Kalifornije, neka vrsta supregrupe pošto je sačinjavaju i članovi i bivše vedete sastava Tarantel i Tussle. Iako se ovaj album zove III u pitanju je debitantsko studijsko izdanje.
Kad se iskusni muzičari skupe u studiju onda nema šale, a ako sudimo po ovom izdanju The Alps su izvođači upravo tog kalibra. Ono što se može čuti na ovoj ploči je instrumentalna psihedelija koja se račva u nekoliko pravaca - imamo dva kraut bisera, jednu akustičnu temu, malo ambijenta i neo-klasike.
Ako vam sve ovo preozbiljno zvuči nije tako, ova ploča je većim delom zaista melem za slušanje, maltene pop muzika. Divni pulsirajući bas vozi priču i do fank teritorija, a nenametljivi pijanistički ukrasi i umešni prog i akustični zahvati daju dodatnu patinu već dobro izbrušenom dragom kamenu. Tu su i različite eksperimentalne intervencije ali nikad nauštrb slušljivosti i strukture kompozicije.
Iako nema reči, muzika sasvim dobro dočarava prizore koji u blistavijim trenucima zadobijaju i sinematični sjaj. Kao takva, ona je praktično vanvremenska i mogla je biti snimljena bilo kada u prethodnih 30 godina. Iako poseduje starinski šmek topline zvuka, III ni u jednom trenutku ne zvuči anahrono.
Idealan kao zvučna podloga za raznovrsne aktivnosti u različitim telesnim položajima (mislim na sedenje, ležanje i stajanje, ukoliko slušate muziku u busu) prvenac The Alps je jedno od lepših i nenametljivijih zvučnih putovanja u ovoj godini. To posebno važi za dva gorepomenuta kraut bisera koji ponosno nose imena Hallucinations i Labyrinths.
Obznanili nasdvoje u 19. prosinac 2008 4:55:03 | 0 komentara
Pygmy Lush - Mount Hope (Lovitt)
Mogu ti do sutra pričati, ali na kraju su jedino bitne odluke koje sam doneseš. Kako ova suštinska i jednostavna istina nalazi svoje utočište na drugom albumu sastava Pygmy Lush.
Sa nekadašnjim članovima bendova Mannequin, Caterpillar i Pg. 99 u svom okrilju, Pygmy Lush vuče svoje poreklo iz hardkor priče. Na svom prošlogodišnjem debiju Bitter River, oni su svoje nekadašnje energetske repove kombinovali sa tišim, folkerskim komadima. Na novoj ploči nema hardkora, samo prelepe akustične i svedene elegije na folk i kantri tragu.
Mount Hope ima specifičnu atmosferu u koju je prosto greh ne utopiti se. Primetni su uticaji Toma Waitsa, mada ne izostaje ni Neil Young u ovom odmetničkom putovanju u nepoznato. Nije džabe Nada došla na mesto Gorčine.
Melanholično intiman ugođaj ovog izdanja zasluga je i producenta Kurta Balloua, poznatog iz zločestog sastava Converge. Nakon uvodnih roots hitova No Feeling i God Condition sledi rez u vidu titanske crne rupe, osmominutne Red Room Blues, od koje se dalje nižu sve same biserne perle. Posebno treba izdvojiti nešto življi kantri u Butch's Dream i kaubojske svemirske uspavanke Dreams Are Class i Hard To Swallow.
Ukratko, ploča pred kojom diskofil od ukusa nipošto ne bi trebalo da zatvara očne kapke. Ušne školjke će se već same od sebe navići na ono što je na njoj ponuđeno.
Obznanili nasdvoje u 19. prosinac 2008 3:41:48 | 0 komentara
Mercury Rev - Snowflake Midnight (Yep Roc/V2)
Mnogi verni čitaoci se bune da uglavnom ne znaju o čemu se radi kada se na ovom mestu piše o muzici, pa ajde da ne pomisle da mi ceo dan provodimo po budžacima tražeći bendove za čije članove ni najbliža rodbina ne zna da su muzikalni. Mercury Rev je, verujem, poznato ime.
Sada već daleke 1998.-1999. četvrti album ovog sastava Deserters Songs bio je potpisniku ovih redova jedina veza sa realnošću drugačijom od one koja ga je okruživala i time mu egzistencijalno pomagala u plemenitoj potrebi da bude neko drugi tako što će biti neko. Potisnute pretnje, avioni, ubistva, zlo... ma pakao su bile te godine... Ova ploča je bila lek.
A kako i ne bi kad je i za grupu to bio svojevrsni purgatorijum na kome su se očistili od svoje divlje rokenrol prošlosti i života ispred vremena. Pronašavši sebe, prigrlili su jednostavnost i postali jedni od retkih pop zvezda koji nisu izgledali lažno.
Posle solidnog All is Dream, prethodna ploča Secret Migration (2005) nije bila ništa specijalno, ali joj se ni dan danas ne može oduzeti izvesna raskošnost. Nažalost, na novoj ploči grupa ponovo traži sebe. Ovog puta u elektronskim prostranstvima i ne uspeva da se pronađe.
Snowflake Midnight većim delom zvuči kao drugorazredni Depeche Mode (doajeni alternative za japije), i ne pomažu ni intrigantne klavirske partiture, ni mistični neo-klasični zahvati, ovo je u najboljem slučaju muzika za liftove, isključujući par osrednjih pesama. Mislim, može sad da dođe neki die hard fan benda i da ga pohvali kako se opet otisnuo u rizik, ali ovde ljudi nikako da shvate da se rizik ne isplati uvek. I ne treba ga tretirati kao vrednost po sebi.
Glas Jonathana Donahuea je i dalje simpatično unjkav, "psihedelični" tekstovi su u najboljem slučaju banalni, a u najgorem kriminalni, (primer "Dream of a young girl as a flower" - nekad ni engleski ne pomaže) puni nekakvih ispraznih naturalnih vizija koje mene ne mogu da popnu ni do prvog sprata, a kamoli da mi stvore neku astralnu viziju. Ili možda sam ja samo glup pa ne razumem. Ali kad malo bolje razmislim, ni ne želim da znam. Iz poštovanja prema bendu što mi je pružio ruku spasa kada mi je egzistencijalno bila najpotrebnija neću obrisati ovaj album, ali nebo zna da ga više nikad neću ni pustiti sebi. A moguće je i da sam u međuvremenu potpuno stao na noge. I mrzim kad sam hejter.
SnowflakeMidnight&SensesOnFireRemiksi,KomadaDva
Butterfly's Wings
Obznanili nasdvoje u 19. prosinac 2008 3:15:56 | 0 komentara
Ričard Senet - Kultura novog kapitalizma (Arhipelag, 2007)
S vremena na vreme imam običaj da svratim u moju omiljenu knjižaru "Stubovi kulture" i tu satima posmatram izložene knjige, odmarajući oči na njihovim sjajnim koricama. Ređe mi se desi da me neka knjiga toliko zaokupira da krenem da je čitam na licu mesta, i do sad sam samo pročitao Rajsovu nezaobilaznu lektiru "Čujte Srbi!" pre jedno godinu i po dana. Ni pre ni posle toga me nisu toliko bolele noge od čitanja.
E onda me je zaintrigirala ova Senetova knjižica smeštena u filosofsko-istorijskom ćošku pomenutog prodajnog objekta. Sećam se samo da su oči bukvalno gutale jasno odštampane reči sa papira. Pročitao sam predgovor i bio impresioniran - nesumnjivo narodskim jezikom i upotrebom moždanih vijuga, Senet je postavio dijagnozu - zahtevi šezdesetosmaša su se u današnjem svetu ispunili u potpunosti, ali teško da bi sami "revolucionari" i "socijal-radikali" bili zadovoljni ovakvom revolucijom. Progutavši pročitano, ovaj naslov je momentalno našao mesto u kutku mog mozga gde odvajam naslove koji će kad-tad doći na red za čitanje. Tako funkcionišem.
I zaista, taj dan je došao, možda i brže nego što sam očekivao, kada sam jednostavno pokupio ovu knjigu sa dna hrpe onoga što sam sebi namenio za čitanje jednog novembarskog dana, od čega je bilo dosta pozajmljenih naslova od literarno jače polovine nasdvoje, osobe koja poseduje možda i najrespektabilniju kolekciju knjiga koju sam ikada u životu video, imajući u vidu njen još uvek mladalački uzrast i bez obzira na njenu opsednutost dečijim u bilo kom vidu.
Senet je pisac koji piše "američkim" stilom, u najpohvalnijem smislu te reči. Dakle, nema gubljenja u digresijama, nema oštrih sudova, dosta je erudicije i suptilne, to jest neoborive argumentacije, a opet je limunada za čitanje. Ova studija bavi se pojavnim oblicima novog kapitalizma, novom mrežom socijalnih odnosa i manira uobličenih u pojmu kulture, svime onim što je sistem naučio od 1968. a mase i "napredni elementi" nisu. Prvo što upada u oči je Senetov genijalni impuls da tačno locira problem - po njemu glavna odlika svih nedaća ove epohe sastoji se u razdvajanju moći i autoriteta. Distinkciju upravljačkog od vlasničkog, on upoređuje sa običnim CD plejerom i MP3 uređajem, koji ima moć da pušta mnogo više muzike, koja je decentralizovana raštrkavanjem po brojnim folderima.
Masa je ljudi, i u razvijenim zapadnim društvima, kojima nije uspelo da uhvate za rogove ove promene već su ih one zgazile kao "tehnološke" viškove, ljude prohujalog zenita, nesposobne da se prilagode. Nisu jedini. Ovim vremenima je takođe svojstveno i prebrzo smenjivanje ritmova tržišta koji abnormalno brzo penju do vrha i vuku nazad na dno. Pitajte programere iz Silikonske doline o tome.
Drugi stub savremenog društva po ovom piscu je moć marketinga i moć potrošnje koju naziva "strašću koja sagoreva samu sebe". Drugim rečima, stvari mnogo primamljivije izgledaju na rafovima nego u vlasništvu, gde gube svoju primamljivost, "sagorevaju" usmeravajući pažnju potrošača na drugi objekt želja i onda opet u krug. Pisac ove knjige dosta ubedljivo pokazuje da maltene beskonačni resursi robe bude takve sentimente kod potrošača, u šta (veoma osvežavajuće za teoretske glave) Senet ubraja i sam sebe, navodeći primer njegove kupovine iPoda i padanjem na kolena pred argumentima reklame.
Još jedna odlika je gubljenje značaja prošlosti i preferencija budućnosti. Novi poslodavci više cene snalaženje u novim situacijama nego nagomilano znanje i više će platiti trenutnu sposobnost nego minule zasluge. Nesigurnost rađa teskobu koja se pretvara u osećaj bespotrebnosti jedinke.
Nevolje nastaju kada se ovakvi postulati primene u praksi - tačno je - birokratija je manja, život je fleksibilniji ali ceh se isplaćuje tako što su ljudi nesigurni i primorani da pretvaraju u robu ono što je najpovršinskije u njima, stvarajući indiferentne i formalno labave odnose prema mestu zaposlenja i kolegama. Kao primer za ovo Senet navodi slučaj jedne firme u Americi gde zaposleni nisu umeli da izađu na kraj sa običnim požarom upravo zbog nepostojanja jačih socijalnih veza, a isforsirani konfekcijski "individualizam" nema spremne mehanizme za kolektivne izazove, pitanja opšteg dobra i javnog interesa. Neke promene su očigledno vršene isključivo radi njih samih, što je nesumnjivi domet svake "užurbane" revolucije. Interdisicplinarnost je prividno moćnija u odnosu na nekadašnji "fah-idiotizam" oličenog u jednom zagarantovanom radnom mestu sa koga se ne mičeš čitav život. Na žalost, ovaj progres je još površniji, nalaz je ovog autora.
Sličan kriticizam autor ispoljava i prema primeni marketinških postulata u politici, za šta je nedavno izabrani američki predsednik najbolji primer. Umesto prodavanja primamljivih slika Senet se zalaže za definisanje jasnijih politika koje će dovesti do suštinskog poboljšanja života i pribaviti sebi legitimitet koji sadašnjem globalnom političkom trenutku ozbiljno nedostaje. S druge strane, usrećitelji tipa Blerovih liberala svoje reforme britanskog društva su pogubili u njihovom stalnom redefinisanju, dovevši sebe u poziciju da više ni sami sebe ne razumeju. U tom smislu, Senet je i više nego pozvan da govori, jer je i sam učestvovao u definisanju i sprovođenju tih reformi, dolaskom onog nepomenika Blera na vlast.
Da ne otkrivam sve, pročitajte obavezno ovu otrežnjujuću (ne u senzacionalističkom i šokantnom smislu te reči, baš suprotno) knjigu, razumećete bolje svet oko sebe a da nećete pritom morati da platite cenu ideologizovanja. Npr. Senet u svom maniru vispreno razbija mitologiju ose levo-desno, navodeći primere američkih predsednika Regana koji je nemilice trošio javna sredstva i Bilija Klintona koji je sve vreme svog predsednikovanja odbio da definiše minimalnu cenu rada. A zna se da za prvog važi glas da je bio desničar, a drugi levičar...
Neopterećujući a detaljan, lako napisan a dubok, kritički nastrojen ali ne i zaslepljen, "Kultura novog kapitalizma" je literarni trijumf i nezaobilazno štivo za sve radoznalce, pogotovo za one koji u ova smutna vremena vole sebe da vide kao "liberale" i u svojim ličnim tranzicijama pokušavaju da savladaju očenaše Fransisa Fukujame i drugih aktuelnih apostola "slobodnog tržišta" (setimo se samo smarača Gidensa). Tuga je za njih što njihovo vreme nije još ni počelo a već se završava, ali to nije naš problem, jer naše vreme tek dolazi iako, za razliku od njih, saosećamo sa svima.
(They stay... Strange ways)
Wreak havoc, beep beep it's mad traffic
Sleek and lavish people speaking leaking to the maverick
He see as just another felony drug arrest
Any day could be the one he pick the wrong thug to test
Slug through the vest... Shot in the street
For pulling heat on a father whose baby's gotta eat
And when they get hungry, it ain't shit funny
Paid to interfere with how a brother get his money
Now, who's the real thugs, killers and gangsters?
Set the revolution, let the things bust and thank us
When the smoke clear, you can see the sky again
There will be the chopped off heads of leviathan
My friend, they call 'em strangers
Everybody talk to him end up in some danger
(They stay... Strange ways)
Can't reform 'em
They pray four times a day, they pray five
Whose ways is strange when it's time to survive
Some will go of they own free will to die
Others take them with you when they blow sky high
What's the difference? All you get is lost children
While abortion shit up behind the desk it costs billions
To blast humans in half, into captured arms
Only one side is allowed to have bombs
It's like making a soldier drop his weapon
Shooting him, and telling him to get to steppin'
Obviously, they came to portion of his fortune
Sounds to me like that old robbery/extortion
(They stay)
Same game
(Strange ways)
Ya can't reform 'em
Obznanili nasdvoje u 17. prosinac 2008 0:50:09 | 10 komentara
Gang Gang Dance - Saint Dymphna (Social Registry/WARP)
Histeriju bruklinizma, koja trenutno vlada na anglo-saksonskoj savremenoj muzičkoj sceni dodatno potpiruje četvrti album eksperimentalnog kolektiva Gang Gang Dance, koji za sebe tvrdi da voli ovu njujoršku opštinu ali da ne potiče iz nje. Kršteno imenom zaštitnice mentalno obolelih, nervno labilnih i rastrojenih, epileptičara te zaposednutih duša, novo izdanje ovog sastava je svakako jedno od onih po kojima ćemo pamtiti godinu za nama.
Za razliku od svojih kvalitetnih i izvikanih komšija (da navedemo A Place To Bury Strangers) koji kopaju po prošlosti kako bi pravili muziku trenutka, Gang Gang Dance se priključuju novim nadama oličenim u još jednom komšijskom aktu - High Places u tvorenju nečega što nema pandana u istoriji savremene muzike. Spakovani u nedovoljno definisanu fioku na kojoj piše neo-tribal, Gang Gang Dance čine mogućom pomalo shizoidnu kombinaciju iskustava tako dijametralno različitih muzičkih pravaca kao što su world music, electro, hip hop, avangardniji pristup zaostavštini novog talasa i nebeske svodove oslikane gitarom u nešto novo i do sad nečuveno.
Žetva po ovako razuđenim terenima u GGD postavci stvari nimalo nije neprirodna i nakalemljena - u njihovom svetu granice ne postoje, a sve je jedno pored drugog i preliva se iz jednog u drugo, jer je zapravo sve u svemu. Umešnost prirodnog zvuka od ovog albuma zapravo i pravi unikat.
Ploča počinje ekskurzijama po electro i hip hop brazdama (genijalna Blue Nile vuče svoju prljavu/čistu inspiraciju iz zvučnih kataloga koje potpisuje RZA), nastavlja se putovanjima u ritmičke predele neo-psihedelije, a završava u savršenim primerima neo-duhovnosti novog milenijuma kao što je pesma House Jam te sanjivu briljantnost Dust, smeštenu na sam kraj ove ploče. Mesta ima i za londonskog grimera Tinchyja Strydera, koji se pošteno izdivljao u Princes, dajući znak pevačici grupe Lizzi Bougatsos da svoj glas, koji je u prvom delu ploče koristila kao još jedan instrument, ne sasvim bez poređenja sa praksom grupe Ponytail, upotrebi i na konvencionalnije načine.
Saint Dymphna je zvučno putovanje koje neće ostaviti nijednog audio pustolova ravnodušnim i još jednom zapušiti usta svim onim lenštinama koje sopstvenu slušalačku apstinenciju pravdaju izlizanom frazom da je "sve već odsvirano". Podjednako i prijemčiv i avangardan, i slušalački izazov i potvrda ljudske kreacije, ovaj album je putokaz u bolje sutra koje je već počelo, ako na stranu ostavimo usrećiteljske planove post-ideologija koje gube legitimitet svakim novim trenutkom i jednostavno se prepustimo magiji života tako što ćemo ga, za promenu, malo i živeti.
Obznanili nasdvoje u 15. prosinac 2008 5:56:31 | 14 komentara
Tillsammans (2000.) - Lukas Moodysson
Jedan od naših omiljenih reditelja, kao i jedan od retkih oko kojih smo se nasdvoje složili da ga volimo je Lukas Mudison. Ovaj Šveđanin do sada je napravio bar tri odlična filma (ostale nisam gledala) – Fucking Amal, Ljilja 4-ever i Together.
Zajedno se naizgled razlikuje, po tome što fokus na dramu glavnih junaka, zamenjen blago komičnim tretmanom grupe, odnoso jedne hipi komune (sve se dešava 1975.) pod nazivom «Zajedno». Poput skandinavskog zemljaka Erlenda Lua koji u svom romanu «Dopler», prikazuje čoveka u pokušaju bekstva od civilizacije, Zajedno sa sličnim senzibilitetom prikazuje skakanje modernog čoveka samom sebi u usta.
Mudison u Zajedno sa osmehom gleda na sve tekovine savremenog doba – emancipacija žena, muško-ženska ravnopravnost, slobodno otkrivanje svoje seksualnosti, homoseksualizam, rušenje svih barijera i «buržoaskih koncepata» braka, porodice itd. Pogorelci represivnog sveta televizije, globalizma, mesoždera, poniženih žena i dece ispranih mozgova sklanjaju se pod krov u kom sebi nameću pravila slobode: svako može sa svakim, nema TV-a i mesa, nema korporativnih proizvoda, nema militantnih igračaka, agresije, braka i striktnih podela na muško i žensko... Mudison zatiče ovu Nojevu barku u već podmaklom stadijumu njuejdžovske groznice, zaslepljene iskrivljenom predstavom o slobodi, tako da dvoje dece sa dioptrijom minus 4,5 bolje od njih vide da se u kući grca i pati, gladuje i boluje od ljubomore, zavisti, usamljenosti i jednostavno svih onih boljki svojstvenih živom čoveku od krvi i mesa.
Što reče Benedeti u jednoj od svojih priča u «Smrt i druga iznenađenja»: postali smo toliko iskreni jedno prema drugom, da je tolika potreba za otvorenošću prešla u licemerje.
Ne da Mudison dovodi u pitanje ove ideje, tekovine modernog doba ili sa njima filozofski polemiše. On jednostavno posmatra kako se junaci od krvi i mesa, nesavršeni kakvi su, koprcaju, pate i grče pod teretom ideja o slobodi i ravnopravnosti koje su sebi nametnuli.
Umesto da sam zauzme položaj ismevača, Mudison uvodi likove dece i tinejdžera, koji na svoj naivan i zdravo zapitan način, nenamerno, uočavaju licemerje i komičnost ove rajske komune. Kao i u Fucking Amal i Ljilja 4-ever, poverenje koje Mudison ima u decu i tinejdžere, u kompase i baterijske lampe kojima oni osvetljavaju zagušene i zapušene prostore u kojima žive, vidljiva je i u ovom filmu. Svi dijalozi dvojice osmogodišnjaka, jednog uzgajanog u komuni «Zajedno», pod imenom tet (po vijetnamskoj Tet ofanzivi) i drugog tek prispelog iz «spoljašnjeg sveta», otkrivaju više pravog stanja stvari nego gomila umišljenog filozofiranja odraslih. Njihovi postiđeni, na momente besni i zbunjeni pogledi govore: Ako skineš gaće i po kući hodaš go, ne znači da si se oslobodio.
Tako, kada se Goranova sestra sa dvoje dece, nakon svađe sa mužem alkoholičarem, doseli u komunu, solazi i priliv svežeg vazduha od spolja. Pogledom nekoga sa strane stanovnike komune čini gotovo ranjivim na svako pitanje koje bi moglo da naruši zajednički sporazum o tome šta se sme. I ono što se njima činilo kao niz propisa o slobodama, političkom angažmanu, antiglobalističkim, vegetarijanskim i ostalim udarcima što ih upućuju represivnom svetu iz kog su pobegli, pokazuje se opet kao niz pravila koja ih pritiskaju i ograničavaju čineći od njih komične figure što posrću pod teretom slobode.
Naposletku, Mudison ne teži novoj ideji ili konceptu koji bi pobedio ovaj koji zastupaju junaci, već, gurkajući ih ka nizu malih duševnih eksplozija, izvodi ih ponovo na sunce, tj. u ovom slučaju na sneg, a njihovim konceptima sučeljava jednostavne reči usamljenog sredovečnog čoveka koji sam kvari slavi ne bi li mu navratio vodoinstalater s kojim će popiti čašu piva: «There's strength in being alone - that's just bullshit. Only thing worth anything is being together».
Obznanili nasdvoje u 14. prosinac 2008 16:37:30 | 0 komentara
Cloudkicker - The Discovery (Self Released)
Verovatno svako od nas ima bar jedan bend iz inače dragog pravca koji uprkos pohvalama sa svih strana jednostavno ne može da sluša. U mom slučaju, to je prenapucana švedska Meshuggah.
Bog mi je svedok da sam se trudio da zavolim njihovih nekoliko albuma, ali uvek mi je tu nešto falilo da bih ostvario neku vezu. Poučen neveselim iskustvima, ovogodišnji obZen se nisam ni potrudio da preslušam. S druge strane, uvek sam obožavao da čitam njihove intervjue po stranjskoj štampi gde oni relativno narodskim jezikom objašnjavaju sve te uvrnute sviračke tehnologije & neparne ritmove na kojima bi im pozavideli i makedonski čergari.
Zato dosad malo poznati američki sastav Cloudkicker uleće savršeno kao terapija, nešto kao Meshuggah za ljude koji ne vole Mešugu. Dakle Meshuggah minus vokali. Raskrsnica između post-roka i metala. Kupljeno.
U velikom delu trajanja ove ploče, dupli bas bubanj se ponaša poput džojstika podešenog na auto-fire, dovoljno moćna i zločesta gitara, funkcionalno odsvirana bez previše izdrkavanja, dakle baš kako treba. Tu su i fini tiši pasaži, koji pokazuju da ova braća nisu samo jednonamenski bend.
Naslanjujući se na etiku krvavog rada kao jedine forme prisustva u javnosti, bend je nedavno izbacio i EP The Map is not the Territory, zvanično najavljen za iduću godinu, tj. za nekih petnaestak dana. Dok se ne upoznamo sa materijalom, da kažemo da naslov momentalno budi kosovske aluzije.
Kome nije strana funkcionalna žestina sigurno će imati čemu da se raduje. Ako ništa drugo, ona sigurno rasteruje oblake sa horizonta.
Obznanili nasdvoje u 13. prosinac 2008 21:23:54 | 0 komentara
Coconot - Cosa Astral (Bcore Disc)
Pre nekoliko meseci iskazana, naklonost prema nesumnjivoj senzaciji godine El Guinchu još uvek dosta jako zbija redove nasdvoje. S toga nismo odoleli iskušenju da preslušamo novo izdanje njegovog matičnog benda.
Ono što ćete svuda pročitati vezano za ovaj album, ali ne u nedostatku mašte i inspiracije već zato što je to činjenica i zgodna paralela - ako je El Guincho mediteranski rođak Pande Beara, Coconot je Animal Collective s mora. Takve komparacije dobijaju dodatno utemeljenje u samoj podeli uloga u ovim storijama - kao članovi eksperimentalnih sastava, solo radovi ovih umetnika nameću se kao avangarda čak i u odnosu na svoju polaznu muzičku tačku.
Posle ovakvog uvoda, pred slušaocem (ženski rod: slušalica?) je lakši deo posla. Na njegovom horizontu otvara se beskrajan brisani prostor koji brzo biva popunjen egzotičnim koloritom i zapaljivim ritmovima. Semplovi su ovde zamenjeni upotrebom konvencionalnijih instrumenata, ali se ni u ovom slučaju nećete brzo oporaviti od šoka koji slušanje ove muzike sa sobom nosi.
I ako je El Guincho bio zicer na prvu loptu, Coconot svojom repetitivnom zarazom višeglasnog pevanja osvaja na duže staze. Slušam ovaj album na kašičicu već skoro dva meseca. I ono što mi se odavno nije dogodilo, desilo mi se sa ovom pločom: posle određenog perioda posta, tj. nepuštanja, jednog dana ona je sama zasvirala u mojoj glavi. U ova instant vremena, to je nesumnjivi sertifikat kvaliteta.
Svojom lepršavošću i harmonijskim rešenjima s one strane razuma, Coconot prizivaju sećanja na one dane kada se razgaćeno pod naletima toplog vazduha sedelo nad otvorenim nebom a zemaljska kugla mogla da stane na dlan. Budeći uspavanu decu u nama, ova trojke iz Barse, prestonice španskih Slovenaca, u pesmama poput Conservad El Rayo, Te Tenia En Cinta, Tao ili Polen Muchacha! se uzdiže i do istinski astralnih visina.
Conservad El Rayo
Obznanili nasdvoje u 13. prosinac 2008 3:33:28 | 0 komentara
Situacionistička internacionala (Gradac 164/165/166)
Ovaj trobroj časopisa Gradac u potpunosti je posvećen najbolje čuvanoj teorijskoj tajni druge polovine XX veka - situacionizmu. Ovaj neobični teorijski bastard nadrealizma i marksizma i nakon nekoliko decenija od svog nastanka i dalje predstavlja najuobličeniju i najradikalniju kritiku kapitalizma i njegove nakaradne prakse.
Sa korenima u letrističkoj internacionali, prvi situacionisti (Gi Debor, Mišel Bernštajn, Mustafa Kajati, Raul Vanegem i dr.) počinju svoju teorijsku aktivnost kritikom umetnosti i kulture, zalažući se za njeno ukidanje kroz njenu realizaciju. Vremenom, letristi postaju situacionisti prelazeći na teren totaliteta sa umnom žaokom uperenom protiv kapitalističkog načina života u globalu. Kao takvi, oni imaju ključnu ulogu u studentskim protestima 1968, nakon čega se ekipa osipa i prestaje sa svojim neobičnim radom koje nije izgubilo na svežini ni posle nekoliko decenija.
U svetu napretka i tehnoloških revolucija, situacionisti vide samo smrt, okamenjenost i iluzije koje kroz mehanizme prisile služe integraciji u klasno društvo po ukusu njenih vođa. Umesto toga, kroz prilično originalan pojmovni aparat uz pozajmljivanje uzbudljivih koncepata iz svetske kulturne baštine (kao što je npr. potlač), oni oslikavaju društvo mogućnosti u kome će se čovek izraziti u svom punom potencijalu i prema svojim realnim, a ne izvedenim potrebama.
Logorska urbana arhitektura, film, kulturni "radnici" i kritičari, jalovi sindikati, podela rada sa svojim ishodištem u fah idiotima, ideologije nazovi-levičara i fašističko-kolonijalnih svinja - ništa nije izmaklo oštrim uvidima ove nadasve simpatične grupacije sklone boemskom životu. Oni nešto kasnije u svom radu inspiraciju nalaze u anomaliji ovoga društva oličenoj u studentima koji situacionističke kritike na svoj račun prihvataju sa oduševljenjem.
Ukidanje robe, rada i svega što čini sadašnji život je prema njihovoj oceni nužno kako bi život kao takav mogao da se konačno izrazi. Zvuči pomalo banalno i pojednostavljeno, ali iskrenost i naboj brojnih pisanih iskaza situacionista sakupljenih u ovom obimnom zborniku njihovih tekstova su sve samo ne to u sistemu u kome se sve permanentno menja osim samog sistema.
Možda i najveći doprinos savremenoj teoriji situacionista, osim potpune nedogmatičnosti i principijelnog odbacivanja svakog autoriteta po sebi (siroti Čarli Čaplin) je Deborov pojam spektakla. Opisujući društvo blagostanja s početka druge polovine prošlog veka, on se sigurno smeška sa nekog tamo sveta na koji se svojom voljom preselio. Razlog "zadovoljstvu" je što se njegove teze po kojima je i snimio film samo produbile u današnjem svetu gde je svet prizora oličen u spektaklu okružen bedom svakodnevice i preživljavanjem kao vrhovnim imperativom nazovi-života zu robnim uslovima proizvodnje.
Svakodnevica (uz neizbežnu birokratiju kao njenu malignu izraslinu) je još jedna od nepresušnih inspiracija ovih kontributora čije su se univerzalne ideje proširile poput požara i po drugim zemljama razvijenog Zapada, tvoreći sektaštvo nalik na levičarsku scenu na razmeđu XIX i XX veka za koju je Zoran Đinđić u pogovoru za Kropotkinov "Anarhizam i moral" zapisao "da su joj bitke na duhovnom planu bile glavna karakteristika". Situacionisti odbacuju i sterilni intelektualizam, nedvojbeno se zalažući, kroz opisavanje tehnika intervencije i sabotiranja, za direktnu akciju rušenja ovog nakaradnog sistema uživancije, taštine i praznine koja pije krv svima kroz iluzorni svet reklamnih trendova i ritmove potrošnje. Ponekad naivno raspeti između lenjinističkih ideala i staljinističke prakse, oni imaju dovoljno snage i pameti da izvedu zaključak da tadašnja Istočna alternativa Zapadnom blagostanju zapravo predstavlja samo drugu stranu istu novčića laži i represije. Vreme im je dalo za pravo. Ipak, slično svojim duhovnim prethodnicima i rođacima, ni situacionisti nisu priložili neku ozbiljnu alternativu konceptu države, niti su vodili dovoljno računa o razlici između kolonijalnog i emancipatorskog nacionalizma, mada nisu štedeli svoje simpatije prema alžirskim ustanicima.
Nakon 1968. grupa, vična samokritici, otkriva da njeno vreme prolazi. Kao i u toku celokupnog njenog postojanja, isključenja članstva prethode prestanku sa radom, ostavljajući za budućnost neizbežno, za neke nove generacije koje u zamenu za preživljavanje u društvu obilja neće umreti od dosade.
Situacionistička Internacionala "Beda studentskog života"
Obznanili nasdvoje u 10. prosinac 2008 15:50:06 | 3 komentara
Dječaci - Drama (Dop/Menart)
Na prvi pogled čudno, ali novonastale granice na Balkanu, bar što se tiče hip hopa nikad nisu ni postojale. Stvar je utoliko čudnija što su vreme procvata ovog žanra na našem nesrećnom poluostrvu i njihovo nastajanje bukvalno koincidirale. Koliko god se mi ne gotivili, obožavali i mrzeli, radoznalost je oduvek najjači ljudski poriv. Itekako se obraćala pažnja na to šta se dešava iza zavesa zamandaljenih prozora.
Posle beogradskog proto-repa oličenog u grupama Budweiser, Green Kool Passe, Tapiri, Bez Kaucije i funkcionalnim citiranjem žanra u radovima Ramba Amadeusa i grupe Disciplina kičme, sa prvim albumom Grua dolazi do pojave tzv. drugog talasa srpskog hip hopa čiju su glavne perjanice bile i grupe Sunshine, C-YA i Robin Hood, i neki drugi manje uspešni izvođači. Ova faza završila se sa prvim albumom Voodoo Popeyea.
U isto vreme, negde oko 1996. budi se i zagrebačka scena, prvo sa kompilacijom Radija 101 gde se predstavljaju buduće velike zvezde - Tram 11 i Bolesna braća, kao i jedna riba čije sam ime zaboravio ali je do dan danas najbolji ženski MC sa Balkana ikada (poslušajte pesmu Pasivna agresija). Posle prvih (i drugih) albuma ovih grupa dolazi do nezapamćenog procvata hip hopa u Hrvatskoj, pojavljuju se i drugi, ništa manje kvalitetni likovi kao što su El Bahattee, Stoka i moj miljenik Nered, što se sve nekako događa u vreme NATO agresije na Srbiju i skidanja Miloševića na vlasti. Ovaj period razvoja hrvatskog hip hopa kulminira debi albumom Eda Maajke, pločom koja je do sada bila najbliže statusu klasika - Slušaj mater.
Kralj ribara
Nedugo po preuzimanju vlasti Demokratske opozicije, dolazi do trećeg talasa srpskog hip hopa. Nije ni dva meseca prošlo a led probijaju sada već zreli Juice i V.I.P. sa kultnom numerom Ko će to da plati. Kada je Sindikat lansirao Divljinu, a godinu i po dana kasnije i Govedinu svi su već znali da je hip hop u Srbiji najžilaviji žanr - albumi V. I. P. , Bad Copy, Ajs Nigrutina, Prti Bee Gee, Sindikata postaju neizostavvni deo mp3 kolekcije svakog balkanskog tinejdžera. Sa pojavom Marčela, dolazi do raslojavanja na pop i hardcore sferu, a današnja situacija je takva da se četvrta generacija još uvek porađa u bolu i mraku.
Do tada u Hrvatskoj uspevaju albumi sastava TBF i Elemental, ali to su više izolovane "rep-rok" pojave, nego što predstavljaju kontinuitet sa pređašnjom pričom. Zamorom materijala istočno od Drine, otvara se, po već ustaljenom šansa za zapad Balkana. Ali ovog puta centar nije Zagreb već Split.
Bend St!llness je ponudio svoje viđenje rege-rok-rap krosovera koje je bolje zvučalo na demo trakama nego u završnoj verziji. Zato su splitski Dječaci prvi shvatili moć Interneta i polako se probijali kroz mrak andergraunda (zajedno sa zagrebačkom Sinestet ekipom), uspostavljajući nova pravila na sceni. Sa svojim sada već legendarnim sajtom od 2005. su neumorno "širili riječ" o sebi i neprestano napredovali. Kada se učinilo da su na korak od proboja, mnogi su pomislili da se priča neće dobro završiti - grupu je zbog stilskih razmimoilaženja napustio Kid Rađa. Preostala trojka je ipak znala šta radi: krajem 2008. Mister Beba (nekada Sinom), Vojko Vrućina (alijas Nebu) i Drugi (alijas Ivo) su ponosni tvorci prvog pravog balkanskog hip hop albuma koji se momentalno može nazvati klasikom.
I tu bi ova recenzija mogla da se završi sa sve čestitkama, ali još malo ćemo o samom albumu.
Razlog za ovakvu tvrdnju krije se u sledećem: Drama funkcioniše na više nivoa, stilski je raznovrsna i neverovatno pametna. Svako ko je ijednom u životu napisao i jedan stih zna na šta mislim kad kažem da su Dječaci na svom debiju napisali neke rime za koje bi svako želeo da ih je napisao. Oni su ih napisali za sve nas.
Kamiondžije
Duboko ukorenjen u tvrdom izrazu koje svoje poreklo vuče iz južnjačkog iskustva i blistavih produkcijskih trenutaka El-P-ja, Dječaci lagano transponuju globalno u svoje lokalno iskustvo. Drugim rečima, njihov rep nije nakalemljen, on je prirodan i organski, prosto diše i puca od svežine. "Blistave" slike post-jugoslovenskih iskustava ne mogu biti drugačije do crne - pesme Krek kuća, Ubij se ili sada već legendarna Noćna pjesma pokazuju njihovo okruženje onakvim kakvo jeste. Dječaci su real.
Ali, što nije odlika većine balkanskih repera, oni znaju i da se zezaju - uvodna i završna Kraljevi i The Govno, prejebena H323, Dinamit, Liu Kang i Narodna govore tome u prilog. Zvučeći neverovatno tvrdo i bez kompromisa oni su istovremeno vrlo prijemčivi.
Treća strana je pop lice - stari hitovi Kralj ribara i Meko Sranje te Punjene paprike koje umesto mesa i pirinča u sebi imaju bajtove i vokodere govore da su ovi momci spremni i za mnogo više od onoga šta sada imaju u ponudi.
Bolno iskreni, emocionalno otvoreni, a opet veseli i optimistični na dobro poznati mediteranski način, Dječaci su dokaz pobede duha nad svim usrećivanjima koja nam se kolektivno dešavaju u poslednjih dvadesetak godina. Iako nominalno nismo zajedno, i dalje smo vrlo blizu jedni drugih.
Ta činjenica je posebno istaknuta i u njihovoj biografiji - ostaće zapisano da je ovaj bend nastupao u Beogradu (i Novom Sadu) pre Zagreba. U to ime, za sve fanove koji pričaju ekavicom možda ne bi bilo loše sastaviti mali kurs ikavice sa rečnikom manje poznatih reči tj. lokalizama. Npr. šta je "špadi", "manister", "čipo" itd.
Meko sranje
Da rezimiramo, Drama je bez sumnje album godine što se potpisnika ovih redova tiče na post-jugoslovenskim prostorima, tamo gde svi pričaju onaj isti jezik koji u odnosu na to gde se nalaze drugačije nazivaju. Toliko je dobar, da ako jednog dana, spletom fantastičnih okolnosti bude odlučeno da se radi vinilno izdanje bez sumnje ću želeti da ga imam u tom obliku.
Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 20:49:15 | 13 komentara
Čijim ušima slušamo muziku?
Prosto je neverovatno koliki je dar mudrije polovine nasdvoje da tačno prepozna temu o kojoj će pisati pa i mene tako inspiriše da pomislim da je sasvim legitimno pisati o nečemu na šta sam u međuvremenu i oguglao. Dok ste iz njene vizure mogli čitati o mukama puštanja omiljenih filmova dragim osobama, ja ću pisati o puštanju muzike.
Naime, godinama, možda čak i do trenutka dok nisam nju upoznao ja sam retko kome puštao muziku, što imajući u vidu moj ekscentrični ukus nije ni bilo teško pretpostaviti. Dok sam bio mlađi, još sam se i trudio da bliskim ljudima dam smernice u snalaženju na anarhičnoj savremenoj sceni, mnogi su se uvek pitali kako ja to znam a oni ne znaju itd. Pošto muziku doživljavam neviđeno lično i vidim je kao svoju nepresušnu potrebu, nije mi lako padalo kada bi muziku koju bi puštao preplavio nebitan razgovor, larma, žamor i neodobravanje.
I zato hvala likovima koji su izmislili slušalice. Pošto sam nekoliko puta primetio da moje metode i nisu toliko simpatične kada si u poziciji risivera, rešio sam da se time više ne bavim. I od tada mi je mnogo lakše, muzika kao takva te nikada ne osuđuje, a i ja štedim vreme pa ne moram da objašnjavam ono što će slušaoci ionako zaboraviti odmah iza ugla.
Ono što sam kao klinac gledao kao manu, vremenom je postalo neviđena vrlina. Kao mlađi sam patio što nemam ekipu sa kojom bi delio muzičke afinitete, vremenom sam spoznao draži pozicije lone ridera. Naravno, moja naslušanost ne bi ni izbliza bila onolika kolika je danas da nije bilo tzv. jataka - ljudi sa respektabilnim muzičkim ukusom, sa kojima sam se uglavnom ako ne i jedino viđao zbog muzike. Oni sami vrlo dobro znaju ko su, neki od njih su u međuvremenu shvatili da su im određene supstance bitnije od ljudi.
Još od najranije mladosti ne znam šta da odgovorim kad me pitaju šta slušam, dobar deo mladosti sam proveo sa ljudima koji ni ne slušaju savremenu muziku. Tako je muzika postala deo moje intime i ograđeni prostor u koji ne puštam svakoga. Sve je to pomalo paradoksalno, kada sam ironijom sudbine, zahvaljujući pisanju recenzija počeo da pomalo zarađujem za život, da bi mi na kraju praćenje scene postalo zanimanje. Svi oni kojima nije bilo jasno kako je moguće da više od pola dana provedem u slušanju muzike, kako je moguće da vrlo dobro poznajem nekoliko hiljada albuma iz svoje mp3 kolekcije, više nisu postavljali pitanje smislenosti takvih radnji. Licemerna kapitalistička logika...
S druge strane, baš taj intimistički pristup, sam sa sobom, sa slušalicama u ušima me je i omeo da se bilo kada u životu slobodnije ponašam na koncertima. I dan danas ja sam jedan od onih koji stoje štekovani pozadi i ne učestvuju u predstavi i ne verujem da će se to promeniti. Ni na poslu ni u procesima socijalizacije ja neću biti taj koji će puštati muziku, nije mi svejedno ni kad sam DJ, ponekad imam neviđenu tremu i neke stvari ne zvuče onako ubojito kao kod kuće. Ali zato kada legnem, pokrijem se jorganom i stavim slušalice ne glavu... ništa više ne postoji.
Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 14:42:34 | 0 komentara
Clutchy Hopkins - Walking Backwards (Ubiquity)
Oko ovog albuma isplela se velika mreža misterije. Prvo, uopšte nije jasno ko ga je napravio, a pod dva, i sam njegov naziv varira. Po dostupnim informacijama, Clutchy Hopkins je neko drugi, dok on zapravo ni ne postoji, pa je omiljena zabava dokonih posetilaca Mreže otkrivanje njegovog identiteta, u čemu i sam Clutchy, ko god on bio, uživa. Tipuje se na proverena imena poput Cut Chemista i Madliba, ja nemam pojma, tačnije nije mi ni bitno.
Sve ovo ne bi vredelo ni pet para, kao što je to slučaj sa nekim drugim (donedavno) anonimusima tipa Bjuuurijel, da muzika na drugom po redu izdanju ovog izvođača nije sjajna. Ovo je stvarno muzika za srce i dušu.
Prvo, naslov je sasvim primeren - Clutchy se vraća u prošlost i donosi budućnost. Duboke naslage fanka, džeza i ostalih naturalnih pravaca zvuče neopisivo sveže u njegovom viđenju. To je zbog toga što u ovom pretežno instrumentalnom hip hopu (hehehe) nema semplova već su sve deonice uredno odsvirane na konvencionalnim instrumentima.
Iako je samo jedna pesma sa ove ploče vokalna, ceo ovaj album je neviđeno komunikativan i prijemčiv i za najširu publiku, e sad to što se muzika kao takva više ne sluša, drugo je pitanje koje prevazilazi obim ove recenzije. Na tragu orkestriranih džejmsbondovskih saundtrekova, indijskih motiva i fanki džeza koji je neverovatno smooth, Clutchy pokazuje svu raskoš svog sviračkog i aranžmanskog talenta neretko odlazeći i u neočekivane a podjednako uzbudljive muzičke destinacije. Toliko je dobro sve poslagao da, po najboljoj tradiciji najvećih džezera, ovo njegovo ostvarenje otkriva nove svetove baš zahvaljujući svom prirodnom i nenametljivom zvuku.
Imajući u vidu sve rečeno, topla preporuka se podrazumeva.
Horny Tickle
Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 9:16:19 | 0 komentara
The Samuel Jackson Five - Goodbye Melody Mountain (Honest Abe)
Posle trogodišnje pauze, norveški kraljevi post-roka isporučuju (hehehe) još jedno remek delo. Odlično je da ovo izdanje dolazi baš u ovom trenutku, kada instrumentalni rok sluša sve više ljudi, što je naravno praćeno manjkom dobrih izdanja.
Za slabije obaveštene, ova četvorka je tu još od 2003. godine i na oba albuma pre ovoga je pokazala dovoljno umešnosti da se ne učauri u jedan fah i onda ga štancuje do beskraja. Još lepše & bolje, budući da su odlični muzičari, ovi momci iz Osla neretko su pokazivali i smisao za humor (setimo se samo naslova Britney Spears 4 President) i impulsivni otpor bilo kakvoj dogmatičnosti.
I zato je sviračka sloboda ključna reč, vrlina i adut ovog izdanja. Sve ono po čemu su i odranije bili poznati SJ5 nekako ostavljaju za sobom (humor je i dalje tu: naslovi tipa So Many Cowboys, So Few Indians ili Hey Now Who Really Cares su mi neviđeno smešni) i idu dalje, što je odlika samo velikih bendova, a takvi su oni koji sviraju iz unutrašnje potrebe a ne zbog očekivanja tržišta. Instrumentalni ili ako hoćete post-rok je super pravac savremene muzike baš zato što se razlika između proseka i veličine veoma lako uočava.
A ovde imamo posla sa veličinama koje se ne boje da stave glavu na panj, ruku u vatru i da istražuju i tamo gde nikad nisu bili. Hoćete up-beat poigravanje? Ima. Hoćete rokanje? Ima i toga. Hoćete zahtevne deonice? Naravno i to je prisutno. Istočnjački motivi? Kako da ne. Slatke male uspavanke? Gde god da se denu, SJ5 su podjednako ubedljivi i nekako to čine nepretenciozno i bez muke. Da prafraziram svog učitelja i omiljenog filosofa, baš zato što ne traže poštovanje, poštovanje im se ne može ni oduzeti.
Sve ono što sam napisao za UpCDownC pri kraju recenzije njihovog novog albuma, možda još i više važi za ove careve severa. I zato čak i izlizana sintagma remek-delo nije neumesna u ovom slučaju. Da završim omiljenom završnom rečenicom Politikinih novinara: da li je tako, pokazaće vreme.
Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 8:35:55 | 0 komentara
Ponytail - Ice Cream Spiritual (We Are Free)
Svaki put kad pri premijernom susretu sa nekim novim bendom pomislim "Šta je bre ovo?" posle 15-20 inicijalnih slušalačkih sekundi, to je po pravilu (nepisanom, do sad :)) odličan znak. E to mi se baš desilo kad sam prvi put čuo Ice Cream Spiritual.
Reč je o drugom albumu baltimorske četvorke Ponytail. Ekipu predvodi oblasta pevačica Molly Siegel a napucana i respektabilna štampa do neukusa hvali njihove žive nastupe. To nisam imao pojma, jer je uglavnom ne čitam, ali nije beznačajno napomenuti da je ovaj album dobio više od osam na Pičforku, te ne mogu da se ne zapitam šta se to događa sa mnom u poslednje vreme kad mi se sve više sviđaju albumi koje i oni hvale?
I ćorava koka ubode neko zrno, odmah suflira uvek budni zlobnik u mojoj glavi dok mu opravdavajući glas upada u reč "ma ionako nismo do benda došli čitajući njihove recenzije, koje su po pravilu sročene kao anti-reklama". Ali eto prošle godine Panda Bear završio prvi, (meni drugi, odnedavno smo nasdvoje i ponosni vlasnici tog savršenog vinila) i ove godine nekoliko dobrih albuma pohvaljeno - da nema Pičforka, ljudi bi ga izmislili.
I procena za ovaj album im je, dakako, na mestu. Super je kad po peti put pustiš album i i dalje ne možeš da se odlučiš za striktnu žanrovsku definiciju. Nema sumnje da su Ponytail i sirovi i melodični i ritualni u isto vreme. Oni vole i pop i psihedeliju, čak i metal (dobro de, math-rock, sudeći po brojnim solažama) - i uvek su veseli i euforični, i koncizni i epski raspoloženi. Neki bi rekli shizoidni, ali ja neću nipošto upotrebiti tu reč, "ludički" je sasvim pošten pridev za ovu namenu.
Na takvu muzičku glazuru, dolazi već pomenuta Molly sa svojim vokalnim improvizacijama - ona viče i urliče poput Indijanca u ekstazi koji đuska kraj logorske vatre. Reči u njenim verbalnim ekspresijama nema, ali se i pored toga odlično razumemo. Još kad bi se ovakva pop muzika i slušala, gde bi nam bio kraj.
BegWaves+CelebrateTheBodyElectric
Ice Cream Spiritual Teaser
Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 8:14:51 | 1 komentara
Čijim očima gledamo film?
Kada nekome puštam neki film, imam utisak da, na neki način, predstavljam sebe. Prvi put sam to osetila kada sam iznajmljivala filmove u video klubu da ih pustim mojima u kući, a onda ih davila pitanjima: jel ti se svideo?... a ono kad onaj uzme... i ono kad ona kaže... I dok oni gledaju film, ja gledam njih, kao da su oni neki opet drugi film. Osluškujem smeh, nerviram se kad im se pripiša, a kada se vrate premotam uvek par minuta pre trenutka kad su izašli za slučaj da su nešto propustili. Ama, uživam više nego kad sam film gledala sama. Imam utisak da sam, time što im film puštam, ja sama nekako učestvovala u nastanku filma. Da sam autorov zastupnik i glasnogovornik. Priželjkujem da u njihovom oduševljenju vidim eho onog mog smeha ili tragove mojih slina i suza.
S druge strane, ako primetim dosadu (svaki put kada posegnu za hranom ili pićem, a nekada i zadremaju) zaboli me kao da me je neko ostavio na cedilu il me nije razumeo. Redovno zažalim što sam film uopšte puštala takvoj publici. Opet, dolivam im piće, dosipam hranu, samo da im održim pažnju i napravim atmosferu.
Ali čudno je kako neki filmovi izblede kada ih pustim drugome. Kao u onim pričama o piscu koji se probudio usred noći ubeđen da je upravo sanjao genijalni zaplet za priču, a kada se ujutro probudi na papiriću do kreveta pronađe krvnički stegnutom olovkom ispisano: «Mladić sreće devojku». Znači, ispadnu skroz obični. Kao da su mi boje bile jače kada sam gledala sama, sad sve nekako zamrljano, zamagljeno, sva ona mesta koja su u meni odzvanjala sad jedva da su primetna. Dođe mi da neka mesta ponovo premotam, da ih usporim. Kao da gledam drugo izvođenje neke savršene predstave, samo što su sad glumci umorni. Ne mogu da se suzdržim od nestrpljivih najava: gledaj sad, sad će, pazi sad... I sve vreme se osećam kao napeti sufler koji šapuće ispod dasaka, objašnjava podtekst onoga što je rečeno.
Da li moja preterana najava, koja stvara preterana očekivanja ili činjenica da u mojoj glavi neki film bude nadeven kvascem koji s tim filmom veze nema, već sa trenutkom u kom sam ga gledala, pa, kad ga ponovo pogledam sa nekim, samo splasne, stisne se, ko onaj žabac iz crtaća što neće da peva kad god ga gazda iznese pred publiku. Šta bude s tim senkama, s tom trećom dimenzijom koja je, kunem se svim živimi, bila u mojoj glavi, kad iznesem to čudo pred nekog drugog ja ne znam. I imam utisak da je tom kvarenju i splašnjavanju na neki način doprinelo baš to što sam ja pokušala da opišem i obrazložim nekom drugome šta mi s tu svidelo.
A, dešava se i potpuno čudno stvar, a to je da, sagledano očima nekoga sa kim film gledam, skoro potpuno promenim mišljenje o filmu ili se začudim šta sam sve učitala u te, ma skoro televizijske kadrove. Poslednji film kog se sećam da je meni izgledao mnogo gore kada sam ga tako pompezno prikazala nekome je Tsotsi. Film koji sam a nahvalila u jednoj kritici i zaista mislila sve što sam pisala, kada sam ga pustila za filmove uglavnom neraspoloženoj polovini nasdvoje čiji ukus, paradoksalno, baš zato cenim delovao mi je kao neki minorni TV filmić. Sve one mitske dimenzije koje sam mu bila pripisala, istopile su se. Ma, kao da gledamo drugi neki film.
Slično mi se dešava i za muziku. Pustim nekome nešto i kad ga čujem u društvu budem sebi smešna kad naiđem na izraz lica te osobe koji govori: «ma, jel ti mene zezaš?!». Jednom, kada sam bila s drugarima u tom pabu koji ima džuboks i svi se izređaše, svako svakom odaje poštu za ono što je iskopao. I dođe red na mene, ja pustim Ramonse. Jedan od drugara krene podrugljivo da peva uz Sheena Is A Punk Rocker kao da je nekakva dečja pesmica. Pre toga, meni je ova pesma zvučala baš kao ozbiljni rokenrol.
I tako u krug, ono do čega je meni ozbiljno stalo, drugima ispadne smešno i obrnuto, ono što je meni komično, u društvu ispadne degutantno. Na kraju krajeva, mislim da sve to ima veze sa mojom strepnjom kako da izrazim nešto što mislim ili osećam. Redovno mi se dešava da ono što je u mojoj glavi, deluje mnogo složenije, bogatije nego kada ga izgovorim. Kada god nešto izgovorim imam utisak da sam prikačena na nekakav stenograf koji samo šifrira najosnovnije znakove. Čudno je kako one reči koje doslovno znače ono što osećam često proizvedu kontraefekat. Što može da znači samo da su neke reči ili slike naprosto istrošene i da ih više nije moguće koristiti. Kao neki pokvareni gradski toaleti.
Nekada imam utisak da lutam kroz one napuštene scenografije za filmove: kad se uhvatiš za kvaku saluna otpadne ceo zid, kad kelnericu uhvatiš za sisu ispostavi se da je lutka, kada uzjašeš konja on skapa pod tobom. E, tako i sa ovim rečima: ja znam šta osećam, ali reči mesto da me ponesu onako kako me misli nose u galopu, samo crknu podamnom. Tako i sa filmovima. Lakše ih je gledati kad si sam. Ništa ne moraš da objašnjavaš. Samo umišljaš.
Obznanili nasdvoje u 6. prosinac 2008 0:55:46 | 5 komentara
El Ten Eleven - These Promises Are Being Videotaped (Bar/None)
U godini kada su Ratatat manje-više uprskali sve ono lepo što su godinama gradili, spas stiže iz Grada Anđela, i to od njihovih generacijskih kolega El Ten Eleven. Oba benda su svoje prve albume objavili 2004. i sudbina je do sad bila blagonaklonija prema Istočnjacima, no sada je kucnuo čas da se to promeni.
Kalifornijski duet ima do sad tri objavljene ploče i cilj koji je sebi postavio muziciranjem svodi se na patentiranje audio kiborga sastavljenog od jednake količine elektronike i roka. Ova crossover ideja nije nova, suštinska novost je način na koji je to urađeno.
Slično detetu iz mešanog braka, ni ovde se delo ne može rascepiti po principu ovo je moje, a ovo je tvoje. Drugim rečima, rok nikad nije zvučao elektronskije, a elektronika nije ovoliko rokala (poslušajte numeru šaljivog naziva Paranoid Android, npr.). To je toliko inspirisalo maštu kritičara pa smo tako dobili simpatične kovanice tipa Kraftwerk in the Sky i Justice meets Tortoise.
Naravno, da bi i na teorijskom nivou mogao da ovako nešto ostvariš moraš da budeš izrazito tehnički potkovan, pa se kroz ove post-electro vene daju raspoznati i math-rock kapilari - El Ten Eleven znaju da se šale kroz muziku a imaju i odlične naslove pesama.
Neko će možda reći da je skoro 28 minuta muzike malo, ali to podseća na onu priču o slikaru od koga je mecena jednom prilikom tražio da mu nacrta petla. Kada je došao kod njega, ovaj je izvadio olovku i papir, iscrtao petla za pet sekundi i tražio ogromne pare. Kad ga je mecena upitao kakav je to način, slikar ga je doveo do ormana, otvorio ga, i iz njega su počele da ispadaju na hiljade skica pernate životinje. These Promises Are Being Videotaped je jedan takav ormar.
I Like Van Halen Because My Sister Says They Are Cool
Obznanili nasdvoje u 5. prosinac 2008 19:41:12 | 0 komentara
Oddateee - Halfway Homeless (Deadverse)
Nema mnogo filosofije kada pričamo o dvojcu Dälek i njegovom doprinosu u revitalizovanju i produbljivanju hip hop izraza. Ostaje samo žal što nismo zbog posete evropskoj prestonici razvrata svedočili njegovom soničnom razaranju Beograda pre tri godine, kada je ukrao šou Jonu Spenceru, o čemu se danas raspredaju urbane legende.
Slično svom mentoru Majku Patonu koji ih je udomio na etiketi Ipecac i ovi ratnici podzemlja sada pružaju šansu neshvaćenima. Prvi u nizu spasenih je Oddateee, rođen u Bronksu a odrastao u Nju Džersiju. Ovo mu je drugi album, a do sada je u svojoj karijeri delio binu i sa takvim underground veličinama kao što su Dr. Israel, Sofa Surfers, Mike Ladd i Anti-Pop Consortium, da pomenemo samo neke.
Oddateee je dostojan predstavnik andergraund repa čiji je izraz smešten tačno između klasičnijeg "tvrdog" tretmana i avangardnijeg pristupa materiji na koji su nas navikli njegovi izdavači. Iz njegovih rima već od uvodne pesme Crack Rock (I stab MC after MC, their vocabulary is broken/White people moving Hoboken...) isparava sva memla i prašina smrdljivih haustora u kojima pripadnici etnički manjinskih zajednica traže svoju doziranu sreću.
Bitovi su tvrdi i katkad snoliki, a poseban šmek imaju trenuci kada Oddateee na tragu Saula Williamsa nesputano izražava svoju duhovnost, ili što bi se narodski reklo, krene da vileni za mikrofonom poput primernog uličnog filosofa, čemu bi i trebalo da teži svaki respektabilan MC što ovaj Portorikanac dakako jeste.
Od numera osim već pomenute uvodne, izdvajaju se nacionalni reprezent Ricans, Pagan Baby, Devil Runs Nation, The Hood i zaključna The O-D-D. Naveo sam skoro pola albuma ali od ovog momka tek očekujem bisere. Za sada je uočen na radaru.
The Hood (drukčija verzija)
Obznanili nasdvoje u 4. prosinac 2008 10:05:17 | 0 komentara
Midaq Alley (1995.) - Jorge Frans
U filmu Jump Tomorrow, glavna junakinja je pasionirana ljubiteljka telenovela koje, u ovom filmu, predstavljaju kontratežu njenom ljubavniku, prepotentnom intelektualcu, ali pokazuju i sakrivenu, pravu prirodu devojke – njenu spontanu, prirodnu želju da se prepusti jakim emocijama, a da se zbog toga ne stidi i ne bude sputavana nametnutom odmerenošću i potrebom njenog ljubavnika da se stvari pre promišljaju, nego doživljavaju. Kroz motiv telenovela, ovaj se film svom snagom zalaže za emotivni rusvaj umesto kontrole, za pročišćenje umesto suzbijanja.
Onoliko koliko su ove serije preterane u svojim emocijama, toliko je svet u kome živimo ponekada preteran u svojoj otrebi da kontroliše, da teži pristojnosti i razumu po cenu lične sreće. Otvorena patnja mogla bi da našteti reputaciji, stavu koji je neko zauzeo, kao što preterano pokazivanje ljubavi ili privrženosti, potrebe i želje, često kod ljudi izaziva sumnju da je po sredi nesigurnost ili kakva bolest. I opet naru[ava stav.
Činjenica da se u ovim serijama čitava zajednica (a ne samo dvoje) bave isključivo emocijama, čini ih nekom vrstom izgubljenog raja prostodušnosti u kom čak i zlikovci umiru od ljubavi. Često se zaboravlja da u ovim serijama postoji materijal koji je iz većine ostalih filmova i serja prognan kao sintetika, a bez kog je, ako se ja pitam, nemoguće napraviti dobru priču. I samo najveći filmovi ne libe se da podignu krov sa mnogoljudne zajednice i da zađu među ljude, oslušnu damare koji u njima tuku, a da se ne postide što u toj svojoj potrebi zaboravljaju na nužnost sve promisle.
Takav je meksički film Midaq Alley koji dosta duguje telenovelama. Počev od priče koja se odvija u komšijskom krugu u kom su svi međusobno isprepletani što porodičnim, što ljubavnim vezama. Preko pomalo teatralnog stila koji počiva na studijskim prostorima. Balkoni, dvorišta, kafane i stanovi nalik su pozorišnim mansionima koji se smenjuju, rotiraju na jednoj, zajedničkoj ploči sa koje je nemoguće pobeći. Kao da su svi likovi deo jedne vrteške koju okreće neka nevidljiva ruka odozgo, šaljući im ili uskraćujući sreću. Naposletku, gluma i obilje dijaloga, pružaju priliku za scene patosa.
Međutim, ni trunke izveštačenosti koju bi neko mogao da poveže sa svim ovim odrednicama (pozorište, španske serije itd.) Iako su svi junaci uvezani u jedan univerzum, svako od njih je živ i uverljiv, a emocije nigde ne prelaze u masku. Put kojim prolaze, čežnje što ih razdiru dostižu patos postepeno, kroz razvijanje likova i međusobnih odnosa.
Nikada ranije nisam čula za ovaj film, a ispostavilo se da je u pitanju najnagrađivaniji meksički film koji je, po mnogo čemu značajan za ovu kinematografiju. Jorge Fons, sada već prilično star reditelj (1932.) pripada prvoj generaciji profesionalnih meksičkih reditelja. Selma Hajek koja je, pre Midaq Alley, igrala uglavnom u tim ozloglašenim telenovelama, nakon ovog filma je zaigrala u Desperado i postala poznato holivudsko ime.
Naposletku, Jorge Fons je, skoro deceniju pre svog mlađeg zemljaka i kolege, Alfonsa Cuarona i njegovog filma Pasji život, upotrebio formu omnibusa: grupa junaka iz istog komšiluka mota se u nekoliko poglavlja, ali tako što svaka akcentuje nekoga od njih ko je u prethodnoj ili potonjoj tek očešan. Tako se, od krajnje realističnog dramskog materijala vajaju motivi, pravi priča na sprat i, naposletku, izvlači opšta slika, nekakva ljudska panorama u kojoj sve ima svoje mesto. Ova je forma poslužila mnogima da prodaju pola kile govana u vreći od kilo, kao npr. u filmu Crash gde se svi vrte oko saobraćajne nesreće. Stvar je u tome da se ne sile previše dodirne tačke, kao što je taj sudar, da se ne sile junaci da se sad naprasno menjaju, nego da se prate.
U oba meksička filma, stiče se utisak nekoga trećeg ko u isto vreme vidi sve te ljude, nekoga ko ih razume i ko u te haotične živote unosi smisao i od njih pravi heroje. Midaq Alley je doduše nastao prema romanu egipatskog nobelovca, Naguiba Mahfouza, ali je priča odlično prebačena iz Kaira u predgrađe Meksiko Sitija sa svim karakterističnim odlikama ove zajednice.
Počev od priče o Don Ruu, vlasniku lokalne kafane koja je raskrsnica svih junaka poput prodavnice u Modri u licu, preko priče o lokalnoj lepotici Almi i njenoj nesrećnoj ljubavi sa Abelom, pa do priče o Susaniti, stanodavki usedelici koja iznajmljuje stanove većini ostalih likova, film se, u svakom poglavlju, drži svog glavnog junaka ostale tek načinjući, ali uspeva da ih na kraju poveže u zajedničkom obzorju.
Ostaje utisak da ste, u 140 minuta prisustvovali nekakvom žilavom životu, ljudskim sudbinama, punokrvnim i neizlečivim. I onda vam se učini da nema svrhe previše razmišljati o svemu što vam se dešava. Nekakva reka sve vuče ka jednoj matici. Iako znate da je tu bilo i da će biti dosta bola, učini vam se da ste i zbog toga što ste proživeli vredni. Treba samo živeti. Mislim da se, uprkos tome kako se film završava, Midaq Alley, krajnje skromno zadovoljava ovakvom jednom porukom i, što je najvažnije, ne žali nijednog od svojih junaka. Apsolutno za gledanje, plakanje, razneženje i sve tako u krug.
Obznanili nasdvoje u 3. prosinac 2008 23:30:49 | 0 komentara
Up C Down C Left C Right C ABC + Start - Embers (Tap n Tin)
Eh, britansku postrok ekipu pominjasmo pre nekoliko meseci kada smo pričali o sindromu "postrok" scenarija, po kome bend-predmet obožavanja zahvaljujući debiju ne uspeva da na potonjim izdanjima zadrži iskazani kvalitet muziciranja i pada u mediokritetstvo. Srećom, to ovde nije slučaj.
Ekipa iz Gilingema (molim prisutne anglofile da razreše misteriju pravilnog izgovaranja imena ovog grada) digli su na noge globalnu instrumentalnu publiku u nastajanju 2005. albumom And The Battle Is Won, stajući tako u red tek nastalih kolosa propupelog žanra poput skupina Caspian i This Will Destroy You, da navedem dva najsličnija primera stvaranja kulta ni iz čega osim iz muzike. U međuvremenu, Caspian se nije obrukao, ali nije ni oduševio gledano sa ove distance, dok su This Will Destroy You poginuli a da nisu zaslužili orden na svom mlakom & zev-zev dugosvirajućem debiju, pa se iščekivalačka groznica preusmerila ka ovoj ekipi iz grofovije Kent, već viđenoj da preuzme torču osvetljavanja nepreglednog instrumentalnog mraka koji vlada muzičkim podzemljem diljem zemaljske kugle (hehe, al sam pretenciozan :)).
U ovoj priči, Velika Britanija, ili da se ne lažemo, Engleska se uvek trudila da igra ulogu koju je sama sebi namenila u svakoj sferi ljudskog delanja, a to je, naravski, uloga favorita. Ipak, utisak je da su Ostrvljani više dizali dževu nego što su zaista imali jače štihove u ponudi, što je klasično jasno po preslušavanju izdanja sastava Yndi Halda (zeeev), poznijih 65daysofstatic pa i Bossk (meni prilično dragih, nedavno se raspali, R.I.P.). Da se ne lažemo, donedavno su svi sekli vene na ove grupe, teško da ih danas neko sluša. Da ne budemo skroz nepravedni, kad nema halabuke, ima i pozitivnih primera... i još...
U promenjenoj geopolitičkoj strukturi planete, Engleska je još uvek pojam samo za svoje kolonije u Ujedinjenom Kraljevstvu, pa tako npr. Severni Irci, fantastični And So I Watch You From Afar nikad neće dobiti status i reklamu koja im apsolutno po kvalitetu pripada, ostajući tako poslastica za uži krug posvećenika.
No, Embers značajno popravljaju krvnu sliku instrumentalnih gibanja posrnule imperije, ne toliko invencijom (i o tome smo pisali), koliko egzekucijom. Teško je nabrojati šta su sve momci spakovali na ovo svoje čedo, i to prilično ukusno & umešno, poput prodavačice iz "Jasmina" u bliskom susretu sa ukrasnim papirom.
Strpljiva gradnja melodija "anđeoske" prirode, pomalo istočnjačkih motiva, znalačke produkcijske intervencije, akustični & neo-klasični pasaži , kao i kuljajuća kreščenda koja su opasno blizu post-metal uradaka, ali na spokojnoj distanci od njih, taman za širu publiku, čine od ove ploče dobru polaznu tačku za upoznavanje sa instrumentalnim rokom današnjice. Ovim albumom Englezi su istakli ozbiljnu kandidaturu za poziciju generičkog benda, onog sa kojim se svi ostali porede. Poslednji na tom mestu su pre neku godinu viđeni Explosions in the Sky, pa nemamo ništa protiv da britanska medijska mašinerija ponovo zalegne za opštu stvar, i bar malo za promenu, ne hvali smeće sa muzičke deponije koja se nekad zvala Ostrvska rok-scena.
Cascades video
Obznanili nasdvoje u 3. prosinac 2008 3:16:49 | 0 komentara
Jean Grae & Blue Sky Black Death - The Evil Jeanius (Babygrande)
U savremenom svetu hip hopa, sanfranciskansko-sijetlanski producentski duet Blue Sky Black Death je, bar što se ove godine tiče osobena pojava. Naime, nakon debija iz 2006. i saradnje sa nekim od manje eksponiranih likova iz bezbrojne Wu familije, oni su ove godine objavili čak tri albuma.
Njihov drugi autorski album Late Night Cinema pojma nemam zašto nisam recenzirao, slušao sam ga, verovatno zato što nije zaslužio. Cenjenijoj polovini nasdvoje se više dopao nego meni, verovatno zato što u bez dileme kvalitetnoj muzici dvojca postoji nešto sterilno (da ne kažem mekano) što me je odvlačilo od toga da mu se više posvetim, mada su neki relevantni izvori na netu odlepili na ovaj album. Osim njega, duo koji čine Kingston i Young God pre tri nedelje je objavio Slow Burning Lights sa nekim meni nepoznatim pevačem a pominje se i neki indie pop kao žanrovska odrednica pa imam neka neodložna posla. Svejedno, imamo ambicioznu ekipu koja očigledno ima kapaciteta da bude diskografski aktivna na više frontova.
Jedan od njih je i studijska kolaboracija sa Jean Grae, njujorškom rep umetnicom, jednom od onih koja na svojim solo albumima neviđeno smori a gde god da gostuje napravi ršum. Poslušajte samo prvi (jedini) album Mr. Lena (skraćeni primer, naravno da pomena vredni reperi znaju za Filipa Glasa i njegov Mishima OST) predugačkog imena (Pity the Fool...) iz 2001. koji je izašao za Matador i dobićete realnu sliku mogućnosti ove elokventne i lako prepoznatljive majstorke ceremonije. Ali, kao što rekoh, slično The Last Emperoru, solo albumi su joj živ kurac.
Ali eto pojaviše se BSBD i pružiše mogućnost da Jeanina aura zasija punim sjajem. Ovo je prilično dobra kombinacija jer BSBD dobijaju od Jean malo preko potrebne prljavštine, a ona od njih pravac koji joj pomaže da ne sklizne u hip hop rokoko, da bude real i slušljiva u isto vreme. Rezultat je prilično koherentna ploča koja se izdvaja svojim pozitivnim sadržajem kao što su briga za hip hop kulturu i bližnje, vrednost samopregora, porodice i ostajanja u senci šou-biz lakrdije, dakle u najboljoj tradiciji (pravog) hip hopa.
To je muzički garnirano širokom paletom izvora inspiracije koje idu od Velvet Underground (semplovana Venus in Furs u uvodnoj Shadows Forever) preko klasičnih BSBD sterilnosti oličenih u semplovanju Supremes do pravog hip hopa koji svojom tvrdoćom podseća na njujoršku real školu iz prošle decenije, malo na legendarni Gang Starr a malo više na drekavce M.O.P. pre nego što su se prodali.
Sve u svemu, odlična ploča koja podseća na prave vrednosti najpopularnijeg žanra današnjice čiji reprezenti nisu zvezde sa TV ekrana već štekovane glave. U jutjub prilogu imate i najlepši primer.
Take It Back
Obznanili nasdvoje u 2. prosinac 2008 4:07:14 | 0 komentara
Go-Neko! - Una Especie De Mutante (Laptra)
Velesila u fudbalu i košarci, redovna mušterija u odbojci, Argentina je, slično Srbiji, daleko od žarišnih tačaka savremene globalne scene, pa su zato i saznanja o tamošnjoj sceni oskudna. S druge strane, država u kojoj 85 % stanovništva čine ljudi evropskog porekla teško da je imuna na globalna muzička strujanja.
Debi album buenosaireske četvorke Go-Neko! dobar je primer za to, a bogami i odličan ambasador argentinskog zvuka u globalnim okvirima. Nastali 2004, do sada su izdali jedan EP, koji, logično, nismo čuli, ali ako je kao ovo dugosvirajuće izdanje vrlo smo zainteresovani.
E sad, zna se da je dosta nacoša i drugih kvislinga posle WWII svoje utočište pronašlo baš u Latinskoj Americi. Da ima tu nečega od pojave koju stručno nazivamo sinhronicitet govori i muzičko opredeljenje ovih instrumentalista. Naime, Go-Neko! kao da su izašli iz neke vremenske kapsule i popili sve životne sokove najsvetlijeg tevtonskog, a što da ne i svetskog muzičkog legata. Razume se da pričamo o kraut-rocku.
Već prva pesma Go-Kraut! svojim naslovom ne ostavlja nikakve sumnje šta nas čeka, a Mike Ontry je nesumnjivo najjača tema na čitavoj ploči. Likovi iz argentinske prestonice sviraju vanvremensku, svemirsku muziku, sa neizbežnim astronautskim referencama, predstavljenim u vidu semplova iz TV prenosa lansiranja različitih čuda tehnike u onaj tamo svet, a sve je to prošarano analognom elektronikom.
Dok je prvi deo ploče rezervisan za energične i brže komade, drugi deo ploče više vuče na klasični "anđeoski" post-rok zvuk tvoreći tako zvučna kopču između dva srodna muzička pravca. Tako su teme smeštene pred kraj albuma osetno duže nego one sa početka. Svejedno, Una Especia De Mutante je u svakoj od svojih inkarnacija izuzetno prijatna ploča za slušanje, i dobar egzemplar ravnoteže skockanosti i energije zvuka.
Mike Ontry video
Obznanili nasdvoje u 2. prosinac 2008 1:26:17 | 1 komentara
