Postovi
Čekajući pobedu
Robotizacija i neoliberalizacija najvažnije sporedne stvari na svetu na globalnom nivou s jedne, i nemili događaji u domaćem fudbalu s druge, su sigurno svakom sa imalo soli u glavi ogadili najpopularniji sport. Ipak, reprezentacija je svetinja. Uprkos svemu, uz FK Crvena Zvezda, to se prati sa pažnjom, strepi, raduje i pati. Uprkos svemu!
Nažalost, u poslednjoj proveri s Nemačkom, uprkos nesumnjivom kvalitetu našeg tima, mentalitet se po ko zna koji put pokazao kao prevelika prepreka. Mi moramo da pobedimo sebe i onda će drugi padati kao od šale. I dalje robujemo starim predstavama, u kojima je Nemačka svetska velesila. Bila je na kolenima danas u Gelzenkirhenu, a opet je teren napustila uzdignuta čela. Zato što ima pobednički mentalitet.
Žalosno je da nismo u stanju da kapitalizujemo dobre igre već godinama. Nikako da shvatimo da meč traje devedeset minuta, nikako da razumemo da ne znamo da se branimo, da moramo da krenemo napred i napadnemo, i damo gol više.
Ruku na srce, Đukić je odlično postavio igru, ali je ona ipak imala fatalnu manu u činjenici što je i najmanja greška ispala kobna. Tačnije njih dve. Problem sredine terena je već duže vreme prisutan i uprkos misliocima, koji su u savremenom fudbalu retkost zbog promene filosofije igre, poput Saše Ilića ili Kuzmanovića, mi ne umemo da držimo loptu, da je brzo prenosimo i stvaramo šanse. Tatin sin Babović je zalutao u reprezentaciju i treba mu se što pre zahvaliti, a Janković je ovom utakmicom ponovo dokazao da je naš najkonkretniji igrač i da mu treba dati više slobode u igri.
Odbrana i napad su ok, Vidić je car, Ivanović standardan, sa malim Rajkovićem to može biti tim za poštovanje. Ipak, ako ne verujemo u sebe nemamo šta da tražimo u dvobojima sa Francuzima i Rumunima, koji nas čekaju u kvalifikacijama za SP 2010. Ne treba otkrivati toplu vodu - treba prilagođavati taktiku našim sposobnostima, a ne obrnuto. A mi smo oduvek igrali napadački fudbal. Današnja utakmica je ponovo pokazala da smo, čekajući pobedu, izgubili svoju nekadašnju prepoznatljivost na terenu, našu umetničku crtu u igri. Moramo da se oslobodimo, ovaj tim ima potencijal za velika dela, uspesi mlađih kategorija u poslednjih pet godina to potvrđuju.
Sledi olimpijada, pa kvalifikacije. Potrudite se da nas ne razočarate.
Obznanili nasdvoje u 31. svibanj 2008 19:47:17 | 0 komentara
Paint It Black - New Lexicon (Jade Tree)
Posle tri godine diskografske pauze, nedavno se pojavio treći album filadelfijske skupine Pain It Black. Uprkos imenu koji podseća na naziv pesme koju je obrađivao čak i Dragan Kojić Keba, a koja bi trebalo da sugeriše na fascinaciju rok mitologijom, ova ekipa praši pank u najopštijem smislu te reči s prizvukom ranog hardkora a la Poison Idea ili Discharge, što je u današnje vreme prava retkost.
Predvođeni Danom Yeminom, nekadašnjim članom pop pank benda Lifetime, momci na ovom albumu pokušavaju da panku daju novo lice, ne opraštajući se pritom od svih onih značajki po kojima je ovaj žanr nekad bio prepoznatljiv. Umesto putanje bezbrojnih bendića koji sistematski unazađuju žanr decenijama svirajući nešto što je možda pank za njihove prebogate roditelje ali ne i za iole potkovanog slušaoca, trasa benda iz Filadelfije je pravoverna u najboljem smislu te reči. Politički obojen gnev u odličnim tekstovima, fin balans snage i melodije, sirov/moćan vokal - sve su to delovi verno prenesene ideje kako bi pank trebalo da zvuči.
Ipak, da ovo ne bude još jedan u nizu albuma "kao-da-je-snimljen-1977" ili u hardkor pank verziji "kao-da-je-snimljen-1982", što je veran opis svih dobrih žanrovskih albuma (čast izuzecima) u poslednjih 15 godina, dobrodošla pomoć je stigla s pomalo neočekivane strane. Oktopus, producent avangardnih hiphop šampiona - dueta Dalek, potpisan je i kao koproducent ovog izdanja. Sa sobom je doneo čitavu novu zvučnu dimenziju, doprinevši da pank ponovo zazvuči preteće.
Prepoznatljivi indastrijal pasaži nalaze svoje mesto sakriveni između pesama, koje su obogaćene mračnim sinti-prelivima. To rezultira dark-gotik ugođajem, teskobnom i mračnom atmosferom kojoj ne manjka svežine i poleta. Novopronađena formula je kompleksna i impresivna, i automatski kvalifikuje New Lexicon u red boljih albuma izdatih ove godine.
Što će reći: ako vas nerviraju isprazne rasprave, štekovani ljudi ili pak ceo svet - ovaj album je bogomdana luka spasa za vašu napaćenu dušu i neizostavno katarzično sredstvo za primernu mentalnu higijenu.
Obznanili nasdvoje u 31. svibanj 2008 19:26:42 | 0 komentara
BROD 27/5/2008: NASDVOJE DJ u epizodi "Od Ujeba do ekstaze"
Kapije se otvaraju u osam uveče, radimo do dva, ima i bašta.
Dobrodošli.
Slušaćete:
Kristina:
- The Urge – Jump Right In
- Deadbeats – Funky For You
- Everything But the Girl – All Alone
- Manasseh Meets the Equalizer –Skenga
- The Flashbulb - Steel for Pappa
- Zola- Mdlwembe
- Erik Enocksson- The joy of d.h. lawrence
- Illogic - stop lyin
- The Wreckless Eric-Take the cash
- Television-Prove it
- Neil Young – Heart of Gold
- The Psychedelic Furs - Into You Like A Train
- Laika – Alphabet Soup
- Azure Ray –Safe and Sound
- Kings of Convenience-Cayman Islands
- The Posies –Believe in Something Other (than yourself)
- Exploding Hearts – Walking Out on Love
- Saturday Looks Good To Me – Green Mansions
- OPO- 1000
- Zbogom Brus Li - ...i baš je mokro napolju
- La Strada - Okean
- Film- Boje su u nama
- Videosex-Malena
Marko:
- {{{Sunset}}} - Man's Heart Complaint
- Ruby Suns - There Are Birds
- My Bloody Valentine - Can I Touch You
- Beef Terminal - Whirlybird
- Voice of the Seven Woods - Sayat Nova
- Shadows - March To Drina
- Revolveri - Nema povlačenja Nema Predaje
- Darkwood Dub - Superkul
- Fake Madonas Underwear - Branka Katić
- Kazna Za Uši - Rođen Lud
- Va Na Ma - Skoči
- Erykah Badu - Healer
- Mikah 9/Prefuse 73 - Life Death
- East Flatbush Project - Tried By 12
- Dessa feat. Sims - Press On
- Sam Sever feat. ROTLA - Do You Understand?
- Vulcans - Shang-Haied
- Dry & Heavy - Dawn Is Breaking
- Spectre - Vampyr Killa
- Distance - Traffic
- Benga - Crunked Up
- Flashbulb - Remember Tomorrow
- Mic Fury - United States of Apocalypse
Kristina:
- Sebastien Tellier – Divine
- The Mountain Goats - Heretic Pride
- The Vera Violets - My Goodbye
- Gonzales- Working Together
- Man Man-Doo Right
- Vampire Weekend – M79
- Prints - Blue Jay
- Blur-End of a century
- Laurie Anderson – O superman
- Why- These few presidents
- Magnetic Fields – Punk Love
- Death Set – Negative Thinking
- Butthole Surfers – Hey
- Gun Club – Sex Beat
- Gymnastics-Afraid
- 10 na groblju – Sunce
- Descendents – Hope
- Gogol Bordello –Indestructible!
- Tričke-Suprotno
- Buzzcocks-Why can't I touch it
- Tones on Tail – Go!
- Gang of Four – I Found That Essence Rare
- Pulp –Trees
- Veliki prezir – Samo tebe znam
- The Charlatans – And If I Fall
- The Cure – Just Like Heaven
- Res – What They Say Vision
- Piper – Astronomy Domine
- Sons and Daughters – Darling
- Ironhorse - A Different City
- Tones on Tail – You, the Night and the Music
- Block Out – Protiv sebe
- Viborg Dallas – Razglednice šalji nam
Marko:
- The Ruts - Jah War
- Womack & Womack - Conscious of my Conscience
- Baby Huey - Hard Times
- Peanut Butter Wolf - Breaks Em Down
- Nicolette - Song For Europe
- Cadence Weapon - House Music
- Gonzales - Unrequited Love
- Laka - Pokušaj
- Make-Up - Born on the Floor
- Sons and Daughters - Rebel With The Ghost
- Santogold- You'll Find A Way
- CIV - Choices Made
- Torche - Healer
- Yuppicide - Fuse
- Lion Of Judah - Mousetrapped
- Zero Tolerance - Fuel The Fire
- Prong - Snap Your Fingers Snap Your Neck
- Vision - You've Been Assessed
- The Death Set - MFDS/Intermission
- Dalek - Eyes To Form Shadows
- Nephlim Modulation Systems - Brave New World
- Cannibal Ox - Pigeon
Obznanili nasdvoje u 26. svibanj 2008 1:02:11 | 3 komentara
Grails - Take Refuge In Clean Living (Important)
U osvit 21. veka, gde je dekadencija, maskirana u lične slobode, uzela toliko maha da je postalo veoma avangardno biti normalan u starom smislu te reči, stiže verovatno najveći rok bend trenutka, portlandski Grails, sa svojim novim izdanjem, čiji naziv upravo referira na tu tužnu činjenicu života u tehnološkom raju/organskom paklu.
Nakon prva dva albuma na etiketi Neurot, koju drži ekipa oko grupe Neurosis, ovaj bend je u prethodne dve godine objavio dva superiorna albuma: kolekciju EP-jeva Black Tar Prophecies i vrhunac prošlogodišnje diskografske ponude, neverovatni Burning Off Impurities. Na oba ova albuma prezentovano je zamašno sviračko umeće i širina izraza koja pokriva bukvalno sve meridijane.
I TRICL ne zaostaje na tom putu, već zrelo ide dalje stazom koju su mu utabali prethodnici. Šireći dalje dijapazon mraka, Grails umešno kombinuju bluz, pinkflojdovštinu, sumanutu japansku psihedeliju i orijentalne ornamente, koji evociraju isparenja psihoaktivnih supstanci, u zapanjujuće koherentnu celinu. Putovanje kroz mrak počinje od Stoned at the Taj again i ne prestaje do zadnjeg sekunda ploče.
Na prvih nekoliko slušanja, TRICL može zvučati odbojno i teško, ali u eri instant preslušavanja, Grails konstantno svojim pločama traže strpljenje koje višestruko nagrađuju ukoliko im se pokloni pažnja. Teška lepota Take Refuge, jednog od dva naslovna broja, momentalno ulazi u anale najavangardnijeg krila instrumentalnog roka.
Sa tri remekdela u tri godine, svojevrsnim het-trikom pojasa za spasavanje instrumentalnog roka iz ćorsokaka u koji je dobrim delom zapao , Grails se i ovim audio desertom nude kao obavezno posluženje na gurmanskoj trpezi.
Obznanili nasdvoje u 25. svibanj 2008 17:48:54 | 0 komentara
DOBRI DUHOVI
Sabor dobrih duhova ima svako da sazove. Svako svoje da prizove!
Ima ta knjiga, «Drveno more», u kojoj glavni junak upada u turbinu koja spaja različite faze njegovog života, pa se susreće sa samim sobom kad je bio klinac, mladić i sa sobom kakav će biti kad ostari. Kad taj lik krene da prikuplja te svoje ranije i kasnije same sebe, da od sebe tako raznih, musavih, izboranih, štrkljastih i pogrbljenih, krene da pravi armiju, stvara se ideja, čarobna potpuno, revolucionarna baš, ideja o tome kakva si sam armija, ako se samo prestrojiš i prebrojiš.
Naći čistinu, poljanče jedno i na njemu sazvati sabor svojih dobrih duhova. Timski duh i timsko srce da zakuca ispod jednog jedinog, tvog dresa. I trening. Ti i ti, sam sa sobom, jedan na nijedan. Puna kapa. Šaka u šaku, obe su tvoje, nema drugih da ih stegnu, al se jedna o drugu nekako zgreju. I ako se ne zgreju, zadovoljstvo je kad znaš da si sam otišao na to poljanče. Nikog da te vidi, nikog da ti tapše, da skandira tvoje ime. Bio si ti, obeležio si to pusto mesto, ostavio si nešto da čuči tamo negde, da te čeka i bodri. A, čovek može da se sabere. Tako što će da sabere sve one što su ga okrznuli usput, ili se zadržali, onih što su ostavili dobre misli. Neki se zadržali na kratko, žurili su, ali su ostavili nešto dobro za sobom, neki su ostali duže. Da se od sebe napravi glavni junak u sopstvenom životu. Jer, šta se dešava, angažuješ sebe u nekim bitkama za koje shvatiš da nisu tvoje, praviš kvorum, statiraš za bedne nadnice, nekad za džabe, tek da se umuvaš u ekipu, za srk nekakvog pića. A to da si sam svoje vozilo i da je tvoj put daleko od svetala, od te buke i da nije preuređen za nekakav bitan, istorijski reli, već tamo neka zarasla staza kroz koju, dok budeš hodao, možda nikog neće biti da te vidi, ne pada ti na pamet. Suviše skromno, suviše zaraslo.
Sabor svojih dobrih duhova valja sazivati s vremena na vreme, kako se ne bi klanjalo nekim bogovima koji nisu tvoji. Samo lična borba ima smisla, samo ona u kojoj angažuješ svoje telo i svoje misli, umesto da ih iznajmljuješ drugima za sitne pare i još prevrtljivije pohvale. Kome se dati veliko je pitanje, jer neko će te rasitniti dok trepneš i razdavati te na sve strane. Postaćeš ostarela novčanica što je prošla kroz bezbroj ruku. I došlo je takvo vreme.
Moj najveći dobri duh je pokojni deda. On je ono što bi Nil Jang rekao heart of gold. Od njega su mi ostale rečenice ko što je: greh na usta ne ulazi, već iz njih izlazi. To kad svi poste da se pričeste, a on čovek koji je radio ceo dan trpi mrzovoljna gunđanja plemena kad uzme parče sira. I ne bude u njemu krivice, kaže da je radio, da mora da jede da bi nastavio da radi i da se bori. Nema ničeg nepoštenog, ni lošeg u tome. Uostalom, bio je jedini u selu koji nije ubijao mačiće kad ih se okoti puno. Čak i kad nije praznik. Jedini koji je sahranjivao pse kad umru. Čak i kad nisu šugavi. Jedini koji je pravio sanduke i stolove u dvorištu kuće, jer su život i smrt za njega bile prirodne stvari. Od dede sam naučila da se istupa onda kada vidiš da svi trpe i da svi ćute, a da se ne guraš tamo gde svi imaju svoje mišljenje i seru do prekosutra. Kada mrtav pijan gost na slavi maltretira i vređa svoju ženu i decu, a svi sede pognutih glava, deda iznosi najveću čuturu rakije koju ima, daje je gostu i kaže mu da sa njom izađe u dvorište. Deda je umeo da se usprotivi takvom snagom i iskrenošću da postidi čoveka. Umeo je i da oprosti.
Dakle, deda je najveći među mojim dobrim duhovima. Ostali su za sada manje više fiktivni, filmski junaci, ali to njihov uticaj na mene ne čini manjim. Naprotiv, njima makar uvek mogu da se vratim i nikad me neće regrutovati u bitke koje nisu moje.
Elvud P. Daud je glavni lik iz filma «Harvi», iz 1950. godine. Igrao ga je Džejms Stjuart, oličenje skromnosti među glumačkim licima. Neke tihe i pomirljive normalnosti koja me smiruje. Ali, ovde nešto drugačiji. Elvud P. Daud ima tog tajnog prijatelja kog samo on vidi i koji se zove Harvi. Harvi je ogroman beli zec koji za sebe tvrdi da je puka. Puka je irsko mitološko biće, neka vrsta vilenjaka koji, kada ga čovek uzjaše, pruža sumanutu vožnju, ali za razliku od raznoraznih mitoloških bića koja vožnju kasnije naplate, puka je u osnovi dobar duh. Samo što je pomalo luckast. Elvud P. Daud sramoti tako svoju porodicu jer na prijemima sve odreda upoznaje sa Harvijem, pa odlučuju da ga pošalju kod psihijatra. Ako bi htela da budem baš precizna, rekla bih da je Harvi plemenit film. Harvijeva nevidljivost, odnosno njegova vidljivost samo Elvudu, opipava onaj lični prostor oko čoveka koji, ako ga gajiš, ako držiš do njega, ako ga se ne stidiš, uvek preti da te dovede u nesporazume sa ljudima. Sve do tačke kada bi da ga odstrane sa tebe, da te izvajaju po njihovim merama i principima. Da te izrežu iz duha kao omiljeni lik iz almanaha. I taj Elvudov dečji duh, ta opuštenost sa kojom gleda na parove i porodice oko sebe dok pod ruku vodi zeca kog samo on vidi, ukazuje na nekakvu pomirenost sa razmakom između sebe i drugih ljudi, na hrabrost da se u sedište do svog, koje je mahom prazno (čak i ako neko sedi na njemu i drži te za ruku) smestiš svoje snove, da ih isteraš iz sebe u galopu, da ih dopišeš u svoju ličnu kartu. Takoreći, učiniš transparentnim. Pomirljivost sa kojom Elvud odlazi kod psihijatra jer zna da ne mogu da ga ubede da Harvi ne postoji, da je produkt njegovog ludila, jer je ušati Harvi realniji od njih i njihovih sedativa, stvara neku vrstu trijumfa benignosti i skromnosti spram agresivne potrebe da se sve ovce sabiju u tor razuma i reda. Film «Harvi» ima u sebi detinjastog, jogunastog pogleda na svet i njegove skrupule. Dok ga gledate, osećate se kao dete koje se sakrilo u šifonjer i prigušuje smeh šakom dok ga odrasli traže svuda po kući da ga obuku u odelo i odvedu u goste ili na šišanje ili kod lekara. Zabavljati se sam sa sobom nekad je najveća pobuna protiv očekivanja koje drugi imaju od vas i njihove želje da im ispuniš želje. A, kad Elvud kaže: Well, I've wrestled with reality for 35 years, Doctor, and I'm happy to state I finally won out over it., sine ti da imaš pravo, eej, pravo da fino okreneš zadnjicu svima koji navodno imaju lek za tvoje ludilo. U stvari žele da te uklope.
Čitajući o Henriju Kostaru skapirala sam da je, iako je film rađen prema pozorišnom komadu, ovaj čovek imao u sebi ponešto od Elvuda i od Harvija. Kao Jevrejin u Nemačkoj u vreme kada je Hitler već došao na vlast, Henri je napao nemačkog oficira posred banke, nakon što ga je ovaj uvredio. Službenik u banci ga je prijateljski posavetovao da podigne sav novac i smesta ode iz Nemačke, što je Henri i uradio. Iako se, kao većina reditelja, oženio glumicom kojoj je obećao da će je stvaiti u svaki svoj film, Henri je uspeo da ispuni obećanje, ali tako što je u svaki film, u nekoj od scena, u scenografiju stavljao statuu urađenu prema liku svoje supruge.
U najtežu kategoriju mojih dobrih duhova spada Luk Džekson, iliti najveći čovek kog je sistem uspeo da zgura u kutiju. «Cool Hand Luke» je film koji valja gledati pred svaku veliku odluku, jer nema malog čoveka koji posle njega neće osetiti da mu iko može oduzeti dostojanstvo. Ovaj film iz 1967. jedan je od najnenabudženijih filmova o herojima ikada napravljen. Ceo film, gledaš Luka Džeksona kako ga zatvaraju u zatvor, kako iz njega pokušava da pobegne i kako ga vraćaju. Ritam u smeni zatvaranja i pokušaja bekstva stvara tu ideju o kondiciji, o pobuni kao refleksu, o oslobađanju kao nefilozofskoj, nepromišljenoj, već stomačnoj potrebi. Radu mišića u mlitavoj baruštini grupe. Jer Luk je sve vreme okružen zatvorenicima koji su baje sa tetovažama, koji se oslovljavaju nadimcima i imaju svoju malu pacovsku hijerarhiju i svoja pravila. Stražari imaju svoja pravila koja se svode na to da šta god uradiš mimo pacovske pozicije koju ti namene, budeš zatvoren u kutiju. Iako nemaju herca da prekrše nijedno od stražarskih pravila, zatvorenici su razigrali svoju malu arenu za junačenje, potpuno slepi za istinsku hrabrost da se pređe preko zacrtanog zatvorskog kruga. Lukovi pokušaji da prelazi crtu u filmu nisu objašnjeni apsolutno ničim drugim osim refleksa pobune koji Luk poseduje, a koja je miljama daleko od priča o pobuni I teorija o sistemu. Pobune protiv sistema od strane lika koji ga prozire, koji prezire njegovu logiku, logiku onih koji mu se pokoravaju i onih koji ga diktiraju. Poruka koju stražari ističu pred svakog zatvorenika je: “I hope you ain't going to be a hard case.” A, to je ono što ti govore gde god da odeš. Molećivi pogledi iz kojih čitaš: samo nemoj da mi se opireš, samo nemoj da izmišljaš nešto svoje, samo poštuj pravila i sve će biti okej. “Cool Hand Luke” nije jedan od slepačkih filmova o pobunjenicima koji zanemaruju rulju što se šlepa na herojima, što iz njih pije krv dok ih ne ispljune i ne odbaci. Zatvorenici su prikazani kao prava navijačka rulja koja iz svojih udobnih mišjih rupa navija za heroja, koja živi kroz njega, kroz njegovu drskost da se podigne po stoti put kad ga obore u prašinu. Umesto da uživa u toj slavi unutar zatvorenog tora, Luk im viče: “Oh come on. Stop beatin' it. Get out there yourself. Stop feedin' off me.”Scena u kojoj stražar uspe da obori Luka na kolena, jedna je od najtužnijih scena u istoriji filma. Dinamika bekstava iz zatvora i vraćanja u zatvor mučna je i ohrabrujuća u isto vreme. Ona prati dinamiku života i izdvaja, kao zlatnu nit, njegovu glavnu temu: borba i bukvalno čupanje sopstvenog tela iz sistema, iz kazne, iz uslovljavanja. Čupanje sebe makar se našao na pustom putu na kom te opet čeka marica da te vrati tamo gde pripadaš, da ti opet ponovi: I hope you ain't going to be hard case i da mu opet pljuneš u lice i zadaš najveće muke koje si u stanju da mu zadaš. Depresija koja izbija iz ovog filma deo je istine, a ne poze, a to je depresija pri pogledu na spavače. Na one koji drže daljinske upravljače i menjaju kanale, a na svakom mogu da nađu po jednog novog borca za njihova prava.
A, Pol Njumen je znao kako se istrčava iz kaveza. I posle, u paru sa Robertom Redfordom, na kraju filma “Butch Cassidy and Sundance Kid”. A, posebna poenta poente je što je sve vreme znao da je na nišanu. U oba filma! Poenta je u istrčavanju po svaku cenu.
Dobri duhovi što štite i hrabre, mogu da budu i oni koji su na prvi pogled slabotinja. Kad se stisne od straha čovek uvek prvo u izvidnicu pošalje onog najmanjeg sebe, onog što je kretao iz kuće napolje ne misleći o tome da li da ponese kišobran, jer će da pokisne, onog sebe koji ni ne zna za strah. Ima to troje dece u filmu «Ubiti pticu rugalicu» i dvoje dece u filmu «Noć lovca».
«Ubiti pticu rugalicu» je nešto kao san i java u jednom. U isto vreme sudska drama koju preterano ne volim kao žanr i bajka o oslobađanju seoskog vešca iz sarkofaga u koji ga je prosečni mali čovek upakovao da njime plaši decu, kad je jedino čega deca treba da se plaše upravo on i njegov strah od svega što nije prosečno i mirno. Devojčica divnog imena, Skaut, opisuje svoje mesto sledećim rečima: “Maycomb was a tired old town The day was twenty-four hours long, but it seemed longer. Although Maycomb County had recently been told that it had nothing to fear but fear itself...” Sa svojim bratom i najboljim drugom obilazi oko kuće u kojoj, prema predanju iz mesta, živi zaključan izvesni Bu Rajli, opasni čovek koji je napao svog oca makazama, pa ga drže u kućnom pritvoru. Način na koji Skaut uči o tome ko je zapravo čudak, na koji posmatra kako je meštani popreko gledaju jer joj se otac na sudu zauzima za crnca optuženog za silovanje bele devojke, dok guta suze i tuče se po školskom dvorištu da odbrani ponos svog oca, prate put teškog iskustva koje donosi upoznavanje složenosti malignog društva, njegove laži i licemerja. Ono što hrabri u ovom filmu je dvostrukost njegove radnje. To kako se san preplete sa realnošću i oslobodi je, stvarajući utisak da drugog načina i nema, da jedino kroz mrak gorkog dečjeg iskustva može da se izađe na svetlo. I sve u ovom filmu deluje nekako mitski, tako da svako iskustvo dobija težinu saznanja. Skaut uspeva da pronađe davno zaboravljeni kavez u svom malom gradu, otvori ga i pusti životinju. Ono što hrabri u ovom filmu je scena bauljanja troje dece u kostimima za Noć veštica, kada jedno drugo pridržavaju u mraku, jedva balansirajući pod maskama u obliku kobasica, dok nož sija u mraku i brane se od odraslih koji ne mogu da se nose sa istinom. Ostaje I slika grada u kom se iza zaključanih vrata nalazi strašilo, oko kog stražu čuvaju crkva, škola, sud I šerifova postaja, pojačani dušebrižnicima I večitim pravednicima ( Luk Džekson bi rekao: Yeah, them poor old bosses need all the help they can get.) i da sve ove prepreke treba obići, njihova pravila I lekcije primiti na oči I uši I na nos, dok ti kr ne krene, ostati svoj I jedini doći do zaključanih vrata, a onda biti počastvovan da od gradske spodobe čuješ: Will you take me home?.
U «Noći lovca» mrak je gotovo potpun. Ceo film kao da se odvija u vreme pomračenja sunca. Svet kao da se povukao u neku daleku pozadinu i nekakvim slepim očima gleda na proplanku dvoje dece da se krije pred fanatičnim propovednikom koji na rukama ima istetovirane reči: «love» i «hate» i veruje da je produžena božja batina koja treba da pohvata svu zabludelu i grešnu jagnjad. E, to je film koji gledam kad mi se načati neko ko tvrdi da ima sav smisao ovog sveta u malom prstu i ko bi da me prevede na obalu znanja. Snolik, nalik noar filmovima, «Noć lovca» savršeno oslikava suštinu zla. Njegova suština je oličena u propovedniku kog zastrašujuće igra Robert Mičam. Zlo je u onome koji misli da je na njemu da deli pravdu, onaj koji sebe smatra dovoljno mudrim da kažnjava i priča o borbi ljubavi i mržnje dok pred sobom ganja dvoje nevine dece da im otme plišanu igračku. Strah za decu je jak, ali je u isto vreme jak i osećaj da je na njihovoj strani nevinost koju propovednik nikad neće imati, kao što je na njihovoj strani instinkt i impuls onoga ko se brani, ko u svojim rukama nosi nešto čije vrednosti nije svestan, ali ga brani. Na čijoj je strani život.
«Noć lovca» je slabo prošao u vreme kada je nastao, 1955. Čarls Loton koji je režirao film, zakleo se da više nikada neće režirati. Tek kasnije, kada je uočena vrednost ovog filma i kada su se na njega ugledali braća Koen, a Mičamove istetovirane šake postale citat u pop kulturi, za Lotona je već bilo kasno da se okuša ponovo. Ali je zato Čarls Loton ispao car. Jer, kad je reditelj dobrog duha «Harvija», nakon II svetskog rata, smatran neprijateljem u Americi, a kućni pritvor mu prepisan kao jedina večernja zabava, Čarls Loton je svake večeri svraćao kod njega na partiju šaha. Kul, rekao bi Luk Džekson.
Obznanili nasdvoje u 23. svibanj 2008 4:32:16 | 0 komentara
Religious Knives - Resin (No Fun)
Kad neko podjednako liči i na Doors i na Can, a opet se ne može svesti ni na jedan od ta dva legendarna benda, onda je to važna vest. Upravo to je slučaj sa njujorškim sastavom Religious Knives, sačinjen od bračnog para Maye Miller i Michaela Bernsteina iz grupe Double Leopards i Natea Nelsona iz sastava Mouthus.
Resin je njihov treći album i u pitanju je kompilacija rariteta i živih snimaka. Već sa uvodnom In The Back, jasno je da je reč o retkoj zverci. Psihedelična garažna svirka u rangu careva nojzične nirvane Bardo Pond, sa određenim trans momentom koji podseća na album Customs sastava Savage Republic, neko bi tu umetnuo i Velvet Underground, ali ja neću, jer mi skoro ništa ne znače.
Umesto njih pomenuću ponovo Doors - mogao bih se zakleti da se Maya baš loži na Manzareka, a i Can- jer vožnja je ovde ključna reč, a ja ne znam za bolje šofere od njih. Glas je damosuzukijevski , a poezija pjur haiku: In the Back/In the Back/There's A Door (In The Back) ili I waited you long/but you never did come (predivna Luck). Šta tek reći za staru istinu: Everything happens twice, sem da pogađa pravo u metu? Growth smiruje, a Sun ponovo diže tenziju.
Uzimajući u obzir kiselost i psihedeličnost materijala pesme i nisu predugačke. Nijedna ne prelazi deset minuta. Posle preslušavanja, poželite da traju duže jer prođu dok si rekao palma. I strašno su prijemčivi.
Perfektan za sklapanje očiju i ulaženje u paralelnu realnost u kojoj suština ne beži, već ide u susret, Resin je već sada neizostavni deo svake respektabilnije kolekcije. Svakako overite ovu kartu za bolji svet. Osetićete se integrisanim bez uslovljavanja.
Obznanili nasdvoje u 22. svibanj 2008 0:32:52 | 0 komentara
Bisc1 - When Electric Night Falls (Embedded Music)
Nije tajna da mnogi imaju pogrešne percepcije kada je u pitanju hip hop, krsteći tom žanrovskom odrednicom pop izvođače koji u cilju građenja imidža preuzimaju neke karakteristike ovog žanra. Muzika je tu najmanje bitna. S onu stranu hip popa, udavljenog u karamelizovanom kičeraju, stiže Bisc1, MC koji hip hop shvata ne samo kao muziku, već i kao način života.
When Electric Night Falls je, kako i samo ime sugeriše, noćni album. Topli mlazevi dubokih bas linija direktno stvaraju mračan osećaj, nešto kao spokojno prolaženje kroz opusteli deo grada okupanog u betonu. Producent J Vegus uspeo je da u muzici na ovom albumu pronađe kopču između organskog i tehničkog, večnog i trenutnog, prošlog i budućeg...
Sama priča ploče nadovezuje se na dihotomiju svetlo-tama, njihovu uzajamnost koja oba pola navodi na izranjanje jednog fenomena iz drugog i obrnuto. I drugi ključni pojam - elektricitet - stoji u naslovu ploče. Bez elektriciteta ne bi bilo ni hip hopa, a ne bismo se snalazili u mraku, tako da je ime ploče, u najboljoj hip hop tradiciji, prava riznica filosofskih simbola.
Bisc1 ne stvara muziku za klubove, već najbolje pasuje na slušalicama ili na gajbi. Njegov filosofski angažman se proteže i kroz versove pesama, svojevrsne kapilare krvnih sudova u organizmu koji puca od krepkosti. Dečko rođen u Konektikatu a nastanjen u Njujorku konstantno traži i nalazi određeni smisao u rimovanom obliku, praveći sanitarni otklon od neprosvećenog pop pola u žanru kome pripada, što ga čini suštinski bliskim Anticon. ekipi emsijeva.
Od uvodne Turbulence, preko odlične Parallels, When Electric Night Falls je koherentna riznica primernih brojeva inteligentnog hip hopa. Kvalitetom se izdvajaju Paranoid, Sidelines, sa matricom koja podseća na andergraund klasik devedesetih Tried by 12, i posebno Strange Love. Ipak, dragulj je sakriven iza poslednje numere na albumu i u pitanju je remiks pesme Heavy Metal sa prošlogodišnjeg The Stay Up Project mikstejpa, na kome je Bisc1 imao zapaženu ulogu. Sa ovim albumom u karijeri, njegov značaj će se proširiti na čitavu scenu koja drži do uličnih vrednosti.
"Parallels" video
Obznanili nasdvoje u 21. svibanj 2008 5:52:12 | 1 komentara
Demokratski potencijali
Postade preko noći Dačić, ni kriv ni dužan, ključni evropski čovek neslućenih demokratskih potencijala, a još koliko juče je bio samo jedan iz plejade Slobinih aparatčika. Sad se vidi da nisam hteo da učestvujem u stvaranju anarhije izlaženjem na ove izbore. Nekima je očigledno i građanski rat legitimna opcija. Tako je to kad nema alternative - sve je dozvoljeno!
Na sva zvona priča se o velikoj pobedi po-svaku-cenu-evropske opcije koja zapravo nema većinu. Šačica "slobodnih medija" predvodjenih Blicom i B92 kreira "slavljeničku" atmosferu. U celoj priči DSS i radikali se ne snalaze baš najbolje - improvizuju nekakve razgovore, bez ikakve suštinske važnosti.
Priča se da će Koštunica da se povuče iz politike, eh da su i Dinkić i Šutanovac, na primer, istih ambicija... Nastavlja se sistematsko ispiranje mozga putevima bez alternative.
Kao da Evropa ne umire od bele kuge, kao da SAD nemaju rupu od 700 milijardi dolara deficita u budžetu. "Na zapadu ništa novo" je omiljeni podtekst evrooptimista. Eshatologija, koja puno toga zajedničkog ima sa vulgarno shvaćenim marksizmom. Ključne Marksove knjige niko više i ne čita, a imalo bi šta da se nauči... O prvobitnoj akumulaciji kapitala, na primer.
Ono što je najgore je potpuno umiranje smislene komunikacije među narodom. Neistomišljenici maltene uopšte više ne razgovaraju između sebe, teritorije su podeljene kao da je reč o psima (bez uvrede za najbolje čovekove prijatelje) a ne o homo sapiensu. S druge strane, politička klasa nema tih problema - oni lagano zavade narod pa se posle na miru dogovaraju. Koga predstavljaju? Za čija se prava bore? Legitimitet demokratije nikada nije bio na nižim granama. U teoriji sve to funkcioniše, ali u praksi... hmmm, vidite i sami.
I dok se mi preganjamo da li smo za SSP van snage i saradnju sa Hagom, bez koga nema SSP-a, u čijim članovima pet i šest decidirano stoji da se moraju jačati dobrosusedski odnosi u regionu, a da nije jasno o kojim je susedima reč, kada su u pitanju one države koje su priznale faktički NATO-državu. I posle kažu evropski prijatelji...cccc, ko je ovde blesav, a ko se samo za takvog izdaje?
Kad smo već kod odbrambene (?) alijanse, svako ko mi pokaže ijednog novog člana EU koji je zaobišao NATO na svom svetlom putu do konzumerističke nirvane, ima večeru od mene u nekom od prestižnih beogradskih restorana.
No to je manje bitno, bitnije je da li će Dačić prihvatiti indulgenciju nove Katoličke crkve i pokajnički zatražiti oprost grehova i brisanje dosijea. Ili će naš dragi koferko ipak krenuti putem koji je njegovom srcu, ako ga uopšte ima, bliži.
A možda čovek samo čeka da ga još malo ulepšaju, oni koji do juče nisu štedeli žuč, pljuvačku i ostale telesne izlučevine na pomen njegovog imena. Da da, oni isti koji su, kršeći ustav, kidnapovali omiljenog mu predsednika kada je naišla prva krivina na putu bez alternative. I tada su rekli da je poslednja, a mene posle sedam godina života u slobodi najviše zanima: ima li im kraja?
Obznanili nasdvoje u 20. svibanj 2008 16:41:20 | 3 komentara
Maybeshewill - Not For Want of Trying (Field/XTAL)
Armiji britanskih postrok bendova sa dugosvirajućim izdanjem danas se priključio i lesterski sastav maybeshewill sa svojim prvencem. Ovaj album sačinjavaju neke pesme koje su se prethodne već našle na ranijim EP albumima (kao recimo Seraphim & Cherubim, naslovna sa prošlogodišnjeg minija) i bagaž novih pesama. Ostaje mali žal što nije bilo mesta za naslovnu numeru sa Japanese Spy Transcript EP albuma, pošto je jednostavno u pitanju vrh vrhova koji instrumentalna muzika može da pruži.
Kada bismo upoređivali ovaj bend sa drugim zemljačkim bendovima, poređenje koje se samo nameće pri preslušavanju ove ploče je izvesna stilska sličnost sa šefildskim pionirima 65daysofstatic, čiji prvi album "Fall of Math" i četiri godine po objavljivanju predstavlja visoki standard u mešanju elektronike i instrumentalnog roka. Pošto je šefildska ekipa prošle godine objavila mlaki, treći po redu "Destruction of Small Ideas" koji je na prvi pogled paradoksalno primećen i na mejnstrim strani ulice, debi maybeshewill se može smatrati za legitimnog nastavljača njihovog puta, u najboljoj tradiciji DIY etike, kojoj su momci iz benda odani.
U godini kada su fahovski bendovi koji su nekad plenili energijom i sirovom snagom rifa izdali prilično mirne i kontemplativne albume (kao što je "Station", novi album čikaškog trija Russian Circles ili split you.may.die.in.the.desert sa Gifts From Enola), a da nisu u pitanju math bendovi kojima je glavni cilj svirke da pokažu razigranost svojih udova, dobrodošla je inventivna upotreba težih gitarskih formi na debiju britanskog sastava. Naravno, to je samo delić zvučne slike benda u koju su smešani i raznoliki elektronski motivi, koji ponekad i sasvim pretežu kao u vazdušastoj "Heartflusters" (i njenom parnjaku "He Films The Clouds Pt. 2). Nije slučajno da je pre toga na ploči utisnut najtvrđi komad na albumu, krvavi biftek "We Called For An Ambulance But A Fire Engine Came" koji u samo tri i po minuta u sebi krije vratolomiju tranzicije od potpunog gitarskog ugođaja do prostranog elektro komfora. "I'm in awe Amadeus!" podseća na setnu veselost koja krasi album "Peace by Extermination" švedskog sastava Ellis the Vacuumchild, opisanog na jednom mestu kao "postrok za ljude koji mrze postrok".
Rokerski pristup oseća se i u C. N. T. R. K. T, naslovnoj numeri koja se divno preliva u odjavnu "Takotsubo", kao i već pomenutoj "Seraphim & Cherubim". Doduše, sve su to uslovni opisi, pošto je krosover unutar samih pesama još jedna odlika kompozicija sa prvenca lesterskih dečaka.
Glavna mana izdanja je nekonzistentnost materijala na njemu, ali prikazani potencijal ni u kom slučaju ne sme biti prenebregnut, pogotovo iskazan talenat da se kvalitetna kompozicija spakuje u razuman broj minuta.
Obznanili nasdvoje u 12. svibanj 2008 1:50:29 | 0 komentara
Pobednici i gubitnici
Još jedni izbori su gotovi. More oko sastavljanja vlade počinju...
Može se reći da već sad postoji jedna vrsta elastičnosti procene rezultata stranaka, u jednom trenutku najveći pobednici mogu ispasti najveći gubitnici, i obrnuto. Ono što se ranije dešavalo radikalima sada se događa demokratama, koje imaju najbolji rezultat u istoriji stranke.
To može za njih biti kamen oko vrata, pošto su predizbornom koalicijom maltene istrošili svoj postizborni kapacitet, tako da se najviše u istoriji može ispostaviti kao premalo za ovaj trenutak.
Od ranije se stekao utisak da ta stranka nema previše veštih diplomata u svojim redovima, te se mogu očekivati veliki problemi u sastavljanju vlade, što je konstanta u radu ove partije. Velika neslaganja sa LDP mogu se ispostaviti čak i kao veći problem od ideoloških razlika sa Dačićevom koalicijom, jedinim pravim pobednikom ovih izbora.
S druge strane, koalicija DSS-NS i LDP su otprilike dobili onoliko glasova koliko su i očekivali. Premijer Koštunica je izjavio da sa demokratama neće ići u koaliciju zbog nepremostivih razlika oko pitanja teritorijalnog integriteta zemlje, što je i bio razlog raspada Vlade. A ljudi zaboravljaju da je on bio taj koji je tu Vladu srušio.
S druge strane imamo radikale koji su permutovali svoju poziciju sa demokratama - osvojili su manje glasova, ali opet u granicama stranačkog proseka, i imaju do sada najveću mogućnost da učestvuju u formiranju Vlade. Čini se da su zagrejani za to kao nikada do sada.
Tako dolazimo do situacije da Dačić leta gospodnjeg 2008. godine odlučuje o budućnosti države u pokušaju. Rekao je da će prvo pregovarati sa DSS, što će, u slučaju sporazuma, biti težak udarac Evropskoj koaliciji. Opet s druge strane, iako i vlast DS može zvučati atraktivno u narednom periodu, iz istorije Srbije se pokazalo da je strašno opasno kada jedna stranka/koalicija drži sve poluge vlasti u svojim rukama.
Opet ni moguća patriotska koalicija se može suočiti sa ogromnim spoljnim reperkusijama, koje su, kao, isključene u slučaju vlasti stranaka Borisa Tadića i njegovih saveznika. Mora se na ovom mestu reći i da je moja prognoza odmah posle raspisivanja izbora da DSS neće ići s radikalima u koaliciju bila pogrešna, ali mora se imati u vidu da je ta prognoza izrečena pre blamaže u Luksemburgu i igrarija oko kapaciteta Vlade da potpisuje sporazume.
Opet, nisam pogrešio što nisam izašao, jer kakva god Vlada da bude, to neće biti Vlada koju ću ja podržavati.
(Za kraj- spektakl!: muzičko-intelektualna bravura "Tako se voli Evropa!!!"; vokalni solista (što bi rek'o Ministar težak 11 milki): Gos'n Palma "koćedapregovarasasarkozijem?kafekuvarice?" :))
Obznanili nasdvoje u 12. svibanj 2008 0:23:52 | 0 komentara
NASDVOJE presents: The Death Set - Worldwide (Counter Records/Ninja Tune) (1-2)
If I felt cynicism, I'd wrap
It in a blanket of
Discontentment, Fuck that!
I feel better knowing that
I Decided not to,
When you were looking round
You veered to the right
Did you notice that?
And I feel better knowing
That I decided not to.
In hindsight,
I don't want To
be like the people
I've Liked.
(1)
Povela se priča o filmu Ja sam legenda koji se u to vreme davao u bioskopima. I tu ja zapenila kako su se ogrešili o novelu Ričarda Metisona, kako nije reč o adaptaciji knjige, već o falsifikatu, korigovanju priče kako bi bila prihvatljivija. Dakle, kako su komplet usrali stvar, a na sve to bili dovoljno drski da zadrže originalni naslov čije se ogorčeno priznavanje poraza ljudske vrste pretočilo u bljutavi herojski poklič koji pruža lažnu nadu. I sačuvaj bože da nekog gledaoca ostave sa crnom mišlju u glavi, to mora na kraju da se plavi horizont od razrešenosti i razuverenosti da će sve biti u redu, da smo spaseni. Po ko zna koji put. A u noveli lepo stoji: čovek je izumrla vrsta, pomiri se s time. I onda dođe Vil Smit koji kaže: ma kakvi izumrla, ja sam otkrio lek, evo šerujem ga s vama da se množite i obnavljate. Stomak da ti se prevrne.
I tu se nađe ta moja drugarica koja je na početku rekla da joj se film svideo. Saslušala moju tiradu i onda mi postavi to pitanje: zašto se po difoltu uzima da je mračnija verzija neke priče istinitija i bolja? Da je nada uvek lažna, a srećan kraj uvek eskapistički? Mislim, ako se setimo gomile starih priča. Npr. bajke se uvek završavaju srećnim krajem, a u čovekovoj potrebi za takvim, srećnim rešenjem nema ničega lošeg, niti kukavičkog. Pripovedanje priča, kapiram, ima tu funkciju da unosi neku vrstu reda u haotičnoj realnosti, da nalazi nekakav smisao, a poetska pravda koja je ranije bila legitimna i poželjna, danas se smatra znakom naivnosti, lošeg pisanja ili obmanjivanja gledaoca/čitaoca. Potreba da se zuri u crne rupe, dok nas ne zaslepe postala je toliko jaka da preti zaslepljenjem jednakim onom koje bi izazvalo stalno zurenje u jaku svetlost. Nada se stalno isključuje kao opcija. Nije više poznato koji je to donji prag, preko kog se nada smatra lažnim obećanjem. Paranoja od dobrih vesti ili potpuno ignorisanje takvih priča postala je neizdrživa. Npr., idite u pozorište. Predstave seju crne prognoze, a umetnici se utrkuju ko će ubedljivije da nam saopšti da smo odavno mrtvi i da su oni ti koje smo čekali da utvrde tačno vreme smrti. Propozicije za konkurse za scenarija ili pozorišne tekstove su: Posle Pada Berlinskog Zida, Mali Narodi u Tranziciji, Istočni Balkan. Iza svake od ovih floskula, neki fantomski reditelj večito zadaje mrak kao temu. I onda idu omiljene teme: otuđenost, Internet je Zlo, Politika je go kurac, Pobuna je nemoguća. I ispunjavamo im želje i to tako što usvajamo ove teme kao žanrove, opšta mesta i uslovnosti. Ako pustimo usklik nekakve suzbijane radosti, nade i progutamo neoplakani zalogaj javi se taj nedefinisani strah. Pa, smem li biti srećan. Razloga za nesreću i crne prognoze ima toliko da, ako ste sjebani, ne možete da pogrešite. Ne možete da ispadnete glupi u društvu, ni da vas proglase za ignoranta. Vi Spoznajete. S druge strane, prostor lične radosti i želje zauzima isfabrikovana radost i isfabrikovani optimizam. I onda zabuna. Teško je prepoznati svoje tužne i svoje srećne trenutke, generalno je teško dati sebi za pravo, kad se ono stalno određuje od spolja i nameće kao specijalitet nekakve ogromne kuće.
Dok po svemu u sebi kenjaš, dok sve priče u glavi svodiš na najgore solucije, manje više si uvek u pravu, jer sve oko nas i u nama negde teži da se zaustavi, zakomplikuje, sjebe i propadne. Takoreći, u pravu si. Ništa ne može da te zajebe, uvek ćeš moći da kežeš: znao sam, rekao sam ti, razume se. Ali, s druge strane, koja mora da si jebena drtina kad se tako takmičiš za poziciju glavnog filozofa i razumitelja? Glavne proročice gomile smrti i propadanja. Čemu izlaziti u susret jadima time što ćeš ih tobož preduhitriti svojom spoznajom. Da bi rekao to toliko glupo «u pravu sam» i još gore «razumem». Zašto se nikad, baš nikad, ne ponadati, pa ako nabasaš na sopstveni leš negde iza ćoška, biti iznenađen, sjeban. Mesto da mu doskočiš: «znao sam da si tu».
Kolko mi je čudno zazvučala ta ideja, uhvatila me na delu: podrazumevanje lošeg, sjebanog stanja. Da nije moje da uvek i baš uvek budem svesna svih mogućih loših stvari ovog sveta i samog sebe, nego da bi jednako plemenita, ako ne i plemenitija i hrabrija pozicija bila da se makar prizna ta potreba za srećom, da se teži sreći, čak i ako za nju nema puno pokrića u realnosti. Biti crnji i od najcrnje ptice zloslutnice najjača je ali i najbednija pozicija. I da se svetlo bar nekad suprotstavi tami mesto što svi beže na «razume se» stranu, s koje se nevolja vidi unapred, priziva i razumeva, makar bi nas apokalipsa iznenadila.
Imala sam još jedan razgovor na sličnu temu. Kolega i ja smo pričali o knjigama za decu, pa je on pomenuo da se javljaju te predstave za decu, ponikle na ideji da decu treba upoznavati sa mračnim stranama života. Npr., dete mora da pojmi da postoji smrt, ne treba ga od toga štititi. E, naopako! Još će ispasti da je neodgovorno ako se čovek potrudi da mu dete bude zaštićeno i srećno. Ispada da ga laže i čuva od istine. Mislim, ja se ne sećam tačno kada sam postala svesna smrti, kao dete. Znam samo da mi to niko nije svečano saopštio, pogotovu ne u okviru nekakvog nevladinog programa za suočavanje dece sa lošim vestima ili pozorišne radionice za skidanje sa sramno eskapističkog detinjstva. Da, dajte da se s tim što pre obavi, da nas deca ne bi smarala svojom prevelikom energijom ili igrom ili nepriličnim ponašanjem tamo gde treba izigravati žrtvu i pognuti glavu u servilnoj tuzi koja postaje način mišljenja. Otkud znam kako, samo mi je u sećanju da sam se jedne večeri zagledala u ugao šifonjera koji je gledao na moj krevet i da mi je tada došla misao da ću jednog dana umreti. I to je bilo kao da mi je neko naglo presekao kiseonik, a onda ga naglo ubrizgao. U tom preskoku, neki mehur iz vazdušaste mi glave je odleteo zauvek, upalo je trunje i od onda do danas se nataložilo u malu humku negde u malom mozgu. Što bi neko sad detetu objašnjavao da ta humka postoji. Pa, kako se samo sećamo ljudi. Moju pokojnu baku ispratiše na onaj svet sve se utrkujući pričama o tome kolko se žena napatila. Sa pijetetom i poštovanjem, nizale su se priče o tome kolko je samo kofi iznela, kolko ju je puta krava ritnula dok ju je muzla, a tek kolko se puta okliznula o šljive dok ih je skupljala. Napadi smeha na sahranam me odavno ne hvataju, ali mi je tad malo falilo. Baba je bila ok, al je dozlaboga preterivala sa konceptom žrtve. Baš za te kofe konkretno, sećam se da joj je više puta moj otac doslovno otimao tovar iz ruku, al ona ne da pa ne da, a u očima joj vidiš taj tupi opominjući pogled, kao da je otac pokušao da joj otme nekakav krst sa pleća bez kog pred boga ne sme da izađe. Tad mi je postalo jasno da je procena nečije vrednosti jednako proceni kolko se taj napatio u životu. Ode baka na onaj svet sa najboljim preporukama. Ako ne patiš, mufljuz si neki, nemaš dušu. I što se vole mučenici, što svi imaju fetiš na modrice što ih život deli i šakom i kapom, čudo jedno! I kolko puta budeš ukoren što se smeješ kad zakoračiš u nečiji oltar nesreće ili kad pokušaš da eskiviraš celivanje žrtvenika ili prosto ispovratiš pelcer jada što ti je zapao da ga nosiš i neguješ.
I evo ga The Deathset sa svojom carskom pesmom Negative Thinking. Upravo o tome. Džoni Siera kaže u jednom intervjuu da je pesma nastala u vreme kada se divio nekom liku, muzičaru (dal je bio s njim u bendu, nisam sigurna), te kako je ovaj mnogo pametno pričao i mračio iz dana u dan. Džoniju je tako valjda dokurčilo, pa je napravio ovu pesmu. I često sam nailazila na ljude koji pokušavaju da zatrpaju tu ogromnu prazninu u sebi tako što je izuče, tako što o njoj postanu puno pametni. Pa, kad osete da im fali taj priključak sa životom, krenu da šire svoju sjebanost kao veliku istinu i uživaju da gledaju kako vam se zenice ispijaju dok primate nove doze te pameti. The Deathset su bend za igru i ne stide se toga. Eno ih na My Space-u, zakazali su svirke za ceo maj. Kažu da su im inspiracija: komedija, vodka i bendovi prijatelja i živi nastupi. Iz Sidneja su, a sad žive i rade u Baltimoru. Par pesama sa albuma Worldwide liče na dečije pesme razbrajanja u pank verziji. Tu se peva u horu, a vokali povremeno zazvuče kao Le Tigre, mada nekako toplije i razuzdanije.
Da se ne zaboravi da mi imamo tu mogućnost i snagu, te da nam nije jedina da razumemo i prihvatimo nesreću i propadanje, već i da mu kontriramo, tu je i ceo album ove grupe, Worldwide.
I ako samo pogledate njihovu MySpace stranu, ispada da nastupaju svaki dan, tokom celog maja. Proživotni stav provejava svim pesmama, tako da je očigledno da ova grupa pruža najveći užitak kada se sluša i gleda uživo. I ne čudi što se jedna od pesama čuje i u dokumentarcu o biciklistima na mesečnoj biciklističkoj fešti u Sijetlu, Fast Friday. A vožnja bicikla je samo još jedan način da se prođe na crveno i bude srećan bez ikakvog baš bitnog razloga.
"Intermission"
(2)
Jedna od simpatičnijih pojava na trenutnoj svetskoj sceni, duet The Death Set oglasio se dugosvirajućim (?) debijem koji će sigurno višestruko proširiti broj njihovih slušalaca. Album Worldwide je izašao za Ninja Tune (wtf?), i čovek prvo pomisli šta će ovi ludaci na Nindža Tjunu sa stondiranom braćom, a onda shvati kako to uopšte nije loša ideja, i da su i Ninja i Death Set, svako za sebe, bunt protiv uniformnosti, koja je, avaj, zahvatila i "alternativna" pokolenja.
Kolekcija snimaka na ploči koja su uglavnom već obajvljivana na ranijim kratkosvirajućim izdanjima grupe, počevši od EP izdanja To iz 2005. Dobro je što je tako jer su u pitanju sve same himne uz koje će razmažena mladež shvatiti svu lepotu nesputane energije na šarmantnom tragu Ariel Pinka i, posebno, Best Fwends.
Electro-punk clash je trenutno hype stvar među devojčicama koje umesto lektire čitaju modne magazine, ali kad slava umine ovaj album će ostati, te je ultimativno iskustvo za sve one koji, pre svega, slušaju muziku. "Intermission" podseća na rad Cansei De Ser Sexy i prešišava ga za nekoliko koplja, "Superzero" je Joy Division na ekseru, trash-krkljanac "Day in the Wife" zakuvava, dok su pomenutim miljenicima Best Fwends najsličniji u "Moving Forward"...
I tako čitavih 25:35 - The Motherfuckin' Death Set!!!
Obznanili nasdvoje u 11. svibanj 2008 20:27:29 | 0 komentara
Rodoljublje
Koristeći relativne blagodeti bučne predizborne tišine, nastali su dobri uslovi, da se pozabavimo, po meni, ključnim pitanjem naše zemlje. Da bi studija bila validna, potrebno je prvo realno proceniti stanje u kome se nalazimo, zatim trenutno stanje sveta, i najzad, poziciju realno sagledane zemlje u realno sagledanom svetu.
Varaju se ljudi kada pričaju da su predstojeći izbori neka vrsta referenduma gde se, kao, bira između Zapada na jednoj i Istoka na drugoj strani. To su priče za malu decu. S druge strane, strašno je neodgovorno što niko nema dugoročni plan čemu bi trebalo da se okrenemo kako bi se izvukli iz nezavidnog položaja, za šta smo (delimično) i sami krivi.
Sada ćemo definisati glavni pojam koji bi trebalo da bude glavna osa bilo kakvih rasprava na ovu temu. Taj pojam je nezavisnost. Onu na papiru, političku, već imamo, ali slaba je to vajda kada je Srbija među retkim državama u svetu u kojoj se unutrašnja politika saobrazila sa spoljnom. Tačnije unutrašnje politike ni nema pa nema ni nezavisnosti. Mi moramo ekonomski da budemo nezavisni.
Priče o boljem životu u Evropskoj Uniji i bliskim odnosima sa SAD su tokom prethodnih osam godina izvetrele i nadam se da šefovi u glavnim političkim kujnama imaju to u vidu. Nema tu mnogo filosofije, stvari su vrlo proste: EU i SAD funkcionišu na principima tržišne ekonomije. Ako imaš nešto da im prodaš, bićeš njihov partner. Ako nemaš, iživljavaće se na tebi. Da li bi bili bogati da su delili šakom i kapom onima koji su im "simpatični"? Ništa nije besplatno. Mogu da te časte koji put, ali osim što to nije dobro po dostojanstvo, začkoljica je u tome što ćeš kad-tad morati to da vratiš. Naša iskustva govore da smo njihovu "asistenciju" debelo preplatili.
Naravno, niko ovde ne pledira za neki rat sa zapadom i slične budalaštine utemeljene na vulgarnim, manihejskim osnovama. Stvar je mnogo prostija, reč je o reciprocitetu. Ovde toga nema jer vlada velika disproporcija po principu "vi dajte prvo sve- a mi ćemo posle da vidimo koliko to vredi". Probajte s tom pričom da kupite nešto u prodavnici. Ne treba ni napominjati, smejaće vam se. A stvari ti idu loše onoliko koliko tolerišeš poteze drugih na svoju štetu.
To naravno ne skida odgovornost sa izvesnih figura s naše političke scene koje su na odgovornim mestima aktivno radile na štetu naše države i njenih interesa, saobražavajući svoja gledišta tuđim. Neki to zovu anti-nacionalizam, ja to zovem kratkovidost. Kako misliš da će te drugi ceniti ako ne ceniš sam sebe?
Da bi ta očna mrlja nestala s našeg vidika, umesto tapkanja u mestu na "putevima bez alternative", koji svojom fatalnošću momentalno bude sumnju, potrebno je videti čime raspolažemo. To nije bogznašta ali svakako nismo ni jadni ni bedni kao što volimo sami sebi često da se predstavljamo. Recimo, poljoprivreda. Mogućnosti njenog razvoja uz pametnu upravu i dugoročno planiranje su ogromne - pare dobijene od stranih ulaganja trebalo bi masovno investirati u taj sektor. Kada se zna da je hrana dosta poskupela u svetu od početka godine, jasno je da tu leži naša slamka spasa. Ne mislim samo na subvencije seljacima, već i na ulaganje u nauku, na stvaranje čitavog sistema koji je sposoban da se samoodržava i donosi hleb na sto.
S druge strane, narastajuće svetske sile poput Kine i Rusije, koje su ponekad i više od same Srbije branile njen teritorijalni integritet, ne postavljaju političke preduslove trgovinskoj razmeni, tako da bi u narednom periodu trebalo uložiti napor u smeru što boljeg pozicioniranja u saradnji s njima. Ne radi se tu o udvorištvu i pretvaranju u kojekakve satelite i pione, već u uspostavljanju preko potrebnog balansa naše zemlje između istoka i zapada koji bi trebalo da bude uspostavljen na blagodet svih. Politika je snalaženje u nijansama, a ekonomija je njena kći.
I to je sve: prodajemo ono za šta ima zainteresovanih, strateški se uglavljujemo u interese velikih igrača, pa te pare investiramo u potencijalno isplativi sektor. Vremenom, to nas čini imunim na turbulencije u svetu, koje smo do sada ama baš svaki put osetili na našoj koži, imajući u vidu naš geografski položaj. Vreme je da se treznimo i pokušamo da ponovo ne upadamo u iste greške. To je obrazac onoga što sto stoji u naslovu ovog pisanija.
Od obećanja se ne živi, već od posla i znanja. Moramo da se korigujemo i vremenom postanemo dobri sami prema sebi. Mislite o tome dok sutra budete glasali. Ja ću se ovog puta uzdržati.
Obznanili nasdvoje u 11. svibanj 2008 0:00:18 | 0 komentara
Cadence Weapon - Afterparty Babies (ANTI-)
Osim što komercijalni autori stalno prodaju jedne te iste pesme, među osnovnim karakteristikama hip hop scene u prvoj deceniji novog milenijuma je vraćanje elektro korenima. Afrika Bambaataa, Roxanne Shante i ostali heroji megalopoliskih suburbija, čija imena stoje upisana zlatnim slovima u istoriji ovog žanra, i posle više decenija služe kao inspiracija mladim lavovima i lavicama željnih da nekad vitalnu kulturu izvuku iz korporativnih čeljusti i zadrže upaljenu vatru autentičnosti.
Ono što je za pomenute autore bio Kraftwerk, to je za "novajlije" tušta i tma kvalitetne a recentne elektronske muzike. Pošto je pametnica M. I. A. oberučke iskoristila šansu da pokori svet svojim provokativnim ceo-svet-je-geto angažmanom (na osnovu koga je došla do lukrativnih dilova sa "cool" korporacijama kao što je Converse (digresija: i Black Sabbath su se nekad davno na omotima svojih ploča zahvaljivali Kokakoli)), Šrilankanka je postala predvodnik svežeg talasa uzbudljivih autora kome pripadaju i Prefuse 73, def jux i anticon. ekipa koji svojim radom ruše stereotip da u hip hopu nema ničeg sem kajli, pištolja, sisa, nogu i dupeta. To jest, da je cela priča mnogo iznad trivijalnosti tog tipa i da se kao i sve kreativne stvari u životu može svesti na mozak, srce i muda svojih stvaralaca.
Rollie Pemberton je još jedan od takvih likova. Pod imenom Cadence Weapon izbacio je do sada po jedan mikstejp i album, radeći i kao DJ na lokalnoj radio stanici u Edmontonu, gradu koji živi za Ojlerse. Dakle, mlađani Rollie dolazi iz Kanade, domovine mnogih interesantnih žanrovskih poslenika, pomenućemo ovaj put simpatičnu ekipicu mrzovoljnih emsijeva okupljenu oko etikete Peanuts and Corn.
Rollijev electro hop neprestano vozi, šireći se poput zaraze u svim pravcima nakon uvodne ode post-adolescentskoj nostalgiji za mladošću Do I Miss My Friends?, koja je, istini za volju, mogla biti i kraća. Srećom, na ovom albumu Cadence Weapon demonstrira mogućnosti dobrog emsija, sposobnog da zabavi ili bar ne pokvari zabavu.
Za razliku od ostrvske braće, naložene na već odlazeći grime, Afterparty Babies je dobar primer uravnotežene produkcije. Složen i gusto zapakovan zvučni mozaik jeftinih sintija i šarolikih semplova vešto amalgamira elektroniku i hip hop, pametno se kloneći zamke radikalnog tretmana osnovnih sastojaka, u koji manje-više konstantno upadaju braća s Ostrva .
Na ploči ima i dosadnijih momenata, ali uz In Search of the Youth Crew, Real Estate, Getting Dumb i House Music žureza je zagarantirana. "Alternativna" čeljad će to, ako već nije, sigurno i sama otkriti.
Obznanili nasdvoje u 10. svibanj 2008 1:03:46 | 0 komentara
The Black Angels - Directions to See a Ghost (Light in the Attic)
Krupan zalogaj mora dobro da se sažvaće pre nego što se proguta. Ili, sledi gušenje...
Magle i psihodelične vrleti kulisa buke na drugom albumu Teksašana The Black Angels su upravo to - krupan zalogaj. Kažu ljudi da je ovo garažna svirka - i jeste, ali više u duhu kasnih šezdesetih. Znači, Velvet Underground, 13th Floor Elevators i ostali velikani. S početka albuma, u prvih nekoliko pesama, Crni anđeli hvataju zalet, ne bi li stavili do znanja da su prisutni u ovoj realnosti.
Reference na Gun Club (hmmm, i Mazzy Star i Opal...) su umesne, dobrodošle i neočekivane. Ploča odmah okupira pažnju, posebno glas potopljen monumentalnom svirkom. Nema svetla na ovoj ploči. Suton, mrak i zlo, koje preti s distance, na kojoj biva zadržano. Svetle samo mesec na nebu i senke... duhova. Atmosfera je teška i lepljiva, bremenita značenjima.
Vremenom, kako album odmiče, oni svojim putem nestaju u nekoj drugoj dimenziji, gubeći se na kraju ko zna gde. U početnom stadijumu preslušavanja to može da rezultira i dizanjem ruku od ovog izdanja.
U doba instant preslušavanja, gde maltene svaki album dobija minimalnu šansu da mu se udeli preko potrebna pažnja, Directions to See A Ghost zrači onim starinskim šarmom nekadašnjih ploča u koje mora da se uroni, koji svako novo slušanje nagrađuje novim slojem smisla i mogućnosti. A vremena nema. Zato je ova zvučna gozba predviđena za više obroka.
Ovaj album gori od ambicije, i to mu je i najveći plus i najveći minus. Zarobljeni u iluziji žurbe, ne uviđamo da ogromna prostranstva slobode vape za našim odmetništvom, na tanku liniju koja u jedno spaja nespojive polaritete, onih što jedni bez drugih za postojanje ne znaju.
Obznanili nasdvoje u 9. svibanj 2008 14:51:25 | 0 komentara
Man Man - Rabbit Habits (ANTI-)
Filadelfijska kabaretska banda nedavno se oglasila, novim, trećim po redu albumom. Nakon odličnog Six Demon Bag iz 2006, bend je promenio izdavačku kuću i sad izdaje za eklektični ANTI-, etiketu-sestricu nesrećnog Epitapha- čeda najpoznatijeg "pank"-biznismena Breta Gurevica.
No, to je u stvari nebitno, bacimo se na muziku - Man Man na Rabbit Habits (što je pretpostavljam aluzija na intimnu praksu) uspešno izvršavaju misiju pakovanja njihovog sumanutog vejtsbifhartovskog miksa cirkusko-vašarske provenijencije u konvencionalniji format pop pesme.
Starinska ritam sekcija premazana je orijentalnim bojama raznolikog instrumentarijuma, a pevač Honus Honus svojim raspuknutim glasom prosipa žuč svuda unaokolo. Iskričave i pocupkivačke Ballad of Butter Beans, Harpoon Fever i Easy Eats or Dirty Doctor Galapagos svoj kontrapunkt imaju u šansonjerskijim komadima Doo Right, Poor Jackie, naslovnoj numeri i završnoj Whalebones. U oba prikazana lica, benda je podjednako prepoznatljiv, neponovljiv i šarolik, nesvodiv na očigledne uzore.
Najveći paradoks ove ploče, ujedno i njena najveća vrednost, ogleda se u tome što je Rabbit Habits rafinirana pop ploča na kojoj nema pop muzike. Ali ima zaraznih pesama i neodoljivih melodija... I to je najbitnije.
Obznanili nasdvoje u 8. svibanj 2008 1:33:04 | 0 komentara
The Flashbulb - Soundtrack to a Vacant Life (Alphabasic)
Benn Jordan je čikaški veteran drill n bass scene. Ako ne znate koja se muzika krije iza tog žanrovskog određenja, nije frka - reč je o amalgamu idm-a, trip hopa, dnb-a i ostalih srodnih žanrova u jedan koherentan i prijatan pravac, podjednako ubojit i u klubu i na gajbi.
Njegov osmi album se pojavio na netu još krajem januara kada je sam Jordan pustio materijal na mrežu, nakon neslavne epizode sa iTunes koji je ponudio ovaj album u svom katalogu za prodaju a da materijal nije imao izdavača. Naravno, nesrećni Jordan nije video ni centa od te slobodne trgovine, pa se sa gigantom trenutno vuče po sudovima.
Dve godine, koliko je ovo izdanje provelo na ledu zbog bankrota njegove prethodne etikete i zasnivanja njegove izdavačke kuće, Jordan je pametno utrošio. Kolekcija od 31, stilski veoma šarolike teme prosto puca od zrelosti i erudicije, praveći značajan otklon od šok-taktike kojoj često pribegavaju relevantni elektro-autori trenutka. Fini klavirski pasaži, maštoviti prepleti akustične gitare, electro i hip hop uticaja pokatkad rezultiraju lepim izlivima energije u vidu rokerskih krešenda.
Dodatni kvalitet studiozno-detaljnih kompozicija sa ove ploče predstavlja njihova razumna dužina. Jordan ne insistira na bujici ideja kojima manevriše, već se vrlo brzo prešaltava s terena na teren. Takva tehnika doprinosi produženom osećaju svežine albuma, koji se nanovo pušta i analizira, i ono što je najvažnije, dopušta da se bez predrasuda u njemu uživa. Ako meni u moru muzike kojom smo zatrpani nije dosadio od početka februara, kada sam ga skinuo, ne vidim razlog zašto bi se to desilo i vama.
Obznanili nasdvoje u 1. svibanj 2008 6:29:03 | 0 komentara
Draga,
Kablovski internet je stigao i u tvoj topli dom i od sada ćeš moći i sama da skidaš muziku. Već smo apsolvirali način na koji se skidaju .zip i .rar fajlovi i učlanili smo se na fanki souls forum, koji je među najboljim izvorima dobre i besplatne mjuze. Ostaje da ti još preporučim neka mesta odakle možeš skidati kvalitetna izdanja koja će svakako svojim kvalitetom oplemeniti tvoj život.
Velika arhiva kao što je Sordo će ti sigurno olakšati muke u potrazi za dobrom muzikom. Ako tamo kojim slučajem ne nađeš utehu, Shareminer je naredna logična opcija. On retko zataji, ali i to se dešava, pa ti onda Google blogsearch može poslužiti kao zlatni džoker.
Blogovima te ovaj put neću zamarati, videćeš i sama da je to igranka bez prestanka. Ono što želim pre prelaska na izvore relevantnih recenzija da podelim sa tobom je ovaj mali addon koji će te učiniti imunom na neprihvatljiv zahtev Megauploada da instaliraš njihov toolbar koji je ružan, smara i zauzima previše prostora. Plus što je špijun u tvom kompjuteru koji radi za ko zna koga.
Link za popboks imaš sa desne strane. Nije što je naš, već što naši drugari koji tamo pišu umeju da preporuče po koji album vredan hvale. Arhivu sajtova koji se bave recenziranjem ćeš naći na Metacriticu. Problem je samo što neki senzacionalni albumi ne dobijaju dovoljno pažnje u medijima, a to je stvarno šteta. Takve albume, za početak, možeš potražiti ovde i ovde. Vremenom će i ostala mesta doći na red, pošto ćeš ih otkriti sama.
Neki ljudi koji nemaju pametnija posla će ti s vremena na vreme moralisati s pričom da je to što radiš bezveze i protiv zakona, ali ti na ovaj način samo predupređuješ da se ionako bogate glavešine i secikese na vrhovima izdavačkih kuća i dalje pune lovom bezočnim šišanjem ovaca, koje su, pretpostavljaš, pobrkali sa nama. Njima je odzvonilo. Muzičari od cele te rabote ne vide ni cvonjka, a onu manjinu među njima koji se muzikom bave prvenstveno zbog para ćeš ionako skidati u zanemarivom procentu, te se opusti i uživaj.
Pišemo se
:*
Obznanili nasdvoje u 1. svibanj 2008 5:58:10 | 2 komentara
Nema liste
Jbg, Linuks je sam po sebi cimanje, pojma nemam kako, šta i tako dalje. Šest i kusur sati muzičkog izbora započeto je sa Pivot - Kirsten Dunst a završilo se sa himnom Saula Williamsa - Tr(n)igger...
Hvala malobrojnim posetiocima koji su smogli snage da dođu do Broda u utorak uveče, u klimaksu postpraznične depresije. Njih pitajte šta je još bilo od muzike, ako je to uopšte i bitno...
Sledeći put smo, još uvek nezvanično, na programu 27. maja. Kao i do sada, javnost će biti blagovremeno obaveštena kada za to dođe vreme.
Do sledećeg viđanja
Baj
Obznanili nasdvoje u 1. svibanj 2008 5:21:22 | 2 komentara
