Postovi
Amenra - Mass IIII (Hypertension)
Belgijski sastav Amenra je sasvim sigurno najveća uzdanica matične sludge scene, čije se postojanje nadovezuje na živu metalcore ponudu iz ove zemlje s kraja prošle decenije (Congress, Liar...). Već poznati odranije van granica svoje zemlje, Amenra će se novim albumom ustaliti na globalnoj mapi kao standard u svom fahu.
A muzika je, nasuprot imenu benda, mračna, teška, spora i haotična. Sve ove karakteristike dodatno su potcrtane đavolski kreštavim vokalima. U sveukupnom saldu, imamo jednu prilično neveselu sliku. Gitare režu poput motornih testera, stvarajući monolitnu i repetitivnu atmosferu uz tu i tamo poneki znalački brejk. Talasi se svom silinom razbijaju o hridi, a slušalac biva uvučen u trans.
Još prethodno izdanje Mass III iz 2005/6 nagovestilo je da su Belgijanci sposobni za stvaranje zvučnih neprilika na tragu središnjeg perioda u opusu grupe Neurosis i strpljivog građenja katarzičnih klimaksa koji je nekad (zaključno s albumom Oceanic) bio zaštitni znak post-metal monstruma Isis.
U odnosu na prethodnika, primetno je da novi album zatiče kvintet kao zrelije muzičare koji su sada kadri da zvučno oslikaju mrak ne držeći se striktno siline kolosalnih rifova koji krase pesme Les Gardien des Reves, De Dodenakker i Razoreater. Njihova zvučna impresija obogaćena je i majstorskim dizanjem tenzije koja svoje korene ima u postroku, obilato je korišćena i elektronika i propratni mračni efekti, a desi se da vrištavac ponekad nešto i prilično čisto prošapuće iako je evidentno da ga život u razvijenom svetu i dalje mnogo boli.
Dakle, nema sredine, ili vam se tresu kolena ili vam poigrava srce.
Razoreater
Obznanili nasdvoje u 30. lipanj 2008 4:08:04 | 0 komentara
Pg. Lost - It's Not Me, It's You! (Octave)
Prošlogodišnji, drugi po redu EP Yes I Am u opusu švedskog sastava pg. lost mi je bio jedan od najboljih/najdražih albuma u 2007, i naravno da sam se baš obradovao kad sam video da im je izašao debitantski LP. No, nisam baš van sebe posle preslušavanja It's Not Me, It's You!. Nakon Caspian i This Will Destroy You opet je na delu postrok scenario.
Šta podrazumevam pod tom kovanicom? Vrlo prosto, svi pomenuti bendovi su imali mini izdanja od kojih se bukvalno nedeljama/mesecima nisam odvajao, a onda kad im je izašao LP, pri preslušavanju istih nisam osetio (skoro) ništa, a trudio sam se da mi se svidi. I šta onda, odložio bi ih u zaborav... Ovo je doba masovne proizvodnje. Čekamo debi Britanaca Up C Down C Left C Right C ABC + Start pa da vidimo da li će uočena zakonitost postati aksiom.
Da ne budem skroz na kraj srca, ovo nije loš album, samo nije nastavak one fascinantne priče s minija: i dalje je melanholično,tiho, jako i snažno kad treba, ali kao da se izgubio neki šmek koji mi je bukvalno terao suze na oči dok sam slušao naslovnu pesmu s Yes I Am.
Posebna priča je dužina pesama, ovde ih ima veoma dugiiih koje nikako da se završe, a na EP-ju smo imali pesme od po šest i po minuta za koje svi koji su ih čuli želeli da traju večno. I tu dolazimo do tvrdnje zašto je ovaj debi korektan i ništa više od toga: idući vremenski unapred, Šveđani su suštinski otišli korak unazad (ili stojeći u mestu kao npr. u temi Pascal's Law), ka svojim uzorima Mono, pogubivši malkice usput sebe.
Zna ekipa iz Norčepinga i dalje kad treba šta da odsvira, njihove kompozicije ne pate od nakalemljenih delova - sve i dalje zvuči prilično organski. Ako ste skloni depresiji/melanholiji, možda će vas usrećiti, kada govorimo o njihovoj diskografiji, moj gušt je ostao u prošlosti (ako zažmurimo na činjenicu da se deo EP-ja u vidu prve dve kompozicije našao na kraju LP-ja).
Obznanili nasdvoje u 30. lipanj 2008 3:25:42 | 0 komentara
eMC - The Show (M3)
Prerastanjem ulične priče i izrastanjem u najisplativiji žanr sadašnjice, došli smo do situacije da je u poslednjih nekoliko godina zapanjujuća količina izdanja hip hop provinijencije. Manje veselo u celoj priči je što je u toj beskonačnoj gomili previše đubreta.
Zato su albumi poput The Show dobrodošao melem na ranu koji veseli srce poput blage kaplje. eMC je četvoročlana supergrupa emsijeva od kojih je ime bruklinskog betlera Masta Acea sigurno najzvučnije, mada ni ostali članovi Wordsworth, Punchline i Stricklin nisu anonimusi u hip hop juniversu. Dakle, u pitanju je američki bend a ne kanadski emsi, koji "slučajno" ima isto ime...
Snimanje pesama sa ovog albuma trajalo je maltene tri godine. Sama ploča, sastavljena od 24 pesme i vrlo duhovitih skitova svojom dužinom od maltene 75 minuta, opasno sepribližava limitu kompakt diska - formata koji je u izvornoj primeni, po svemu sudeći, pred istrebljenjem.
Još kad se kaže da na ploči maltene nema slabog trenutka, jasno je da je u pitanju savršeni saundtrek za preživljavanje ovog leta. Ameri nisu opterećeni socio-političkim pitanjima niti identitetima izvedenih iz tog korpusa, baš kao ni lova-kola-ribe sižeima (ima doduše jedna simpatična pesma pri kraju ploče gde repuju o svojim majkama). Ne, oni jednostavno vole rep kome pristupaju sa velikom dozom humora, lože se na NBA, često provlačeći u stihovima imena legendi ove lige i komentare vezane za to kako ni u košarci Ameri nisu više ono što su nekad bili. Nismo ni mi, da neko ne pomisli svašta.
Već pomenuta opsednutost hip hopom posebno se čuje u duhovitim skitovima koji manje-više realistično prikazuju trulež u ljudskom obliku zaposlenu u muzičkoj industriji, a članovi grupe se uživljavaju u svoju ulogu prikazujući nam jedan dan njihovog života u takvom okruženju. Matrice su pažljivo urađene, imaju oštricu ali su svojom melodioznošću predviđene za širu publiku, što za promenu nije rečeno u nipodaštavajućem smislu. Poštujući nepisanu žanrovsku tradiciju, i ovaj album ima goste, od kojih je Ladybug Mecca iz nekada suštinski velikih Digable Planets, sigurno najintrigantnije ime. Glave će se dugo mrdati u ritmu ove ploče.
KogaLiSiRupertePobroPoslednjegOdro
Obznanili nasdvoje u 30. lipanj 2008 2:46:13 | 0 komentara
Bravo deda! Jebiga pradeda!
Miodrag Popović - Vidovdan i časni krst (XX vek 2007.)
Knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst" odavno mi je zapala za oko, ali sam tek ljubaznošću moje drage prijateljice Tamare došao u posed iste. Sama knjiga osvetljava kosovski mit metodom kritičke analize pisanih izvora kao što su naše epske pesme i srednjevekovni spisi. Nalazi do kojih dolazi pisac su veoma intrigantni.
Sad moram da napravim jedan brejk i da otkrijem da se ispostavilo da mi je Miodrag Popović blizak rođak ali da nisam to znao dok nisam počeo da čitam njegovu knjigu. Kasnije ćemo se vratiti na ovaj detalj.*
"Vidovdan i časni krst" je ozbiljna knjiga. Ubedljivom argumentacijom u njoj se prikazuje geneza kosovskog mita i njegovih sastavnih delova. Ispostavlja se da su brojni segmenti današnjeg oblika kosovskog mita uvezeni sa Zapada, da stare srpske knjige ne poznaju Miloša Obilića, koji je zapravo vitez stvoren po kanonu zapadne srednjevekovne tradicije. U poturčenu Srbiju stiže preko Dubrovnika i Perasta, i tamošnjih humanista (npr. Ludovik Crijević Tubero) koji su ovu skasku koristili kao veoma prigodnu za ispoljavanje svoje renesansnosti. Kakva zbrka s današnje tačke gledišta!
Tu se događa prevrat: slabljenjem uticaja crkve tokom XVI i XVII veka, za koju autor izvodi mišljenje oprečno mom da je imala ključnu ulogu u opstanku srpskog nacionalnog bića tokom srednjeg veka, što nije bez osnova jer je u pitanju bila vazalna institucija, dolazi do renesanse prethrišćanskih kultova starih Slovena i potiskivanja hrišćanske vere u Srba. Takvim pristupom Miloš Oblić postaje simbol ratničkog kulta naših predaka, dok je Car Lazar, simbol visoke hrišćanske civilizovanosti srednjevekovne srpske države, bačen u drugi plan.
Iz toga Popović izvodi zaključak da Srbi u dobrom delu svoje istorije nisu bili hrišćani već pohrišćanjeni pagani, arhaični ljudi koje krasi mitološka svest. On navodi primer žitelja nekog banatskog (?, ili bačkog) sela koji pred boj s Turcima u XVII veku odlučuju da idu na megdan goli. Po Popoviću, to je primer naše poslovične nediscipline i ludosti koja nema ničeg zajedničkog sa hrišćanstvom.
Posebno su zanimljivi opisani napori evropeizovanog srpskog graždanstva u austrougarskoj Vojvodini u civilizovanju svojih "divljih" sunarodnika koji su se bavili graničarskim/vojničkim poslom. Malo me to podsetilo na današnju praksu civilizovanja "arhaičnog naroda" čiji je jedini greh izgleda bio u tome što je pratio emancipatorske tendencije koje su vladale u tadašnjoj Evropi. I to je i danas slučaj, po mom skromnom sudu. Do pola pohrišćanjeni, do pola pozapadnjačeni - nije ni čudo što su Srbi veći deo svoje egzistencije provodili na brisanom prostoru.
Drugi rukavac knjige govori o sporom ulasku Vidovdana u crkvene kalendare i njegovom središnjem mestu u kosovskom mitu. Srpska pravoslavna crkva se opirala uvođenju ovog praznika u kalendare iz razumljivih razloga, ali je nacionalni zanos na kraju prevladao da ovaj staroslovenski praznik izgura Proroka Amosa i katoličkog sveca Sv. Vita iz protokola. Analizom pesama, autor nam prikazuje pagansku i hrišćansku dimenziju pesama, u kojima osim motiva Vidovdana figurira i simbol prethrišćanskog časnog krsta, još jednog motiva staroslovenske religiozne tradicio, koji je krasio zastave drevnih bojovnika. Popović skicira žive portrete narodnih pevača Tešana Podrugovića i Slepe Živane kao ljudi "koji su živeli u jednoj drugoj realnosti", u "mitskoj svesti" čije je unutrašnje oko prodiralo duboko u starinu.
I onda dolazimo do trenutka kada nacionalna kultura postaje konkretna nacionalna politika koja se koristi kao pandan za osvetu prema svemu turskom. Turci tako postaju emanacija zla i đavolskog protiv koga su sva sredstva dozvoljena, što je simbolisano Obilićevom kamom. Popoviću se mora priznati da je bio vidovit 1976. kada je upozorio da nespretno korišćenje kosovskog mita (pokojni preCednik ga je onomad iskoristio za legitimizaciju svoje svemoći) i njegova dalja vulgarizacija može doprineti velikoj nesreći ali ja imam problem sa nekoliko njegovih argumenata u tom smislu:
1) knjiga se završava fantastičnom rečenicom
Valja priznati da smo ono sto jesmo da bismo, emancipovani od slepog robovanja svemu sto smo nasledili od iskona, mogli da budemo ono sto bismo hteli da jesmo.
Uprkos jakom vetru u leđa ideji samospoznaje, za mene ova rečenica kao slika i prilika kritičkog dela ove knjige ostaje sporna u više segmenata. Osnovni plan je piščevo verovanje u ideju progresa i stanovište po kome je moguće potpuno izmeniti suštinu jednog naroda u vremenu. Ne poznajem nijednog čoveka koji "slepo robuje svemu nasleđenom od iskona", a ako već moram nečemu da robujem pre bih bio sužanj iskona nego ono što jesam - nedobrovoljni sluga trgovačke logike neoliberalizma. Moguće je postaviti se kritički prema "nacionalnom biću" nekog naroda ali sam veoma skeptičan po pitanju promene tog sadržaja nekim drugim, modernijim. Moguće je preusmeravanje.
Deda je u tom smislu veći modernista/optimista od mene. Ali ne verujem da je svojom spoznajom potpuno odbacivao svoje poreklo. U tome i jeste smisao ljubavi: voleti uprkos manama. Zato, uz slobodu, ljubav i jeste vrednost po sebi. Vrhovna vrednost, ona koja se ne može kupiti ni izmeriti. A kosovski mit je priča upravo o tome.
2) Pri kraju knjige, pradeda se obilato služi odrednicama "arhaičan" itd. u vrednosnom smislu, upadajući u staru zamku osude prošlosti merilima sadašnjice. Po čemu je to modernost vrednija od vremena koja su joj prethodila? U čemu je njena superiornost po sebi? Da li je modernost oslobođena mitova? Da li je kritičko uvek i objektivno? Na ta pitanja deda na žalost ne odgovara. Kao što i ne kaže da je XX vek, vreme najveće tehničke revolucije ujedno i najkrvavije doba u istoriji ljudskog roda.
Ne pada mi na pamet da mi kosovski mit posluži kao apologija srpskih zločina (a video sam da je ova knjiga nekritički popularna u krugovima novodržavnih "kritičara" iz bivših jugoslovenskih republika i njihove duhovne braće - "gospode drugova" iz Srbije, u čemu prednjači gospođa/drugarica Latinka Perović (svojevremeno oštri partijski cenzor kulture, danas suštinska mati srpskog auto-šovinizma) svrstavajući je uz Konstantinovićevu "Filosofiju palanke" u red najboljih teorijskih dela nakon II sv. rata), isto kao što ni mit modernosti ne može biti opravdanje neoliberalnih zločina (o čemu malopre opisane apologete ćute kao zalivene ili čak opravdavaju zločine, što govori dovoljno o njima i njihovim "dometima").
Popović manje, ako uopšte, koristi rečnik uvreda i omalovažavanja od Konstantinovića dok kritikuje Srbe. Manje je ogorčen. Obojici pisaca je zajedničko da su u stvarima mišljenja nekoliko svetlosnih decenija ispred njihovih današnjih "javnih" čitalaca, fanova "neoliberalnog komunizma", koji u svojim goropadnim ispadima ne mogu da dubinom svojih misli dobace dalje od većine onih koje kritikuju,. Njihova "naprednost" iscrpljuje se u maštovitim izrazima gađenja prema svemu trenutno živom što dolazi iz Srbije, na fonu propagandnih anti-srpskih mitova sa Zapada u kojima je Srbima dodeljena uloga emanancije zla, ne bi li se opravdala umešanost u razbijanje zemlje, neviđena pljačka i bestijalna destrukcija. Ako je to progres a nije jer je fejk, fala lepa, radije ću ostati zatucan i arhaičan.
Emancipacija od mita je samo još jedan nju-ejdžovski mit, kao što je to i ideja o supremaciji nauke nad ostalim vidovima mišljenja. Tehnički, čovek je nikad jači, ali pitanje je da li je srećniji i da li to uopšte može da se kvantifikuje. Ako bismo prihvatili ovakvu dedinu periodizaciju došli bismo do vulgarnog zaključka da je 2008. godina najbolja u istoriji ljudskog roda, što najverovatnije nije tačno.
Analizirajte američku spoljnu politiku u zadnjih 50+ godina pa probajte da je očistite od mitova. Ne ide!
No ne mari, meni je zaista čast što sam imao pretka koji je napisao ovakvu knjigu, neosporni izvor visokog nivoa samospoznaje srpskog naroda. Ona je nezaobilazan udžbenik za sve duhom otvorene znatiželjnike, kako za one na nacionalnim pozicijama - kao moždana teretana za izoštravanje rodoljubivih misli i osećanja, tako i za ove druge, da za promenu bar više apriorno ne odbacuju ono o čemu uglavnom imaju oskudna ili nikakva znanja. Ja sam svog pradedu poslušao samim tim što sam se kritički postavio prema njegovom delu. Možda malo ostrašćeno, ali imaću vremena to da ispravim. U čitanju "Vidovdana..." sam zaista uživao, ali jebiga pradeda ja nacionalno biće ne mogu da izbrišem iz sebe čak i kad bi se trudio. To je uzaludan posao. Ako me to kvalifikuje za "isforsiranog patriotu", onda stvarno jebiga pradeda. U svakom slučaju - alal ti vera.
--------------------------------------------------------------------
izgleda da nam je jeretičnost i otpadništvo porodična osobina. Valjda pradedin duh neće ovu rečenicu protumačiti kao "slepo robovanje iskonu". :)
Obznanili nasdvoje u 26. lipanj 2008 16:57:30 | 2 komentara
Jubilej nasdvoje: Stoti post!!!
Tako je! Jubilarac na ovom blogu obeležićemo prigodnim citatom:
...Nikada se niste zapitali, dragi moj prijatelju, kako izgleda naš mozak!... Aparat pomoću kojeg mislimo? A? Niste! Naravno da niste! To vas uopšte na zanima!... Više volite da gledate devojke! Onda i ne možete znati! Kada biste samo bacili oko, uverili biste se da je nered, dragi moj prijatelju, suština života! Vašeg fizičkog i metafizičkog bića! U duši vam vlada nered, Ferdinane! Na njoj ima na milione, na bilione nabora... koji zadiru duboko u sivu, zgužvanu, nakićenu masu, uranjaju u nju, šikljaju odande i gube se... Granica nema! Tako vam je to! U tome je sklad, Ferdinane! Priroda nam potpuno izmiče. Ne da se izmeriti! I to je tako! Uvedite red u svoje sirote misli, Ferdinane! Odatle počnite! A ne od nekih bednih, materijalnih, negativnih i skarednih supstitucija. Već od suštine, hoću kazati! Ostrvite se na mozak, njega popravite, odsecite, obogaljite, svedite ga na nekoliko tupavih pravila? Nožem, geometrijski? Iznova ga napravite, po pravilima vaše bogohulne gluposti?... Na šnite ga isecite? Stavite na sredinu nešto jestivo! A? Postavljam vam pitanje. Sasvim otvoreno? Da li bi to bilo ispravno? Da li bi to bilo lepo? Treba imati sluha! Greška je u vama, Ferdinane. Dušu vam jede! Napravila je od vas isto što i od tolikih drugih ljudi. Svi ste vi saglasni oko ničega! Ja se zalažem za veliki nered koji postoji u našim nagonima! Misli u takvom neredu procvetaju! To je cena koja se mora platiti, Ferdinane!... Vreme tu ništa neće promeniti!... Ostaćeš, bojim se, zauvek zarobljen u svom umu koji je obična kanta za đubre! Nema tebi pomoći! Ti si, Ferdinane, budala! Kratkovid si! Slep kod očiju! Apsurdan! Gluv! Sakat! Cepanica!... Ti moj nered popravljaš svojim pogrešnim načinom razmišljanja... Sklad je, Ferdinane, jedina radost na ovom svetu! Jedino što nam donosi olakšanje! Jedina istina!... Sklad! Treba pronaći sklad! To treba... Čuješ li ti mene, Ferdinane? Kao mozak, ni više ni manje od toga! Red! Bljak! Red! Izbaci tu reč iz svog rečnika! Tu stvar! Naviknite se na sklad! Tada će i sklad pronaći vas! A vi ćete pronaći sve što ste odavno tražili po putevima ovog sveta... I mnogo više od toga! Mnoge druge stvari! Ferdinane! Mozak, Ferdinane! Sve ćete pronaći u svom mozgu! Da! "Genitron" je kao mozak! Da li je ovo dovoljno jasno? Nije to ono što ti želiš? Ti, i takvi kao što si ti?... Hoćeš police koje ničemu ne služe! Od brošura da napraviš barikade! Takav zamašan poduhvat može da ubije čoveka! Pretvori se u nekropolu za ljude koji veruju u povelje! Ah! Nikada to neću dozvoliti! Ovde je sve u pokretu! Sve vrvi! A ti se na to žališ! Ovo se bacaka i mrda! Dotaknite ga malo! Rizikujte, pobogu, svoj mali prst! Ono se buni! Istog časa zakuka! Samo čeka da se vine! I procveta! Da zasija! Ja, da bih živeo, ništa ne moram da ukidam! Uzimam život onakav kakav mi se pruža! Treba li da postanem ljudožder, Ferdinane? Nikada na to neću pristati...
L-F. Selin Smrt na kredit str. 357-358 (Zepter book world 2003)
Obznanili nasdvoje u 25. lipanj 2008 18:58:32 | 6 komentara
Opet mi!
Information Event
InfoHost: nasdvoje
Type: Party - Mixer
Start Time: Wednesday, June 25, 2008 at 8:00pm
End Time: Thursday, June 26, 2008 at 2:00am
Location: Brod Street: 29. novembra / despota stefana broj 36 City/Town: Belgrade, Srbija
Puštamo muziku, pa dođite da se vidimo čak i ako bude pakao ko danas. Ima bašta, sladoled i TV (za ove što prate fudbal). Dobrodošli!
A, puštaćemo ovo:
Mare:
Religious Knives - Luck
Jacaszek - Lament
Indian Jewelry - Hello Africa
Wooden Shjips - We Ask You To Ride
Grails - Take Refuge
The Black Angels - Doves
H. P. Lovecraft - That's the Bag I'm In
The Evens - You Won't Feel A Thing
Bonnie "Prince" Billy - You Want That Picture
Mount Eerie - Domesticated Dog
Haze XXL - Squat Thrust
Beefeater - Just Things
No Age - Cappo
Paint It Black - We Will Not
Into Another - Powered
The Toadies - Mister Love
Santogold - Lights Out
5ive - Kettle Cove
Rebreather - Pen Pal
Big Business - Start Your Digging
Left Lane Cruiser - Amy's in the Kitchen
Wayne County & The Electric Chairs - Fuck Off
Goran Bare i Plaćenici - Neka se čudo desi
Kristina:
Nada Surf - Icebox
Dinosaur Jr. – Freak Scene
Neil Young – Don't let It Bring You Down
Lambchop – Caterpillar
Zola - Bhambatha
Devotchka - Comrade Z
Dub Pistols - Running from the thoughts
Bernays Propaganda – Bez prevod
Object Beings - Theatre of the Nature
Sud Sound System – le radici ca tieni
Res - Golden Boys
Pop Levi – You dont got to run
Rezillos – I Like It
Blink 182 - I miss You
Pogues – Rainy night in soho
Death Cab for the Cutie – A Lack of Colour
Neil Sedaka - Oh, Carol
The Last Shadow Puppets – Standing Next to me
Cars – Just What I Needed
Billy Idol – Dancing with Myself
Nancy Sinatra i Dean Martin - Things
Parts and Labor – Vision of Repair
Film school – Breet
Mare:
Apatride United FC - Ceo Svet
Distance - My Demons
The Black Dog - Set to Receive
MF Doom - Powder
Dr. Octagon - Bear Witness
Whosee? Klapa - Batina ti dat
Why? - Hollows
Goran Bare i Plaćenici - Put ka sreći
Portishead - Plastic
Four Tet - Twenty Three
Arms and Sleepers - A Mission to Prague
Prefuse 73 - Point to B
Ratatat - Shempi
Clark - Vengeance Drools
Jahcoozi - BLN
Cadence Weapon - Getting Dumb
edIT - Artsy
Food For Animals - Shhhy
Dan Friel - Buzzards
The Herbaliser - Amores Bongo
Gonzales - Let's Ride
Daedelus - Drummery Jam
Capone & Noreaga - Iraq (See the World)
Kristina:
The Smiths - reel around the fountain
Sonic youth - wish fullfilment
Bajaga – Berlin
Zbogom Brus Li – Varljivo leto
Majke – Iz sve snage
Bebi Dol - Rudi
KUD Idijoti- Za tebe
Riblja Čorba – Kad hodaš
The Cure – Disintegration
Veliki prezir – 300 čuda
Pink Floyd - Wish You Were Here J
onathan Richman – When we refuse to suffer
Gary Jules - Mad World
Chris Bathgate - restless
B.J. Thomas – Raindrops Keep Fallin on My Head
Echo & The Bunnymen – The Killing Moon
Johnny Mandel – Suicide is painless
Styrofoam - lil' white boy (feat. josh rouse)
Make up - Free arthur lee (ili Untouchable Sound) Supertramp-Logical Song
The Trushes – Heartbeats
Clinic – If You Could Read Your Mind (Halam Fo)
Low - everybodys song
Smithsi posle Caponea & Noreage, to treba čuti
Obznanili nasdvoje u 25. lipanj 2008 1:55:54 | 0 komentara
Dogovor
Dačić je primio kofer s oproštajnicom, a Tadić je zauzvrat odneo njegovu, Krkobabićevu i Palminu biografiju na hemijsko čišćenje u Evropsku uniju. Vlada je manje više izvesna, marš ka Evropi može da se nastavi, svi su položili ispit iz postizborne kombinatorike.
Vreme je da Mlađa isporuči obećane milijarde, koje samo sa neba što nisu padale u predizbornoj kampanji, možda će se poslužiti onima koje je svojevremeno Boža vratio Bogoljubu, po slovu zakona. Kao taoci selektivnog zaborava, u kome pamtimo sve šta su nam crveni uradili, a zaboravljamo sve ono što je stiglo sa Zapada (ne, nije Sunce), bolju vladu nismo ni zaslužili. Ionako neće vladati za nas, nego za njih, baš kao što i predsednik, koga ću od sad zvati Profesor jer mi je ostao u boljem sećanju kao takav, nije bio predsednik svih nas, nego samo onih koji glasaju za njegovu stranku. Ja nikad neću glasati za njegovu stranku, a više ni za njega bogami, mnogo mi je žao što sam učestvovao u svemu tome. Čak dva puta. Budala, priznajem.
Od novih/starih Vladinih kadrova, simpatičan mi je jedino Milan Marković, da je više takvih u DS, ta stranka bi mi bila mnogo draža nego što jeste. Likovi kao što su Dule deset posto i Šutanovac naravno ostaju, kao što ostaje i Milosavljević, vrhovna glava Privredne komore i dobar drug pripadnika/ca Stečajne mafije. Ostaje i Mlađa i njegova razdragana ekipa da nastave "reforme", u "Sartid" stilu, i put bez povratka. Nešto mi govori da su skijališta na Staroj planini prioritet. Nacionalna štedionica? Ko još o tome priča! Zločini, zločini, zločini, pevaće i dalje svoju pesmu Nenad Čanak.
Iako sad tako ne izgleda, neće biti teško biti opozicija ovoj Vladi, i spoljašnjoj i unutrašnjoj. Niko se pred biračima nije pojavio da objasni irsko Ne na referendumu i njegov uticaj na srpsko pridruživanje EU, a i ne mora jer se to neće desiti u ovom životu, znamo to i bez Iraca. Šta će na to uraditi DB?
Eto nam do kraja godine i veselog vojvode na slobodi, Koštunica će da se malo sabere pa da vidi da je lakše u opoziciji. Polako, a možda i malo brže, doći će se i do onoga o čemu je on pričao. Evo, verovatnim ukidanjem ministarstva za KiM već imamo najavu državne politike po tom pitanju u naredne četiri godine. Pitanje je da li će DSS do tada postojati, sva je prilika da neće.
Neće dugo izdržati ovakva podela karata, tako je to uvek kada se stvari temelje na "negativnom" cilju, setimo se samo DOS-a, njihovih obećanja i njihove prakse. Ova Vlada je kratkoročna i kratkovida. Kada izostanu dublji džepovi i obećane investicije, eto nama novih izbora, na koje ponovo ne izlazim jer nemam za koga da glasam. I opet će doći do prekompozicije političke scene i opet neće biti čistih "evropskih" ili "nacionalnih" koalicija. Jer jedno ne isključuje drugo.
Do tada, čekamo obećanu reformu medija... Biće veselo, samo još da vidimo ko je novi Beba. Pretendenata ima kolko voliš.
Obznanili nasdvoje u 24. lipanj 2008 19:11:05 | 0 komentara
On je živ!
Au kakav film. "Z" - Ostvarenje Koste Gavrasa iz 1966. godine ubedljivo pokazuje političku anatomiju savremenog evropskog društva nakon drugog svetskog rata. Ne volim spojlere, pa ću ih maksimalno zaobići, ali recimo da je reč o sukobu između ideala i realnosti, moći i mogućnosti. I ono što je najvažnije - država svoje najveće neprijatelje krije u svojim nedrima.
Inspirisan događajima iz grčke istorije posle kojih je izvršen vojni udar, Z je film koji se ne iscrpljuje u ideološkom tumačenju stvarnosti. Drugim rečima, u njemu su levičari dobri a desničari zli, ali vrlo lako može da se zamisli i drugačija podela uloga, pogotovo sa iskustvima Blerove, Solanine, Fišerove, Klintonove i Šrederove vladavine koji su pokazali da se na papiru ti možeš zalagati za jednu stvar, a na kraju raditi baš ono isto protiv čega se deklarativno boriš. Na kraju se moć i to ona politička, u smislu nadmoći, uvek prikazuje kao brutalna i surova sila, upotrebljena protiv neistomišljenika, potkopavajući na taj način mit demokratije.
Uz ubedljivo prikazane trgovačke relacije u gustoj sociološkoj mreži ćiftinstva i nepotizma, "Z" pokazuje i (ne)moć lešinarske prirode medija. Živo opisan lumpenproletarijat sastavljen od bitangi, polupismenih napoličara i ostalog društvenog taloga i ovog puta je fatalno povezan sa samim vrhom vlasti, u cilju odrađivanja prljavih poslova zarad brisanja mrlja iz policijskih dosijea i sitnih usluga. S druge strane, ni birokratska okoštalost levih snaga u ovom filmu ne uliva neki optimizam da je na duži rok moguće ostati optimističan u pogledu opstanka ovog tipa vlasti.
Nije čudo da se ovakvi filmovi više ne snimaju, politički trileri više nisu u modi. Živimo ih i na lokalnom i na globalnom planu. Prijateljska ubeđivanja i uvrtanja ruku kao predigra (auto)cenzure ne daju ljudskom rodu da izvuče svoja stopala iz gliba sopstvene nesavršenosti. U doba kada su od šezdesetosmaša ostale samo njihove otrcane fraze koje se mogu prilagođavati interesima velikih (kao što su npr. "ratovi u ime mira" kao za sada poslednji stadijum policijske prakse svetskih hegemona), snaga ovog umetničkog (remek)dela simbolički je trijumf principa nad računicom, pred kojom su u međuvremenu poklekli svi - od skroz levih do ekstremno desnih.
Sam kraj filma me je podsetio na događanja za vreme i nakon atentata na premijera Đinđića. Ono što najviše boli je nemoć da se identifikuju pravi vladari naše zemlje, kada nam se po ceo dan kao vrhovne glave izdaju njihovi bedni izvršioci i sluge.
U filmu, čiji je jedan od režisera bio i naš Aleksandar Popović, imamo ubedljivo prikazane uzroke. Metastaza svega toga je ono u čemu živimo danas. Suština je da u društvu jednakih i dalje postoji nedodirljivi koji svoje interese maskiraju u obličje neznamkakvih ideologija koje u vidu jabuke razdora bacaju poniženim i uvređenim podanicima. Samo da bi sve ostalo kako je i do sad bilo.
Zapitaćete se, kad je sve tako crno, zbog čega se onda nervirati, kada ništa ne može da se promeni? Heh, ne bih se ič složio - da bi do promene došlo, neophodno je razumevanje. I vera. I najvažnije: želja da se i sam promeniš. Zato mnogi i okreću glavu u primamljivijim pravcima.
Obznanili nasdvoje u 24. lipanj 2008 14:30:50 | 0 komentara
BICIKLETO!
Vožnju biciklom sam, da tako kažem, otkrila, pre jedno pet godina. Tad sam nabasala na prilično jeftin bicikl u onom komisionu na Bulevaru, preko puta Tašmajdana, što prodaje sve I svašta, od patika preko diskova, uložaka za olovke, kabanica do, u tom trenutku, bicikli. A, preporučujem ovu radnju, prilično su povoljni i, ko što rekoh, drže sve živo.
Mnogo sam volela taj bicikl, crven, doduše sa tankim gumama koje su brzo oćelavele. Svaki kamenčić se osećao na ovom čudu, ali sam ga baš izvozila. Jednom smo se vozili i na Bir fest! Sad ga od rdjanja povremeno spašava moj otac koji ga vikendom izveze i tad mi obavezno pomene kako je, u njegovom detinjstvu, imati bicikl bilo znak prestiža među klincima na Vilinim vodama. U svakom slučaju, u to vreme se ustalila moja trasa: od Vračara, niz Njegoševu (u kojoj su preko noći nicali novi kafići, pa je danas gotovo nemoguće mimoići se sa nabudženim džipovima), iz koje se uključim u Srpskih vladara, sve do Terazija I Studentskog trga odakle se, niz Tadeuša Košćuška samo skotrljam na 25. maj. Odande, fino, stazom. Danas se na stazu uključim iz Karađorđeve, ali ponovo imam jedno super spuštanje, ovoga puta niz ulicu Admirala Geprata.
Dakle, ubrzo sam skapirala da me vožnja usrećuje kompletno, kao retko koja druga stvar ne može da dosadi. Ima taj hormonski faktor, da bavljenje sportom usrećava ljude, ali vožnja biciklom je nešto više. od jedan, dobijaš prevozno sredstvo, vozač si, prelaziš neke razdaljine, takoreći putuješ. Ne trčiš u mestu ili oko zgrade. Stiče se neka vrsta samopouzdanja, posebno ako se čovek odvaži da vozi kroz saobraćaj. Jer, šta mi uglavnom radimo: vozimo se autobusima ili taksijima ili pešačimo. Vožnja bicikla pruža sasvim novi ugao gledanja na tvoje prisustvo u gradu. Niko ti ništa ne priređuje, ne ideš na gotove programe. Postaješ nekako baš aktivan deo grada. I mnogo si srećan zbog toga. Naravno, ostali učesnici u saobraćaju nisu. Većina vozača (I pešaka) mrze bicikliste, gledaju ih kao neka leva smetala (evo, to nek potvrdi druga polovina nasdvoje koja ostaje verna gsp-u I voli da pešači).
Na stazi svašta može da vas strefi. U blizini Sajma, staza prerasta u kvrgave ploče, pa se truckate tako 10 i više minuta, zavisi kolko brzo vozite. Trebalo mi je vremena (i modrica na dupetu) da provalim kako je najbezbolniji (i najdostojanstveniji) način da se ovaj teren savlada ako svu snagu prebaciš na pedale, minimalno se oslanjajući na sedište i upravljač. I ako voziš brže. Tako se bicikl rasterećuje pritiska tela. Onda, prošle godine su se ispod Brankovog mosta, a I na samoj Adi, pojavljivali mali čopori pasa koji su kidisali na bicikliste. Ili samo na mene. Najbolje je ne ubrzavati, kako sam se ja jednom zeznula, već usporiti. Pored pasa, stazom se, iz nekog razloga, često provoze motori, automobili, a bogami i kamioni sa građevinskom opremom. Ima taj deo, kad malo odmaknete od Brankovog mosta, gde su smeštena gradilišta, pa ako se tuda mimoilazite sa nekim većim vozilom, ostanete onako u oblaku prašine.
Na stazi možete još naleteti i na uredno odevene kelnere sa po tri tanjira, ali i na svatove i maturante. Nadomak ulaza u Adu, staza prolazi bukvalno kroz mali restoran, tačno između kuhinje I bašte, tako da kelneri stalno cirkulišu preko staze. U ovom restoranu se prave neke svečanosti, vikendom uglavnom, pa se desi da prolaz zakrči niz parkiranih automobila I da vas začuđeno odmeravaju, onako oznojenog, baš upicanjeni ljudi. Posebna opasnost je vozić na Adi koji kad naiđe, zauzima skoro čitavu širinu staze I uglavnom pušta neku debilnu muziku.
Moj omiljeni deo za vožnju je ispod Tramvajskog mosta. Tu se staza proširuje u male kamene separee, uzdignute u hladovini što je stvara moćna konstrukcija mosta, pa se tu često mogu videti biciklisti kako odmaraju, ljubavni parovi što su pobegli iz kafića. Ima tu I pecaroša, a par puta sam zatekla I nešto nalik malim ciganskim čergama koji se ulogoruju pored napuštenih vagona, loće vatru (mislim da tu I kuvaju). Uživancija je I vožnja na samoj Adi. Kada se probijete kroz standardni krkljanac od biciklista, roleraša I šetača na ulazu u Adu, predstoji vam nešto nalik krstarenju ispod zelenih krošnji, sa povremenim oblačcima roštiljskog dima koji podsete da ste na “domaćem moru”. Jednom mi se desilo da je ljuljnuo pravi prolećni pljusak baš kada sam vozila ovuda I to mi je jedno od omiljenih iskustava sa staze. Noćna vožnja po gradu je takođe nikad bolji doživljaj. Tada je manje vozila I jedino se treba čuvati I tih retkih automobila koji I sami koriste što su ulice prazne, pa utrostruče brzinu.
Nekad se opustiš, pustiš misli na ispašu, a nekad mi, pri vožnji, baš proradi mašta, pa vodim silne rasprave sa samom sobom. Jednom sam tako dobar deo puta, pošto sam usput mimoišla jedno petnaestak vozača rolera, razmišljala u čemu je razlika između biciklista I ovih dvonožaca. Mislim, psihološki. I tu sam negde došla do zaključka da smo mi simpatičniji. Većina roleraša (makar onih na Adi) su egzibicionisti. Većina ih vozi rolere kao da su na nekakvoj modnoj pisti ili u muzičkom spotu, 90 posto njih su u kupaćem. Takođe, većina roleraša su nekako nabildovani I nauljeni, pa me to dovelo na pomisao da je rolerašima vožnja više prezentacija tela nego što je to slučaj sa biciklistima. Na biciklu često većina nekih problema koje imaš, kojih ti je puna glava, polako počinju da se rešavaju, jer ti se javlja entuzijazam I snaga da ih rešavaš.
Pošto su mi ukrali nov bicikl prošle godine, ove sam jedva prelomila da kupim nov. Planiram još da nabavim zvonce. Imala sam jedno baš dobro, crveno, sa nalepnicom I like my bike, ali je otišlo s biciklom. Tog mi je bajsa baš žao, jer nikad nisam iskusila sve njegove potencijale. Imao je jake gume za terensku vožnju bio je lepe plave boje.
Nema dobrih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih (a ti su najbolji) a da se ne vozi bicikleto! I ovo...
Obznanili nasdvoje u 23. lipanj 2008 16:51:17 | 10 komentara
EURO 2008.
Mediteranska uspavanka donela je i ime poslednjeg polufinaliste ovogodišnjeg Evra. Posle klasične ciganske (disclaimer: vezano za stil igre, nije uvreda na etničkoj osnovi) smaračine, na penale su prošli Španci i izbacili svetske prvake Italijane, kojima se obila o glavu njihova poslovična ziheraška taktika.
Španci su jak tim i slovili su za jednog od favorita, za Nemce, iako im je tim prepun slabih tačaka, se nešto slično moglo očekivati, ali malo je onih koji su pre početka prvenstva videli Turke i Ruse u polufinalu. Zato fudbal i jeste najzanimljivija igra, a ono što sledi su moja razmišljanja o svakom timu ponaosob.
Švajcarska: Peh sa Freijem, prvim strelcem ekipe koji se povredio na otvaranju prvenstva sa Češkom, skupo je koštao ovaj perspektivni tim koji igra zatvoreno i relativno prima malo golova zahvaljujući i Srbinu po majci Filipu Senderosu. Ispostavilo se da osim matorog Jakina tu nema igrača koji bi zamenili Freija te je zato ekipa u šok utakmici s Turcima ispala. Ovaj tim nije loš ali im fali jedno dva tri igrača za nešto više. Od Mitrovčanina Valona Behramija sam očekivao mnogo više.
Češka: Još jedna ekipa koja je nekompletna došla na prvenstvo, bez mozga ekipe Rosickog. Čehe je 15 minuta delilo od četvrtfinala, ali je onda na scenu stupio Nihat. Čeh na golu od sjaja do očaja, matori Koler nije ono što je bio, Baroš bleda senka nekad velikog potencijala. Sjajni Galašek, Plašil i najbolji igrač ove ekipe Sjonko.
Portugalija: Tim koji je slovio za velikog favorita je prosto taktički deklasiran protiv Nemaca u četvrtfinalu. Uprkos takvim igračima kao što su Deko, K. Ronaldo, Simao i ostali đavoli, slaba igra u prekidima je došla glave četi džiberčine Skolarija koji će od naredne sezone voditi Čelzi. Meni se i u kvalifikacijama nije dopalo što dojučerašnji strateg ove ekipe forsira kukavičku, defanzivnu igru na rezultat pored takvih igrača na raspolaganju. Očekivao sam mnogo više.
Turska: Jedno od dva najveća iznenađenja turnira, pokazalo je na delu kako treba igrati u dresu svoje zemlje, verovatno islamski fanatizam ima neku ulogu u celoj priči. Tri puta su Turci gubili i tri puta izašli s terena uzdignuta čela. U doba poptune idiotizacije fudbala, to je stvarno za respekt. Trener Terim postavio je strpljivu igru koja se bazira na čekanju. Nihat je istinski vođa ove ekipe, odlični su i Servet Četin i jedan od trojice najvećih otkrovenja - mali vrag Arda Turan, koji ipak neće moći da pomogne svojoj ekipi u polufinalu. Ipak, Hrvati su dali recept za Nemce, treba samo spustiti loptu i čekati ih, tamo kreativaca nema.
Nemačka: Večiti favorit turnira drastično je popravio utisak posle četvrtfinalne male škole fudbala. Očekivane pobede protiv iskompleksiranih Poljaka i trijumf na guzove protiv očajnih Austrijanaca ostali su u senci blamaže protiv Hrvatske, gde je Slaven Bilić jednostavno ponizio Švabe. Ipak vragolija protiv Portugalije pokazala je da Nemce predvođene Balakom nikad, ali nikad ne treba otpisati. Lev je u toj utakmici taktički izlomio Skolarija presingom na zadnju liniju, a švapski roboti sve sproveli u delo. Ipak osim mnogo nervoznog Balaka i odličnog Podolskog nema tu igrača od čije igre zastaje dah. Odbrana im je prepuna rupa, ali ako se setimo čuvene rečenice Garija Linekera...
Poljska: Ekipa koja je pokazala da trener nije sve i generalno su veliko razočarenje. Poljaci izgleda imaju kompleks od velikih takmičenja, a potpuni nadir je bila nemoć protiv Hrvata. Benhaker je nešto mućkao, menjao i na kraju ništa nije uradio. Čak i sa Austrijom, Poljska je bila uglavnom inferiorna i to im se i obilo na kraju o glavu. Solidan naturalizovani Poljak Gerero ponekad je uspevao da bljesne i to je, uz Kržinoveka, sve od ovog tima.
Austrija: Na papiru najslabija, ekipa-domaćin je pokazala veliki trud i manjak objektivnog kvaliteta za ovakvo takmičenje. Pokušavali su Austrijanci sve, ali ne bi dali gol iz igre i da se Evro igra po ligaškom sistemu. Stogodišnji Vastić dao je gol iz penala za radost u smiraj utakmice s Poljskom, ali se sa Hrvatima i Švabama videlo da je ovaj tim skroman da skromniji ne može biti. Ipak, treba pomenuti furiozan start protiv Poljaka kao jedan od najlepših trenutaka ovog prvenstva, ono je stvarno bilo milina gledati, šteta što nije ušlo, ali, kao što je već rečeno - Austrijanci jednostavno ne znaju.
Hrvatska: Komšije su možda i najveći tragičari Evra jer ih je od polufinala delilo nekoliko sekundi. O Turcima je sve već rečeno. Ono što se za Hrvate može reći je da je Bilić selektirao sjajan tim, koji je protiv Nemaca pokazao da prošlogodišnje igrarije na Vembliju nisu bile slučajne. Ovaj tim je predvođen drugim od trojice omiljenih igrača - Lukom Modrićem, pravim filozofom na terenu. Osim njega sjajni su bili i Ćorluka i Rakitić od mlađih, te Srna i Olić od starijih, dok je Pranjić veliko otkrovenje po krilu. Vreme radi za ovaj tim, od koga se još mnogo toga može očekivati u budućnosti.
Francuska: Mučenje, mučenje, jad. To su tri reči koje opisuju Domenekov tim. Tri blede predstave i povratne karte za Pariz su epilog francuskog učešća. Odličan je bio Riberi dok se nije povredio, Anri indisponiran je više igrao za sebe nego za tim, a šta tek reći za legendu Anjelku, osim, ludilo!!! Dobar je bio Govu, tragični Tiram, Sanjol i Tulalan. Sledi smena trenera i generacija, uz želju da ne igraju više onaj konfekcijski fudbal nikad jer je mnogo ružno za gledanje.
Holandija: Po grupama sjajne, u meču s Rusima pregažene, "Lale" su ostale dosledne sebi igrajući jednostavan i napadački fudbal na ovom Evru. Nema sumnje da je u ovoj ekipi puno znalaca poput Snajdera i Van der Varta, ali prvi pravi ispit je pokazao da se bez već matorog Van Nistelroja malo toga može. Greška Van Bastena je bila u tome što Van Persiju i Robenu nije dao više prostora i slobode u igri, ali ni ovako se Robin ni ćelavi nisu mnogo istakli, ako zanemarimo čudo protiv Francuza, za koje se kasnije ispostavilo da ne vredi puno. Ipak i ova ekipa će tek pokazati sav svoj sjaj kad se u timu ustale bejbi-Davids Drente i Huntelar.
Italija: Nikada lepi za gledanje, žabari su igrali i ovog puta svoju igru i ovog puta pukli. Malo je onih koji su žalosni zbog toga kad se sve sabere i oduzme, ali se ispostavilo da Donadoni nije Lipi. Sigurno je falio ljigavac Toti na sredini, a odbrana bez Neste i Kanavara (i dede Maldinija) nije bila tako sigurna kao ranije. Jadni Luka Toni se znojio i trudio ali gola nije bilo. Vremešni Del Pjero je pokazao da i dalje ponešto zna na terenu, ali sve je bilo džabe uz invalide kao što su Perota ili Ambrozini.
Rumunija: Odličan utisak u prve dve utakmice je izbledeo posle sramote sa Holandijom, kada se tim kome je trebalo tri boda branio protiv narandžastih rezervi. Mnogo je plašljiv ispao Picurka i to je na kraju zapečatilo sudbinu Rumuna, koji su se pokazali kao organizovan sastav koji ne ume da napadne, što je čudno kad se setimo Hadžija, Radučojua i bratije. Mutu je jedan od najvećih tragičara turnira, možda bi sve bilo drugačije da je dao još jedan gol Bufonu, ali koga više briga.
Grčka: Ovog puta Rehagelova postavka nije uspela, ugasio je Ibrahimović golom najlepše vrste, onakvim zbog kojih se fudbal i gleda. Posle toga kola su krenula i nizbrdo i greške su postale sve učestalije, a kada se greši, koferi se brzo pakuju. Basinas bled, Karisteas odsečen, Karagunis ni senka onog igrača od pre četiri godine. Sve u svemu, lepo je što ćemo imati novog prvaka Evrope u fudbalu - Grčka je, posle svega, jedan skroman tim.
Švedska: Bez Vilhelmsona, sa slabim Ljungbergom i nedovoljno oporavljenim Zlatanom, igra sve-lopte-na-Ibrahimovića je upalila protiv Grčke, imala svoju epizodu sa Španijom i otišla do đavola s Rusima. Kadrovski problemi su uslovili relativno bledo izdanje vikinga na ovom prvenstvu. Vremešni Larson se trudio koliko je mogao, ali je stvarno vreme da se povuče i ostavi mesto Elmanderu, jer taj dečko stvarno zna da igra. Melberg takođe sjajan.
Španija: Furiji je posle sto godina uspelo da činjenice s papira prenese na teren i eto ih u polufinalu. O ovom timu se dosta zna, srednji red i napad su možda i najkvalitetniji na celom prvenstvu. Vilja, Tores, Ćavi, Inijesta, Fabregas - stvarno da ti se sledi krv u žilama. Predstojeći meč sa Rusima verovatno će biti i najlepši na celom prvenstvu, i prvi je bio dobar, Španci su ih tada odradili, ja se nadam revanšu.
Rusija: Za kraj, četa Gusa Hidinka i apsolutni hit prvenstva. Ono što su Rusi radili Šveđanima i Holanđanima nije fudbal već poezija. Prelep fudbal bez mnogo zadržavanja lopte s igrom na jedan ili dva dodira me je prosto opčinila. Povratak Aršavina je pokazao da je Rusija sila i u fudbalu. Uz njega, najozbiljnijeg kandidata za igrača prvenstva, moraju se pomenuti i svuda prisutni Žirkov, majstor za šanse Pavljušenko i treći od trojice mladih igrača - Dinijar Biljaletdinov, čija slika krasi ovaj post koji je konačno došao do svog kraja.
Očekuju nas još tri utakmice. Voleo bih da Rusi uzmu prvenstvo, a najmanje bi mi bilo drago da to učine Nemci. Videćemo, sve je otvoreno.
Obznanili nasdvoje u 23. lipanj 2008 4:00:04 | 2 komentara
WITHIN THE HYPE vol.3: Disfear - Live the Storm (Relapse)
Odavno forsiram ideju da je simbioza panka i metala za mene najbolja moguća muzika. Muzički je metal superioran, tekstualno je to pank. Nova škola hardkora je nešto na čemu sam ja odrastao, a što u svom temelju ima upravo ovaj amalgam - pankersko pravoverje, metalsko prašenje.
Šesti album grupe Disfear, može da se podvede pod metalpank odrednicu, jer je reč o bendu u kome se nalaze i članovi neprežaljenih švedskih death metal legendi At the Gates (pevač Tomas Lindberg) i još jednih metal velikana iz ove zemlje - Entombed (gitaroš Uffe Cederlund). Još kada se uzme u obzir da je album producirao Mieszko Talarczyk iz grindcore legendi Nasum, očekivanja su veoma velika.
Disfear postoji više od petnaest godina i u njihovom izrazu lako je uočiti veliku ljubav prema opusu grupe Discharge. Dakle, to je čuveni D-beat pank - furiozan, gnevan, naoštren, vrištav. U Disfear verziji, to je nešto blizu death n' roll formule, inače kopirajt još jedne švedske grupacije - Hellacopters (koje je bubnjar Nicke Anderson osnovao nakon što je izašao baš iz Entombed) s kraja prošle decenije, što su kasnije lavovski preuzeli Hajvs i uzeli pare (a da nisu nimalo zaslužili).
Uprkos tome što sve ovo primamljivo zvuči na papiru, moje interesovanje za ovakav zvuk nikad nije bilo veliko. No, ne može se ni reći da ne uživam u ovom albumu nimalo. Recimo da me svojom muzičkom monolitnošću uglavnom ostavlja ravnodušnim.
Nema sumnje da su Disfear odličan rasturački bend, ali ako mene pitate, simpatije su na strani napora grupa Bad Brains, Municipal Waste, Into Another i ranih Earth Crisis u zbližavanju dva srcu najdraža gitarska pravca. Ako mi se sluša nešto u ovom fazonu, pustiću brate mili Discharge ili Poison Idea.
Obznanili nasdvoje u 22. lipanj 2008 20:07:36 | 0 komentara
Rebreather - Sunflower (Nice Life)
E ovo je pun pogodak! Rebreather stiže iz bratskog Ohaja i bio je aktivan na početku ove decenije, stekao kultni status i onda se raspao na nekoliko još anonimnijih bendova. Sada se vraćaju sa ovim delišes izdanjem.
Poetika grupe se na ovom albumu vrti u magičnom trouglu Kyuss-Neurosis-Isis, s tim što bih ja kao osu simetrije u celoj priči dodao i ostrvske majstore Electric Wizard. Ovo je, u osnovi, stoner-rok ostvarenje, samo grdno se varaju svi oni kojima su teški i spori rifovi, kao kičma pesama od po 15 minuta, prva asocijacija na ovu referencu. Ne, ako postoji up-beat stoner to su onda ovi majstori! Gruv iz monster rifova kulja kao nafta u Saudi Arabiji, no Rebreather sviraju Pesme a ne Teme. Tehnički potkovani, hipnotički usmereni - oni izuvaju!
Ono što sastav čini unikatnim je prilično srećno kombinovanje težine sa indie uticajima, koji se posebno opažaju u melodičnijim komadima kao što je Pen Pal. No, svako kome ljubav prema snazi gitare nije strana, imaće čemu da se raduje na ovoj ploči, koja već sada ima svoje osigurano mesto kad se na kraju godine bude podvlačila crta.
ZakucaćeSmrtINaTvojaVrata,Ruperte
Pen Pal
Obznanili nasdvoje u 21. lipanj 2008 2:50:37 | 0 komentara
Audrey - The Fierce and The Longing (TenderVersion)
Jes, dugo sam odlagao ovaj prikaz, prepuštajući se bez imalo griže savesti čarima Evropskog prvenstva. Šveđani su sinoć ispali od ruske kaznene ekspedicije koja izgleda da mora da napravi tri miliona šansi da bi dala dva gola...
Sa ženskim sastavom iz Švedske pod imenom Audrey stvari stoje kudikamo drugačije. Njima će, po svemu sudeći, i ova šansa biti dovoljna za uspeh. Snimajući za malu ali respektabilnu etiketu TenderVision koja izbacuje veoma dobar presek postrokičnih bendova iz ove skandinavske zemlje, Audrey su u tom izboru sigurno grupa sa najkonvencionalnijim zvukom.
Visible Forms, debi ovih veoma atraktivnih devojaka, figurira kao jedan od skrivenih favorita 2006. godine. Eterično-melanholična atmosfera sa uzdržanim vokalima i kristalno čist, iz šugejza destilisan zvuk, temelji su na kojima muzika grupe počiva. Zahvaljujući čestim uplivima gudača ukupna slika često dobija i koju dimenziju više.
Ta formula se prenosi i na novo izdanje, za koji se s pravom očekuje da izbaci Audrey u orbitu poznatijih švedskih artikala ili da bar dobaci do reputacije koju već uživaju eksperimentalniji ortaci s etikete Scraps of Tape i September Malevolence (ok su i Once we were). Ako ste u potrazi za pop zvukom s dignitetom, teško da ćete naći nešto prikladnije od The Fierce and The Longing.
Moj favorit ipak ostaje Visible Forms, jer je svojevremeno ponudio više toga originalnog od njegovog naslednika, koji se previše svojom poetikom oslanja na prvenac. Recimo da su Audrey potvrdile svoj potencijal ali da ovog puta nisu uspele da nas očaraju. To, dakako, neće biti prepreka da ovim izdanjem povećaju svoju bazu fanova.
IKurvaMardokDamaJeDokKujaNeZalaje
Obznanili nasdvoje u 19. lipanj 2008 14:28:52 | 4 komentara
"Pro-vladin tabloid" prenosi ono što "nezavisna štampa" ne sme
Čuveni nemački filozof Klaus Tevelajt objavio je u magazinu „Konkret“ (1. april 1999) još u toku NATO-bombardovanja tekst „Logical, radical, criminal“ koji je po intelektualnoj snazi i cinično-kritičkom izrazu jedna od najoštrijih kritika tog bezumnog i bespravnog čina. Suštinski, Tevelajtov pristup je lični obračun sa generacijom šezdesetosmaša, koja je izdala sve svoje ideale, pacifizmu ne samo okrenula leđa, nego ga i umorila bombama i licemerjem. Tekst se sada prvi put pojavljuje na srpskom, jedan je od priloga u nizu tekstova koji će se pojaviti u NIN-u tokom ove godine kada se svuda u svetu velika pažnja posvećuje 1968, njenim idealima i – posledicama koje je taj svetski pokret ostavio
When I was young, it seemed that life was so wonderful,
A miracle, oh it was beautiful, magical.
And all the birds in the trees, well they'd be singing so happily,
Joyfully, playfully watching me.
But then they send me away to teach me how to be sensible,
Logical, responsible, practical.
And they showed me a world where I could be so dependable,
Clinical, intellectual, cynical.
There are times when all the worlds asleep,
The questions run too deep
For such a simple man.
Won't you please, please tell me what we've learned
I know it sounds absurd
But please tell me who I am.
Now watch what you say or they'll be calling you a radical,
Liberal, fanatical, criminal.
Won't you sign up your name, we'd like to feel you're
Acceptable, respectable, presentable,
A vegetable!
At night, when all the worlds asleep,
The questions run so deep
For such a simple man.
Won't you please, please tell me what we've learned
I know it sounds absurd
But please tell me who I am.
Obznanili nasdvoje u 19. lipanj 2008 3:00:13 | 0 komentara
Pyramids - S/T (Hydra Head)
Bilo je samo pitanje vremena kada će se pojaviti bend poput teksaških Pyramids. Doza indie-popa sa utemeljenjem u emocionalnosti i iščašenosti grupa Radiohead, Sigur Ros i Animal Collective na ovom polusatnom debiju smešana je sa, gle čuda, u poslednje vreme vrlo hypeovanim blek metal/industrial ugođajem. Na polju prakse to znači da uglavnom imamo sumanute, prepoznatljivo ultra-brze ritmove, preko kojih su premazane čudne psihedelične melodije sastavljene od ambijentalnih/ekspresivnih gitara i avangardne elektronike, a jagoda na vrhu je kristalno čist vokal koji kao da je vanbračni sin pevačkih iskustava Toma Jorka i Elizabeth Frazer (Cocteau Twins). Mora se ipak priznati da je ovaj glas više na tatu, dok je sama atmosfera ploče više blizanačka, onako eterična i udaljena na mamu.
Imajući sve ovo u vidu, prvenac kvarteta iz Dentona nije lak slušalački zalogaj, ali im se mora priznati da su svojim zvukom definitivno na novoj teritoriji. Kao kroz maglu distantne, anđeoske numere poput prve Sleds ili Echoes of Something Lovely imaju svoju košmarnu senku u Hellmonk, rifovsko-udaračkim tabanjima po ganglijama Monks, Hillary i Ghost ili monumentalne This House is Like Any Other World (koja zvuči kao da Emperor obrađuju Pandu Beara, a može i obrnuto) do prelepog, bestijalnog zaključka u vidu poslednje 1, 2, 3. Ponekad se čini da je ovo vizionarski poduhvat, ponekad pak zvučna situacija sklizne u okvire mediokritetskog proseka, kada se učini da je manjak koncentracije/idejnih rešenja zabašuren frik-folkovskim papazjanijama (čitaj: ekscentričnošću bez pokrića, onome čemu je izvor u dosadi, pa baš tako i zvuči). Sa količinom slušanja raste i mogućnost da vam se ovo svidi, samo da se preživi početni, nemali šok. OK, uviđam da sam i one malobrojne oterao... :)
Ispada da se na ovom čedu nalazi dosta raznorodnih elemenata spakovanih u jedno, i to na vrlo neuobičajen i originalan, pa samim tim i zbunjući način. Zbog toga ovom bendu treba pružiti punu pažnju.
Obznanili nasdvoje u 17. lipanj 2008 1:58:14 | 0 komentara
Nema više vremena... Idemo ispočetka!
Tako je, kao što je u prethodnom javljanju obznanila zanimljivija polovina nasdvoje, koja od sinoć na Dorćolu s pravom nosi nadimak Nostradamus (nakon predviđanja da će Turci dobiti Čehe, "koji ne liče da su fudbalska nacija"), u svojoj 11. sezoni igranja najčarobnije igre, po drugi put sam, na vrlo volšeban način ispao iz IV lige. Ovo što gore vidite je grb mog tima, majstorski rad mog bivšeg pašenoga, Budvanina norveške krvi Bobana, inače pasioniranog ronioca i još boljeg kuvara. Moja kreacija, njegova egzekucija. Ubi-tačno.
Prošla me tuga i nemali bes, koji sam osećao dok sam u bungalovu na bosansko-crnogorskoj granici skamenjeno posmatrao ekran mog mobilnog telefona na kome je pisalo da sam ispao. Svako slovo je bolelo. Igrao sam baraž sa mnogo slabijim protivnikom, vodio sa igračem manje do 89. minuta, a onda se dogodio češki sindrom. Jebiga, idemo dalje, cilj je da se što pre vratimo u četvrtu ligu, a to neće biti nimalo lako.
Umesto da kukam, pisaću o tome koliko mi hettrik znači kao igra i šta predstavlja u mom životu. Ta igra je važan deo mog onlajn identiteta i početak postojanja moje internet persone, koja se paradoksalno izrazila kada sam krenuo da forumašim sa strancima na jednom političkom forumu unutar igre, ubrzo otkrivši patriotsku dimenziju svoje ličnosti, za koju sam do tada mislio da ne postoji. Naravno, u prvo vreme su mislili da sam ostrašćeni mentol, a sada sam uvaženi član federacije, onaj koji ne odbacuje sve Zapadno samo zato što se strasno & permanentno odaje čarima bespoštednog & argumentovanog kritikovanja kratkovide & dugotrajne zapadnjačke politike prema zemlji u kojoj živim.
Skoro milion igrača je respektabilna cifra koja tvori svet za sebe. Mnogo, mnogo prijatelja sam stekao zahvaljujući igri koju neprekidno igram od februara 2005. i zimskog raspusta u Kragujevcu koji se sveo na neuspešno učenje Metodologije političkih nauka i danonoćno blejanje na netu.
Koristim priliku da pomenem neke od ljudi koji su svojim onlajn prisustvom obogatili moj život i učinili ga bar malo podnošljivijim: u prvom redu to je moj brat, Zadranin Damir, sa kojim sam se odmah dogovorio da ne pričam o politici i odmah zatim imao zadovoljstvo da mnogo saznam o tzv. alternativnim verzijama istorije, sa posebnim akcentom na Stari Egipat. Damir sa mnom deli i sličan fudbalski senzibilitet i milina je družiti se sa njim. Nas dvojica smo, zajedno sa danskim učiteljem Kopernikusom Ratnici svetla, što je titula koja nam je ostala još od davnih dana provedenih u Federaciji za filosofiju i spiritualnost iz koje smo pobegli zato što je Estonac Androg, njen osnivač, pomalo debil. A sem toga je, u duhu svoje nacije, kripto-fašista i otvoreni rusofob.
Sledeći koga ću pomenuti je Semjon Pauker, mladi moldavski Jevrejin koji godinama živi u Nemačkoj i stažira u tamošnjem ministarstvu inostranih poslova. Ludačka sudbina, reklo bi se: Semjon je jedna od onih glava koja pleni svojom erudicijom i nepadanjem u vatru, već se kao pijan plota uvek drži činjenica. Kritičar Putinovog načina vladavine našao je način da to ne pobrka sa "naprednom" mržnjom prema svemu ruskom, na šta se svodi sentiment najvećeg broja ovdašnjih i tamošnjih anti-putinovaca.
Posebno uzbudljivo je bilo drugarstvo sa sinom Dragiše Binića, koji živi u Češkoj i igrao je fudbal za reperezantaciju u mlađim kategorijama ove zemlje. Osim što igra fudbal, Bina junior je i student na tamošnjem fakultetu političkih nauka, a njegova tema za diplomski me je fascinirala, i vezana je za nacionalizam kao ideologiju navijača najvoljenijeg kluba, nekadašnje srpske institucije FK Crvena Zvezda.
Drugujem i sa Brajanom Vilsonom, američkim marincem stacioniranim na Havajima. Pravi američki patriota koji je sada dosta razočaran u spoljnu politiku svoje zemlje, radoznao, ponekad nadrkan, uvek temeljan, posle početnih nesuglasica postao je moj dobar e-prijatelj.
Tu je i Danac Mogens, koji koristi nimalo prijatan nick Helmut_Kohl na ovoj igri . I on je više puta baš kao i Norvežanin Harm (njegovo pravo ime je zajebano za pamćenje) pokazao saosećanje i zdrav razum u pogledu patnje srpskog naroda, ali je mnogo puta i kritikovao stvari kojih bi se, u najvećoj meri, i svaki Srbin koji drži do sebe trebalo stideti. Sa nekadašnjim Bosančerosom i sadašnjim Austrijancem Džinom nikada se nisam razumeo, a to se može reći i za nekadašnjeg Rusa a sadašnjeg Kanađanina čije sam ime zaboravio, koji mi je išao na jetru. Obojicu više ne viđam. I jedan i drugi su mi bili dokaz nebeske moći medijske propagande i pojednostavljenog gledanja na stvari. Na žalost, nisu jedini.
Napisao sam ko zna koliko o ovoj igri, a da samu igru, izazov za strpljive, skoro da uopšte nisam ni pomenuo. To je s toga što je hettrik mnogo više od igre, svojevrsna globalna zajednica koja se bazira na dobroj volji a ne na ucenama. Čast mi je što sam njen deo.
Obznanili nasdvoje u 16. lipanj 2008 15:44:55 | 0 komentara
TO SE ZOVE OPSTRUKCIJA, DEČKO!
Isprva je do mene dopiralo samo buncanje: moram da namestim tim... igrao sam MOTS... osvojio sam zastavicu... Gašo, reko sam ti da igraš opušteno... moram da namestim tim... Na ekranu neke hijeroglife - tabele, statistike, brojke, zvezdice, čudni grbovi koji kao da su sastavljani od dedinih trofeja, pola zaozbiljno, pola u šali i onda zelene površine koje već liče na fudbalski teren... Čitava jebena filozofija! Tako sam upoznala menadžera tima KavijarProletarijat, tada u IV ligi srpske ligaške piramide, sa statusom suportera koji mu omogućava da se šepuri svojom zbirkom zastavica, moćnim plamenim grbom sa pravovernim radničkim simbolima. Osim mene, regrutovao je još dvoje ljudi i svima nam neumorno objašnjavao pravila ove jedne i jedine internet igre koju sam zavolela.
Tako je nastao Monster Squad. Moji momci. Njih 20, plus trener smešteni u zasad skromni Monster Housu, našem stadionu koji je do sada ugostio niz domaćih i stranih timova. Da sam naletela na sajt www.hattrick.org sama od sebe, verovatno bih pomislila da je u pitanju još jedna od mnogih virtuelnih pušionica zdrave pameti, dušegupki gde svi zajedno jedu sajber govna. Isto ko forumi, isto ko video igre. Sve moj do mojega, trkaju se u mestu dok žulje dupeta prd ekranom. Na oči bi mi došli oni glupi crvi što se potapaju u jednoj od igrica što sam probala da je igram ili ona u kojoj kauboju stalno crkava konj. Ovde su stvari stajale drugačije ili mislim da jesu.
Praveći društvo gazdi Kavijar Proletarijata dok je čekao da istekne vreme predviđeno za licitiranje igrače kog je hteo da kupi, paleći cigaretu na cigaretu i gledajući kako se nižu kolone na transferu sa potanko navedenim odlikama igrača što ih nude vlasnici timova iz Severne i Južne Amerike, Azije, Okeanije i odakle sve ne, počeo je da mi se sviđa osećaj iščekivanja, kao i brige za svoj tim. Što su slabiji i kljakaviji više ih voliš i više se raduješ kad se izbore sa jačima od sebe (a dešavalo nam se!), kad duhoviti reporter sa hattrick terena nekom od njih dobaci: To se zove opstrukcija dečko! Posvećenost ovog menadžera svom timu i to što o svakom igraču u svakom trenutku zna čemu je vičan, koliko mu vremena treba da se oporavi ako je povređen, kakvo je stanje na računu kluba, lakoća s kojom se kreće u komplikovanom spletu pravila (i nepredvidivosti) igre, osladili su mi hattrick koji je utisnuo malu zen tačku u mom internet repertoaru. Animator koji diskretno dodaje crteže na sajtu, crteže nekekve starinske tehnike, sa polupogrbljenim, klempavim igračima udubljenim u pergamente sa hattrick pravilima, stvorili su u mojoj glavi mesto za blatnjave patike i meteorološke prognoze i prozore što se ko semafori zasvetle na velikoj raskrsnici kad više drugarskih timova igra, a ti ih gledaš na hattrick live-u. Ono što mi se svidelo dok sam posmatrala svog hattrick gurua, i zbog čega sam i okupila Monsterse je taj faktor brige za tim. Vezanost koju vremenom stičeš, za igrače. To da se u 12 i 45 nacrtaš ispred kompa i čitaš izveštaj sa utakmice koja upravo traje ili, ako nisi pri kompu, šalješ poruke da saznaš šta se zbiva. To da se sekiraš kad ti je igrač povređen, jer to znači da neće dobiti pun trening i da neko vreme neće moći da igra i što žuriš da mu unajmiš lekare. Kad vidiš flaster na Fašamu ili žuti na Kimu smrkne ti se, al nema te radosti kad ti pohvali Borkovića, onog na D., jedinog Monstersa koji je postigao het-trik. Ipak, najgore je kad se povrede. Prosto se naljutiš ko da ti je neko u igri šljapnuo dete, a posebno ako je povređeni jedan Srboljub koga uvek čuvaš za ligaške jer jedini može strelicom da se zakovrne ka krilu. To što te neki igrači nerviraju u početku jer non-stop dobijaju žute kartone i u izveštajima ih navode kao najgore, a onda, vremenom, kondicija i forma počne da im raste i kreneš da ih voliš. Tako je bilo sa mojim Kimom. Mnogo me nervirao u početku, a sad volim prgavca. Ipak, ima igrača kojih jedva čekaš da se otarasiš, ali nemaš para da kupiš boljeg, pa ih guraš u prijateljske utakmice jer znaš da će zasrati u ligaškim.
Upadoh ja tako u sred 20. sezone, o fudbalu ništa ne znam osim što se uzbudim kad lopta priđe blizu mreži. Za one kojima je cela stvar nova, ja nisam od velike pomoći. Kolko god mi stvar u početku delovala jednostavno, jer je poenta da dvaput nedeljno namestiš tim za utakmice, unajmljuješ lekare i svraćaš na transfer listu ne bi li od siće kojom u početku raspolažeš navatao boljeg igrača da kupiš, vremenom se ispostavilo da je ovo sam vrh ledenog brega. Hattrick su očigledno osmislili ljudi koji se dobro razumeju u fudbal i pravila igre i vođenja timova, ali i ljudi koji dobro znaju čitav niz faktora, ali ostavljaju ogroman prostor za nepredvidivosti i ličnu inicijativu menadžera. Zahvaljujući izveštajima sa utakmica, koji su živahni, neposredni i povremeno navijački i duhoviti, nemaš utisak da je po sredi neki program.
Hattrick je, u stvari do najsitnijeg detalja osmišljena fudbalska planeta. Igra je nastala u Švedskoj 1997. ali se do danas opasno razvila. Wikipedia kaže da u igri učestvuju 124 zemlje, sa ukupno 960 000 korisnika. Carski je što oni nisu tek juzeri, odvojeni u svojim kabinama, već se svaki početnik umrežava u postojeći sistem liga i podleže dinamici celokupne hattrick zajednice. Ne postoji mogućnost da se stoji po strani. Jednom mi se desilo da sam zaboravila da namestim tim. Jeste da je bio automatski podešen, ali me je posle grizla savest što sam Monsterse prepustila mašini da ih rasporedi. Postoje ti pomoćni programi koji predlažu formacije tima i pomoću kojih je moguće stalno imati pregled nad razvojem tima i svakog pojedinog igrača, ali nema ničeg slađeg od toga da sedneš sa sveskom u ruci, popisuješ forme igrača i sam praviš kombinacije u glavi.
Menadžer Kavijar Proletarijata kaže da sam u startu dobila dobar tim, ali ako se pogleda istorijat Monstersa do kraja ove sezone kad smo sa začelja uspeli da se plasiramo među prva četiri tima u ligi, vidi se da smo se borili ko lavovi. Prvih nekoliko utakmica smo uglavnom gubili i imali manji posed lopte, ali onda se vidi taj boljitak, od utakmice sa Ateistima u kojima smo boga ubili, vidi se dodir menadžerske ruke koja se borila sa stihijom i za konac uspela da pregura u prvu polovinu lige. Ja se ložim i na prijateljske utakmice iako one nemaju takmičarski karakter, već se igraju radi treninga. Još uvek sam nesigurna pri kupovini igrača, pa sam tako neke preplatila, a uvek zaboravim da kalkulišem sa veštinama, da gledam da kupim igrača koji je dobar u više stvari.
Najjača stvar u hattricku je što postoji ta suspenzija neverice koju nisam osetila u većini drugih igara koje sam pokušala da igram. Živi prenosi napisani autentičnim jezikom hattrick moderatora, mogućnost da se prati istorija klubova širom planete, da se razmenjuju poruke i saveti na konferencijama i brojnim satelitskim sajtovima (neki od timova imaju svoje sajtove), stvara utisak da si deo čitavog malog kosmosa sa svojim sazvežđima. Sazvežđa su zemlje, a unutar njih gradovi. Tako su se Farska ostrva, isprva podvedena pod danski sistem liga, izborila za svoju autonomiju u hattricku. Srbija za sada ima 10 920 timova (nešto manje od sedam hiljada igrača).
Monstersi su uspešno završili ovu sezonu i spremni da pokidaju u sledećoj. Iako je bilo utakmica u kojima pobedimo sa po 7-0 razlike, meni su najdraže one, poput utakmice sa Galenikom (prvoplasiranom u mojoj ligi) gde smo se do poslednjeg trenutka borili da izjednačimo 3-3. Iduće nedelje u nove pobede. Napred Monster Squad! Puno sreće i našem hattrick guruu i da se vrati u IV ligu!
Obznanili nasdvoje u 11. lipanj 2008 13:49:00 | 0 komentara
PRILOZI: Savršeno nasmejani i savršeno nesposobni by Hesper
Kad krenete u kupovinu kola ili u njihovo iznajmljivanje sa mogućnošću da na kraju postanete i vlasnik, tzv. lizing, spremite se na veliku avanturu. Takvo je bar moje gorko iskustvo, i to sa kućama koje važe za solidne, neprestano se reklamiraju kao uspešne i obećavaju sve i svašta. Porše i Delta Đenerali očigledno su ubistvena kombinacija i malo je reći da liče na klasične „drp“ firme, u stvari, mnogo su gore od toga, jer se ponašaju licemerno i uvek su začuđene kad imate neku primedbu na njihov račun, a potkradaju vas, prave vas ludim, lažu...
Decembra prošle godine počela sam da tražim kola i u kombinaciji su bila i nova i polovna. Jedna od prvih adresa na koju sam se uputila bio je Porše,i to prodaja polovnih vozila. Branislav Kunić je lepo primio mog zeta i mene, i posle priče o tome šta sve nude, sve vreme uz širok osmeh,ponudio nam je i nešto vrlo povoljno, „kad već imamo sreće“ (da li je mislio što smo naleteli na njega ili što je zgodan momenat?), pa nam je ponudio Seat Kordobu staru samo mesec dana, koju bi nam prodao kao polovnu za nepunih 15 000 evra. Lepa ponuda, jer su nova kola skuplja. Međutim, još koliko sutra, za manje od 24 sata, zet mi javlja da je u novinama video akciju za novu Kordobu po ceni od nepunih 12 000 evra! Nova kola! Zet je rekao da sigurno nikad neće biti Poršeova mušterija, jer mu deluju lopovski. Ali, ja sam se zaljubila u Kordobu, naivno verujući da je ko zna kojim čudnim putevima za manje od jednog dana došlo do pojeftinjenja, a u stvari je već tada trebalo da mi bude jasno s kim imam posla. I tako, kupih ja novu Kordobu 10. decembra, koja je ovaj put bila nepunih 13 000 evra, jer sam imala i neke dodatke, a slupah se na auto-putu kod Starog Sela (na istom mestu na kome i ministar Jočić; njemu pas, meni zec) 28. decembra. U kolima su bili moja sestra (tri rebra slomljena), moj sestrić (bez povreda) i ja (takođe bez povreda). Trebalo bi da se tu priča završava, a u stvari ona tek počinje.
Toliko hvaljeni Porše zakazao je početak popravke kola tek za 4. februar. U međuvremenu sam ko zna koliko puta išla u Delta Đenerali, pa u Porše lizing, pa opet u Porše... Šetali su me od jednog do drugog, da sve prikupim, sama odradim... što mi u tom momentu nije smetalo, jer sam želela da se sve što pre završi. Ali sada, kad uveliko protiče četvrti mesec od nesreće, a ja i dalje nemam ni kola niti su mi vratili pare, niti me o bilo čemu obaveštavaju, mislim da je i to trebalo sve da urade sami. Ako već plaćate da biste se zaštitili šetkanja od jednog do drugog, onda takvu uslugu treba i da dobijete. U Poršeu je slučaj preuzeo momak po imenu Igor Stevanović, savršeno nasmejan i pristojan. Čak je u nekoliko navrata i zvao da me obavesti šta se dešava, tj. da se ne dešava ništa. Ali, hvala mu, bar je ostavljao utisak da se trudi. Zatim je slučaj preuzeo Dragan Sitarica koji me je uputio na Porše lizing i obavestio me da čeka izveštaje od Delta Đeneralija. U Poršeu lizing bila sam upućena na Marija Marjanovića koji mi je uvek naširoko i nadugačko objašnjavao šta se dešava, kako će da prodaju olupinu, pa će ovo, pa će ono, ali uvek sam ja njega zvala. Njegov glavni argument je da Porše i Porše lizing nisu ista firma, a od njega sam imala priliku i da čujem da nikako ne mogu da dobijem nova kola, a da dve rate koje sam dala kad sam bila bez kola, jednostavno ne mogu da mi se vrate, iako nije trebalo ni da ih uplaćujem. Niko me nije obavestio, a sad nemaju nameru da vrate ono što nije njihovo, tzv. taknuto-maknuto, već će mi biti vraćen samo depozit. O mom slučaju bi „eventualno mogao da razgovara sa direktorom, ali je on sad toliko zauzet, a i možete da pretpostavite kakav je njegov odgovor“. Pitam se šta bi bilo da ja toliko kasnim sa uplatama, kolika bi mi kamata bila, da li bi mi oduzeli vozilo, vadili oči čarne, stavili me na stub srama...? Da ne zaboravim, Mario je uvek savršeno nasmejan, ali je ipak jedan od retkih koji zna o čemu govori, mada očigledno opravdava krađu. Krajem marta, kad je prošlo puna tri meseca, dobila sam od Poršea cirkularno pismo, kao i svi koji nažalost imaju posla s njima, da mogu da dobijem zamensko vozilo ukoliko su mi kola na servisu duže od dva dana, pa mi čak priznaju i troškove taksija do 40 evra! Nemam komentar. Kladim se da su oni koji to pišu takođe savršeno nasmejani.
Ali, sve to nije ništa prema Delta Đeneraliju, mada deluje da od Poršea nema veće katastrofe. Sva dokumenta sam im dostavila 3. januara, a izveštaj iz policije u februaru, kad sam ga i sama dobila. Međutim, oni vas nikada i ni za šta ne zovu, ni o čemu vas ne obaveštavaju, a kad vi okrenete telefon, onda ne mogu da nađu ugovor nekad po imenu, nekad po broju, nekad ni po registarskim tablicama kola, a i kad ga nađu, onda obavezno nešto nedostaje. Sva ta deca koja su se javljala na telefon, delovala su kao da su ih pokupili s žurke i postavili da rade, u hodu ih učeći šta je to osiguranje kola, kako da sklope fasciklu i, naravno, da budu nasmejani kad razgovaraju sa klijentima. Savršeno su nasmejani (to su jedino savladali kako treba)i savršeno nesposobni - uvek krećete iz početka, kao da ste se slupali juče. Posle više od tri meseca, kad sam u Delta Đenerali otišla po 3876. put i odlučno zatražila da razgovaram samo sa šefom i saznam da li se išta pomaklo sa mesta, prvi put sam u toj kući naletela na nekog ko bar zna da radi u osiguranju, a i o osiguranju ponešto zna. Bio je to Rade Đorđević koji mi se makar izvinio (nasmejan, naravno) i odmah sutradan me nazvao i rekao da su svu dokumentaciju, kao i novac, prosledili Poršeu. Tek tada, ali nezvanično, saznala sam da kola ne mogu da se poprave i da je proglašena totalna šteta. Do tada su svi sumnjali, govorili da je to skoro sigurno, ali niko nije garantovao. Sad je bilo konačno i potvrđeno, samim tim što je Delta Đenerali uplatio sumu za totalnu štetu. Naravno, i ja sam do tada plaćala rate, sve očekujući da će se naći neko rešenje - ili popravka ili nova kola.
Mislite da se od tog dana desilo nešto? Nikako. Razmišljam koga sad da zovem, da li da im ostavim još jedno dve nedelje (u mom slučaju to je tek sitnica), da li da počnem da skupljam račune od taksija, da li da ih tužim i za neposlovnost i za duševnu bol i za pare, da li da im uračunam i kamatu ili da jednostavno i dalje budem ovca koju su dobro ošišali i koja je za to platila školarinu. Ako ništa drugo, bar ostali ne moraju da ponavljaju moje greške.
epilog: Ovo pismo je pisano krajem aprila i poslato na adresu najstarijeg srpskog dnevnika. Naravno, nije objavljeno. Pisac ovih redova je uz pomoć advokata uspeo nešto kasnije da povrati svoj novac, ali neka ostane zabeleženo da je čak i tada druga strana pokušala da izigra zakon.
Obznanili nasdvoje u 10. lipanj 2008 1:25:48 | 1 komentara
HOP-HOP!
Sinoć smo se nasdvoje vratili sa kratkog, ali dozlaboga krivudavog puta s Tare. Kud smo mi sve bili i čime smo se sve vozili to sam bog zna! Izmenjasmo prevozna sredstva ko Lepa Brena u Hajde da se volimo, samo što nismo vozili avion. Ali da smo leteli, leteli smo!
Naše putovanje je počelo ispred zgrade Politike gde sam se, natovarena uglavnom stvarima koje mi neće biti potrebne, sastala sa praktičnijom polovinom nasdvoje koja je ponela tačno ono što joj treba plus šmekerske naočare za sunce. Plan nam je bio da se busom prebacimo do Kragujevca, gde je bilo zborište ekipe s kojom ćemo, dan kasnije, ići na rafting Tarom. Udobno zavaljeni u zadnjem delu busa, bratski smo delili 1 giga muzike spakovanih na Džonijev mp3 i filozofiju Žike Pavlovića. Razbudila nas je kišica i kratka šetnja do kuće u Kragujevcu gde se jasno videlo ko je veštiji kuvar a ko levo smetalo u kuhinji. Uspeli smo da prokljuvimo kako radi automat za ukucavanje cena povrća u kragujevačkom maxiju i pobedinčki izašli sa rumenom baburom od koje je, uprkos jednom jajetu uljezu koje je razbila ćoravija polovina nasdvoje, nastala najslađa kajgana koju sam ikad jela. Za recept se obratiti ovom što piše muzičke recenzije čim se dokopa kompa. Zvezda te večeri bila je kruškovača, trofej koji sam osvojila u tvrdoglavoj potrazi za dobrom rakijom. Tek jedan prst ovog malja u tečnom obliku bio je dovoljan da je odložimo za slučaj da se s raftinga vratimo sa ljutim ranama koje treba zaceljivati. U Kragujevcu se inače gradi novi ogromni Market koji za sada deluje kao ogromna crna NLO stanica koju grade nevidljivi ljudi što velikim crnim pločama prekrivaju grafite tipa: Kosovo je Srbija. Knjižara oko koje se vodila borba izgleda je pala i o tome se uopšte više ne govori.
Do Šćepan Polja, mestašca na granici između Bosne i Crne Gore dovezle su nas Nišlije, simpatični par koji voli medena srca i džez i latino muziku (mp3 je tu dobro došao). Njih dvoje, plus nasdvoje, ostavilo je mesta da se ubaci još jedan Beograđanin koji studira pravo u Kragujevcu i čija mama radi u fabrici slatkiša. Muzički potkovanija polovina nasdvoje imala je priliku da položi test poznavanja niške muzičke scene, a ja sam pokupila par tračeva o nekim Nišlijama koje znam iz sajber prostora. Čule su se tu i zanimljive životne priče i saveti o putovanjima, a Nišlijki se jako svidela Santogold.
Meni se sad čini da smo putovali do Šćepan Polja godinama, ali su prizori oko nas povremeno bili toliko lepi, da mi dobar deo puta ni gužva, ni vrućina nisu smetale. Mislim da mi je ipak najlepši deo kroz koji smo prošli onaj oko Zlatibora. Obožavam zelenu boju u prirodi i nikad ne mogu dovoljno da se načudim koliko nijansi ove boje može da se nađe u samo jednom kilometru krajolika. Prošli smo i kroz rodni kraj Miroslava Ilića, Mrčajevce, za koji polovina nasdvoje što je imala prilike da se sretne sa ovim velikanom tvrdi da je bogat kraj. Najdraže stajalište mi je bilo u Višegradu, gde sam pojela sladoled (od jagode, razume se!), uz zvuke kompilacije bosanskog popa što su se razlegali baštom ispred prilično dobrog hotela Višegrad. Konobari su bili pomalo suzdržani i smoreni, al je moglo da se plati u dinarima i ronhil nije imao onu gadnu umrlicu na sebi. Nasdvoje smo stigli da se prošetamo mostom Mehmeda Paše Sokolovića, prisećajući se delova iz «Na Drini ćuprije». Naslonjeni preko moćne i tople ograde i zagledani u baš čistu, zelenkastu Drinu, zaključili smo da je Andrićev roman apsolutno nenadjebivo delo. Zahvaljujući vođi puta, a vozili smo se u svadbenoj koloni od troja kola, nismo potrefili skretnicu, pa smo tako obišli i Rogaticu, a zamalo i Sarajevo. U Rogatici nas je jedna dobra lokalna duša uputila da se vratimo nazad (jedno 45 minuta vožnje). Kasnije smo saznali da je upravo u tom mestu bilo najgore ratno razaranje. Tragovi rata nisu preterano vidljivi kada se samo prozuji kolima, ali na ulazu u Višegrad, primetila sam da je većina kuća u izgradnji. Na nekim od kuća kraj krojih smo prolazili, još uvek se vide tragovi šrapnela, a mnoge od njih su na prodaju.
U jednom trenutku, kada se već smrklo, a mi nikako da dođemo do te granice, krivudajući putem koji je bio toliko uzan da automobili iz suprotnih pravaca nisu mogli da se mimoiđu ako jedan ne pristane uz samu ivicu s koje su se, u podnožju, nazirala svetla nečega što sam se svaki put nadala da bi mogao biti naš kamp. Na tom su se puteljku, ugraviranom u gorostasne planinčine koje su sad, sa noćnim nebom pravile utisak da se nalazimo na dnu kakvog velikog bosanskog lonca, guzili i ogromni putnički autobusi i sve vreme sam se pitala kako ćemo dođavola da se mimoiđemo sa njima. Ali Nišlija koji nas je vozio, ostavio je utisak samouverenog i tihog vozača koji ne divlja po putu i ume da proceni trenutak za preticanje. Jedino što je svima u kolima već je bilo prigustilo, što od višesatnog sedenja, što od gladi, krivina i teskobe, pa smo počeli da se pitamo da li je moguće da nije postojao neki kraći put do Šćepan Polja. Zamišljala sam toplu večeru koja će da zalije indijski orah kojim smo pokušali da zavaramo želudac.
Dokopasmo se tog restorana kraj reke u kom ćemo jesti i naredna dva dana, kako se ispostavilo, uglavnom varijacije kuvanog krompira i junećeg i telećeg mesa. Meni nije preterano smetalo, jer sam bila gladna, al se dosta ljudi žalilo na hranu. Par metara dalje od restorana, onako zgrčeni od hladnoće, ugrejali smo se šljivovicom sa tri muzikanta što su svirali pesme Miroslava Ilića (Devojka iz grada me baš obradovala) za svadbarski raspoloženu ekipu o kojoj smo nagađali dal' su biznismeni avanturističkog duha ili isto rafting ekipa. Nakon druge čašice šljivovice, ušuškana u par slojeva odeće, gledajući na mračnu Taru ispod nas, u glavi je krenuo da mi se odvijao scenario o slešeru na raftingu. Do nas za stolom su sedeli neki Kragujevčani, uglavnom parovi. Po zimskim jaknama se videlo da su se dobro obavestili o vremenskim prilikama na reci, ali su, po tome kako je svaki delija prigrlio svoju bolju polovinu, pijuckajući tek toliko da mu se otvori apetit, videlo da ispod tih perina čuče idealne žrtve za moj horor. Dovoljno spremni da neko vreme mogu da se odupiru ubici s Tare, ali isuviše nežni i oslonjeni na logiku i savete sa sajtova tipa tararafting.co.yu da bi preživeli mrak crnogorskih vrleti. Sa likom koji je sedeo preko puta mene, a kome se moja ideja o hororu na raftingu svidela, nagađala sam ko bi od njih prvi zaginuo, a ko bi se izvukao. Par na koji sam pikirala da će prvi da zagine (momak je bio najkrupniji u ekipi, ali izvajan po teretanama i sa fensi cvikerima, a devojka se odviše oslanjala na njega) naposletku nas je povezao do bungalova i to tako što sam im se maltene bacila pod točkove kad sam videla da ćemo, po onom mraku, bauljati četri kilometra do prenoćišta. Jedino sam se oko ubice zajebala, jer se ispostavilo da je skiper ipak najbolji u celoj priči, a da je ubica kuvar. Dok sam se grejala uz vatricu, prišao mi je žilav, prosed čovek koji na sebi ima gram mesa, dok su sve ostalo mišići i vene (plus tetovaža). Preplanulo, smireno lice, spram plamena vatre delovalo je skoro kao lice nekakvog indijanskog poglavice ili gurua raftinga. Reče mi da je on trener crnogorske reprezentacije u raftingu, da je trebalo bolje da se obučem i da ga slobodno pitam šta god da me zanima. Predusretljiv lik, gorštak i domaćin u jednom, spreman da priča o svom poslu i o životu na Tari, o klimi, o kampu i da posavetuje o svemu što je potrebno da se čitav domogneš obale. Odmah mi se svideo i baš sam se obradovala kada sam, sutradan, udobno utegnuta u ronilačko odelo i prsluk za spasavanjem, uzbuđeno gacajući po hladnoj Tari i boreći se sa strujom, videla da je upravo on skiper našeg čamca. Ovu predusretljivost i spremnost da se daju saveti u kojoj ima i nekog domaćinskog zadovoljstva i ponosa (da se poduči gradska ekipa, nenavikla na ćudi Tare), primetila sam još par puta tokom našeg izleta. Skiperi ti prilaze sa osmehom i savetuju da nogavice kostima prebaciš preko gumenih čizama, da zategneš prsluk da bi ti što manje upadala voda i slične korisne savete.
Kad smo se sutradan konačno, nakon još jednog truckanja preko planinskog puta, svi do jednog u istim ronilačkim odelima poređani u kombiju, vozili do startne pozicije na Tari, uzbuđenje je u meni raslo i samo sam se nadala da me neće, kao cvikeraša i žensku slabotinju staviti da turistički čučim u čamcu dok ostali veslaju. Bila sam spremna da se borim za svoje veslo.
Na obali se neki već potrpali u svoje čamce, a bilo ih je sigurno desetak. Mislim da je naš čamac bio poseban, iz više razloga: u njemu su bili sve parovi (skiper se našalio da je to test za naše veze, jer će se sad videti koliko možemo jedni na druge da se oslonimo), jer je u njemu bilo najviše žena i jer je to možda jedini čamac u kom su baš svi veslali. Spuštanje niz Taru je doživljaj za koji nisam sigurna da imam reči, a nisam ih imala ni u čamcu, u kom sam, kad god bi naišao jedan od brzaka, vrištala i smejala se od uzbuđenja. Najbolji je taj prvi brzak, kada te napusti i onaj prvi strah, ako si ga imao, kada osetiš da su ti noge dobro pričvršćene malim sajlama za dno čamca i da si neodvojivi deo dobro uravnoteženog spleta gume, drugih veslača i reke. Osetiš kako se potpuno prepuštaš, voda te obliva sa svih strana, a neka radost što letiš u dnu kanjona, celog te obuzme. Evo, ja ne pamtim kad sam poslednji put osetila toliku radost. Svi u čamcu se smeju, vrište, a skiper otpozadi nas bodri i viče: Desna strana jače! Delovi u kojima se reka primiri, takođe pružaju lep doživljaj. Kad sediš toliko blizu mirnoj vodi, umočiš ruku, a kad se osvrneš, vidiš mokre i nekako izmenjene saputnike, ozarene, preporođene, uokvirene stenjem, malim vodopadima i nebom što se sve vreme kanilo da pusti kišu na nas. U jednom trenutku je malo i padala, ali do tad si već sav mokar i navikao da je svuda oko tebe voda, da ti uopšte ne smeta. Pristajali smo par puta uz reku i čučali ko gušteri po stenju uvlačeći dimove pomalo vlažnih cigareta uštekanih po džepovima prsluka za spasavanje. Ko neki Indijanci, verali smo se po stenju da razmenimo utiske sa susednim ekipama. U jednoj od njih, bio je dekica od nekih osamdeset godina, sa cvikerima kao teglama, ali očigledno i dalje spreman da se upusti u avanturu. Pilo se pivo, ali je meni, uz cigaretu, prijala i voda iz Tare. Skiper nam je, na jednoj pauzi, onako okružen stenjem kao neki poglavica, ispričao kako je raftingom počeo da se bavi zbog šverca cigareta. Njegova veština nastala je iz nužde, a formirala ga je, kao plivača, geografija u kojoj je ponikao. Naučio je da pliva sam, a izveštio se bacajući se u brzake za odbeglim paklama cigareta. Onako prirodno, kao što pričaju Andrićevi junaci kad se na trenutak zaustave da sa putnikom i prolaznikom podele svoja iskustva, ispričao je kako je sama ideja o raftingu nastala iz dosade. Ono što bi zaradio od šverca, obično bi propio, pa mu je palo na pamet kako bi mogao da od svoje veštine napravi akciju ovog tipa. I tako je postao skiper i trener. Svideo mi se ovaj čovek, svidela mi se njegova neusiljena priča o tome kako je dospeo tu gde je, i to što svojim iskustvima ne pridaje nikakvu važnost. Priča o njima kao o najprirodnijim stvarima koje su mu se desile, nesvestan da je njegov život bukvalno priča za koju bi mnogi urbani fensi umetnici svoje dupe prodali da mogu da je smisle dok dane provode po kafićima, razglabajući o tome o čemu bi moglo da se radi u njihovom filmu ili romanu. I dalje nisam baš mogla da shvatim dinamiku života ovih ljudi što rade u kampu Soko, ili u kafanama uz reku u kojima smo jeli. Okolo nismo videli puno kuća, niti prodavnica. Obrađuju zemlju, ali očigledno im to nije glavni posao. Bungalovi su vlasništvo porodice koja živi u kući iznad. Kažu da im ljudi dolaze preko cele godine (postoji i zimski rafting!), ali da je reka najbrža i najbolja za rafting u aprilu, kada ima trenutaka u kojima čamac, kako kažu, bukvalno leti.
Timski duh nas je posebno uhvatio u samom finišu, kada smo, glasno dajući ritam jedni drugima, zapeli da veslamo i prestignemo dva čamca ispred nas. Naučili smo ponešto o veslanju, ili bar mislim da jesmo. Skiper nas je bodrio da ne ulažemo veliku snagu i da pravi veslači veslaju gornjim delom tela, iz mišića ramena, ne sileći veslo. Sva briga oko toga gde ćemo se istuširati nakon splavarenja, šta ćemo jesti, ko će nas odvesti, potpuno je nestala. Doživljaj na reci me toliko ispunio da mi je sve posle toga bilo potaman. Popodne je padala kišica, a većina ljudi je otišla da drema, pa sam se ja uputila da vidim kuda vodi put iznad bungalova. Došla sam do manastira (čije sam ime sad zaboravila), u koji mi se nije preterano svraćalo, ali sam zato, par metara iznad manastira i groblja koje se nalazi iza njegovih zidina, pronašla možda najlepše mesto na celom putu. Put na tom mestu prestaje i rastače se u nekakve kozje stazice što mile i gube se uzbrdo, u šumi. Na mestu gde put prestaje, postavljena je jedna klupa, uz samu strmu stenu. Odatle se pruža pogled na ogromne planinske vence i, u podnožju, dobar deo toka Tare, autoput koji vijuga i kampove raspoređene u udolini. Nisam videla kanjon Kolorada, ali se kladim da nije lepši od ove slike. Jedno vreme sam se u sebi živcirala što nemam aparat da slikam, ali mi je ovde bilo dovoljno da stojim na kišici sama i pustim da mi se pogled izgubi u tolikom prostoru i tišini.
Povratak je bio nekako brži. Da li što sam dobar deo puta prespavala, ili što smo brže vozili i kraće se zadržavali na stajalištima. Ipak, i na povratku smo pokupili još jedan medaljon. Par iz Niša nas je odveo na Mokru Goru gde smo se zadržali u restoranu na železničkoj stanici sa koje polazi voz ćira. Ovo mesto liči na oživljenu maketu. Sve je u njemu toliko slatko napravljeno: drveni mostići i fontane, konačišta, pa i taj ćira u koji se u tom trenutku ukrcala nekakva penzionerska tura. Jedino što je razbilo tu iluziju makete i podsetilo me da smo ipak u hardcore užičkom kraju bila je ogromna lepinja sa pretopom i kajmakom što ju je za dobar zalogaj uvek spremnoj polovini nasdvoje donela kršna kelnerica nalik Branki Sovrlić koja se sredila i otvorila svoj biznis. Opučila je kiša, pa smo tako sedeli kao u nekakvom akvarijumu, udobno šćućureni među ljudima koji su cirkulisali od biletarnice, do restorana. Nišlije su nam nahvalile Zlatibor, a bili su tamo na odmoru. To ostaje zabeleženo da se iskusi.
E, da, u Kragujevcu smo imali jednu nadrealnu epizodu. Upadosmo u još jednu domaćinsku kuću u kojoj se gledalo Evropsko prvenstvo i gde smo rado prihvatili salatu koje sam se ja bila baš uželela. A, u toku su bile pripreme za proslavu godišnjice mature u kragujevačkoj gimnaziji. Uz priče iz školskih klupa koje su me nasmejale, iako nisam znala većinu školskih šmizli, darkerki, profesora i ostalih koji su tamo spomenuti, bila mi je zanimljiva i opet je moja glava krenula da pravi beleške za priče i scenarija.
Vratismo se u Beograd, u prilično punom busu, prljavi, sa torbama koje su nekako uvek teže kad se vraćaš. Noge su me malo bolele pri hodu, kao da mi je neko ponovo dodao tu silu trenja koje je na par dana nestalo dok smo se vozili čamcima, gacali po vodi i izigravali gerilce u otvorenom gepeku ko zna čijeg kombija (jer, nekako se uspostavio taj prećutni dogovor da svi treba da se prevezu sa jedne tačke na drugu i da za svakog mora da bude mesta, pa smo se vozili više puta sa ljudima koje ne znamo, ali koji bi nas uvek posle pitali da li nam je bilo dobro i pomagali nam da izađemo).
Zlatibor ostade da se dovikuje sa Tarom, a mi smo se vratili u komadu. Sva sreća, pa od nasdvoje nije bila kajgana. Rebeka Vest bi tu primetila još gomilu stvari, ali ja sam najviše od svega zapamtila radost letećeg cvikeraša koji sa veslom nasrće na brzake.
Obznanili nasdvoje u 9. lipanj 2008 16:16:59 | 2 komentara
Indian Jewelry - Free Gold! (We Are Free)
Šta god da se pročita o drugoj dugosvirajućoj seansi grupe Indian Jewelry, nije potpuno tačno. Nije da se ljudi ne trude da opišu to što oni sviraju, već zato što se čini da je to nemoguća misija.
Izdrogirani, istripovani, dezorijentisani i zajebani pozdrav iz univerzuma podsvesti? Nojz, kraut, freak-folk, psihedelija, akustika, rege? Bezveze, solidno, odlično? Velvet Underground, Suicide, Underworld?
Na ova pitanja nema konkretnih odgovora. I jeste i nije. I mož' da bude i ne mora da znači. To je super kod ovog "zlata za džabaka" - ne daje gotova rešenja, već nudi mogućnosti. I posle više desetina slušanja, svaki put zvuči drugačije. Služi kao uspavanka za stanje svesti koje se označava tankom linijom između sna i jave. Granični slučaj za svet bez granica.
Debeli zidovi klaustrofobije u Temporary Famine Ship potcrtani su izafektiranim efektima na jeftinom sintiju. S druge strane, izvorski čista - anđeoska Everyday ne traži druge komentare osim - prelepo. Hello Africa je već klasično zakucavanje, nojz-rege? Đavo će ga znati.
Možda je ova ploča nonsens bez presedana, možda vizionarski poduhvat, meni prija. Možda su članovi grupe samo napravili zvučni podsetnik da za jedno 20 godina vide šta su radili i gde su bili, ako se uopšte ikad vrate s Putovanja.
Obznanili nasdvoje u 9. lipanj 2008 2:28:49 | 0 komentara
Dan Friel - Ghost Town (Important)
Ne biram prijatelje po tome šta slušaju. Nemam ni neka baš bliska prijateljstva koja su izgrađena na temelju sličnih muzičkih afiniteta. To mi daje slobodu da muziku manje-više otkrivam sam, nesputan tuđim ukusima. Sam čin slušanja shvatam vrlo lično - krajnje individualistički.
Avaj, ljudi znaju da slušam mnogo muzike pa me često zamole da im nešto narežem (ima i drugih primera, kad se sam nudim ljudima da im oplemenim život prijatnim tonovima). Ja se u 99 % slučajeva zajebem pa im snimim ono što se meni sviđa, a to ume da bude teskobno iskustvo za nenaviknute uši. Jebiga, nešto super zvuči kad si nasamo, a u društvu to nema šanse da bude voljeno.
Onda, konvencije. Neki ljudi se učaure u jedan žanr i ne izlaze iz okvira koje su sami sebi nametnuli. Nemam ništa protiv, samo što ja nisam od te fele - neću da kažem zatucan, ali nije i da nije. Ja se slažem s onom pričom da postoje samo dve vrste muzike: dobra i loša. Svejedno, ne volim s ljudima nešto preterano da pričam o muzici. Kad malo bolje razmislim, ne volim da pričam s njima nešto preterano uopšte, jer je to uglavnom gubljenje vremena.
Dok ima albuma kao što je Ghost Town, solo prvenac Dana Friela, člana njujorške nojz trojke Parts & Labor, priča nije ni potrebna. Eto, meni ovaj album zakiva koliko je dobar, a možda će se cele dve osobe koje poznajem složiti sa mnom u toj oceni. Većina čuje da je u pitanju nojz, posluša ispreskakano sa kursorom na onom winamp pravougaoniku 10 sekundi, i kaže kako možeš ovo da slušaš? Ovo je potpuno sranje!
I zato ne volim da pričam o muzici s mojim prijateljima.
Zato ću nastaviti da je slušam sam. Frielove genijalne kakofonične simfonije sastavljene od popaljivih warpovskih ritmova i distorzija kao osnove zvukova zubarskih bušilica, motornih testera i ostalih pomagala koje obilato koristi u skulpturisanju kompozicije, čine od ovog albuma tajni favorit za 2008. godinu, ploču čiji je glavni adut jedinstvena atmosfera - što je osobina svih velikih ploča. Kad bi me pitali da definišem ovo što Friel svira ne bih znao da kažem šta je. Ne brinem se, ionako me niko neće ni pitati.
Paradoks u svemu je što je ovaj zarazan album neviđena navlaka i kad ga preslušaš dva-tri puta, ruka sama krene na repeat. Lični favorit je savršena Buzzards, koja kao da je neka tamo Parts & Labor kompozicija u izvođenju nekog benda sa Marsa ili neke još udaljenije planete.
Beznadežno iščašen i neodoljivo zabavan, Dan Friel je sa Ghost Town, čini se bez nekog većeg napora, postavio domaći zadatak bendovima poput M83 ili Fuck Buttons...
Obznanili nasdvoje u 9. lipanj 2008 2:05:32 | 0 komentara
WITHIN THE HYPE vol. 2: Santogold (Downtown)
Ono što je započela M.I.A., nastavlja Santi White aka Santogold, nekadašnja pevačica ska benda Stiffed na svom istoimenom debiju. Radi se o oživljavanju tradicije, procesu u kome se iz prošlosti uzima ono dobro a zatim od toga stvara budućnost.
Poređenja su donekle umesna: M.I.A. i Santogold dele neke afinitete i saradnike poput Šrilankankinog bivšeg dečka, Brazilca Dipla. Obe transcendiraju granice žanrova. Obe se, u muzičkom smislu, inspirišu osamdesetim godinama prošlog veka. Samo što se čini da je opseg koji svojim muziciranjem obuhvata Santogold širi od onog kojim se može podičiti njena poznatija koleginica.
Na debiju tamnopute pevačice ima svega: i nju vejva, i repa, i daba/regea i indi-roka, ali ono što je najvažnije je da ima dovoljno pesama sa hit potencijalom, kadrih da naprave ršum na svakom podijumu. Veliki plus su i odlični tekstovi iz kojih se stiče uvid u proživljenost stihova, što ne čudi jer je Santi rođena 1976. i svašta je prevalila preko svoje glave, ali se nije predala.
U prvoj pesmi L.E.S. Artistes, koja bi mogla da bude snimljena bilo kad od 1978. do danas, ali je snimljena sada, Santi se obračunava sa likovima koji umišljaju da se preko poze stiže do statusa umetnika. Davno nisam čuo jasnije artikulisano nepristajanje na mentalitet stada.
Sledi You'll Find A Way, po svemu sudeći klasik sa ovog, u godinama koje slede, klasičnog debija. Hitovi, poput Say Aha ili Lights Out, se nižu u prepoznatljivom eklektičkom maniru, zvuk i produkcija su odlični, a kako i ne bi, kad je na njima radilo dosta profesionalaca poput Switcha i već pomenutog Dipla.
Santi momentalno ovim albumom ulazi u red novih diva, jakih žena koje plene verom u svoje mogućnosti i imaju šta da kažu. Videćemo kako će izaći na kraj sa mašinerijom, tj. da li će uspeti da ne uprlja kolena. Do tada, Santogold je nova kraljica.
Obznanili nasdvoje u 5. lipanj 2008 15:19:11 | 0 komentara
WITHIN THE HYPE vol. 1: No Age - Nouns (Sub Pop)
Velika se larma digla oko pravog prvenca losanđeleskog dua No Age pod imenom Nouns. Svima se sviđaju, pljušte hvalospevi i visoke ocene u fensi-indi časopisima. Novi spasioci muzike, nova inspiracija za mladež željnu dobrog zvuka.
Naravno, pomislićete, lako je bendu iz LA da skrene pažnju na sebe, baš kao i nekom BG bendu. Problem je samo što BG nema ovakav bend pa da se za njega zauzmemo.
Mora se priznati: ovaj polusatni debi je izvanredan. Prijemčiva mešavina radova Dinosaur Jr. i Exploding Hearts sa povremenim izletima u psihedeličnije vode, Nouns je savršena indie kolekcija. Kratko trajanje samih pesama teraju slušaoca da se iznova vraća ovom albumu, a polet na njemu je sve smisleniji sa protokom vremena.
Taman toliko eksperimentalan da privuče zahtevnije glave, a opet maksimalno komunikativno nepretenciozan i pogodan da bude čak i ključan album za prevrat mlađih naraštaja, Nouns je svedočanstvo da uprkos svemu, pravoverna rok muzika ima budućnost. Pod uslovom da se manje filosofira a više svira. Jer upravo je to pokretački moto čitavog izraza.
Svedenost kao estetski kredo, energija kao identitet, moć kao logičan ishod. Fala Vam.
Obznanili nasdvoje u 5. lipanj 2008 14:41:02 | 0 komentara
Osećaj gospodina Dekstera za krv
«Thank you for good blood.»
Često kažemo: ne osećam se kao u svojoj koži. E, Dekster Morgan, glavni lik serije Dekster možda najbolje zna šta ovo tačno znači. Pčelica maja forenzičarskog tima u Odseku za krve delikte Policije Majamija, Dekster je oličenje ljubaznosti, ležernosti, obzirnosti i smirenosti. Pomalo gikovski izgled, savršeno ispeglana košulja i izbrijana brada, u jednoj ruci kutija sa krofnama za kolege (jedna čak i za radnicu iz arhive), dok je druga uvek slobodna da pridrži vrata lifta. Od Dextera ćete retko kada čuti da ne zna, da nije siguran, da ne može. Gotovo uvek deluje savršeno odmorno i spremno. Dok se ostali bude, Dekster se svako jutro iznova resetuje. Dok ostali odlaze na počinak, Dekster se povlači sa scene. Dok ostali doručkuju i večeraju, Dekster obnavlja energiju. Činjenica je da je Dekster toliko savršen u svom ispunjavanju društvenih obrazaca. On ih gleda kao veštine. Morao je da ih uči. Jer, Dekster koga svi vide, nije Dekster koji postoji. Košulja mora biti više ispeglana, jer je ona Deksterovo radno odelo. Kao i osmeh. Radno odelo za posao koji traje gotovo 24 sata dnevno. Biti neko drugi. Biti neprimećen. Sakriti pravog sebe.
Dekster je serija o serijskom ubici koji radi u Policiji i kamen je temeljac većine istraga o drugim ubistvima. Do sada sam pogledala prve dve sezone, a serija je premijerno prikazana 2006. godine. Uskoro bi trebalo da krene treća sezona. Teško je reći šta je po sredi. Naime, u ovoj seriji će uživati i oni koji vole da gledaju policijske serije, zatim serije o forenzičarima, horore, superherojske filmove, crne komedije, ali i psihološke drame. Jer, priča o serijskom ubici koji se trudi da ostane neprimećen tako što usvaja savršen pravilnik ponašanja u društvu i za sobom čisti tragove, zapravo je priča o prikrivanju pravog sebe u društvu, o dvostrukosti samog sebe i suočavanju sa svojim pravim identitetom. Dakle, nije toliko akcenat na ubistvima koliko na posmatranju Deksterove veštine da živi «normalan život».
Čitava prva sezona prožeta je Deksterovim flešbekovima na prošlost, sa akcentom na odnos sa očuhom, policajcem Harijem Morganom, ključnom osobom u Deksterovom životu, budući da je Hari jedini znao da bi Dekster radije ubio devojku nego je izveo na maturski bal. Hari je naučio Dekstera svemu što ga sada čini tako nepogrešivo normalnim. Da, uz pomoć jednog malog dogovora sa samim sobom, premosti taj jaz između istine o sebi i života u zajednici. Da umesto u psihijatrijskoj ustanovi ili zatvoru, završi na poverljivom i odgovornom mestu stručnjaka u Policiji. A, to pravilo glasi: neki ljudi zaslužuju da budu ubijeni. Jedino što je bitno je da Dekster počisti za sobom i ne zaboravi da se druži sa ljudima. Dok ne znaju ko je, sve je u savršenom redu. I red je postao Deksterova opsesija. Večito na oprezu, Dekster je postao socijalizovani monstrum kog od ostalih zločinaca, ubica, makroa, dilera drogom, razlikuje činjenica da zna razliku između nevine žrtve i onih koji zaslužuju da završe u luci Majamija.
U Deksterovoj fascinaciji za krvlju i posvećenosti mestu zločina kao tihom mestu na kom su ljudi, Deksteru toliko daleki, ostavili krvave tragove, ima ponešto od gospođice Smile i njenog osećaja za sneg. I Smila, poput Dekstera, odlazi na neku krajnju tačku, udaljava se od ljudi ne bi li ih prozrela. Posmatra ih kao dokaze u matematičkoj formuli. Paradoksalno, dešava se da vam ovakvi likovi postanu dragi. Jer, i Smila i Dekster tragaju za logikom kojom će, kao metadonima, ublažiti haos koji stvaraju ljudi oko njih. U tome ima nečeg plemenitog i jezivog u isto vreme. Ispostavlja se da oni imaju daleko više da kažu nego oni oko njih koji pričaju mnogo. Ispostavlja se da su njihove životne priče zajebanije, baš zato što do njih mora da se kopa.
Životi drugih ljudi za njih su tragovi u snegu ili tragovi u krvi. Mesto zločina, ograđeno trakom koja na trenutak zaustavlja haotični protok života, zamrzava ga pod mikroskop, zatvara u prostor čiste logike i sužava na jedinu nužnost- saznati šta se desilo, mesto je sa kog drugi beže ili ga posmatraju zaprepašćeno, fascinirano, kao da su se upravo probudili iz nekog sna. Za Dekstera i za Smilu, ovo su jedina mesta na kojima su apsolutno budni i jedini spremni da idu do kraja u potrazi za odgovorima.
Čitava potraga za ubicom iz hladnjače, kojom se bavi prva sezona serije, podvučena je negativom Deksterove intimne potrage za odgovorima o tome ko je, odakle je, kako je postao takav kakav je. Tamo gde ostali članovi policijskog tima vide dokaze koje ostavlja bolesni serijski ubica, Dekster vidi simbole i poruke, upućene samo njemu. I dok u zvaničnoj verziji održava odnose sa svojom devojkom, Rutom izigravajući brižnog očuha njenoj deci, najdublji odnos Dekster ostvaruje sa ubicom iz hladnjače. Dvanaest epizoda, gledalac prati razvoj ovog odnosa, kao arheološko iskopavanje pod savršeno mirnim i normalnim naseljem. I taj odnos nije samo uzbudljiv i škakljiv na nivou potrage za identitetom ubice, već ujedno i na nivou potrage za pravom Deksterovom biografijom. Ova dvosmernost istrage je novina koja seriju Dekster čini za sada najoriginalnijom i najuzbudljivijom policijskom, forenzičarskom, krimi serijom. U ovakvoj istrazi, sećanja na detinjstvo postaju dokazi koji se revidiraju u svetlu novih saznanja. Roditeljske pouke postaju krvavi tragovi, a čitav jedan život (Deksterov) postaje jedno veliko, komplikovano mesto zločina.
Dvostruki život glavnog junaka priziva u sećanje superherojske filmove, ali ih i problematizuje. Ako druge superheroje čine njihovi gedžeti, kostimi i pomoćnici, Deksterova superherojska priroda počiva na vaspitanju koje je primio od očuha. Dakle, ne dolazi ni do kakvog stilizovanog kvrca posle kog će junak izroniti iz vode kao noćni vitez, presvučen u kožu, sa munjama u očima i specijalnim veštinama. Pravila po kojima Dekster živi, po kojima se transformiše iz ubice «onih koji su to zaslužili» i vrednog radnika u Policiji sa ženom i decom i čistom košuljom i krofnama za kolege, nastajala su godinama i plod su očinske obuke. Roditeljska briga i staranje za dete, kao i funkcionalnost u društvu, na ovaj način otkrivaju svoju patološku, mračnu stranu odvikavanja od onoga što jesi. Kada Smila sa svojim ocem, uglednim diplomatom, ode na prijem, i pred nju iznesu kolače, on joj poručuje: «Posluži se onoliko puta koliko se nećeš stideti sebe». Smila uzima kolače više puta, proverava sama sa sobom i ponavlja: «Još uvek se ne stidim». Sve dok otac ne skloni činiju.
U Deksteru je sa superherojskog tripa rasparan skaj da se pokaže krvavi epiderm dvostrukog identiteta. Socijalizacija, prikazana kroz niz epizoda iz Deksterovog detinjstva, nije nikakva fantastika. Koliko puta ljudi traže savete, što od prijatelja, roditelja, psihijatara ili pisaca bestselera popularne psihologije: kako da zajebete šefa, kako da je osvojite, kako da ga razumete... Izvesna pravila postoje. U Deksteru su dovedena do svoje krajnje tačke, samim tim što je ovaj junak, da bi nastavio da postoji među ljudima, umesto da završi na električnoj stolici, morao dobro da zagreje stolicu (onu iz Paklene pomorandže) i nauči kako da se ponaša. Gledano Deksterovim očima, život je skup pravila, a mesta za grešku nema. Rezultat obuke je, Deksterovim rečima: He taught me how to cover my tracks. I'm a very neat monster.
Deksterova sećanja na detinjstvo u kući Harija Morgana, i odnos sa očuhom, generišu ono memljivo podrumsko mesto osvetljeno samo mesijanskom figurom oca, u jednom od dražih mi horora, filmu "Slabost" Bilija Pakstona.
Kontrapod Deksteru je njegova sestra Debra, inače, moj omiljeni lik u seriji. Tamo gde Dekster mora da zaviri u Harijev kodeks kako bi se podsetio šta treba da radi, Debra jednostavno govori ono što oseća i misli. Ova muškobanjasta žgoljavica sa ambicijom da postane najjači detektiv u Majamiju i šire, sa nizom neuspelih veza i pogrešnih procena i naivnim, još uvek ne prevaziđenim divljenjem za savez koji su imali Dekster i Morgan, a iz kog je ona bila isključena, pleni svojom neumornom potrebom da dopre do Dekstera. U njenoj dosadnoj istrajnosti da, kao brat i sestra («jer ti si jedino što imam na svetu»), zajedno večeraju i otvore se jedno drugom, ima nečeg utešnog u hladnom i zaista sjebanom Deksterovom postojanju. I sam Dekster u jednom trenutku kaže: She's the only person in the world who loves me. I think that's nice. I don't have feelings about anything, but if I could have feelings at all, I'd have them for Deb.
Gotovo svi junaci koji se muvaju u Deksterovom svetu, beskrajno su zanimljivi i živi i nijedan nije protraćen u cilju pravljenja kvoruma večito alarmirane policijske ekipe. Tako je načelnica Odseka za krvne delikte, Marija Laguerta, fenomenalan profil savremene žene koja pokušava da sačuva svoj autoritet u muškom poslu. Mariju mrzite i volite na mahove, sve dok ne skapirate koliko joj je jebeno teško i koliko je samosavladavanja morala da podnese ne bi li se održala na mestu na kom je. Oličenje nežnosti i obećanje «normalnog života» je Ruta, Deksterova devojka za koju kaže da ju je odabrao, jer je oštećena kao i on. Zanimljivo je gledati kako se ova krhka ženica, u prvim epizodama isprepadana od svakog šuma u dvorištu kuće, unapred zastrašena od dana kada će iz zatvora izaći njen bivši muž siledžija, spremna da okrene Dekstera svaki put kada ne može da upali auto, tokom serije transformiše u jaku i odlučnu ženu koju sve više volite. U drugoj sezoni, plavokosa Ruta dobija svoj kontrapod u liku crnokose Lejle, konceptualne umetnice i piromanke iz Londona koja tvdri da razume Deksterovu mračnu stranu. Rastrzan između njih dve, u ovih nekoliko epizoda, Dekster po prvi put zaista gubi kontrolu nad svojim životom.
Pored Masuke, večito napaljenog forenzičara koji prosipa lascivne viceve, jedan od simpatičnijih «malih likova» svakako je Anđelo Batista, detektiv čistog srca koji dobar deo serije pokušava da povrati suprugu koju je prevario. Možda najpošteniji u ekipi, pa otuda i najpodložniji greškama, Batista je oldschool policajac koji, što bi se reklo, pati u sebi (I'm gonna tell it to a bottle of scotch). Tihi očaj ovog ocvalog šmekera, prekriven je već pomalo izanđalim sakoima Dona Džonsona koji jedini u seriji u sećanje prizivaju Poroke Majamija, policijske serije koja se davnih osamdesetih odvijala na istom ovom mestu.
Egzotika Poroka Majamija, aplikacije palmi na košuljama i pomalo kičerasti glamur, opstali su u Deksteru u svom izmenjenom obliku. Makar kroz latino muziku kojom serija obiluje (fenomenalna špica!), ali su ti kišobrančići u koktelima nekako pokisli i crnohumorno nahereni.
Crni humor je jedan od jačih aduta Dekstera. Gotovo svi Deksterovi monolozi, u kojima se otkriva pogled autsajdera na uzavreli haos tuđih života i emocija, beskrajno su duhoviti i prepuni istinitih zapažanja. Tako svaka epizoda počinje duhovitim Deksterovim mrsomuđenjem dnevničkog tipa u kojima je, neštedimice spreman da po ko zna koji put povuče crtu između sebe i drugih ljudi. U jednoj od epizoda, posmatrajući ljude u kostimima za Noć veštica, Dexter primećuje: Ljudi misle da je zanimljivo pretvarati se da si čudovište, a ja sam proveo ceo život pretvarajući se da nisam.
Tokom čitave serije, provlače se deca kao svedoci zločina. Deca pronađena u lokvama krvi, deca koja gledaju kako im roditelje odvoze sa maskama za kiseonik na licu, deca koju policijske i ekipe hitne pomoće odnose sa mesta zločina pokrivajući im oči. Ovaj motiv nije slučajno provučen, jer je cela priča o Deksteru zapravo krenula od takve jedne scene, na dokovima luke Majamija, kada je u lokvi krvi pronađen mali Dekster.
Obznanili nasdvoje u 4. lipanj 2008 14:32:19 | 2 komentara
REFRACT 2008.
foto: S. Milojković
"Rov kod novog parkinga" na Kališu bio je ove godine mesto okupljanja svih zainteresovanih za nove muzičke tendencije u Evropi. I uprkos određenoj dozi skepse, uopšte nije razočarao - naprotiv: bio je sjajan!
Krenimo redom. Prvo veče, bolja i lepša polovina i ja, smo se kao pravi štreberi pojavili na Kališu ranije pa pošto nije bilo nešto puno ljudi, pojeli smo i sladoled (pre toga popili u Knezu po jedan next sok, čiji je vlasnik Koka Kola). Na kraju smo, uprkos malom broju ljudi ušli, taman pred početak nastupa skopskih Bernays Propaganda. Izbrojao sam 18 ljudi, sve je slutilo na katastrofu.
Skopljaci imaju pevačicu sa đozlucima i tri drugara na bazičnom rok instrumentarijumu. Gitarista je dosta slušao GOF & Fugazi, pa sama besprekorno uvežbana svirka, na odličnom ozvučenju, ode i putem Franza Ferdinanda. A zna se da je Franju ubila ruka pravednika :) Šalu na stranu, u pitanju je odličan bend sa tekstovima na makedonskom, koji pomalo razumem, ali je zbog upeglanosti svirke benda koji ime duguje ocu Public Relationsa, meni taj jezik u subotu povremeno zvučao kao slovenački.
Simpatična pevačica je između pesama pričala o čemu koja pesma govori, te smo doznali da Bernays Propaganda promovišu stare pank/hc ideale: ne vole japije, ne razumeju homofobiju i ne jedu meso. Sve je to divno i krasno, ali u tome nema ničeg novog plus što je svirka daleko od tih zlokobnih žanrovskih odrednica i sigurno bi veoma prijala nekoj maloletnoj pentagonskoj levičarki sa Petlovog Brda u PMS-u. Gitarista koji stvarno dobro praši svoj instrument izbrojao je 31 osobu u publici, a u prvom redu su stajali članovi nekih gradskih hc bendova, i zamislite, svi su nosili isti model patika. Kasnije sam video da su Skopljaci vratili tim korovcima činelu, i to je bilo baš lepo. Sve u svemu korektan nastup, ali ništa više od toga.
Iza imena Piece of Shh... krije se jedan od likova iz BGYSS i on nam je priredio odličan set sastavljen od old school hip hopa, electra, dubstepa i avangardnijih elektronskih formi. Prženje je bilo bez milosti, a kvalitet miksa i samog izbora na zavidnom nivou. Lik je đuskao sve vreme iza lap topa ili čega već, nije se dobro videlo, ali se sve Odlično čulo. Žena mi je posle priznala da je nju povremeno smarala mjuza ali opšte je mesto da nju veseli njanjava zika.
Ali! Da ne ostanemo robovi predrasuda i trpamo bez milosti drage ljude u usko određene fioke pobrinuli su se Dub Pistols, jedan veoma drag bend iz mladosti. Publika je već pristigla u dobrom broju i bilo je dosta poznatih lica - kao da sam se našao u vremeplovu kad sam bio mlad, zelen i naložen na evropske vrednosti.
Ako bi glave iz EU želele da predoče građanima Srbije prednosti života u toj zajednici trebalo bi da o svom trošku povremeno na Marakani organizuju ovakve koncerte. Šest likova na bini, noge neprestano u vazduhu, potpuna pometnja, publika zblanuta. Dub Pistols su gradskim likovima pokazali šta zapravo označava reč "kul". Nije to nikakva poza, niti "emitovanje pozitivne energije", to je vulkan dobrog raspoloženja čiji je koren u srdačnosti i ispunjenosti koncertnim nastupom, bez barijera i posrednika. Barry Ashworth i Rodney P za mikrofonima često ulaze u publiku da đuskaju s njom, i publika đuska.
Čudesni amalgam panka, hiphopa, brejkbita, regea i roka spojen u jednu pitku mešavinu radio je posao. Ovim momcima se ne može zameriti manjak entuzijazma. Subotnji koncert je ono najbolje što šou biznis može da pruži: njegovu potpunu negaciju. Sjedinjenje publike i benda u jedno i sreća što smo svi živi i prisustvujemo tom činu.
Ženi se mnogo svidelo. I ja sam bio ushićen što prijatnu majsku noć provodimo kod zidina nekadašnjeg utvrđenja. Sledili su Jahcoozi, multinacionalna trojka iz Berlina, bend koji izdaje za Kitty Yo!, čuvenu izdavačku kuću iz glavnog grada Švabije. Pevačica je poreklom Šrilankanka, pola Tamilka, pola Sinhaleskinja, zove se Sasha i zna da peva i da repuje i ne beži od politike. Na bini se pojavila sa SM maskom i nekakvim belim džakom na sebi koji je imao nacrtanu munju na sebi...
Znam, pomislili ste svi na MIA. Ima sličnosti, ali ima i razlike. Razliku prave druga dva lika u grupi: moj miljenik je Robot Koch, lik koji radi bitove i koga sam iz milošte zvao Franc, jer je jedini ličio na Nemca. A i nosio je majicu Metallica.
Lik sa ogromnim dredovima je Jevrejin i voli da pije vodku/rakiju dok svira bas. A kad se začuo rif iz Megadethove "Symphony of Destruction", savršeno umešan u izgličiranu hopinu, motiv Metallicine majice je dobio svoj smisao u predstavi. Pesma je bila paklena, poslušajte ovaj snimak, koji sam iskopao samo za Vas, dragi čitaoci i uživajte:
No english title - video powered by Metacafe
Jahcoozi vs. Megadeth
Sjajno! Crna kao ugalj Šrilankanka na bini izvodi neki performans koji se proteže na skakutanje, baletske pokrete i odlično sviranje trube. Na kraju je i ona otišla u publiku, pa čak i do onih koji nisu platili kartu. Sve prisutne je zadivila.
Može se reći da su Berlinci takođe izlomili. Nas sigurno, pošto smo nastup DJ Alesa Pharme, Beograđanina koji živi u Amsterdamu, preskočili i krenuli u potragu za hranom, pošto smo na hepeningu uglavnom pili Rosu, koja je drastično poboljšala ukus od kad je njen vlasnik Koka Kola, za prijemčivih 50 dindži. Na kraju smo, posle gotivne piletine, kupili ledeni čaj koji ne proizvodi Koka Kola, pojeli po sladoled, otišli kući i skinuli Jahcoozi, za koji smo kasnije otkrili da ne praktikuje Megadeth i na svojim nosačima zvuka. Ali smo našli video.
Sutradan smo zbog brazilskog filma zakasnili na koncert Jakija Liebezeita i Burnta Friedmana, ali smo stigli tačno pred multinacionalne zajebante Senor Coconut. Iako sam izražavao skepsu da će biti više ljudi u odnosu na jučerašnji dan, procena lepše i bolje polovine se pokazala tačnijom. Bilo je osetno više ljudi, i, nažalost, nekih likova koje godinama gledam kako "šire pozitivnu energiju" na isti način, a u stvari su najobičniji "attention whores", nesrećni ljudi, u prevodu neki beogradski klaberi sa decenijskim stažom i može se reći - nažalost javne ličnosti.
Na sreću, ni njihovo prisustvo nije pokvarilo užitak posmatranja neobične devetočlane ekipe koja praši klasike u latino fazonu. Tu su duvači, marimba, vibrafon, perkusije, vokal i e-dirigent - Uwe Schmitt, čovek koji je zapalio u Čile jer se smorio od Evrope. Skandal!
Čuli smo Šade, Prinsa, Majkla Đeksona, Kraftwerk, Dorse i šta sve još ne - i sve je bilo odlično. Uwe se pokazao dostojnim uloge vodiča-ča-ča po egzotičnim predelima. Besprekorno elegantni muzičari su predvođeni beskrajno šarmantnim pevačem Argenisom Britom pokazivali svoje vanserijsko umeće. Taj Venecuelanac je davao ton čitavoj predstavi, uspostavljajući dobru komunikaciju s publikom. Bilo je doduše i par smaračkijih momenata na početku i na kraju, ali ko se ne nasmeje pošto čuje npr. Riders on the Storm u izvođenju ovog orkestra, taj je stvarno operisan od duha i ne zna da se zabavlja. Žena je imala svoj trip za slušanje ove muzike, a meni je stvarala sliku nekog peskovitog i sunčanog mesta pod palmom. E tu ležim, ne pomerajući se.
O tome smo pričali dok smo prelazili šine kod Kališa, a muzika se i dalje orila s tvrđave. Srca su bila ispunjena, a festival je prevazišao sva očekivanja.
Obznanili nasdvoje u 3. lipanj 2008 4:25:22 | 0 komentara
