Postovi
Smejurija ili lakrdija? Pitanje je sad.
Tako je, pre nekoliko sati u Luksemburgu EU je potpisala sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. Sporazum su potpisali Dimitrij Rupel ispred EU i Božidar Đelić u ime Srbije.
Da se nalazimo u normalnim okolnostima ovo bi bio povod za slavlje. Evropski standardi, veća šansa za progres i ostale mantre života po meri čoveka 21. veka su svakako dobrodošle u bilo kojoj zemlji, pa čak i u pokušajima državnosti kao što je Srbija.
Nažalost, ovde nije reč o tome. Sam potpis je manjkav i pitanje je da li služi ičemu osim u predizborne svrhe (u slučaju Srbije) i pranju savesti (u slučaju EU, uz pretpostavku da savest u svetu razvijenih postoji).
Jer, pod jedan, sporazum je potpisan ali je odmah stavljen van snage kako su izjavili predstavnici Holandije i Belgije posle sastanka ministara zemalja članica EU upriličenom pre svečanog potpisivanja. Kao uslov za primenu postavljeno je hapšenje najpoznatijeg haškog begunca. Postavlja se pitanje zbog čega je onda potpisan sporazum ako se on momentalno stavlja van snage?
Da se ne bi suviše bavili unutrašnjim pitanjima EU, čiji deo Srbija, po svemu sudeći (priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova većine članica, puštanje Haradinaja, da ne navodim neke druge i malo dalje primere "prijateljstva" čije posledice građani Srbije itekako osećaju na svojoj koži bez obzira na stranačke simpatije), neće postati još najmanje deceniju ako ikad i bude postala članica, skrenućemo pažnju na Đelićev potpis.
Bez sumnje, nedelju i po dana pred izbore u zemlji sa veoma polarizovanim biračkim telom, u pitanju je jedan vrlo neodgovoran čin za koji ne postoji konsenzus u srpskom društvu. Iako ćemo u idućim danima biti zaglušeni graktanjem šampiona demokratije poput Šutanovca, Đilasa i Čanka, da ne pričam o Čedi i Bilji, da je reč o rešenju, ipak se kao prvi utisak nameće da ovaj čin neće doprineti rešavanju velikih raskola u društvu, već će produbiti stare i napraviti nove, koji su i sada neizdrživi. Kome je to u interesu?
Druga bitna stvar koja upada u oči je pitanje odakle odjedanput tehničkoj vladi kapacitet da potpisuje ovakve akte u ime cele države? Prisetimo se, do pre mesec dana, isti ljudi koji su se zalagali za potpis na sporazum van snage pravdali su oklevanje sa potpisivanjem ranije ugovorenih poslova oko prodaje NIS Rusima i koncesije za put Horgoš-Požega, nedovoljnim kapacitetom izvršnog dela vlasti čiji je legitimitet pao raspisivanjem parlamentarnih izbora.
Podsetimo, to su isti oni ljudi pojačani "ekspertima" koji su ćutali kao zaliveni kada je u vreme slavne "Sablje", "Sartid" van bilo kakvih pravnih regula praktično poklonjen Amerikancima. To su isti oni ljudi koji su 2001, izglasali zakon o radu koji je poslodavce izjednačio sa ubitačnom kombinacijom feudalca i robovlasnika u jednom biću.
Krajnji utisak iz Luksemburga je da smo opet ispali jadni. Kao izgladnelo kuče koje na zvižduk gazde odmah doleće vrteći repom ne bi li mu udelili koji komad, pre nego što ga opet išutiraju. I posle to sebi predstavlja kao trijumf.
Da se razumemo, ja sam potpuno nepristrasan po pitanju porekla nečega što je dobro. Ako su evropski zakoni dobri - ajde da ih primenjujemo, ali zbog nas a ne zbog Evrope. Nažalost, iz te tačke su uglavnom dolazili ukori, grdnje i prebacivanje krivice. Ako SRS dođe na vlast 11. maja pišite pismo žalbe adresirano na Brisel.
Za osam godina smo videli da se demokratija i Evropa u neoliberalnom ključu ne mažu na leba ali itekako proizvode knedle u grlu. I posle svega, dopuštam mogućnost da se varam i da može i od Evrope da stigne nešto dobro. Ako bude tako ja ću biti prvi koji će reći "Pogrešio sam". Nažalost, mislim da će vreme pokazati da sam bio u pravu.
Dakako, ovo je tek (koznakoji) početak. Ratifikacija je još daleko, ako je uopšte bude posle 11. maja. Kako se u ovom trenutku čini, sve je izvesnije da ćemo posle tog dana gledati neka druga lica kao glavna lica naše države u pokušaju. Naravno, ako Vlade uopšte bude.
Obznanili nasdvoje u 29. travanj 2008 17:45:58 | 0 komentara
NASDVOJE presents: Why? – Alopecia (Anticon) (1-2)
1)
U duhu etikete čijoj je je popularnosti svojim delom doprineo, Joni Vulf na novom albumu svog benda iznova promoviše sebe u jednog od najvećih pop alhemičara trenutka
Kamen temeljac u vidu istoimenog debi albuma trija cLOUDDEAD (2001) zauvek je svojom vazdušastom produkcijom izmenio lice hip hopa. Tri godine kasnije sledio je drugi album Ten posle koga su se članovi benda Doseone, Why? i Odd Nosdam razišli radi angažovanja u drugim projektima.
Svi koji su ijednom čuli neko od anticon. izdanja znaju da su ova imena kičmeni pršljenovi ouklendske skupine umetnika, usmerene ka nemilosrdnom propitivanju i poništavanju žanrovskih granica. Radovi nekadašnjih članova cLOUDDEAD neoborivi su argumenti u prilog ovoj tezi.
Adam Drucker zvani Doseone se posvetio radu u grupi Subtle, čiji je treći studijski album ExitingARM ovih dana procureo na Internet, iznova terajući muzičke kritičare da se hvataju za glavu u pokušajima da definišu njegovu muziku. Slične muke poslenici pisane reči imaju i sa muzikom benda Why? na čijem čelu se nalazi Yoni Wolf, ponosni vlasnik tog umetničkog imena iz cLOUDDEAD dana.
Posle zadovoljavanja umetničkih ambicija u raznim projektima poput Hymie's Basement, Reaching Quiet i Object Beings, uglavnom u ortakluku sa anticon pajtosima, Yoni je nakon objavljivanja prvog solo albuma 2003. godine rešio da se, po njegovim merilima, na konvencionalniji način izrazi, oformivši bend indie rock usmerenja u kome mu društvo prave brat Josiah na bubnju i Doug McDiarmid kao «devojka za sve». U vreme objavljivanja debija benda Elephant Eyelash pre tri godine, u grupi je gitaru svirao Matt Meldon no on je kasnije napustio bend preselivši se sa devojkom u Sijetl.
Sam debi prikazao je Wolfovu artikulisanu moć na polju melodije i harmonije dajući uveliko izmučenom indie rok izrazu novu svežinu. Sledile su turneje i par singlova i EP izdanja, a publika i, pogotovo, kritika, su željno iščekivali novi album.
Razapet između erosa i tanatosa, dva njegova glavna izvora inspiracije, Yoni slaže rimu na rimu svojim iščašenim repEvanjem stavljajući u tekstualni fokus albuma fundamentalna pitanja sopstvene egzistencije. Njegove vokalne harmonije stoje kao kontrapunkt ozbiljnosti reči koje izgovara, mada sam njegov izraz vrvi od teško dokučivih metafora i skrivenih značenja, što je konstanta u poznatom cLOUDDEAD ključu. Internet strane posvećene tekstovima pesama već su postale poprište živih diskusija u čijem se centru nalazi pitanje: šta je on zapravo hteo da kaže?
Muzički, Alopecia je amalgam žanrova i njeno najbliže odredjenje je da zvuči približno velikim majstorima eklektike They Might Be Giants u njihovom najboljem izdanju. Funkcionalna produkcija tvori organski, živi zvuk čija je najveća značajka insistiranje na detalju. Krajnji rezultat je izdanje bez slabe tačke, ploča koja se odmotava polako i u kojoj se uživa dugo.
Publika i kritika su već sad složni da je reč o jednom od albuma sezone; die-hard fanovi, koliko god veličali Elephant Eyelash, ne poriču da je Alopecia njegov dostojan naslednik, koji bi trebalo da Why? ustoliče kao nove kraljeve indie muzike i u najširim krugovima.
"Song of the Sad Assassin"
2)
«WHY? is the searching for something clearly unreachable, with hopes of finding small significance along the way. The attempt to understand what’s really going on by observing, neither by telescope nor microscope, but by naked eye, the intimate details in the most mundane of life’s happenings.»
pray hard like a pious pope
but hope for no diamonds
if some divine simon spoke
or came down to find us
caught here in our lab coats
but without a science
would we see light
oh i might decide
while i'm alive i'll feel alive
and what's next i guess i'll know when i've
gotten there
Kada mi je drugarica preporučivala tada novi album Boba Dilana koji se sastojao samo od ljubavnih pesama, rekla je kako taj album ima težinu zato što sve vreme znaš da o ljubavi peva neko ko je star, ogrubeo, ko je dosta toga preko glave prevalio. Kako, kada neko od koga ne čuješ često nežne reči, makar ne one koje su na prvu loptu nežne, to jače dopire do tebe. Jer, pomisliš, ok, on se ne razbacuje uzdasima, pa ovo što je sada kanulo iz suve drenovine treba posrkati kao sa čudotvornog izvora na Svetoj Gori ili Ostrogu (hodočašća mi nikada nisu bila jača strana, ali znam da ima ovakvih izvora, u kamenu ili iz kakve grobnice). Jedna druga prijateljica, pričala mi je kako je jedne večeri pitala svog dečka da joj kaže koji mu se deo njenog tela najviše dopada. I ovaj momak je, barem koliko sam ga upoznala, nesklon izlivima nežnosti, ne primećuje curice koje prodaju ruže po kafanama i na Knezu i uglavnom se bavi gledanjem fudbala, igranjem video igara i oduševljenim razgovorima o španskim filmovima. Rekao joj je: to ti je kao španska* reprezentacija - nijedan igrač nije da ti pamet stane, ali kao tim jebu kevu. Kap kap. Sada su venčani, žive u Kanadi i imaju bebu.
*jebemu, mislim da je bila španska, ali kako se u fudbal ne razumem, možda je bila i neka druga, što za priču, na svu sreću, nije ni bitno
Ove dve pričice su mi pale na pamet kada sam čula Alopeciju, grupe Why? Jer, da mi lepša polovina nasdvoje nije otkrila da je čovek iza benda, Yoni Wolf, ranije pravio hip hop muziku, pri tom trijumfalno klimajući glavom («reko sam ti da imaš predrasude prema hip hopu»), ne bih pogodila.
Jer, majku mu! Ne samo da su Why? nežni, duhoviti, samokritični i do zla boga slušljivi, već Alopecia u sebi nema ništa od one «drkoš sam» arogancije i «moj mozak radi tako brzo i kapira zaveru protiv mene i moje braće» patetike koja me od hip hopa odbijala, isprva iz potpuno iracionalnih razloga, a potom iz inata, kad su, pored nepravde celog sveta, više počeli da mi idu na živce samo pravednici svih vrsta, jer sam imala utisak da je tu reč o bildovanju sopstvenog ega. Nekako verujem da samopouzdanje gradiš na neki drugačiji način, mesto što sebi pevaš pesmice grubim glasom i sakupljaš bratiju sa iste strane ulice. Ok, imam predrasude prema hip hopu. Druga stvar koja me odbijala je što sam imala utisak, prilikom tog površnog slušanja hip hopa, da je tu isto tako reč o konkurenciji, tj. da se reperi ne bore tolko protiv nepravde i nekakvog sistema, nego međusobno premeravaju kurčeve.
Meni je opet konkurencija strašna. Verujem da čovek može da se poredi samo sa sobom, da se bori samo sa sobom, te da samo sebe može da pobedi, prevaziđe i bude slobodan. Kad uhvatim sebe da vičem na druge, pre ili kasnije shvatim da urlam na sebe. Što možda opet znači da me hip hop čikao da raščistim to nešto sa sobom da bi mogla na poljanče da urlam na druge, pa me baš zato odbijao, jer bi morala da raščistim sama sa sobom da se s decom igram na poljančetu. Jer da, osećaj inferiornosti prema iskrenim ljubiteljima hip hopa je oduvek u meni postojao – ako neko iskreno voli tu muziku koja se gotovo uvek bavi pronalaženjem nekakvih graničnih linija (dokle sam ja, a gde mi se drugi trte), izlaženjem na crtu i ostalim oštrim predmetima, mora biti da su im predstave u glavama toliko jasne, slike toliko izoštrene da mogu da ih sučele, odvagaju i glasno poviču šta im smeta i ko im je spoljni neprijatelj. Moji su neprijatelji uvek bili unutrašnji i otuda sam oduvek bila osuđena na popične zvuke (mada bi da se uvede u zapisnik da vrdam i ka panku!, melodičnom mahom, nemelodičnom baš kad, u retkim prilikama, raščistim sa sobom, pa mi se raziđe magla oko stanice 13 i na nišan dođu jasno oni napolju). Ali pank u sebi ima onog iskrenog, infantilnog besa koji ne mora imati jasne predstave da bi vrištao, prosto urlaš na sve – to mi reci!). Ti popični zvuci su me, treba li reći, često navodili na još dublju melanholiju, pa i na nekakvo slatko uživanje u toj svojoj posuvraćenosti.
I tu je došao Why da me prevede preko ćuprije, da me izvede napolje, sve te moje besne gliste izmarširale su iz crnice. Jer Why?, kako im samo ime kaže, nisu ovisnici o odgovorima, o izjavama i parolama. Prekor samom sebi koji ni u jednom trenutku ne predozira da možete da se poništite, pa samim tim dignete ruke i prepustite se očaju. Why? su idealna mera pobune i nežnosti sa kojom se na život gleda. Posle, kada sam pronašla (stacy, BRATE, hvala :)) spot za pesmu Song of the Sad Assassin, videla sam kako je moguće imati veeelike podočnjake i jedva držati otvorene oči, a da se one cakle od neke sumanute potrebe da se sa gledanjem nastavi, da se u gomili smeća koje protiče oko te glave (i kroz nju) uporno traži zrnce istine ili makar vere (vere ili makar istine!).
U ovim se pesmama, priznaje da se ne znaju odgovori (što mi se za hip hop činilo da je jedina poenta da se odgovori što pre daju i budu što drčniji drčnosti radi), a pritom ispunjavaju moju najveću životnu potrebu da se u isto vreme bude duhovit i crnohumoran (il što bi moj kolega rekao crnomanjast), a da se sam ne izdigneš iznad onoga čemu se podsmevaš, već da se u tom humoru vidi zrnce očaja, onog prevaziđenog, onog koji te goni da tražiš odgvore iako su ti kolena već oguljena, laktovi poprilično sravnjeni od sve užih zidova kroz koje riljaš napred. Da se bude nežan, a da se ne kupi ruža na Knezu, da se bude hrabar da, u sred nežnosti, priznaš da te je strah. Yoni ume da bude duhovit i sirov čak i kada je melanholičan i nostalgičan. Stihovi: even though i haven't seen you in years yours is a funeral i'd fly to from anywhere, ne samo da u sebi imaju dobru dosetku, već otkrivaju onu suštinsku kontradiktornost u emociji neuzvraćene ljubavi ili emociji ostavljenog. I naježiš se. Devojke u najnežnijim pesmama Whyja stripovski su kadrirane: pomoli se vrat, nalik «kineskoj ptici», krhko stopalo ili otisak na staklu. Stihovi otkrivaju izlomljenost sećanja, a polovične slike zazor pesnika da se vrata u sećanja otškrinu sasvim i da se voljena osoba vaskrsne u celosti.
Why sećanjima pristupa sa forenzičarskom nežnošću prema nečem pokojnom što nudi odgovore. U ovim pesmama se čuje odjek stopala koja ulaze u grobnice kao da obilaze spomenike i hrabre da se ne gadimo svog bremena, onog magarenceta koje kaska za nama uporno, natovareno slikama, iako ga teramo od sebe, slabo hranimo i usput pokušavamo da preprodamo za nešto uglednije. Slivnici u sudoperama, kuhinjski elementi, sobičci u kojima se krijemo od prijatelja dok verujemo da je trenutak inspiracije došao, da smo snažni da budemo sami, a strahujemo da samo ubacujemo novac u već zaribalu mašinu – sve ove slike postaju priznate, ljudske i posvećene u pesmama Whyja. Oni nalaze smisao u prebiranju po onome što bih ja nazvala sopstveno smeće – gomila slika iz prošlosti, gomila stidova koji, kada ih on ispeva deluju kao puzle i slajdovi iz neromantičnog detinjstva, neuspelih poslova, poobaranih gardova i stavova, povezanih u najlepši niz iskustva i snage.
Treba reći da se ovih dana otvorio ogroman prostor oko mene. Svojski zapitan. Al nije onaj prostor koji te mami da ga pretrčiš il da pljuneš u dalj i povičeš da odjekneš svetom, već onako pukne neispunjen, da ti par sekundi da odabereš, da se usmeriš, proceni te ko sistemsku grešku i zgnječi ko vašku. A, znam šta je - neka uredna spremačica u meni koju sam odavno unajmila, a sad ne mogu da je opozovem (ne znam više za koga ta radi, a zapelo veštici da sve bude uredno, debelo belo). Krenula žena da čisti sve odreda, pa oće i mene da fikne, da se plavi horizont. Za neke buduće generacije, komarce i cveće. Alopecia uspostavlja sveti krug oko mene, jer menja logiku stvari i zbunjuje kalašturu. Svaka od Yonijevih pesama, čak i ona u kojoj podvodnim glasom peva kako sam, u podrumu neke zgrade, ubacuje tri novčića u veš mašinu. Sve dok znam da tamo negde postoji takva slika, ni moju, ovakvu nesnađenu, ni najsuper majti tajdi ne može da počisti.
S druge strane, Yoni se ne stidi da prosto zapevuši: Anna and Nathan. To je cela filozofija, a nju smo znali još u obdaništu. Pisali smo je na zidovima, tamo u parkiću.
Obznanili nasdvoje u 29. travanj 2008 0:16:42 | 7 komentara
...Znači dva'es'deveti!
Ista meta isto odstojanje, znači brod, znači dva'es'deveti, znači od osam pa do dva...
Biće hip hopa, većeg od vlade i religije zajedno, i još nekih stvari... akcenat je na hip hopu, prva dva puta sam se pravio fin pa ga nisam puštao, sad je došlo vreme da se to promeni...
(U toku dana bi trebalo da stigne i flajer, ukoliko se to desi, ova zagrada će nestati kao da je nikad nije ni bilo)
Dobrodošli i vidimo se!!!
Obznanili nasdvoje u 28. travanj 2008 6:03:16 | 0 komentara
Take a walk in my shoes
Koliko puta dnevno samo čujemo "ovaj nema pojma" i "ja bih sve to drugačije" a da se ni ne razmišlja o izgovorenim rečima? Vulgarno kritizerstvo svakim danom neprestano sve više zagađuje javnu i privatnu komunikaciju, a po pravilu najglasniji su oni iza kojih se ne vidi nikakav rad pa čak ni angažman, čisto da pokažu da se i oni nečim bave, pa makar to bilo i zabadanje nosa u tuđa posla.
Opet, za sve one koji imaju plemenite namere da poprave svet, ili jednostavno da se okušaju na mestu predsednika vlade, ekipa softverske kuće Positech (edit: kasnijom istragom došlo se do saznanja da je u pitanju jedan čova) je Majka Tereza. Naime, oni su nedavno izbacili drugi deo serijala Democracy koji upravo pruža takvu mogućnost.
Na igru sam, kao i kad su sve dobre stvari u pitanju, slučajno nabasao na ponovo uspostavljenom Demonoidu koji se digao na noge lagane nakon što je naš gore list, osnivač sajta Deimos, rešio da se povuče što je prouzrokovalo višemesečni zastoj ove sjajne zajednice zasnovane na robinhudovskom deljenju intelektualnih dobara. Naravno, i tamo ima dosta smeća, ipak je to internet.
Iako nisam neki gejmer, sama tematika me je odmah osvojila pa sam rešio da okušam svoje mogućnosti. Za sada ne mogu da se podičim nekim uspehom, nisam uspeo u prvom cilju: da budem ponovo izabran za šefa Vlade. Možda je to do toga što stalno biram Zambeeziju, siromašnu poljoprivrednu državu u kojoj vlada visoka politička apatija. Zvuči poznato... pa baš zato.
Ono što postepenim uranjanjem u problematiku ove igre vremenom postaje jasno kao dan je kompleksnost političke prakse sastavljene od mnogo promenljivih parametara koji se nalaze u međuodnosu. To je u ovoj video igri odlično urađeno zahvaljujući nekoj tehnologiji nebitnog imena (npr. neural ili tako nešto sajber) čija je vrlina obrada ovakve vrste podataka. Npr. Zambeezia ima veliki problem sa zagađenošću vazduha i vi kao i svaki normalan čovek preduzmete korake u pravcu smanjenja štetnih gasova koristeći instrument kontrole emisija štetnih gasova ali to odmah stvara finansijske gubitke kapitalistima u državi, koji po pravilu imaju visoku izlaznost na izborima, što znači u prevodu: šta god da uradiš kajaćeš se...
Vaše ingerencije se protežu i na druge aspekte vođenja politike kao što su spoljna politika, javna dobra, porezi, transport, ekonomija i blagostanje ali ste u jednom turnu, koji traje tri meseca ograničeni političkim kapitalom koji se stvara većom lojalnošću vaših ministara. Naposletku, sama lojalnost vaših saradnika zavisi od toga koliko dobro rade svoj posao.
Ministri su miljenici određenih društvenih grupacija tako da je i u tom segmentu nužno voditi računa o njihovoj zastupljenosti u biračkom telu. Sami birači po pravilu su članovi različitih grupacija, npr. moguće je biti religiozan i socijalista u isto vreme, ili čak (! :)) patriota i socijalista, pa se suština igre nalazi u umešnosti igrača da pronađe preko potrebni balans koji će nogice fotelje na kojoj sedi držati čvrsto prikovane za tlo.
Osim ove igre, ova softverska kuća se specijalizovala u pravljenju različitih, veoma interesantnih, simulatora. Prvi je Kudos, simulacija života a drugi, na prvi pogled zanimljiviji, Rock Legend vas stavlja u poziciji ambicioznog vokalnog soliste koji gori od želje da postane muzička zvezda ali mnogo mora da se trudi da bi uspeo da ostvari svoje snove. Sve tri igre su funkcionalno urađene i svaka za sebe ne zauzima više od 50 Mb na hard disku. Ko želi da ih pazari neka spremi oko 19 evra po igri.
Ljudi koji su ih pravili, osim što rade u maloj softverskoj firmi koja nema velike propagandne mogućnosti, relativno visoku cenu pravdaju skromnom veličinom tržišta za visoko profilisane video-simulatore. Eto, ja sam ih pozajmio s Demonoida ali se nadam da sam ovim prikazom dao svoj skromni doprinos njihovoj popularizaciji.
Laku noć uz ...bigger than the government... ;)
Obznanili nasdvoje u 23. travanj 2008 2:27:50 | 0 komentara
{{{Sunset}}} - Bright Blue Dream (Autobus)
Najteže je pisati o ovako dobrim albumima. Šta god da završi na papiru (hm, dobro, čemu god već) neće biti verodostojan opis onoga što izdanje nudi. Evo ja sam sad pustio ploču i krenula je druga pesma Diamond Studded Caskets... ruka već kreće sama ka pakli cigara a koža počinje da se ježi. Šta drugo reći za pesmu koja počinje stihovima Zombie's all around us/Wearing fancy clothes, a refren They're wait for you to die?
Bill Baird je ostinski muzičar koji se nakon raspada svog benda Sound Team potpuno posvetio ovom solo projektu a pomažu mu ortaci iz bivšeg benda. Zvuk koji prezentuje je čaroban: u isti mah vrlo surov a opet tako nežan, on uspeva da pogodi onu tananu nit koja san odvaja od jave. Kad još na sve to dodamo da njegov, mestimično izmanipulisani, glas izgovara stihove koji imaju neko značenje, reč je da se radi o izdanju koji iziskuje svu pažnju sveta.
Prvi deo ploče rezervisan je za 5 psihedeličnih pop dragulja. Dronirana gitara, mističan klavir i nemilosrdne perkusije temelj su na koji se nadograđuje Bairdov jedva čujni glas. Čim je tako utišan znači da od slušaoca traži pažnju ali se ne nameće što je vredan produkcijski zahvat u svetu marketinga i keteringa, gde vam neprestano neko diše za vrat i ne da vam da danete dušom.
Dakle, prvi deo ploče je vrh. Kabaretska I Love My Job, Sanjalačka Man's Heart Complaint, odmetnička Gulf of Mexico. Svih pet komada se gutaju odjednom i uvlače pod nepca. A wait... I feel now man's heart complaint/with so much pain I must be a saint - O da!
Naslovna numera u trajanju od maltene 15 minuta otkriva Bairdovu avangardniju stranu. Melodija miluje, poput kakvog zvučnog jastuka uljuljkuje terajući um na zvezdana polja.
I tako maltene do kraja sa predivnom Old Sandy Bull Lee i odjavnom Golden Reverie ... Sat vremena čiste zvučne nirvane... I ponovo... I ponovo... I opet... I opet... Kad uđe u uši ne izlazi iz glave.
Za sada na samom vrhu, sasvim sigurno u godišnjih top deset.
Obznanili nasdvoje u 19. travanj 2008 3:33:52 | 0 komentara
Rotten Sound -Cycles (Spinefarm)
Grajndkor, tanka zona bezbednosti između panka i metala, dobila je vredan prilog u svojoj istoriji novim izdanjem finskih šampiona ovog podžanra Rotten Sound pod nazivom Cycles.
Grupa postoji još od 1993. i u svom opusu prešla je put koji je simptomatičan za ceo ovaj zvuk, koji je po svojoj prirodi uvek više bio izraz ekspresivne snage nego muzički žanr. Idući linijom sudbe ovog pravca od krasta do death metala, muzika Rotten Sound se direktno nadovezuje na najsvetlije zvezde grajndkor galaksije - od birmingemskih pionira, ranih Napalm Death i Extreme Noise Terror do apsolutnih legendi - grupi Discordance Axis iz Nju Džersija, sastavu koji se raspao 2001. zbog trajnog oštećenja čula sluha jednog od članova.
Dakle, Rotten Sound muzički ne pripada eksperimentalnoj strani pravca koja u koketiranju sa džezom ima za cilj proširenje mogućnosti koje ovakav izraz nudi, poznat u radovima Naked City, ranih Dillinger Escape Plan i sadašnjih uzdanica Number 12 Looks Like You i posebno, PsyOpus. Umesto toga oni preuzimaju to-the-point pristup utemeljivača žanra u tekstovima, napadajući neuralgične tačke zapadne civilizacije tj. kapitalizma s jedne, nalazeći u death metalu inspiraciju za svoj zločesti zvuk, sa druge strane. Sve to rezultira verodostojnom zvučnom slikom kancelarijske psihoze i cene boljitka.
Na albumu se nalazi 18 pesama koje zauzimaju vremenski period od 34 minuta, koji će za mnoge biti dugi kao 100 godina samoće. Neretko prelazeći granice ljudske izdržljivosti, Finci svojom furioznošću pokazuju da grajndkor kao sredstvo izražavanja nije samo izgovor za stvaralaštvo sviračkih antitalenata.
Masa suludih brejkova i hirurški precizna ritam sekcija sa bubnjem koji je prečesto u "dvojci", temelj su na kojem se razvijaju briljantne abrazivne minijature na gitari uz po koji solo. Kvalitet realizacije na ovom izdanju nadomešćuje manjkavosti ispoljene na planu inventivnosti, a ne smem ni da pomislim kakvo je iskustvo gledati ove likove uživo.
Prai$e The £Ord
Money runs everything around us; it keeps the worlds turning, growing and burning.
Sustained growth is a lie; it cannot be done.
Greed and loss of humanity are throwing outside the values
we have and one cannot live without a promise to earn some more.
Lord is to be praised and sacrificed in the names of the bills and cards.
You cannot survive without, you cannot have too much, money runs everything,
and it is possible to buy another life.
Lord is to be praised and sacrificed in the names of the bills and cards.
Wars are to be declared in the names of these new gods.
The ownership of material is to be fought over this time until there is nothing else around,
other than burning saviors and gods.
The lord is to be praised, the jesus is to be sacrificed in the names of the gods:
bills, coins, credits and cards.
Obznanili nasdvoje u 18. travanj 2008 15:24:54 | 0 komentara
Rastimo
"Iskustvo često dovodi ljude do negativnog suda o životu. I ako se razbole, dok još uvek mladalački žestoko zastupaju to mišljenje, oni mogu i umreti od toga, ukoliko su dovoljno snažne ličnosti. Ali ako požive dovoljno dugo, njima će početi da vlada jedna vrsta druge snage, jedno tajno jezgro vitalnosti. Na finskom postoji reč sisu koja izražava ono krajnje skriveno uporište u čoveku koje se ne da poraziti, koje preuzima vođstvo kad hrabrost iščili a svest se zamrači, koje insistira da se život nastavi bez obzira koliko vredi. To možda samo znači da kostur želi zadržati svoju odeću od mesa, da bi golotinji očne duplje nedostajala zaštita šarenog očnjeg vida. Ali to može da znači i da celo naše biće ima neki argument u prilog životu koji um još nije pojmio."
Rebeka Vest, "Crno jagnje i sivi soko"
Obznanili nasdvoje u 16. travanj 2008 17:17:04 | 0 komentara
Dve strane doktrine ljudskih prava
Izum Zbignjeva Bžežinskog, tzv. doktrina ljudskih prava, odigrala je ključnu ulogu u rastakanju Istočnog bloka i kraju hladnog rata. Iako je po njegovim rečima ta priča "upalila" u ideološkoj borbi, njom američka spoljna politika biva obojena do današnjih dana.
Nećemo se u ovom kratkom osvrtu baviti stanjem ljudskih prava u tradicionalnim američkim saveznicima kao što su Saudi Arabija, Centralnoafrička republika, Azerbejdžan ili Turkmenistan sada, ili Titova Jugoslavija nešto ranije. Bavićemo se područjima gde se ljudskopravaški argument potezao ne bi li smo dokazali da, na prvi pogled paradoksalno, svaki akt sile učinjen u ime ove doktrine pogoršava prvobitno stanje jer ide u prilog snagama koje su duboko protivne trenutnim civilizacijskim vrednostima.
Najsvežiji je slučaj Tibeta. Svi znamo iz zapadno-obojene štampe da je Mao anektirao tu provinciju i da je masa Tibetanaca izbeglo, da su oni budisti i da je na njihovom čelu divan čovek s cvikerima koji piše bestselere - Dalaj Lama. Rokeri se prosto utrkuju u izražavanju podrške ovoj vrednoj civilizaciji, a poslednji slučaj sa zaustavljanjem olimpijske baklje govori o stepenu simpatija prema ovom narodu u zapadnom javnom mnenju.
Uprkos činjenici da je Kina daleko od idealnog društva (merenog zdravorazumskim a ne zapadnim merilima), biće da je ovde reč o klasičnom pritisku na Kinu u osvit Olimpijskih igara. Razlog svemu tome je strah zapada od narastajuće ekonomske moći najkulturnije žute nacije, pa su brže bolje spin doktori i ostali vernici zapadne religije bez boga uzeli učešće u ovoj prljavoj kampanji. Ali čak i kada bi prihvatili celu tu priču, teško da bi bilo koji Evropljanin čak i sa maslom progutao priču da tibetska socijalna praksa podrazumeva robovlasništvo i da je ta praksa bila u opticaju sve dok drug Mao nije lupio šakom o sto.
Pošto ovo nije priča o Mau i kineskom komunizmu, već o Tibetu, smešno je da se u ime civilizacijskih tekovina propagira vraćanje na nešto najretrogradnije u ljudskoj istoriji, nešto potpuno suprotno celoj ideji ljudskih prava.
Naravno, spoljna američka politika nije ni ranije štedela sredstva podrške najkonzervativnijim elementima na većini tačaka u svetu. Priču o sovjetskoj invaziji Afganistana i tadašnjim američkim saveznicima ne moram ovom prilikom da pričam, dovoljno je reći 11. septembar i Osama Bin Laden pa da sve bude jasno. Samo ustrojstvo afganistanskog društva podeljenog na plemena čiji se čelnici povremeno okupljaju kako bi uredili poslove dok predsednik Karzai i parlamentarci u Loja Džirgi, lokalnoj skupštini, donose zakone koji se ne primenjuju jer su nepisani plemenski zakoni večni.
Slična priča je i sa Čečenijom, za koju je mnogo zapadnih suza proliveno, ali ne u ime ljubavi prema čečenskom narodu konstantno razdiranog sukobom moćnih klanova, već u ime mržnje & straha od Rusije.
Naravno, za kraj je ostavljen deo srpske teritorije pod okupacijom; Kosovo figurira kao "najveći uspeh" "doktrine ljudskih prava". Kada su desnog levičara Tonija Blera ispraćali sa premijerske pozicije u Britaniji, mnogi su mu Kosovo brojali kao jedini pozitivan angažman u čitavoj karijeri.
Ono što konzumenti iskrivljenih medijskih slika nisu imali prilike da čuju je da Albanci na Kosovu ne poznaju koncept individualnih prava budući da vrhovni zakonski akt ove etničke grupacije, Kanun Leke Dukađinija, pisan u 15. veku, život u društvu uređuje počevši od porodice kao najmanje jedinice društva. Kao što je već poznato, kosovski Albanci ga se strogo pridržavaju, pogotovo onih vendetaških odredbi da se "krv osvećuje krvlju", tako da ako član jedne familije ubije člana druge familije, familija ubijenog ima zakonsku dužnost da ubije sve muške članove ubicine familije. Šta reći?
Imajući sve ovo u vidu, jasno je da su ljudska prava kao zbirni pojam lišena bilo kakve smislene sadržine, a zveckanje oružjem u njihovo ime po pravilu skriva zlokobnije pohlepne namere. Biće da je real politika sile nasleđena iz kolonijalnih krvoprolića u ime Isusa samo navukla prihvatljiviju odoru ne menjajući ni za jotu svoju nutrinu.
Obznanili nasdvoje u 15. travanj 2008 21:11:44 | 0 komentara
Shit and Shine - Cherry (Riot Season)
Londonska skupina anglosaksonskih muzičara okupljenih pod imenom Shit and Shine jedna su od zanimljivijih pojava na početku novog milenijuma. Diskografski aktivni od 2004. godine oni su svojim drugim albumom Ladybird, objavljenim godinu dana kasnije ušli u krug izvođača po kojima će se pamtiti prva decenija 21. veka.
Jedna kompozicija u trajanju od 40 i kusur minuta prezentovana na tom izdanju više je bila manifestacija snage i moći multiplikovanih gitara i bubnjeva nego što je u pitanju remek-delo popularne muzike (mada je između ostalog i to). Reč je zapravo o tome da su intenzitet i tempo ove genijalne ploče posramili mnoge "eminentne" muzičare koji se kunu u iste adute. Vulkanska kuljanja distorzije i brutalni brzovozni ritam nameću se kao preko potrebno sredstvo za higijenu slušnog aparata.
Sličan tom izdanju je prošlogodišnji četvrti, živi, album Cunts with Roses koji je dokumentarni zapis prvog odsviranog koncerta benda, kojem ne manjka sonične ekspresije . Novo izdanje, objavljeno na etiketi Riot Season koja u svom katalogu ima imena poput Acid Mothers Temple i Aluk Todolo , stilski je više nalik trećem albumu Jealous of Shit and Shine (2006) , na kome su osim razaračkih improvizacija nuklearnog punjenja, koje daju mogući odgovor na pitanje kako bi zvučali Velvet Underground posle desetina odslušanih metal ploča, ponuđene i, uslovno rečeno, "prijemčiviji" brojevi benda usmereni na eksperiment i inovaciju.
Na Cherry se čuju masni fank uticaji iz arsenala Džordža Klintona i ostale kičaste bratije koji u izvođenju Shit and Shine zadobijaju satanski prizvuk. Cela prva polovina ploče protiče u sličnim varijacijama, koje u igru uvode i narativni momenat. Improvizatorska eksplozija hipnotičke uvrnutosti sklonjena je na kraj ploče kada nas čekaju dva dobra razaračka komada na tragu onoga što ovaj bend radi najbolje, a Merzbow, SunO))) i avangardno orijentisani blekmetalci hvataju beleške.
Peti album ove grupacije prikazuje želju sastava za koketiranjem sa novim sazvučjima i u tom smislu mogao bi da se definiše kao tranzicioni album. Iako je u pitanju verovatno najslabiji album u opusu ovog benda, i kao takav on je dovoljno dobar za poređenja sa drugim sastavima što samo za sebe govori koliku avangardnu vrednost Shit and Shine nose kao miraz sa svojih stvaralačkih početaka. Uprkos trajanju koje prelazi 75 minuta i ovo izdanje prolazi za tren, pa ako ne gajite urođenu averziju prema drugačijem onda Cherry može biti i vaš logičan izbor.
Obznanili nasdvoje u 13. travanj 2008 17:12:48 | 1 komentara
Spokes - People Like People Like You (Everyone)
Mančesterski kvintet oglasio se početkom ove godine debi albumom. U stvari, nisu striktno u pitanju sugrađani Vejna Runija, Nemanje Vidića i Kristijana Ronalda jer ova ekipa dolazi iz okoline ovog engleskog grada, što nije nevažno za priču vezanu za ovaj album.
Naslanjajući se na epohalnu zaostavštinu Sigur Ros, DMST, Explosions in the Sky i Mono, najlakše bi ovu ploču bilo staviti u odeljak "anđeoske" instrumentalne muzike, specifične povišene emocionalnosti i lebdeće uzvišenosti. Lišena značajnije originalnosti ali sa adutom primernog sprovođenja zadatog u delo, na tragu kalifornijske grupe Signal Hill ili možda čak i Kanađana Tunturia, ono što grupu Spokes odvaja od ove grupacije je pastoralna gudačka dimenzija koja komplikuje prvobitnu zvučnu sliku.
Euforični, svadbarski trenuci nesputane mladosti podsećaju na prošlogodišnji Wedding Song ostinskog sastava Cue čime balansirano daju oduška pri procesu transponovanja osećaja sreće u muzikalnu formu. Kao najjači momenti izdanja nameću se poletne teme poput uvodne We Like to Dance and Steal Things i vokalne Young People! All Together.
Pri kraju albuma, Spokes se okušavaju i na drugim terenima, bilo šugejz, drimpop ili slo-core usmerenja (mada ne bi bilo zgoreg naći jedan zbirni pojam za sve ove pravce), ali su na njima manje zanimljiviji i autentičniji no u vašarsko-svečarskoj atmosferi. Ipak, i to govori u prilog činjenici da je ova grupa spremna na dalje eksperimentisanje u cilju redefinicije svog izraza.
Plus albuma je i prihvatljiva dužina izdanja (nešto jače od pola sata) i pesama (samo jedna prelazi psihološku barijeru 10+ minuta) što nagoni na zaključak da se radi o sasvim solidnom izdanju koje ljubitelji ovakvog zvuka ne bi trebalo da propuste.
Obznanili nasdvoje u 13. travanj 2008 16:33:37 | 1 komentara
Brat bratu
Kada je počeo da se emituje Veliki Brat na B92, većina ljudi se iščuđavala što tako civilizovana, istinoljubiva televizija pušta takvo ponižavajuće smeće, takvu jednu gladijatorsku izdrkotinu. Koliko samo ijuju primedbi izneverenih ljubitelja objektivnosti i pristojnosti, prosto srce da ti stane od takvog razočaranja u očima nekadašnjih boraca i ljubitelja istine. Ali, istina je (moja) da B92 nije mogao biti iskreniji kada je usvojio Velikog Brata u svoju harmoničnu porodicu othranjenu na cerealijama i lekcijama o lepom ponašanju. Veliki Bata se osetio zapravo kao kod Kuće.
Onda sam pre neko veče pogledala film Na lepom plavom Dunavu i razmišljajući o ovom filmu, koji govori o jednom brodu na kom sirotinja sa Istoka izvodi gologuze plesove za barabe sa Zapada, pade mi na pamet koliko je u stvari logično što baš B92 pušta Velikog Brata. I to ne zato što se prilagođavaju zakonima tržišta, pa kao moraju nešto da zarade, da sklope po koji kompromis itd. To bi bila tek sitna mrlja na tako čistom licu. Ne! Evo šta ja mislim, tj. šta mi pade na pamet zahvaljujući Bajićevom filmu koji je govorio tako univerzalnim jezikom mesto da priča fino na srpskom o tome ko nas zapravo siluje i zašto i čije smo mi to zapravo kurve, tj. za koga gologuzi plešemo.
U osnovi Velikog Brata je, svima je poznato, sadističko uživanje u ponižavanju malih ljudi (onih iz gsp-a, sa pijace, iz komšiluka i svih drugih tako sramno uobičajenih mesta). Sadizam se sastoji u činjenici da mi gledamo kako prosečan narod provodi svoje male prosečne živote, koliko je pohlepan za parama, koliko je spreman da se natrti u đakuziju, da obuče tange, da plače što nema fen jer će izgledati jadno, da kaže kako mrzi homoseksualce, da pokaže svu dosadu, agresiju, beznadežnu glupost i ograničenost. B92 idealno poentira sa ovakvom promenadom levaka i bezočnika. Ono što ne može da nam kaže u lice u udarnom terminu, tj. u vestima, kažiprstu i peščaniku, a to je: jebo ti ja mater prostačino zavedena i zatupasta, gadiš mi se sve dok postojiš i sa mnom pločnik deliš, posredno govori preko svog usvojenika, Velikog Brata. Da se to kojim fantastičnim slučajem desi, u ovoj korporaciji tako dragom utopističkom maniru u kome "sve stvari dolaze na svoje mesto", Poligraf se sigurno ne bi oglasio.
B92 se u svojoj nutrini gadi naroda. Onog za koji se navodno bori, do kojeg mu je navodno stalo kada napada one koji mu oduzimaju pravo, čuveno pravo na Istinu. Ok, B92 drži do istine, al je malo previše ujeban činjenicom da će žezlo istine primiti tako štrokave ruke, pa se trudi da uz istinu da i uputstvo za njenu upotrebu, pa i uputstvo za pranje ruku da se cenjena Istina ne uprlja. B92 se gadi prosečnog naroda, onakvog kakvog ga vidimo u velikom Bratu. B92 se gnuša njegove prostote, njegove pohlepe, gotovanstva, jalovosti.
I ako pogledate, većina emisija i vesti imaju taj neki propovednički ton, gde je osnovni diskurs, de da vas mi poučimo koja prava imate, ko vam o glavama radi, ko po vama sere, ko vam večeru jede. Iza ovog dobronamernog, strogog, trezvenog odnosa prema građaninu za kog se B92 navodno zauzima, krije se suštinsko gađenje i gnušanje prema primitivizmu naroda, prema njegovoj tuposti, i želja da takav narod bude prevaspitan, kažnjen i civilizovan. I tako mu veliki Brat dođe kao kec na deset, kao prosta tetka koja će da ubedi mamu i tatu da daju još koju kintu mladom i trezvenom potomku da sa sebe spere sve tragove prljave porodice iz koje je ponikao.
Pod izgovorom da je reč o tezgi, o gledanoj emisiji, o zabavnom programu, o preispitivanju granica realnosti bla bla, naš uzorni B92 iživljava svoju sadističku fantaziju tipičnog diktatora koji narod koji prezire sa zadovoljstvom i užitkom baca u gladijatorsku arenu naslađujući se time koliko je spreman nisko da padne. Gađenje nad svakodnevnim životom, nad prostim radnjama lišenim svake svesti o društvenoj stvarnosti kojom se njihovi voditelji ispravljenih kičmenih stubova bave sve u šesnaest.
VIP Veliki Brat koji je okupio neke od već memljivih likova iz devedesetih, omogućio je ekipi sa B92 da kazni one koji su radili kao dvorski zabavljači Miloševića, na način na koji su glumci nakon II sv. rata izvođeni pred sud što su zabavljali fašiste. U stilu, igrali ste za njega, sad ima da cupkate za nas, tako izborani, žalosno smešni poput omatorelih Pjeroa koji kilama pudera pokušavaju da pokriju izmoždena lica. Ima da igrate za nas! Sad ste naše kurve, mi uživamo u tome kako se ponižavate po zakonima našeg tržišta i ima da uživa ova prljava narodna stoka što sad sedi ispred malih ekrana i gleda vas. B92 je mali zli, tobož kapitalistički distanciran, posrednik između narodne mase koju prezire i od koje uporno želi da se ogradi (pod izgovorom da želi da je podseti na prava koja imaju) i sadistički uobličenih uzoraka te iste narodne mase koju šiba po dupetima da za nju igraju.
Da, iza tih tobož građanski glatkih lica koja se na posao voze biciklima jer je to, o, tako zdravo i pojavljuju se na urbanim žurkama, kriju se masno našminkani vlasnici bordela iz noćnih mora Žana Ženea koji uživaju kada Crnogorac dlakavih prsa prizna da bi linčovao pedere. Preko toga, moguli B92 bastilje kažu: vidite kolko ste gadni, isperite usta hedenšouldersom, dignite kredit za okrečene zidove što ne udišu isparenja vaših slavskih sarmi i vrisku vaše pogane dece. B92 mrzi narod, onaj što se vozi gspom, onaj što čeka u redovima za račune, onaj što mu noge otiču dok beznadežno protestuje zbog nepoštenih privatizacija.
B92 uživa da bude lik iz špijunskog filma, elegantni Džejms Bond koji se bori za pravdu u svilenom odelu sa našminkanim ustima seksi devojaka za vratom, onaj što se bori za narod sve dok ne mora da mu miriše čarape i sa njim seda za isti sto.
U ovom kontekstu, ispovedaonica u studiju velikog Brata je erogena zona B92 civilizatora. Lože se da vide propale klinke kako seru i plaču. Diže im se iza njihovih kožnih lica na te primitivne, privatne suze koje se Srbljanovićkinom alhemijom ne pretvaraju u suve i opore reči za diskusionim trpezama na kojima žderu svoja nabildovana mišljenja. Naravno, ona je iznad toga.
Veliki Brat je jedina istina koju B92 zaista misli.
Obznanili nasdvoje u 13. travanj 2008 1:28:56 | 2 komentara
Sitni sati
Tunel...
Some people tell me that I need help
Some people can fuck off and go to hell
God damn, why they criticize me
Now shit is on the rise so my family despise me
Fuck em! And feed em cause I don't need em
I won't join em if I can beat em
They don't understand my logic
To my gat to my money and I'm hooked on chronic
I never wanted to hurt a nigga
Unless ya come flexin that trigga, I dig ya
That grave on the east side of town
Lay ya six feet underground
From man, to the dust to the ashes
All I remember tell me where the cash is
Clic Cloc barrel at my dome
Give all your loot or you ain't going home
But I ain't going out wit the pain
Wa da da dang, wa dada daa dang
...drivin me mad inside...
...fuckin me up in my mind...
Muthafuckas be drivin me up the walls
Hopin that I fall but they can lick my balls
Straight jacket, strap it
In a padded room
when some punk niggaz can't hack it
Distracted from our reality
Now I'm let out on a minor technicality
They all fucked up now
Cause they let a nigga back on the street somehow
I'm lookin for someone like me
Livin in my own world to my own degree
On the loose in the city lookin at the ho wit the big titties
Lookin at me and I feel shitty
A little tensed up gettin hot
Cause she looks like my girl who just smoked at the crack spot
I'm tryin to find ways to cope
But I ain't fuckin round wit the gauge or a rope
...drivin me mad inside...
...fuckin me up in my mind...
Obznanili nasdvoje u 11. travanj 2008 3:59:01 | 0 komentara
Ideološki haos
Sanjao sam pre neku noć da sam se dogovarao sa Perom Lukovićem oko nekog teksta koji je, kao, trebalo da pišem za sajt Peščanika. Osećaj koji me je ophrvao u snu je bio baš napet, iz aviona se vidi da smo potpuni neistomišljenici, ali on kulira, tapše me po ramenu i sve mi govori u fazonu, dobro ćeš ti to uraditi. Baš sam se zbunjen probudio.
Zbunjenost nije reč kojom bih mogao opisati nastup Biljane Srbljanović na Foxu. Više odgovaraju termini kao što su konfuzija, manija gonjenja, bezobrazluk, laka demencija, hodajuća histerija. Plašim se pomalo te žene. Plašim se svih kojima je prećutno dozvoljeno da rade šta hoće. Dok smo gledali taj tzv. tv šou, moja majka reče: "Za ovakve žene odobravam šamare." Bez sumnje, moja majka pati od mizoginije i ne gine joj ideološki kazamat kada jedina prava opcija dođe na vlast. Zbog verbalnog delikta, dakako.
Iako najviše što mogu kuliram predizbornu kampanju, ideologija me još uvek kao takva opseda. Sjajan, ključni fenomen. Ne bih mogao da se deklarišem kada bi me neko pitao za ideološku opredeljenost, iz stručnih razloga su na mene podjednako uticali i Karl Šmit i Martin Hajdeger, i Maks Horkhajmer i Maks Štirner. Mislim da svako misleće biće ne može da se "čisto" deklariše, jer samim tim činom prestaje da bude trska koja misli.
Evo, moj omiljeni poznanik, "levičar", čedista, nema ništa protiv religiozne institucije kumstva . S druge strane, ležim sinoć i čitam intervju nekog finskog grajndkor benda. Na pitanje o tematici pesama na novom albumu, pevač odgovara nešto u fazonu: "tekstovi na ploči govore o neumitnoj skoro propasti kapitalizma ili, ako hoćete, ove zapadne, desničarske civilizacije. Jasno je da nijedan sistem ne može večno da ostvaruje napredak, a kraj ove civilizacije je mnogo bliži nego što se misli, što se može videti iz brojnih dekadentnih manifestacija."
Svaku reč potpisujem. Dakle, iz ovog proizilazi da sam levičar. Sloboda i odgovornost idu ruku pod ruku, govori kantovac iz mene. A Kant je, kao što je poznato, bio liberal.
I jesam po mnogim karakteristikama levičar. Nisam odrastao u patrijarhalnoj porodici, religija mi znači samo nešto više od ništa, verujem u apsolutnu slobodu izbora kada su abortus i seksualne orijentacije u pitanju. Ali, pošto ne krijem ljubav prema svojoj zemlji, mnogi me percipiraju kao desničara, da ne kažem fašistu. Jebiga, pravim razliku između levice i kavijar-levice, one pentagonske.
Stvar je zapravo u tome, da je, po meni, rodoljublje preduslov da bi bio kosmopolita. Dostojevski je u "Zlim dusima" zapisao: "Lakše je voleti čovečanstvo nego jednog čoveka". Paralela lokalno-globalno je nesalomiva. Ne možeš voleti druge ako ne voliš sebe. Ako nisi za sebe nisi ni za druge. Ja hoću to da upoznam, neću da bežim od tog strašila koje je nastalo iz neznanja.
I tako, kao desničar u lokalnim, a levičar u globalnim krugovima, teško mi je da objasnim vlasnicima ideološki zaslepljenih očiju da to što vide nije ništa drugo nego iluzija u koju su pristali da poveruju. Suština te priče nije vera već interes. Da je drugačije imao bih više poštovanja prema njoj. Ovako, znam da je čisto trućanje.
Sa druge strane, mali snob u meni razume sve što oni pričaju i voleo bih iz sve snage da bude onako kako oni pričaju, ali pošto je ta priča vrlo selektivna, onda znači da nije univerzalna, a pošto nije univerzalna znači da je lažna, jer se u svakoj prilici poziva na svoju univerzalnost.
Zapad nije svet, već samo vladar sveta. Zapad vlada u svom interesu, a moj je interes potpuno suprotstavljen njihovom. Na žalost, imao sam prilike da se uverim da je moj duhovni horizont, koliko god gajio simpatija prema istočnjačkoj duhovnosti, nedvosmisleno određen zapadnim načinom života. Kad sam bio u Egiptu, nimalo mi se nije dopao njihov način opštenja, insistiranje na cenkanju, i sve te stvari koje su njima normalne, meni su bile neprijatne i strane. Doduše i kad se ode na zapad, nosiš taj žig koji su ti nadenuli kako bi pojačali svoju izuzetnost, u čijim su temeljima ubijanje, pljačka i nepoštenje - okeani prolivene krvi nevinih, na koji treba da zatvorim oči, pošto kad oni ubijaju, oni to rade prirodno, a kad drugi ubijaju onda je to ratni zločin. U stvari, zavisi od slučaja do slučaja, imali smo prilike da se podsetimo pre neki dan.
Ja sam, dakle, zapadnjak koga se zapad odrekao. Moramo tražiti održive alternative u novonastaloj situaciji, jer zapad u nama postoji onoliko koliko mu dozvolimo. To naravno, ne važi za univerzalne sadržaje koji odatle dolaze. Najžešći anti-zapadnjaci dolaze odande, kao što Beograd vrvi od anti-srpskih orijentisanih Srba. Svako nosi svoj krst najbolje što ume.
Prvobitni raspored prethodnog pasusa je u međuvremenu obogaćen nekim novim mislima i tekst više ne klizi prirodno, ali ono što sam želeo da kažem je sledeće: komfor nije preduslov dobrog, kvalitetnog života, a hedonizam po mom mišljenju ne može biti krajnji cilj ljudskog postojanja. Tako ustrojena priča kao svoje nusproizvode stvara pohlepu i sebičnost, a ne bih rekao da su to vrline u bilo kom sistemu vrednosti, osim u kapitalističkom, faktički gledano. U poslednjih petnaest-20 godina stalno gledamo kako vladari iz sve snage udešavaju stvari po svom ukusu pa se onda pozivaju na faktičko stanje. Tako da je i stanje koje zatičemo njihovih ruku delo. A to je, ako mene pitate, suprotno ljudskoj prirodi i ne može se nazvati normalnim. Pogotovo što je van rasprave činjenica da sve što rade, rade sa punom svešću. Dubine skore tragedije kapitalizma su nesagledive.
Malo je ljudi koji će sve ove stvari koje su jasne kao dan priznati sebi. Lakše im je da se konformišu, da budu ubijeni u pojam, da budu uspešni. To je "njihov" "izbor". Moj izbor je da nikada ne budem kao oni.
Obznanili nasdvoje u 10. travanj 2008 16:53:49 | 0 komentara
Napretkom do progresa
Kragujevačka tragikomedija oko zatvaranja jedine (!) knjižare u gradu paradigmatična je slika Srbije na putu ka boljoj, robotizovanoj budućnosti. Gazda Miško se opet sakrio iza nekog fantomskog imena, spreman da nas još malo povede ka tranzicionom dobru držeći nas u svojim džepovima. Dakako, bez knjiga, ko se još time bavi?
Jedan od mojih kumova je upravnik te knjižare. To mesto je bilo jedno od najprijatnijih koje sam ikada posetio. Knjiga kol'ko 'oćeš; razgleda se & lista se do mile volje; mnogi koji nisu imali ništa osim želje za znanjem tj. radoznalosti, mogli su da zasednu i čitaju ono što ih zanima. Nakon nekoliko provedenih sati bi otišli. Mnogi od njih nikada tamo nisu ništa kupili, a dolazili su maltene svaki dan.
No, nije ovde o tome reč, nego o nečemu drugom - pozitivnijem, jednoj pojavi koja daje nadu da nije sve otišlo dođavola. Među potpisnicima te peticije verovatno ima dosta vonabija, ali dobro je što ona postoji. Kragujevac je njom sačuvao obraz u trenucima kada se vraća u status kasabe u kojoj potpuno caruju lokalne kabadahije koje drže objekte široke potrošnje - kafiće, folkoteke, kladionice, ruletionice i ostale spomenike kapitalizma, za koji nas neumorno ubeđuju svaki dan da je naša neumitna, bolja, sudbina. I znamo da su peticije ćorav posao, ali mogli su da okače i neku elektronsku pa da se potpišemo svi đuture.
Kum javlja da ga seljanke na pijaci čašćavaju krompirom, ne dajući mu da plati. Kada kupi pola kile kajmaka, prodavačice dodaju još dvesta grama pride posle provere da je on "onaj što se bori protiv Miškovića".
To znači da nam je duša neuništiva, a nakon svih jebada, kolektivna svest se drži na i dalje šokantno visokom nivou. I dokle god je tako, ima nade za nas, pa makar svi crkli od gladi u zimi i nemaštini.
Obznanili nasdvoje u 9. travanj 2008 1:16:16 | 1 komentara
STANJE STVARI
Ima mnogo stvari koje ja ne razumem. Tako kaže mama. Tata kaže kako je nešto apstraktno. Ne voli da me, kao mama, navodno potcenjuje i kaže da ja nešto ne razumem. On smatra da to nije dobro za moj razvoj i da me čini, kako kaže, “pasivnim”. Oboje se u stvari vade kad ih uhvatim u nečemu, pa me ćušnu u stranu. Međutim, kakva god da je, muka koja je mučila mog brata, koju je tata, kad sam ga pitao što se brat zalepio za kauč, nazvao «stanje« ima da se reši. Nema druge. Kad ga vidim kako sedi sam u sobi, ko popišan, osećam se nekako mrzovoljno. Nije da me je i pre «stanja« obasipao pažnjom. Ćušne me u prolazu, preko volje objašnjava pravila kad gledamo utakmicu, a i sam gunđam kad nas mama natera da me on pokupi iz škole. Opet, sad kad je sve to prestalo i kad me uopšte ne primećuje, ni da me ćušne u prolazu, nekako mi se sve srušilo. Izem ti ovaj život, mislim se.
A, bilo mu je baš prigustilo. Bio je raskinuo sa devojkom, nekom Biljanom. O tome se u kući, kao i obično, ništa nije pričalo. Svi se prave ludi, a brat danima nigde ne izlazi, slabo jede, ništa ne priča i stalno pušta jednu te istu pesmu. Ne razumem reči, ali kapiram da govori o tome kako da preživiš kada te ostave. Ko da pa imaš drugog izbora, mislim se, samo ti treba da ti neko još kenja o tome. Moji nisu nameravali, kolko sam uspeo da vidim, ni prstom da mrdnu. Obilaze ga k'o da se uneredio, uđu na prstima i ostave mu supu kod kauča k'o kad su na pokojnog dedu ređali pomorandže kad je jesenas umro. Čujem mama priča da hoće da mu daju prostora. Prostora da odapne, mislim se. Svi su se usrali. Provalio sam ja njihov bedni plan i tad sam shvatio da moram da uzmem stvar u svoje ruke.
Mislili su da sam izašao, ali ja sam namerno samo zalupio vratima i ostao u predsoblju. Nije neka caka, ali kod njih pali. Ne primete ni krupnije gluposti. Virim. Koje “stanje”. Moji oboje pripalili cigarete, viju se dimovi između njih ko između dva jadna Indijanca. Gledaju jedno drugo ko popišani. I ide ovako:
Tata: Opet nije jeo?
Mama: Ništa.
Tata : mmmda.
Mama : Ne znam.
Tata : Proći će.
Mama : Misliš ?
Tata : mmmda... to je samo... stanje.
Onda oboje povuku po dim da dobiju na važnosti. Mislim se, da baš ćete mu pomoći i izletim napolje zalupivši vratima. Nije me bilo briga što sam za njih već bio izašao pre deset minuta.
Šta sam imao? Skoro ništa. Eto, znao sam da će se bratu olupati o glavu što me uvek isteruje kad ta Biljana dolazi. Njega ništa nisam mogao da pitam. Ne shvata me ozbiljno, mogu da zaradim i batine. Osim toga, brat je, u naletu besa, kad je «stanje« počelo, spalio sve što je od nje ostalo. Uspeo sam da spasem gaćice, jer sam znao da će mu posle biti žao. Sad bi mi dobro došle da ga obradujem, ali mi ih je mama našla u rancu. Zamalo što užinu nije uvila u njih. Naravno, ništa mi nije rekla, samo sam primetio kako me ona i tata odmeravaju preko supe, prave se ludi. Pitao sam se šta bi rekli da sam povikao: ko mi je uzeo gaće iz torbe! Uglavnom, ono malo tragova sto je ostalo od Biljane, po neka dlaka, ižvakana žvakaća guma ili trag karmina na bratovljevoj majici, moja je mama uklonila energijom pitbula. Prvi put kad je brat morao da se izdvoji ispod tapeta zida i ode da piša, mama je uletela u sobu natovarena usisivačem i svim mogućim sranjima za dezinfekciju koja reklamiraju u pauzama za njenu glupu seriju i iz sobe uklonila sve tragove. Ko da je znala šta smeram. Prosto mi nisu ostavili nikakvu šansu da započnem istragu, ništa. A ni bratu nije mnogo pomoglo. Ost'o je ko neka rana koja krvari i kvari se iako su dezinfikovali sve oko nje, da ti srce stane. Nije mi bilo ni do čega. Nisam imao sa kim da radim u toj kući. Nisam hteo da se s njima pretvaram da je sve kao pre nego što je ta mala ušla u život mog brata. Morao sam da izbacim to iz sebe, da isteram stvari na čistac.
Izašao sam iz kuće. Pokušavao sam da se setim nečega što znam o toj maloj. Osim toga da se zvala Biljana, kao gomila drugih i da je imala dobre sise. Možda nisu bile prave. Misli, govorio sam sebi dok sam čekao da se dosadni sivi oblaci već jednom prelome i saspu mi kišu za vrat ili da mi se skinu s grbače. Kupio sam paklo žvaka, da razgibam mozak. Volim one s ukusom jabuke, samo što odma' izgube ukus. Hrabro, momče, mislio sam u sebi, znaš ti tu Biljanu. Ne može da bude mnogo drugačija od ostalih žena. Po pravilu, sve hoće da smršaju, znači treba da pokrijem mesta gde se to radi, sportske terene, bazene. Onda, sve se one doteruju: obići salone, radnje sa svim onim sranjima za kosu, lice, valjda onda i butike. Ne ide, što sam više mislio u tom pravcu, ispadalo je da ću uspeti da je privedem za sto godina, a do tad će mog brata da pojedu stenice iz dedinog kauča i mama će ga usisati sa sve prašinom da ukloni tragove. Meni će verovatno da zaleme usta da nikom ništa ne pričam I ugušiti me cigaretama. Treba da mislim obrnuto: po čemu se ta ženska razlikovala od ostalih? Tu ima manje stvari, onda ću za njih da se zakačim i da joj uđem u trag. Hodao sam ulicama. Znao sam da sam beznadežan slučaj, jer što sam više mislio morao sam sebi da priznam da sam budala što se igram detektiva. Nisam se uopšte sećao lica te Biljane. Nije me zanimalo, a i brat ju je provodio kroz stan kao što ja ispod jakne švercujem igrice i stripove.
Mamlaz je projurio pored mene kao furija. Posrnuo sam k'o pijan i da povratim samopoštovanje, okrenuo se da ga ispratim jednim opakim pogledom. Više sebi nisam smeo da dozvolim. Video sam da je odjurio u pravcu bioskopa gde ga je čekala neka cica. Nikako da mu vidim lice, a onako s leđa mi se učinio poznat. Dok su se ljubakali, a ja se ko budala umesto njih brinuo što će da im počne film, ili još gore da im promaknu inserti koji idu pre, video sam da ona nosi duksericu koja mi je bila poznata. Niko osim mog brata nije imao takav duks. Obožavao ga je. Dao je sve što je uštedeo da je kupi preko neta. Bila je velika, teget, sa natpisom koji nisam razumeo, ali sam upamtio sliku: čovek koji pika loptu. Molio sam brata da mi je da da je obučem za školu, hteo da se pokažem. Nije dao. Nešto me secnulo ispod rebra kad sam video da ju je dao, i to zauvek, toj Biljani. Pre nego što ju je onaj mamlaz, sa šakom na dukserici mog brata, uveo u bioskop da kao gledaju film, pojurio sam za njima. Upao sam u bioskop i okretao se ne bih li ih ugledao. Ni traga od njih. Samo neki brkati, debeli na vratima. Isprečio mi se i tražio mi kartu. Nije hteo ni da čuje za moje razloge, samo mi je dao znak rukom da se čistim.
Džumio sam na izlazu da ukebam ono dvoje na delu i da duksericu vratim bratu, nadao se, mozda da je kao trofej dobijem zauvek, ali u onoj gužvi i na kiši, nisam uspeo da ih vidim. Bilo se već smrklo. Opucila kiša da izgledam još jadnije. Nabio sam kapuljaču na glavu i krenuo. Uopste mi se nije išlo kući. Šta mi je ovo trebalo. Pomisao na brata u tapetama padala mi je za vrat kao kiša.
Ušao sam u stan. Ništa nisam uradio. Osećao sam se kao govno. Nije mi se ulazilo u sobu kod brata. Moji su hrkali, dva valjka pored navijenog sata. Nasuo sam čašu mleka i popio je naiskap. Onda još jednu. Sa gađenjem sam odgurnuo načetu paklu cigara i zakunuo se sebi da nikad neću pušiti, kol'ko god da stanje postane apstraktno, jebalo ih ono. Sedeo sam osvetljen svetlom iz frižidera kao poslednji i mrzeo sebe što sam jedini budan. Onda sam čuo kako se vrata bratovljeve sobe otvaraju. Ušao je u kuhinju. Bio je bled, ali ne tol'ko k'o tapeta, više kao da je sastrugao nešto sa lica. Ruke su mu izgledale nekako skroz prazno. Prišao je frižideru, uzeo tetrapak, nagnuo iz njega da pije i kad nista nije izašlo, bacio ga u kantu.
“Popio si sve, govnaru”. Ćušnuo me u prolazu i otišao u sobu. Učinilo mi se da sam video mali osmeh. Skupio sam noge na stolicu. Sačekao sam da ispod vrata bratovljeve sobe nestane pruga svetla. A, onda sam dremnuo.
Obznanili nasdvoje u 6. travanj 2008 23:52:33 | 1 komentara
Čitulja za srpski film
Novi film Milorada Milinkovića je manje-više krš. Iako je u pitanju komedija, već uvodna špica sa pojavljivanjem imena Željka Mitrovića kao producenta stvara nelagodan utisak. Mislim, stvarno nije smešno.
Šteta, jer je Mrtav 'ladan za mene vrhunski film - konkretan, urban, pun crnog humora i ono što najviše volim - apsolutno realan to jest utemeljen u stvarnosti. Nadao sam se da će i čitulja biti ok.
Prvo što ne valja je priča, puna nekih opštih mesta i banalnosti, koje u nekim trenucima dovode gledaoca da se zapita da li zaplet kao takav uopšte postoji. Film se generalno odvija na tri plana i jedan sporedni je meni najbolji. Glavni i taj treći škripe od nategnutosti i pokušaja humora. U komediji, geg ne može da zameni krucijalni produkt sivih ćelija, a ako ste mislili da ću da prepričavam film pogrešili ste. A možda i ne pokušavam jer bi to bilo veoma teško.
Izbor Vojina Ćetkovića za glavnog glumca je katastrofalan, čovek se nikako ne snalazi u ulozi mrkog tipa, mnogo je bolji bio kao najjača faca Brando u seriji Porodično blago i u Zoni Zamfirovoj (taj film mi je neobično drag; već vidim kako se neki krste s obe ruke nakon što su se oporavili od šoka izazvanog otkrićem da mi je Da Vinčijev kod zanimljiva knjiga). Znam, Šotra je državni režiser i sve to, ali šta da radim, simpatija je sama po sebi iracionalno stanje.
Ona glumica što igra Vojinovu ribu je za nijansu bolja, ali ni ona nije bog zna kako uverljiva. Zijo Sokolović, Boris Komnenić i žena mu (valjda je u pitanju Mira Banjac) su apsolutno suvišni a Ljubinka Klarić glumata.
Otkrovenje je Marko Živić, sjajna uloga i najsvetlija tačka filma. Boris Milivojević standardno dobar, baš kao i Jezdić i njegov zemljak Valjevac, bucko poznat iz reklama za Lav pivo. Nikola Simić je legenda, jedino što je njegov lik bled da bleđi ne može biti - ljudi dajte, pa ni matori nisu toliko senilni i izgubljeni.
Pojavljuju se i rokeri, članovi grupe Direktori, i ni oni nisu srećan izbor za dodeljene im uloge, a tu je i basistkinja/pjevačca iz E-Playa čija uloga nije dovoljno razjašnjena budući da biva upucana pet sekundi nakon što se pojavljuje iz mraka. Sigurno postoji ql engleski izraz za takav tip uloge, no ja ga ne znam i svejedno mi je da li je to kameo, saspens ili mekgafin. A možda nije ništa od toga.
(Od filmskih snobova jedino su dosadniji ekonomski snobovi sa svojim portfolio grinfild rečnikom, no te se dve karakteristike često prepliću u istim osobama)
Sad kad malo bolje razmislim, film nije loš koliko se to može shvatiti iz naslova ovog pisanija. Njegova najveća mana je što je većim svojim delom naprosto besmislen. Nakon Čudesnog čarlstona Ognjenke Pulen koji je uglavnom lišen znakovitije originalnosti ali je sasvim korektan film, imamo Eskobara koji teži da bude originalan ali je daleko od korektnog zato što nije konkretan.
No, nema veze, samo nek se snima, a producenti nek se malo više potrude da izbacuju bolje domaće filmove ako misle da im publika dolazi u bioskop za 250 kinti. Kada su nasdvoje pohodili Dom sindikata takvih je bilo veoma malo. Možda ih je producent ovog filma ostavio kod kuće začaravši ih ispred malih ekrana. To je bar džabe.
Obznanili nasdvoje u 2. travanj 2008 4:11:36 | 1 komentara
Ujednačavanje
Okej je ponekad i razočarati se u sebe. U stvari, kad malo bolje razmislim, okej je kad sam sebe iznenadiš. A ta iznenađenja su i pozitivna i negativna. Npr. iznenađujem se kolika sam kukavica, a opet iznenađenje mi je i što može da mi bude prijatno u društvu sa ljudima za koje to baš i nisam mislio da je moguće. Ipak, dešava se.
Život lomi znanje, jer je znanje nešto po definiciji statično, a život se stalno menja. Mi znanjem pokušavamo da obuhvatimo život a hvatamo samo deliće jer je mreža puna rupa. Mislim da život može samo da se primi u sopstvo. Ljudi kojima se to desi uglavnom ućute. Ne mogu da izraze nešto što se ne može izraziti na taj način.
Provaljujem da mi je muka od objašnjavanja. Ljudi te ionako ne slušaju, čast retkim izuzecima. Provalio sam da u poslednje vreme suzbijam taj nagon uspešnije nego inače. Nema svrhe. Opet nekad primalno nadvlada. Rekoše mi da sam kao hepo kocka. Zapamtiću to - jer je tačno.
Ophrvalo me neko čudesno osećanje koje je na pola puta između tišine i zbunjenosti da ne kažem očaja. Osećam se stoički. Kao da mi je neka sila zavezala jezik. Nalazim se u sred nečega i ne mogu da se izrazim dok za to ne dođe vreme.
Ipak mogu da kažem da sam strpljiv i čekaću, jer znam da će taj dan doći i sunce neće biti zubato. Već će grejati.
To se ne može reći za političku scenu. Tu nema grejanja. Za razliku od nekih mojih prijatelja, ne kajem se što sam glasao za Tadića. To se tad činilo kao racionalna odluka. Naravno, ne pada mi na pamet da glasam za bledu kopiju DOS-a.
U stvari neću glasati ni za koga, prvi put posle predsedničkih izbora 2002. Prethodna dva puta sam na parlamentarnim izborima glasao za Koštunicu (a ne za njegovu stranku), najkulturnijeg i najpoštenijeg političara na našoj političkoj sceni. Sada bih želeo da ga vidim u opoziciji, previše ljudi ga mrzi, i to baš ono ludački mrzi. Mnogi među njima će ga za godinu dana praviti od blata.
Jer vidim samo gore od onoga što već imamo. S jedne strane, nekritičko prihvatanje svega zapadnog i sa druge naivno i vulgarno nazovi-patriotsko busanje u grudi. Kad se radi o lovi, maltene su svi kao jedan. Kada treba da se vređa, takođe. Ne pripadam nijednoj od te dve struje. Izbor koji se nameće je lažan. Zato ću ga preskočiti. Na kraju krajeva, svi su oni jedna stranka.
Posle 17. februara me baš briga šta misli Evropska Unija i SAD, oni i onako već dve decenije ne misle ništa dobro o mojoj zemlji. Tako da je svejedno.
I nije me sramota da kažem da je Kosovo Srbija. Jer, zaista tako mislim. Baš je neprijatno kada se nađeš u situaciji da moraš taktički da prećutiš neke budalaštine iz gore opisanih razloga. Bez veze je i kad se razočaraš u nekoga zato što ima različite političke stavove, a do tada ti je bio super.
Zato ljudi i izbegavaju da pričaju, misle i dele među sobom. Zato i postaju lažljivi i oprezni. Osim prividnog mira nemaju ništa od toga. To pogoduje šačici kojoj odgovaraju nepogode. Kada ih nema, onda ih stvore. Kapital je zver, ali plašljiva, a strah je moćno oružje u rukama tirana. Oni nam kroje kapu a knedla u grlu je sve veća.
"I see the world in a different light
Things no always black and white
Through all these years still, to this day
My hardened eyes see only shades of grey"
Obznanili nasdvoje u 1. travanj 2008 3:53:26 | 3 komentara
