idealno&pragmatično

Ocrilim - Annwn (Hydra Head)

Kada se govori o limitiranosti recentnog gitarskog izraza, kao njegov graničar zasigurno stoji Mick Barr. Najpoznatiji po radu u vašingtonoskom duetu Orthrelm, Barr je uzeo učešće i u brojnim drugim projektima/bendovima od kojih je najzvučnije ime svakako legendarni avant sastav The Flying Luttenbachers, a beleži saradnju i sa Zackom Hillom, bubnjarem kalifornijskih math-rockera Hella.

Barr ima i dva solo projekta - Octis i Ocrilim. Oba su sredstvo za izražavanje njegovog filigranskog umeća. Barrova gitara ne krši uši snagom, već  minijaturama na tragu grajndkor/John Zorn izraza koje predstavljaju veran zvučni opis demencije. Annwn je drugi album pod pseudonimom Ocrilim. U sedam dugačkih kompozicija u skoro 80 minuta svirke čuje se samo jedan instrument. Tačnije rečeno, zvučni zidovi gitara koja neprestano  zavija, grmi, cijuče... za početak tematizuje pa, ad nauseam, varira.

Suprotno raznim Melmstinima i Satrijanijima, Barr svoju tehniku ne ističe u prvi plan, već je koristi u svrhu stvaranja kompozicije. Na Annwn, njegove gitarske onanije imaju klasičarski prizvuk, čime ga približavaju naizgled nemogućoj odrednici free-metal. Iako je album, u globalu, veoma zahtevan i teško svarljiv za nenaviknuto čulo sluha, pojedini pasaži, posebno u temi Part 2, svojim kvalitetom ostavljaju bez daha.

Nejmdroping u ovoj recenziji nije slučajan, svako ko je čuo i jedan od pomenutih bendova/projekata otprilike zna šta može da ga zadesi na Annwn, a njegova dužina će i mnoge otvorenije za avanturizam obeshrabriti da ga preslušaju celim svojim tokom. Velika većina većine koja se do sad nije susretala sa Barrovim radovima, sasvim sigurno će po upoznavanju želeti da tako i ostane.

I na nivou statističke greške je nemoguće da će ovakva vrsta muzike ikada postati opšteprihvaćena. Ipak, sa sigurnošću se može tvrditi da će ovaj album doprineti povećavanju obima kružoka posvećenika u opus ovog neobičnog muzičara čiji će kult biti brižljivo negovan i u decenijama koje su pred nama.

MySpace

Obznanili nasdvoje u 30. ožujak 2008 21:52:21 | 0 komentara

Snöleoparden (Rump)

Iza snežnog leoparda stoji Jonas Stampe, Danac pakistanskog porekla. Multiinstrumentalista, koji često svira i na instrumentima stvorenim u sopstvenoj kućnoj radinosti, nastupa u nekoliko lokalnih bendova, kao crticu u biografiji beleži učešće  na jednoj od ostrvskih turneja Ravija Šankara, a živi i u Maroku provodeći uzgred dosta vremena po Pakistanu i Indiji. U eri posebne zategnutosti između skandinavske zemlje i islamskog sveta izazvane crtežima Proroka u danskoj štampi, njegov debi je svojevrsna anomalija koja iznova potvrđuje moć kulturno-umetničkog spajanja kada su svi ostali mostovi porušeni.

Sam debi, iza koga stoji kopenhagenska etiketa Rump, poznata po prošlogodišnjem pakovanju avangarde u dramenbejs na albumu Sylt sastava Icarus, eksperimentalne je prirode. Mogu se izdvojiti bar tri stuba na kojima počiva Stampeova poetika: prvi se ogleda u infantilnoj estetici, upotrebom euforičnih i katarzično iskrenih dečijih glasova, drugi je fasciniranost ksilofonom, prisutna u prvom delu albuma a treći i najvažniji je ozbiljno eksperimentisanje koje rezultira zapanjujuće potentnim izletima u folk, world music i elektro vode. Mada ne bi bila nepravda ako bismo ovaj album stavili u često korišćenu žanrovsku odrednicu "other", tako omiljenu pri tagovanju mp3 fajlova.

Na prvo slušanje ovaj album je vrlo čudan i može zvučati neprijemčivo ali kao i uvek, pažnja i strpljenje daju rezultate. Svako novo uranjanje u njega učvršćuje slušaoca u utisku da uživa u nečemu retkom, egzotičnom i nesputanom, retkoj zverci baš poput snežnog leoparda, kome preti istrebljenje u prirodnim staništima diljem Centralne Azije. Šarolik materijal osvetljava mnogobrojne uglove uzbudljive Stampeove mikrokozme vaseljenskih proporcija, a u vrtešci stilova posebno se izdvajaju psihodelično akustična avantura Water Puppet Theater, briljantna minijatura Dreng u kojoj će Vam maloletni pakistanski vokal izmamiti suze na oči, zaključni iščašeni idm-hop Grieg i monumentalna Trance, čiji naslov govori sam za sebe, najbolji broj sa ove ploče.

Špartajući uzduž i popreko meridijana i paralela, Jonas Stampe je, insistirajući na preko potrebnoj raznolikosti, svojim prevencem uneo dah svežeg vazduha na istinski globalnom planu.

MySpace

Obznanili nasdvoje u 28. ožujak 2008 0:00:01 | 0 komentara

Ana Never (Living Room 23. 3.) i još ponešto

Nema slika, jer je cenjenom gosn Reakciji riknuo aparat. A i malo da promenimo, zamišljajte slike u glavi - usredsredite se, što bi rekla Isidora Sekulić.

Elem, konačno je bilo razloga da se prekine sa monotonijom nedeljne večeri, koja uvek dobije one nevesele ishode kada se negde oko 11 uveče pomešaju Utisci, zabrinutost i tiha neuroza skorog početka još jedne radne nedelje kojoj se u tom trenutku niti nazire kraj. Mora se reći da gotivim Living Room jer ima neki šmek koji je krasio negdašnji St. James, čemu je umnogome kumovalo i prošlogodišnje trostruko ubistvo Consecration/Monno/Knut koji su me te oktobarske večeri vratili u bolju mladost, nanovo mi otkrivajući da uvek postoji neotkriveno, a vrrlo vrrlo blisko i poznato.

Dakle, prilika da se vidi Ana Never uživo posle prošlogodišnjeg raspamećivanja se ne propušta. To je konačno bio i trenutak da se uživo vidi i Went, koji takođe već neko vreme prčka po post-rok obrascima u glavnome gradu.

Nažalost, Went nije ostavio neki specijalan utisak. Umesto mojih pokušaja da elokventno opišem nedorečenost, bolje će u tu svrhu poslužiti komentar mog poznanika s koncerta: "Ovo je jadna zemlja. A kakva zemlja, takvi i bendovi." Iako je veoma dobro poznato da mi se takvo rezonovanje ni najmanje ne sviđa, iz raznoraznih razloga, a ponajviše zato što mislim da nam u ovom bezdanu nesreće samo još fali da se ružimo, ta konstatacija je imala sastojak istine u sebi.

Momci ne uspevaju da iz svojih eksperimenata izvuku nešto posebno, lepo i nezaboravno.  Ideja ima, ali one su nerazrađene i ne ostavljaju neki upečatljiviji trag u sentimentalnom aparatu slušalaca - nit nose, nit raznose. Da stvar bude još lošija, improvizacije su previše promišljene, i iako i ovako nisam ljubitelj takvog izražavanja, mogu reći da upravo ono što su Went ponudili učvršćuje u takvom en general stavu spram improva-  muzika ne diše jer je eksperiment sam sebi cilj. Takav rezon sa sobom donosi ishod da Went još uvek traže svoj identitet. Sa srećom, i ne bojte se dečaci, audaces fortuna iuvat.

A onda je došla Ana Never, a onaj moj poznanik se izgubio jer je od prvog takta postalo jasno da je Srbija jednako svet, pa nek crknu dušmani. Od ranije poznate filigranije sa kvebečkih obzorja anti-korporacijskih provinijencija koje su  Subotičani iscrpeli & apsolvirali do maximuma počele su da dobijaju neke ličnije note i da pokazuju raznorodnije uticaje - jbm li ga, po cenu da ispadnem glup u društvu, ja sam tu malo čuo i God is An Astronaut i još neke bendiće koji levitiraju na brisanom prostoru instrumentalnog roka i talmea što ću kao stara metalna glava uvek pozdraviti. No jedna stvar je još bitnija.

Uslišivši najznačajniji kriterijum koji odvaja dobar od lošeg post roka a glasi da ta muzika ima retku moć da u ovo fragmentirano i isparcijalizovano vreme obuzme celokupno telo i biće slušaoca pretvarajući ga u jedno veliko čulo sluha, koje istovremeno vidi, oseća, diše, smeje se i plače, Ana Never su se iskazali kao bend sa identitetom. Svaki odsvirani ton bio je prožet radošću i entuzijazmom koji proizilazi iz duboke egzistencijalne potrebe za izražavanjem, a koji nemamo priliku često da vidimo u našem šićardžijskom okruženju usmerenom ka kratkoročnom pravcu materijalne dobiti. Dajući najbolje od sebe oni su i pedesetak duša prisutnih u nedelju veče učinili boljim ljudima.  Skoplje, Podgorica i Dubrovnik će imati prilike da se u to i sami uvere ovih dana, a uskoro sledi i novo druženje što je strava, jer ja bih mogao Anu Never da uživo slušam ama baš svaki dan.

(Sad bi na ovom mestu mogao da prezentujem dve teorije i to 1) o mojim problemima apropo beo-vojvođanskog popa devedesetih, za šta, cenim, ima zainteresovanih (pošto je potencijalnu dramatizaciju te teme u režiji nasdvoje nepovratno zaglušila buka raznoraznih Grinetovih mašina, što za mlevenje, što onih drugih za pravljenje mlečne pene) & 2) o tome kako je periferija uvek fanatičnija od centra, i to nipošto nije jednoznačno negativna stvar, što je i goreprezentovani post-rock clash u nedelju još jedared potvrdio. Ali, o tome drugi put...)

Obznanili nasdvoje u 27. ožujak 2008 3:07:46 | 1 komentara

Godišnjica agresije

...Change your attitude, change your plan

There could never really be justice on stolen land...

Obznanili nasdvoje u 24. ožujak 2008 3:04:56 | 0 komentara

U NEIZVESNOST – LUBENICA NA NIŠANU

Stvari su u poslednje vreme postale neizvesne na skoro svim poljima. Recimo, iz bliskih izvora saznajem da na RTS-u ljudi šetaju kao muve bez glave (one što im je do sada bila nasađena) jer čekaju da se oni odozgo dogovore kome se valja prikloniti, pa da na svoja krhka ramenca nasade najglavatiju glavu i nastave da glavinjaju. Al da krenem od sebe. Moja glava traži krov.

Puna su mi usta kritike na matičnu porodicu: odnosi u kući su patološki, jedni drugima sakrivamo kake da se izjutra ne uplašimo od svega što smo svarili i izbacili, zadržavamo dah da se ne napravi promaja i ne oduva nam ipak bezbedni krov nad glavom (samo da je mir u kući, makar svi polegali mrtvi), ko od spolja uđe skeniraju ga uplašeni pogledi domorodaca da provere je li mu se za kaput zakačio kakav čičak novog, nešto što bi moglo da poremeti ravnotežu sveopšte ignorancije i prećutkivanja, dalje, lažemo kolko smo platili sitna zadovoljstva, takmičimo se ko je veća žrtva, kad se poveravamo – histerišemo, kad razgovaramo o svojim željama – manipulišemo. Godinama unazad, moje je duboko uverenje da nismo srećni. Zaključak: porodica je doslovno dušegupka.

I tako kritikujem (ponekad prezirem) sve ove godine tu šačicu ljudi što su se okupili na jednom mestu, dovlačili ko mravi nove delove za veš mašine, čistili glave video rekordera i bivali srećni kad nabave toster (probaćemo nešto novo!), koji su doturali jedni drugima gaće i čarape kad se stare pocepaju, koji su kuvali masnu hranu, pa zajedno «oboleli od holesterola», pa zajedno odlučili da pršutu sa sela zamene skupim japanskim začinima i maslinovim uljem? Ali , priznajem, poštujem njihov trud da se održe na okupu, iako je sila što ih goni da ostanu na okupu skroz iracionalna.

Ja idem u neizvesnost i pitanje koje treba da postavim je da li sam kadra da osnujem zrnce zajednice koju su oni osnovali. Od kritike porodice kao lošeg mesta za pojedinca, došla sam do neke vrste divljenja (i zavisti) prema ljudima koji rade sa mnom i onda pomenu kako idu kući na ručak. Čudo je jedno kako čovek uspe da ima ženu i s tom ženom dete i da znaju kad nekom ispadne lastiš iz gaća i da nabave nove. Sad kad se već hvatam za kvaku svoje kuće, kažem pravo je čudo imati nekog da ga uhvatiš za lastiš od gaća i ustanoviš da je puko.

Mene je porodični ručak uvek asocirao na neku vrstu predsmrtnog stanja. Nešto kao u onom filmu Miše Radivojevića (mislim da se zove Testament) kada se kroz otvoren prozor stana, gotovo iz ugla snajperiste, posmatra porodica koja sedi oko kuhinjskog stola i jede lubenicu. Lubenica onako krvnički rasporena na sred stola i oni, bledi pod svetlom gole sijalice kako je jedu, svako svoj komad. Scena me asocirala na kanibalizam, na aljkave i lepljive spone kojima su ljudi u porodici uvezani. Jedu lubenicu ko da jedu jedni druge. Porodični ručak mi je dolazio kao primanje mita. Najgora vrsta kolaboracionizma. Zavidela sam Oliveru Tvistu.

I eto ti što su me uvek fascinirale kućice na drvetu, te raznorazna skrovišta unutar kuća (tavani, podrumi, kojekakve šupe što budu adaptirane u kuću van kuće). Cela novela Trumana Kapotija, Harfa trave, dešava se u kućici na drvetu u koju, iz obližnjeg grada, pobegnu otpadnici i marginalci ne bi li se sklonili od pedanterije, osuđivanja, licemerja zajednice i sasecanja slobode koje sprovode porodica, crkva, škola i njihovi stubovi. Treba li reći, jedna od mojih omiljenih priča. I vazda priče o ukletim kućama koje su me terale da se zapitam zašto se zli dusi uvek useljavaju u porodične kuće? Strah da će taj red i mir u domu biti poremećen od spolja nije toliko jak koliko da će suživot biti razjeden iznutra, da će se između ljudi koji dele dom stvoriti nepremostive granice. Da li uopšte rizikovati?

Da se vratimo kadru iz Radivojevićevog filma. Ispostavilo se da sam snajperista glavom i bradom ja. Da sam svaki put kada se ta lubenica koje se gadim iznosila na sto da bude podeljena, ja bila snajperista koji hladnim okom, sa strane, posmatra krug i sebe u njemu kao žrtvu ne kapirajući i ne želeći da kapira jezik ni simboliku slike, namerno ga tumačeći kao čistu patologiju kako bi odstrel bio lakši.

Odložiti pušku sa te porodične slike, skinuti ram i ući u kuću. Sesti za sto. Izneti lubenicu. Zagristi svoje parče. Pod svojim krovom.

Zbogom kućice na drvetu. Nek po tebi kake ptice.

Obznanili nasdvoje u 23. ožujak 2008 15:35:08 | 0 komentara

Cavalera Conspiracy - Inflikted (Roadrunner, 2008)

Pomirenje braće Kavalera najbolja je moguća vest za sve koji imaju srce od metala. Ko je slušao Sepulturu zna zašto je to tako: četiri albuma od 1989. do 1996. zauvek su izmenili lice žanra, za koji dokone pravopislije, tamo neki Prćić tvrdi da se gramatički pravilno piše zajedno. E pa nije tako, jer Sepultura nikad nije ni bila hevimetal, već samo metal koji je magistralom od thrashdeatha preko hardcore punka do world musica došao do neke svoje originalne forme, koja je uprkos različitim inkarnacijama, uvek bila jedinstveno prepoznatljiva i ubi-tačna.

Postavljajući standarde zvuka u branši, Sepultura se nikad nije razmetala tehnikom koja bi bila sama sebi cilj. Ne, to je za likove poput Ingvija Melmstina koji osim ručnog rada nemaju šta da ponude. Suština Sepulturine storije je bila ENERGIJA koja pokreće i rastura sve pred sobom. Krenuvši iz Belo Horizontea, grada iz kojeg dolazi FC Cruzeiro, ta ENERGIJA je bacila na kolena ceo svet, jer je bila iskonska, a gnev koji je iz nje izbijao, onaj pravi - pravednički.

Biografija ovog benda otkriva mnoge ključne magistrale i skrivene tunele istorije ovog žanra, jer nigde se na istom mestu ne mogu naći Jello Biafra, Mike Patton, Obituary, Korn, Motorhead, Celtic Frost, Biohazard i mnogi drugi. I taman kad su proporcije benda počele da bivaju gigantske, sastav se raspao po pravilnostima balkanske tragedije. To jest više nije bio ono što bejaše nekad, o čemu svedoče albumi Sepulture od 1998. i albumi grupe Soulfly.

Nego, zbog čega ovolika priča o Sepulturi? Zato što je Inflikted sve ono najbolje što je krasilo ovaj brazilski četverac, odsvirano u pank ključu, furiozno i bez milosti. Umesto Andreasa Kissera i Paola Jr. tu su Mark Rizzo na gitari i mali Francuz iz Gojire koji svira bas (iako mu je gitara primarni instrument u matičnom bendu).

Prepoznatljivi jednostavni razbijački rifovi prošarani su Rizzovim solo minijaturama koje svoje zaleđe imaju u true metalu što je veoma zanimljiva stvar, jer se po ko zna koji put iskazuje kvalitet braće Kavalera da svojim radom privuku pažnju različitih publika, sistematske razdirane animozitetima beskrajnih potpodela žanrova. Inflikted je, dakle, saborski album.

Tematika tekstova je prošarana globalnim ludilom i više je u formi razbrajalica nego stihova. Iako bi se na račun njihove dubine mogla uputiti zamerka, tim pristupom se stvara hipnotički tribalni efekat koji nosi sve pred sobom u svakoj sekundi ove ploče.  Vilica do poda se podrazumeva.

Bez previše kalkulacija i složno kako braći i dolikuje, Kavalere i kompanija su potvrdili svoju ogromnu reputaciju  ovim izdanjem, dajući deci primer kako treba da zvuči jedan ekstremni album, leta gospodnjeg 2008. A kako stvari stoje na terenu, saznaćemo u Smederevu 1. jula.

Sanctuary Dwnld

Obznanili nasdvoje u 21. ožujak 2008 2:10:28 | 0 komentara

FELIKS, Vladimir Kecmanović (Via Print, Beograd, 2007.)

Uvek je kriv neko drugi. Majka. Otac. Žena. Deca. Profesor. Direktor. Država. Priroda. Bog. Sudbina.

Knjiga Feliks našla se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Prvi put čujem za pisca, Vladimira Kecmanovića, ali stoji da je, pre Feliksa, napisao još dva romana (Poslednja šansa, 1999. i Sadržaj šupljine, 2001.), kao i niz pripovedaka. Rođen je 1972., u Sarajevu.

Feliks je nadimak dvojice glavnih junaka, penzionera Simeona Rakića i njegovog sina, Dragana za koga ovaj penzioner saznaje otprilike kada i čitalac. Simeon ga je sam sebi nadenuo u mladosti, prema junaku Tomasa Mana, prevarantu Feliksu Krulu, a Dragan ga je preuzeo kao jedinu sponu sa ocem koji ga je napustio pre nego što je i dospeo na svet. «Ništa ti ne pomaže što si već odavno ukapirao da je famozni Feliks kojeg si hteo da glumiš, plod tvoje dečačke mašte, u stvarnosti bio neko sitno govno, prevarantsko govno. I da si i sam postao govno. Samo nešto krupnije.», objašnjava Dragan kako je, od želje da nadomesti oca, na sebe preuzeo da bude nešto nalik njemu pre nego što je shvatio da želi sebe nazad od starca kojeg ne poznaje i koji savršeno mirno obmanjuje svet po unutrašnjosti koji samo želi da svoju decu postavi na što bolju startnu poziciju – u Beograd. Neke roditelji guraju napred, a neke nazad, tako mu dođe. Ali nije poenta u tome kako se u ovoj transakciji prolazi, koliko u onome kud ćemo tako pogurani ili odgurnuti da se denemo i šta ćemo od ponuđenog da uzmemo, a šta da vratimo uz što manje bolnu hiruršku intervenciju. Ako se jednom ne rodite kako treba, ostaje vam da se porađate čitav život iznova dok se na posletku ne zadavite pupčanom vrpcom. A, Kecmanović pokazuje da ova može biti dovoljno dugačka i čvornovata da se dospe i do Kanade i kao lastiš cimne nazad, na mesto gde je jednom za svagda valja pregristi.

E, sada, Kecmanović otpočinje svoj roman kao obazrivi pripovedač koji Simeonu Rakiću pristupa kao junaku koji je možda senilni penzioner, a možda i manijak ili špijun. Simeon voli da uz sebe ima to možda, a šešira za menjanje kolko mu duša ište. Naizgled običan penzioner koji redovno kupuje Politiku i želi da promeni svoj stan u centru Beograda za stan u unutrašnjosti gde bi u miru proveo svoje poslednje dane, tokom prvog dela romana otkriva se kao prevarant koji zapravo ne menja stan, već interesente iz unutrašnjosti navlači kako bi se takoreći švrćkao po Srbiji. Ako trenutno niste u potrazi za kakvim povoljnim stanom u kojem biste se skrasili, te kivni na prevarantske agencije koje isturaju perjanice po oglasima u vidu povoljnih stanova u srcu Beogarada koji, kako kaže pesma, srce ima (samo vi u njega nekako nikako da spadnete), onda vam Simeon može postati simpatičan. Dokon starčić koji se opire da bude potisnut sa magistrale u vikendice, letnjikovce, zabadajući igle u goblene, hraneći golubove i proveravajući umrlice u Politici. U Simeonu ima gneva i otpora koji je zdrav, samo kada bi imao kome da ga zavešta. Kako mu se ne pruža druga prilika da svetu objavi da je još živ, izuzev da na nedeljnom Kalemegdanu opali partiju šaha, on pokušava da se, glumeći takvog skromnog penzionera koji ustupa prostor mladima, makar kreće. Možda ga smrt i mimoiđe. I desi se nekom od onih «kukavica koje beže od života. Četrdesetogodišnjacima – jedan drugom kako jaje jajetu sličnim. Izobličenim od nezdrave ishrane. I gubitka duha.

Kojima je debljina istanjila usne.

I gotovo progutala oči. Koji se jedan od drugog razlikuju jedino po tome da li nose ili ne nose bradu i brkove.»

Ako je pretvaranje nekada i imalo smisla, ono je, u Simeonovom slučaju, sada samo refleks i manir. Savršeni glumac koji uživa da tu i tamo, na pijaci, ukrade jabuku kad već ne može nečiji osmeh.

Stvar se menja kada Kecmanović pred Simeonova vrata dovede Dragana koji se našao u taman toliko očajnoj situaciji da sve batali i potraži onoga ko mu je za sve kriv, počev od školskih dana kada se pretvarao da zna ko mu je otac, te kako je opasan i moćan, preko smrti majke koja je umrla ne prežalivši što ju je Simeon napustio, pa sve do skorog propalog braka sa ženom nevernicom koja mu je izrodila dvoje dece. I sin kaže: napolju su ubice, sada smo na nišanu obojica, ako moram da ginem ovakav kakvog si me stvorio, ima da ideš sa mnom i da platiš račune.

Ti si mi za sve kriv.

Kecmanović suočava oca i sina u klasičnoj situaciji dva čoveka u sobi koji sređuju račune iz prošlosti. Tenziju u ovom pričvrljenom odnosu gradi preko niza obrta i dobro izvedene dinamike: Simeon i Dragan se otimaju za kormilo, pronalazeći slabe tačke onom drugom, istinu iza istine, sučeljavajući svoje vizure ka pas koji sebi hoće da odgrize rep, i to sa prošlosti, polako pomeraju na trenutnu situaciju – zgrada je opkoljena opasnim likovima koji jure Dragana.

Treba reći da Kemanović koristi dakle ovu klasičnu priču, koja čak naginje trileru i da se savršeno pretočiti u TV dramu, pozorišnu predstavu ili radio dramu (u tom je smislu preporučujem svima koji imaju neku moć da se ovakva alhemija ostvari). Međutim, unutar iste, poput Pekića (priča Svirač iz zlatnih vremena mi sada pada na pamet), uspeva da žanrovske elemente tokom priče prebaci u drugu brzinu, prebacujući junake iz konkretne sobe okružene plaćenicima u jednu sabijenu, priklještenu glavu u kojoj se okrivljavanje drugoga svodi na bežanje od samog sebe, a plaćenici na insceniranu opasnost što vreba od spolja a koja je samo sufliranje samom sebi da se sa sobom lakše izađe na kraj.

Nije čudno što je za nadimak obojice junaka odabran baš Manov Feliks Krul. Prevara kojom se Simeon bavi samo je blaži simptom i igrarija, dokaz talenta. Ono za šta su junaci odista talentovani je samoobmana. Pravljenje patetičnih predstava u kojima se svoj život tumači tako što se stvaraju dramatične situacije u kojima smo mi uvek žrtve a drugi nam krivi, drugi nam dužni objašnjenje, prava je pozornica na kojoj se kreću Kecmanovćevi junaci.

Otuda pisac isprva i govori obazrivim tonom, iznoseći o likovima pretpostavke, a ne tvrdnje, ophodeći se prema njima kao prema uočenim nepravilnostima koje se prate do krajnjih granica pozorišne scene koju smatraju za svoj svet. Ovaj se ton tokom romana menja sve do ispovednog u kasnijim poglavljima, kao da autor stiče poštovanje za junake sa kojih, tokom priče, maske spadaju. Izmena u stilu ukazuje i na činjenicu da se uvek polazi od drugih i, pre ili kasnije, dolazi do sebe kao do jedinog mogućeg ishodišta. Da je sređivanje računa sa drugima uvek potkusurivanje sa samim sobom, svedoče i poslednji redovi Kecmanovićeve knjige: «A možda sam nesrećnom starcu, kao da mu nije dosta njegovih, na leđa počeo da tovarim samo svoje grehe.»

Obznanili nasdvoje u 18. ožujak 2008 0:11:28 | 0 komentara

Na današnji dan

17. mart 2004.

 Ne ponovilo se.

If you know your history,

Then you would know where you coming from,

Then you wouldn't have to ask me,

Who the 'eck do I think I am.

Obznanili nasdvoje u 17. ožujak 2008 0:23:10 | 0 komentara

Da se ne zaboravi

Izvodi iz intervjua Zorana Đinđića "Večernjim Novostima", 7. mart 2003.

SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAĆANJE DUGOVA

PRAVA Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu, prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima svoja prava. Ne. I u Rezoluciji 1244 je zapisano da mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda. Mene zabrinjava to što poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244 i protiv mogućeg i potrebnog kompromisa. Suočeni smo sa širokim isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava.
... Ponavljam: mi ni formalnu, ni faktičku nezavisnost Kosmeta nećemo prihvatiti. Iskoristićemo različite mehanizme da animiramo pojedine vlade i zemlje i učinićemo sve što možemo da međunarodnoj zajednici bude prihvatljiva nova pozicija. Potpuno sam svestan da nam predstoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes... Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovu: slaba Srbija - jaka Jugoslavija.
... Učinio sam sve što sam mogao da, svojim poslednjim inicijativama, pokrenemo kosmetsko pitanje paralelno sa pitanjem Iraka. Moja namera je da svetu kažemo da nismo ničiji žeton u rezervi kojim bi neko namirivao svoje druge dugove.
... Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa dosta svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. Kosmet je, međutim, za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da zastupam i branim interese Srbije. Svet mora da shvati da srpske demokrate, a i ja kao predsednik Vlade Srbije, posle dve godine, još ne možemo da kažemo šta je naša država. Moraju da shvate i prihvate da je to za nas - kao što bi bilo i za svaku drugu normalnu državu i narod - veliki problem.
... Stvari će početi suštinski da se menjaju tek kada međunarodna zajednica kaže: rešenje je u kompromisu koji traži Rezolucija 1244. Rešenje je u suštinskoj autonomiji za Kosmet, vraćanju proteranih Srba i vraćanju predviđenog broja naših policajaca u pokrajinu. U striktnom sprovođenju Rezolucije 1244, do poslednjeg slova.
... Pribojavam se da međunarodna zajednica u dogledno vreme ne kaže: Kosmetska "divlja gradnja" je postala tako velika da ne možemo da je rešimo, hajde da je legalizujemo.
... Srbija nije pod protektoratom da bi iko mogao da joj nameće bilo koje rešenje za neki deo njene teritorije.

*******

Da nam se ne bi ponavljalo, ovaj put čitajte na vreme.

http://www.standardmagazin.com/kolumna.php?ID=280

Obznanili nasdvoje u 12. ožujak 2008 15:48:48 | 4 komentara

Noć preokreta

maare

• Jasper TX - Bending Spoons
• Earth - Rise To Glory
• Cue - The Last Good Year Of My Life
• Dom Mariani - The Golden Ones
• Gregor Samsa - Untitled
• Freddie Cruger - Pushing On
• Spectre - Vampyr Killa
• Mad Professor & Scientist - Hungarian Goulash
• Dry & Heavy - Dawn is Breaking
• Capital Letters - Smoking My Ganja
• Max Romeo - Fire Fe The Vatican
• Jacob Miller - Who Say Jah No Dread
• Major Force - Sax Hoodlum

kristina

• Mint-Comin out of jail
• The Drifters-Zundoko bushi
• Wreckless Eric-Whole wide world
• Jonathan Richman - Not Just A 'Plus One'
• Saturday looks good to me - Apple
• Weezer-Living without you
• Buthole surfers-Who was in my room last night
• Martin L. Gore - Stardust
• Fountains of Wayne- Denise
• The Queers-Debra Jean
• SSSR-Rozzemilia
• Pixies-Winterlong
• Spectre-Secrets
• Sons and Daughters-Awkward duet
• Camera Obscura-If looks could kill
• Digger-True blue
• Kurve-Ne zovi me vise
• Kurve-Pokazi je devojci
• Petar Pan-Drugovi
• OPO-Ona
• Kristali-Drugovi
• Petar Pan-Ovo nije mir
• Agressive snail attac-Komadici sna

senka

• Oruzjem protivu otmicara - dobra ideja
• Voxtrot - Missing pieces
• Idlewild - You held the world in your arms
• Zoot Woman - Living In a Magazine
• Kylie Minogue - In My Arms
• Hot Chip - Ready for the floor
• Teenagers - Scarlet Johansson
• Wampire Weekend - A punk
• Marry Onetes - Void
• Loveninjas - Care
• Tears - Imperfections
• Turin Brakes - Stalker
• Kimya Dawson - Loose Lips
• Babyshambles - Delivery

maare

• New Wet Kojak - Hot Sparks
• Freakwater - War Pigs
• Nina Gordon - Straight Out Of Compton
• Jeffrey Lewis - I Ain't Thick
• Gogol Bordello - Illumination
• Jane's Addiction - Standing In The Shower... Thinking
• JAMC - Cracking Up
• Parts & Labor - New Crimes
• Girls vs Boys - Learned It
• Gang Of Four - Damaged Goods
• Dag Nasty - Circles
• Embrace - Money
• Token Entry - The Whip
• Dead Kennedys - I Fought The Law
• Wipers - Over The Edge
• Scream - Fight/American Justice

senka

• Jens Lekman - You are the light
• Catatonia - Road Rage
• Razorlight - Who needs love
• Lucky Soul - Add your light to mine
• Regina Spektor - Fidelity

kristina

• The Goldbergs-What you do to me
• Covek bez sluha-Peron 2
• Kaoticne duse-Ti nesta cekas
• Boye-Moracu se boriti
• La Strada-Mlad i radostan
• The Hives-Find yourself another girl
• The magnetic fields-To drunk to dream
• Psychedelic furs - No tears
• OP8-If I think of love
• The Forms-Red gun
• SSSR-Tu menti
• Wannadies - Fan
• Ride-Time of her time
• Baby please dont go (provericu izvodjaca)
• Michael Cera and Ellen Page- Anyone else but you

senka (off)

• Margot and Nuclear So and So's - Skeleton key
• Club 8 - I don't need anyone
• Monkey swallows the universe - Martin
• Moldy Peaches - Anyone Else But You
• Julian Nation - Press Gang Kids
• She and He - I Should Have Know Better
• Rilo Kiley - Angels Hang Around
• Rakes - Binary Love
• Acid House Kings - Sunday Morning
• Bright Eyes - First days of my life
• ??? Photo Jenny cover
• Patrick Wolf - The Libertine
• Cardigans - Communication
• Lisa Loeb - Stay
• Stone Roses - I wanna be adored

Obznanili nasdvoje u 12. ožujak 2008 4:02:51 | 5 komentara

Dozvolite da se najavimo

nasdvoje feat. senka

predstavljaju

bitter+sweet

hard core punk+reggae/dub+hip hop/r'n'b+indie+pop+šta sve ne+...

brod

29. novembra/bulevar despota stefana 36

utorak 11. 3.

20-02

dobrodošli!

Obznanili nasdvoje u 10. ožujak 2008 2:19:33 | 0 komentara

Hepiend "novih" početaka

Ono što su mnogi priželjikavali se najzad i desilo. Naravno, mnogi nisu ni sanjali sa kog će mesta to doći. Niko im nije kriv što kroz život idu zatvorenih očiju, i što im niko ne veruje da vide ono što vide, jer to je u stvari samo ono što bi želeli da vide. Dakle, još jedna iluzija.

Do 11. maja ćemo se svega naslušati: Miroslav Prokopijević, čovek koji je još početkom 2005. predviđao da će evro vredeti između 93 i 106 dinara do kraja te godine, neće zatvarati usta o brojnim komparativnim prednostima EU i sličnih kapitalističkih "mudrolija" iza kojih se skriva samo servilna emocija iz računa umotana u simulaciju šmekerskog pristupa. Miloš Vasić, koji je svojim brojnim dosadašnjim budalaštinama (od kojih je poslednja (izgovorena za vreme "vanrednog" programa na B92 sada već mitskog 21. 2.) " Nije bilo čukanja prodavnica i lomljenja izloga 5. oktobra" već sada u najužoj konkurenciji za citat godine)   uveseljavao misleće ljude koji značenjski, ali ne baš i smisaono, razumeju jezik kojim govori, neumorno podsećati na značaj samo njemu jasnog puta Zorana Đinđića (o čijoj je pogibiji već napisao bestseler "bez ijedne nove činjenice" ). Dušan Pavlović će pričati o "2 300 hiljada glasača opredeljenih za evropski put", i mnogo će se iznenaditi koliko je među njima zaista opredeljenih za "put bez alternative" odmah posle izbora. Što će reći: kao i do sad, kada je ovaj simpatični čovek i bivši član "Vampira" u pitanju.

Ne treba mnogo truda pa zamisliti kako će biti intonirani Pančići, Srbljanovićke i Lukovići te Đurkovići, Vukadinovići i Antonići... Kosa se na glavi spontano diže pri pomisli na "poruke srpskom narodu" koje će izgovarati automati potpisani imenima Havijera Solane, Olija Rena i ostalih, iskreno zabrinutih, Evropljana.

Sve je to poznato, treba se, zato okrenuti, onom što niko od njih neće reći. Koalicija DS-G17+-LDP-manjine-NVO (za koje još nije jasno kako će se kandidovati) verovatna je koliko i koalicija SRS-SPS-DSS-NS, svaki "Evropejac"  kome se ovaj otklon od "pravoverne logike" ne sviđa, neka prethodno odgovori na pitanje zašto Koštunica onda nije do sad ušao u takvu koaliciju, pa nek onda krene sa svojim parapsihopatološkim mumlanjima. Prvu premisu valjda ne moram da objašnjavam: "čista" evropska opcija nikada neće imati većinu u Srbiji u narednih nekoliko decenija, a zašto je to tako - čitajte malo knjige, ako se ne sećate šta je bilo, pošto Vam to niko neće reći, jer se, kao, podrazumeva da znate.

Znači da će opet morati da dođe do bolnih kompromisa radi sedanja u vruće stolice kojima mnogi tepaju da su fotelje. Većini, koja je već pomenuta u prvom pasusu, to neće do tad ući u glavu, i ponovo će se, kao, osetiti iznevereno. Možda je vreme da počnu sa pakovanjem u ono što smatraju pod "normalnim" svetom, a čega na ovom svetu nema osim u njihovoj glavi, na tragu besmrtne replike iz  "Tri karte za Holivud": "Ja Rusiju sanjam..."

Pozitivna strana Koštuničinog poteza je što je dat vetar u leđa ponovnoj demokratizaciji javnog prostora, koja je, u poslednje vreme, ozbiljno bivala narušena zbog preosetljivosti nastale usled poslednje porcije prijateljstva sa zapada, a u čemu su prednjačili šampioni tolerancije i doajeni napredne misli, uglavnom sa besprekornim crvenim pedigreom. Tako je polovina nasdvoje nedavno imala neprijatnosti zbog obične kupovine "Vremena" na trafici, druga polovina često trpi verbalne neprijatnosti zbog svog političkog mišljenja, koje je "šovinističko-četničko" ili, pak, "zapadnjački-snobovsko",  zavisno iz kog mrtvog ugla se posmatra. Smrt mrtvih uglova je svakako najpoželjnija stvar koja je mogla da se dogodi u ovom trenutku, a sve je opasno klizilo u tom pravcu. Malo ćemo odahnuti u tom smislu do novog zapadnjačkog izliva prijateljstva...

Svi vi, malobrojni, koji ovo čitate, koliko pratite štampu sa kojom se ne slažete? Koliko imate prijatelja a političkih neistomišljenika? Da li možete da zamislite sebe u takvoj poziciji ukoliko su vaši odgovori na prethodna pitanja odrečni?

Možda je došlo vreme da malo počnete da preispitujete sebe u tom smislu. Malo će da boli ali su, dugoročno, dobici neizmerni. Širenje vidika i stavljanje stavova ne metaideološke testove nikada nisu bili rđavi po svojim posledicama. Naravno, ovaj apel ne važi za polupismene sveznalice, pošto je to, jelte, apsurd. A takvih ima mnogo ovde, neki od njih su hodajuće reklame visokog obrazovanja u našoj maloj zemlji.

Pošto je Srbija demokratska zemlja, i oni će glasati. Na žalost na biračkom spisku neće biti opcije koja će se zalagati za sveopštu reformu ili, da je tako nazovem, racionalizaciju političkog sistema, gde će možda nekih 75 do 125 poslanika sedeti u skupštini, a ne toliko koliko trenutno sedi. Neće biti opcije koja će se jasno zalagati za uspostavljanje jasnih kriterijuma u svim sferama rada umesto ustaljene arbitrarne partijsko/kumovsko/rođačke podopštine, koja je bila tako omiljena u zlatnim vremenima 1944-2000, kada je Srbija obesrbljena, tako i u metamorfozi najvećeg grobara ovog naroda, kada je nastavila da živi i nakon tog perioda, poznatog po krajnjem ishodu da Srbin i dalje nije lepa reč ni ovde, a kamoli negde tamo.

Neće biti ni opcije koja će stati na kraj tajkunskom preuzimanju Srbije, niti ništa manje opasnom prodavanju u bescenje ovo malo jada što vredi zapadnim partnerima, među kojima prednjače ovi što su se u prethodnih nekoliko nedelja proslavili (novim) izlivima čvrstog prijateljstva. Neće biti opcije koja će se zalagati za otežavanje njihovog prisustva u ovoj zemlji raspoloživim ekonomskim instrumentima, a ne nekim o-ruk povuci-potegni stihijskim  buđenjima svesti u vidu bojkota, pošto oni koji imaju i malo soli u glavi o tome vode računa decenijama.  EU jedino može doći ovde, pošto mi tamo nećemo otići nikada, kad već nismo momentalno otišli nakon što smo svrgnuli najpoznatijeg Požarevljanina, partijskog druga mnogih današnjih demokrata. Ili bar njihovih roditelja.

Neće biti ni vizija niti plana, čak ni onog akcionog, ako ne računamo rezolucije i bedževe, ali smo to već videli i efekat je nikakav. Biće samo pukih parola koje će prenositi junaci s početka. Na pominjanje SVIH sredstava u borbi za suverenitet nad pokrajinom, mnogi će se grohotom nasmejati, što već dovoljno govori o tome koliko je Srbija ozbiljna zemlja. Posebna je tragedija što ona ni ne treba da se pominju, već da se upotrebe. (Maheri za izvlačenje reči iz konteksta mogu se beskrajno naslađivati prethodnom rečenicom, u najboljoj insajdrskoj tradiciji "SANU-Sablja-Gazimestanštine")

Srećom neće biti ni samo dve kolone za izbor, ni ona kvazipatriotska ni šatroliberalna, na veliku žalost "novinarčine" Miše Brkića (po vokaciji palanačkog liberala i neformalnog portparola pravih gospodara Srbije). To je suviše jednostavno za tako složenu priču poput ove naše, šta god ta prisvojna zamenica značila i kako god bila tumačena. Neće ih biti ni više od pet, mada i ta nesumnjivo postoji. Ne optužujemo, samo konstatujemo, to je tek priča za sebe...

Saznaćemo, Srbi moji, sve za dva meseca, a to će biti malo toga u odnosu na ono što već znamo. Ide mart, danas je 9, slede 11, 12, 17, 24 i 27... još  prilika za "lepa" podsećanja. 17. februar kao da je bio pre deset godina, ništa nije promenio, samo je obznanio već znano - ko je gde i sa kim. Da smo bili pametni, disali bismo sad kao jedan. Još uvek dišemo pa pretpostavljam da smo i dalje živi, iako mi znaci govore drugačije.

Imaćemo prilike i da u nastupajućem periodu proverimo koliko je sve ovo tačno, što je bar neka uteha u spoznaji da nam neće biti lakše, naprotiv. Do tad, između ostalog ćemo pomno čitati novine, za koje sjajna Ruža Ćirković piše da su ovih dana "bajate i pre nego što su napisane".

Obznanili nasdvoje u 9. ožujak 2008 2:19:14 | 0 komentara

RAJ JE MESTO GDE TI DOZVOLJAVAJU DA BUDEŠ LOŠ

KALVIN I HOBS – Bil Voterson

                                           ***

Kao što možete da vidite, ja sam upamtio ovu potpuno beskorisnu informaciju dovoljno dugo da bih znao odgovor na testu. Sada nameravam zauvek da je zaboravim. Niste me naučili ničemu, osim kako da cinično manipulišem sistemom. Čestitam!

                                           ***

Ne samo da Kalvinovom kosom upravlja, kako to kaže njegov najbolji drugar, Hobs, statički elektricitet, već je ovaj dečak od glave do pete jedna naelektrisana čestica. Takva kakvom kosmos može da se ponosi što zuji kroz njegova prostranstva. Iako se Kalvin nikako ne miri sa svojom pozicijom proste kosmičke čestice koju su sile prirode i društva posejale u jedan prigradski kutak da sluša i pamti lekcije gospođe Crvodrvić, jede ono što je ostalo od krave, trpi proganjanja gabaritnog Moa kome ni šišanje šiški ne bi pomoglo da vidi dalje od nove mete na školskom hodniku, gleda TV i štancuje armije Sneška Belića. Kad se nebo sasvim ospe zvezdama, Kalvin se propinje na prste da nadvisi iždžikljale travke i viče: I ja sam neko! A glas ovog dečaka putuje daleko, visoko i duboko. Jer Kalvin ne samo da sebe smatra centrom kosmosa, već tokovima svojih misli i svađalačkim nabojem odista uspeva da vas ubedi da ekvator pada pod pravim uglom posred prugaste mu majice.

Ne znam nikoga kome sam pokazala strip «Kalvin i Hobs», a da se, nakon par prelistanih strana nije zavalio u fotelju sa osmehom olakšanja i radosti na licu. Jer, Kalvin sve sme. Kalvin priča sa televizorom, diskutujući sa njim kao sa živim čovekom koji mu prodaje maglu. Kalvin je spreman da je kupi, on je idealan mali potrošač, ali je spreman i da se zapita, da se cenjka i zanoveta sve dok od njega, kao od džangrizavog kupca ne odustanu svi korporativni gargameli. Naivni klinja postavlja prava pitanja na koje ne možete da ne date iskrene odgovore i ne ostanete bez gaća postiđeni pred ogoljenim i ružno dlakavim dupetima.

Autor stripa je priča za sebe. Bil Voterson je radio u marketingu i kako mu se ovaj posao smučio, pokušao je da sačuva nešto duha u slobodno vreme i tako su nastali dečak i tigrić, nazvani po teologu Džonu Kalvinu i filozofu Tomasu Hobsu. Divim se Votersonu što je zaštitio svoje malo blago od ekranizacija i tržišta igračaka. Sve igračke i roba sa likovima Kalvina i Hobsa piratski su produkti, a Voterson je čak išao toliko daleko da je odbio da krene na turneju koja bi njegov strip razglasila i pospešila mu prodaju. Ovakve svoje odluke tumačio je vrlo jednostavnim stavom da bi takva trgovina bila protivna svim idejama za koje se svojim stripom zalaže. Vanzemaljski!

Ideje za koje se Kalvin i Hobs zalažu je apsolutno protivljenje svemu što je servirano, bili to proizvodi kulture, samozvane zdrave pameti, školskog sistema, porodičnih i ostalih manira, raširenih vidova socijalizacije dece preko dečjih igara ili prosto spanać. I to sve bez ikakve poze i svrstavanja pod kakvu teorijsku matricu. Umesto promišljene, prepametne i nadobudne kritike, Kalvin rasuđuje o stvarima prostom zapitanošću nad njima koja ga, pre ili kasnije, dovodi do kontradiktornosti, licemerja, poze i izveštačenosti pojava koje ga okružuju. Kalvin se, za sve nas, mršti puštajući svoje pantljike misli da se vijore i rastu pred ciničnim Hobsom tako da se postidite koliko vaše kratko sežu.

Evo Kalvinovog toka misli nakon što je došao u iskušenje da vara na školskom testu:

Kalvin: Danas sam u školi pokušao da odlučim da li da varam na testu ili ne. Pitao sam se da li je bolje raditi pravedno i pasti ili je bolje varati i uspeti? S jedne strane, nezasluženi uspeh ne donosi satisfakciju... ali, s druge strane, ni zasluženi neuspeh ne donosi satisfakciju. Naravno da gotovo svako u određenom trenutku vara. Ljudi uvek krše pravila kad pomisle da mogu da se izvuku... a onda, opet, to ne opravdava moje varanje.Onda sam pomislio: vidi, varanje na jednom malom testu i nije velika stvar. To nikoga neće povrediti... Ali onda sam se zapitao da li ja samo racionalizujem svoju nevoljnost da prihvatim posledice neučenja. Ipak, u stvarnom svetu ljudima je stalo do uspeha, a ne do principa. Onda, opet, možda je to razlog što je svet u takvom haosu! Kakva dilema!

Hobs: I šta si odlučio?

Kalvin: Ništa, ponestalo mi je vremena i morao sam da predam prazan papir.
Hobs: U svakom slučaju, prosto prihvatanje ishoda je moralna pobeda!

Kalvin: Pa, imao sam utisak da je pogrešno varati na testu iz etike.

Kalvinova najveća nevolja je što razmišlja u svetu u kom je najpreče dati tačne odgovore, slediti uputstva. Kada rešava ukrštene reči, Kalvin se nervira što njegov odgovor sadrži više slova nego što je predviđeno, rečima: Ti idioti te primoravaju da pišeš baš sitno.

Druga stvar zbog koje volim Kalvina je njegova nepresušna mašta koja takođe potiče od sposobnosti da se u jednoličnom, prozaičnom i svakodnevnom uoče skriveni svetovi i mogućnosti.

Kalvin nije puko džangrizalo. On ima neobičan dar da se oduševljava iskreno. Ovu sposobnost kao da većina ljudi gubi nekako odrastanjem. Oduševljavamo se skupim i savršenim stvarima, gotovim jelima, jednom rečju onim stvarima koje su dovoljno velike ili skupe ili originalne. Hladni i zahtevni, stojimo spram sveta čekajući da nam izloži sva svoja blaga. Imamo kriterijume kojima ih procenjujemo. Ne učestvujemo. Kalvin se oduševljava onim što on uspe da pronađe u stvarima i ljudima, presvlačeći svet svojim pogledom i maštom kao što ga svojim džangrizanjem svrdla iznutra i pronalazi, poput vrednog crva buđ onde gde su drugi spremni da zagrizu, progutaju i svare.

I baš kad pomislite, ok, ovde će Kalvin da ispadne mnogo pametan, strefi vas grudva bačena pravo iz proste mokre dečje rukavice. Kao temu za školski rad koji bi trebalo da prikaže sposobnost đaka za diskusiju, Kalvin sedi do duboko u noć i vredno piše: Tiranosaurus Rex strašni predator ili gnusni lešinar?

Kada bi u kosmosu bilo više ovakvih čestica koje se propinju na prste i grudvaju crne rupe, umiranje svetova bi se usporilo.

Živeo mali care!

Obznanili nasdvoje u 5. ožujak 2008 22:23:06 | 0 komentara

Beneva vs Clark Nova - Sombunall (Fenetre)

Prvo prijatno elektro iznenađenje godine stiže nam iz norveške prestonice Osla, gde živi dvojac Frank B. Finger i Rudi Simons, stvarajući pod imenom Beneva vs. Clark Nova. Na svom debiju Sombunall, koji se pojavio početkom ove godine, nakon prošlogodišnje serije sedmoinčnih singlova, oslovski dvojac se vodi mišlju dostojnog prezentovanja eklektičnosti elektronske forme kroz njene dodire sa raznim pravcima, od kojih je pop obrazac, tačnije njegova dekonstrukcija, najočigledniji. Glavni argument za takvu tvrdnju nalazi se u radijskoj dužini samih pesama i generalnoj komunikativnosti materijala.

Skverpušerovske i apekstvinovske erupcije predstavljaju ritmičku kičmu prepunu "uspona" i "padova" rinfuzno izlomljenih udara, dok tečni i  inovirajući tretman sintisajzera dosta duguje uticajnom Autechre nasleđu. No, iako je očigledno poštovanje prema (brojnim) vrhuncima WARP-ovog kataloga van rasprave, Beneva protiv Clark Nove prave otklon u odnosu na bez-ljudsku, hladnu i otuđenu atmosferu kojom odiše lektira iz koje su crpeli inspiraciju. Ona je u njihovom slučaju samo predložak na kome se krčka topla elektronika kojom struji čitav dijapazon emocija, tvoreći efekat sličan Verhovenovom Robokapu - simbiozi mašinskog i organskog - sa akcentom na onom najmisterioznijem kvalitetu, pomalo zaboravljenom i "ostarelom", ljudskom. Takav postupak ima za posledicu da elektronika na ovoj ploči diše punim plućima.

Ranije pomenuta komunikativnost prostire se kroz akustične, hip hop i setne neo-klasične pasaže uz povremenu tripozno/hopoznu meditativnu melanholičnost ukrašenu osvežavajuće ironizirajućim vokalima u nekoliko pesama. Daleko od neprijemčivosti hladnjikavih Efterklang i usiljenih Venetian Snares (naravno subjektivno shvaćeno), Sombunall ne žrtvuje radikalan izraz zarad prihvaćenosti, već samo na njemu ne insistira, postavljajući zabavu iznad umetnič(ars)kih pretenzija na svojoj lestvici kreativnih vrednosti. Može se reći da je reč o majstorski artikulisanom balansu "popa" i "avangarde" sa uzbudljivim ishodima koji primoravaju slušaoca da obrati pažnju i zaroni dublje. Pošto je reč o materijalu koji brzo prolazi dok se sluša, i samim tim se lako zavoli, nema sumnje da će bez muke naći svoju bazu pristalica i vremenom postati legat na koji se treba ugledati. "Futurizam" odavno nije bio ovako nepretenciozan i ukorenjen u permanentno menjanoj sadašnjici, koja dok ovo pišem već postaje uspomena. Uživajte.

myspace

Obznanili nasdvoje u 2. ožujak 2008 14:51:05 | 0 komentara