Postovi
Nachtmystium - Assassins: Black Meddle pt. 1 (Century Media)
Ljubavlju prema zaostavštini grupe Pink Floyd, čikaški blek metal sastav nadilazi podžanr iz kog je potekao, nudeći jedan od diskografskih vrhunaca 2008
Sve donedavno, Sjedinjene Države nisu se mogle podičiti jačim imenima na globalnoj blek metal sceni. U poslednje vreme situacija se menja nabolje. Imena poput Wolves in the Throne Room i Cobalt te kalifornijskog one-man banda Xasthur neka su od vedeta novog najtežeg američkog zvuka koja momentalno razvlače usne u osmeh na licima boljih poznavalaca zloslutn(ij)e umetnosti.
Među njima zapaženo mesto ima i čikaški sastav Nachtmystium predvodjen Blakeom Juddom, poznatim i pod pseudonimom Azentrius. Nakon ranih radova inspirisanih lo-fi estetikom žanrovskih etalona – norveških aktova Darkthrone i Burzum, grupa skreće pažnju šire publike na sebe albumom Instinct:Decay iz 2006. koji je doneo bolju produkciju i upliv raznolikijih uticaja.
U svom nukleusu duboko konzervativan, individualistički i neretko pretenciozan, blek metal pamti pionirske pokušaje širenja izražajnog opsega daleko izvan (pre)uskih kanona koji ga definišu. Norveški zanesenjaci Arcturus, Ulver, Fleurety, Solefald i ...In The Woods su, uz neizostavne japanske genijalce Sigh, samo neki od vizionara koji su rušili barijere zarad novih, nesputanih mogućnosti. Neki su u tom putešestviju potpuno napustili žanr i više mu se nikad nisu vratili.
Nachtmystium je u udaljavanju od početne tačke, ostao pravi „rokerski“ bend, i na Assassins... nastavlja da štošta nakalemljuje na koren iz koga potiče, za razliku od prethodnika koji su ga neretko potpuno sekli. Njihova intifada naspram žanrovskog kulta na simboličkoj je ravni: članovi grupe su odbacili corpsepaint, a Judd redovno u intervjuima ne propušta priliku da opljune po trenutnoj situaciji na sceni, za koju tvrdi da je „uglavnom rasadnik odvratnih klonova“.
S druge strane, sveže izblajhani frontmen ume rado da spomene kako ima fotografiju na kojoj sa 5 godina drži ploču grupe Pink Floyd. Sam naziv albuma i prva pesma One of These Nights jasna su posveta uzorima, dodatno potcrtana upečatljivim pasažima na gitari i „vazdušasto-svemirskom“ tapiserijom zvukova.
Iako je izjavama svojih članova i izdavanjem albuma za poznatu metal etiketu Century Media grupa navukla dosta gneva kod rigidnih poslenika „trve kvlt blek metala“, Assassins... je i velika posveta ovom žanru. Uvodni tutnjajući galopi u naslovnoj numeri i pesmi Your True Enemy, utažiće apetit za destrukcijom i najvećeg mizantropa sakrivenog ispod nekoliko tona šminke. Zahvaljujući mudrosti i veštini legendarnog metal bubnjara Tonyja Laureana, album krase i česte promene ritma, a Juddov abrazivni glas s lakoćom iznosi trijumfalistički-prkosno intonirane punky refrene. Vrhunac ploče ostavljen je za kraj u vidu trilogije Seasick, posebno vanserijski instrumentalni ugođaj njenog drugog dela, u kome prednjači deonica na saksofonu (delo Brucea Lamonta, člana čikaških progresivaca Yakuza).
Kritičari su zvučnu devijaciju grupe na ovoj ploči brže bolje krstili kovanicom blackedelia. I u delovima i kao celina, Assassins... je jedna od najupečatljivijih ploča iz ovogodišnje diskografske ponude, izdanje koje nudi maltene savršen balans između populističkog i avangardnog pristupa muzici. Još jedan razlog za zadovoljstvo krije se u naslovu albuma, koji nagoveštava da slušaoce slabe na najteži zvuk u razumnom roku čeka nastavak.
Obznanili nasdvoje u 29. srpanj 2008 15:32:07 | 0 komentara
Istanbul, Orhan Pamuk
Pišući o jednom od svojih omiljenih turskih autora, koje svrstava među "četvoricu tužnih", svojih duhovnih srodnika među Istanbulcima od pera, istoričaru Rešadu Ekramu Kočuu, Orhan Pamuk pokušava da shvati zašto se Kočuova životna misija, pisanje Enciklopedije o Istanbulu, završila osećajem ličnog poraza s Kočuove strane. I nalazi da je Koču primer "nemoćnog istoričara" (ovu je sintagmu našao u nekom Ničeovom delu).
Nemoćni istoričar mu dođe neko ko se laća posla istoričara, ali se usput pogubi u ličnim fascinacijama i utiscima. Umesto Enciklopedije Istanbula, u vitrini Pamukove bake se našlo nebrojeno tomova ove svaštare u koju je Koču naposletku počeo da ubacuje apsolutno sve što njemu lično znači u Istanbulu, uključujući i opaske o mladim mornarima i uličnim prodavcima kako bi dao oduška svojim homoseksualnim željama.
I knjigu "Istanbul" je napisao jedan nemoćni istoričar. Orhan Pamuk piše o gradu u kom je rođen (i još uvek živi), ali ujedno i svoju autobiografiju. Stvar je u tome što još od prve stranice nema lažnog obećanja da je po sredi nekakva objektivna monografija. Od prve do poslednje korice, imate utisak da ste ušli u nečiji san. Koji je divan.
Autobiografija pisca i priča o Istanbulu prožimaju se tako da ne znate ni kako ni kada Pamuk sa priče o večito zaključanoj vitrini u porodičnoj kući pređe na priču o propasti Osmanskog carstva, sa sećanja na prvu ljubav na opservacije o klasnim razlikama, kako iz ličnih razočaranjia, strahova i bizarnosti izroni u velelepnu i potpuno magičnu priču o opštoj melanholiji i tuzi Istanbula čije korene, nekakvom psihologijom kolektiva i zavidnom empatijom sa mrtvim slovima na papiru koji priča o starim Istanbulcima, sa zagubljenim monografijama grada iz vremena pre sopstvenog rođenja, Pamuk nalazi vezu izvor melanholije u propasti nekada velelepnog Osmanskog carstva, plastično prikazanog kroz urušavanje konaka pomrlih bogatih paša na obalama Bosfora.
Pamuk više nego jasno doživljava svoj grad negde između mesta (od kamena, svetiljki i drvenih konaka) i živog bića, svog poverenika, saputnika, saborca i neme aveti koja ga obeležava, koja je učestvovala u njegovom formiranju. I tu sam se, što bi rekao Albahari, uhvatila za resicu od uveta, uzbuđena što je neko vešto sročio misli koje meni uglavnom beže i pre nego što uspem da ih uhvatim u mrežu smisla. Meni vazda misteriozna veza sa gradom, to što imam utisak da jedan soliter koji svaki put vidim iz busa a koji štrči iznad mirijevskog bulevara u sebe upija i nazad ih, kao svetionik, isijava moja neka stanja, gsp tuge i radosti, kod Pamuka sam pronašla kao životno opisanu vezu sa gradom kao sa savremenikom i poverenikom.
Nemoć ovog istoričara da se distancira i sprovede nas kroz Istanbul kao kroz grad sa svojim istorijskim činjenicama, nadevajući ga usput ličnim informacijama, pokazuje se kao snaga da se ponudi jedna živa slika u kojoj se grad i junak uzajamno dopunjuju i postaju stvarniji od svake encikopedije života.
"Istanbul" sam kupila pred put u Istabul i tamo je dočitala. Iako nasdvoje nismo imali vodiča za ovog bosforskog gorostasa, zbog čega smo se neretko gubili (što se ispostavilo kao dobro jer nas zdrava logika vodiča ni u ludilu ne bi dovela do sokaka koje obiđosmo), knjiga što sam je ponela i slike koje sam iz nje do tada već bila upila (a stvorile su mi opsenu da sam tamo već bila) je stvorila utisak da među tim zamršenim ulicama, negde preko Bosfora, imam nekakvog rođaka, srodnu dušu.
U više navrata u knjizi, Pamuk pominje (kao da pokušava da se opravda zašto u svetu sveopštih transfera i insistiranja na činjenici da moraš da se krećeš, da "napreduješ" inače si propao, da tražiš sve nove i nove azile što će te spasti od sebe samog) dakle pominje kako nikada neće napustiti svoj grad. I onda shvatite zašto. Veze koje je ovaj čovek napravio sa gradom su kronenbergovske, u smislu koji je nenadjebivo skapirao Kavafi u svojoj pesmi "Grad" koja te utuče i uzdigne u isti mah (nema bekstva, ali ima spasa!).
Dalje. Pamuk voli male Pamuke. O sebi kao dečaku, o odnosu sa bratom i majkom koja hladnokrvo igra pasijans i puši dok mu govori da mora da dobije diplomu fakulteta inače će ga ova sredina ispljunuti kao opušak, o ocu koji odlazi i dolazi, Pamuk piše bez kritičke distance, kao neko koga ove slike možda i vređaju, ali mu daju i snagu jer ga podsećaju na prisustvo u nedaćama, u izborima, u odlukama, u samoćama, povlačenjima, padovima. A to je sve da se nosi, a ne gazi i odbacuje. U ovim uspomenama, Pamuk se ne stidi da prizna neke svoje fascinacije koje bi se drugima mogle učiniti bizarnim. Dovodi ih u vezu sa bizarnostima iz istorije Istanbula, istrajavajući na nelogičnostima, kontrastima i naprosto životnosti svega što je doživeo. Tako pominje svoju fascinaciju urušenim konacima, požarima koje Istanbulci posmatraju kao vatromet, kao i utapanju ličnih razočaranja u kolektivnu tugu - nešto što ne bi priznao nijedan od zapadnjaka koji večito bilduju svoj ego odbijajući da se, osim kao kritičari, dovedu u bilo kakvu vezu sa društvom kom pripadaju.
Beskompromisna je Pamukova analiza nekih odliku, potraga za razlozima i okolnostima u kojima je dolazio do odgovora na životne dileme, tako da se ispostavlja da su tuđe prevare bile inspiracija za ličnu slobodu. Sa svakom stranicom, život sam po sebi deluje kao nepregledno polje iznenađenja gde se iz bola razvijaju nekakvi cvetovi krvave slobode. Sve uspomene toliko su usko povezane sa temama koje Pamuk prepoznaje u istoriji Istanbula.
Kao Pol Oster i Pamuk se dotiče teme dvojnika, koja isprva polazi iz dečačke igre i maštanja kojim se mali Pamuk udaljava iz realnosti, da bi se ovaj motiv, kroz knjigu i Pamukovo odrastanje doveo do kompleksne teme lične slobode, skopčane sa otkrivanjem velike očeve tajne, nakon koje se raspada fasada srećne porodice, ali i otvara put za Pamuka ka samoostvarenju.
Pamuk pristaje da bude eho, ali iz tog eha i uzvraća sopstveni glas zidinama što ga opasuju. Ove teme dobijaju svoju minijaturnu verziju u njegovom ličnom životu, uzajamno se dešifrujući. Na bogatstvu sećanja i hrabrosti da se živi u horizonatli umesto u vertikali. Da se ne beži od sebe, da samog sebe tumačiš u sprezi sa sudbinom grada u kom živiš. Knjiga je prepuna crno-belih fotografija koje su me, pred odlazak u Istanbul, zavarale da idem u siv grad prekriven kišom i snegom, na ulice kojima promiču zamišljeni i tužni ljudi.
Istanbul sam doživela kao grad koji živi na svojim ulicama, čiji je, barem jedan deo (stari evropski) prilagođen dosta turistima, pretvoren u tržnice i restorane. Utisak vesele konfuzije, ulica na kojima se guze vozila i ljudi pa ako ne gledaš dobro zvekne te retrovizor. S druge strane Pamukov Istanbul postoji nekako paralelno sa slikom Istanbula koju sam videla svojim očima, kao senka ili negativ, što samo govori koliko je ta njegova slika proživljena. Nju sam prepoznala jedino u prizorima teretnih brodova koji se neprestano mimoilaze dok ih nadleću galebovi. Kretanje im je sporo i deluju kao nekakvi nosači vremena i tereta. Mnogo su mi se svideli.
Čitajući Pamukovu knjigu slučajno sam pustila Audrey, grupu za koju sam, nakon prvog slušanja, rekla da nisu ništa naročito. Ne znam kako, al se spojiše sa Pamukovim crno-belim Istanbulom, kao melanholični saundtrek. Tek sada vidim da se prva pesma zove Big ships.
Obznanili nasdvoje u 28. srpanj 2008 21:17:42 | 0 komentara
NASDVOJE U ISTANBULU: Do poslednje kapi soka od nara
S obzirom na primanja i stav uzrokovan manjkom vremena koji je doveo do odluke da se ne čeka u redu za vize, moguće destinacije za prvi kolektivni godišnji odmor nasdvoje na kraju su se svele na dve opcije: Ohrid ili Istanbul. Pošto smo uz vrlo kvalitetnu čašicu-dve Glenliveta većali do kasno u noć na kraju je uz obostranu radost i uzbuđenje pala odluka da se ipak ide u Istanbul.
Ako živiš u Srbiji, u najveći turski grad je moguće ići samo preko Jat erlifta i to ima neke svoje prednosti, pošto je nemoguće naći autobusku liniju do tamo u ovom periodu, a i grozomorne priče o bugarskim bandama po autoputu bile su tu mač čak i za mene. Pride ti Bugari izdaju tranzitnu vizu samo ako im pokažeš tursku, a Turci svoju prodaju na granici, tako da je autobus otpao, a ruina koja i dalje nosi ime jugoslovenskog avio prevoznika, iako je jugoslovenska ideja dobrano pokopana u rakama istorije, čini se zauvek, ponudila je dobru kombinaciju, ako ne računamo hohštaplerske dažbine na samom aerodromu. Po principu, ako imaš za kartu imaš i za takse!
Posle sat vremena čekanja u Surčinu ukrcali smo se u avion za let 420 na liniji Istanbul-Beograd. Ispred nasdvoje sedeo je jedan od mnogobrojnih prošlosezonskih crveno-belih promašaja - Nenad Jestrović, koji se sa bivšim saigračima Tutorićem i majstorom za neupotrebljive centaršuteve Anđelkovićem zaputio negde, verovatno na more. Ipak hajlajt među putnicima su mi bile tri do neukusa našminkane žene, pretpostavljam švercerke, kojima ni respektabilni gabariti nisu smetali da se maksimalno utegnu u svoju kičastu lateks "seksi" odeću. Među njima posebnu pažnju mi je privlačila jedna koja je imala lančić oko vrata sa pločicom na kojoj je pisalo - Milanka.
Let je bio ok i za nešto manje od dva sata stupili smo na rep Evrope. Brzo smo stigli do hotela Antik koji se nalazi u starom delu grada, na 15 minuta od Plave džamije i muzeja Sv. Sofija. Pošto smo preko TV prijemnika malo uživali u umeću turskih bitboksera, pustili smo korak ulicom Divanyolu koju smo sve vreme boravka zvali naša ulica. Ona je jako dugačka i u njoj se nalazi pregršt STRova. U turskom smislu te reči, u jednom objektu imamo sintezu više usluga - naime u trafikama se ujedno prodaje i kebab i sladoled na točenje i ono ostalo što se i kod nas prodaje u trafikama. Pošto smo zapali u turistički deo grada , supermarketa nije bilo ni za lek ali je zato ponuda restorana frapantna i ogromna. O buticima i da ne pričamo.
Ono što me je prvo fasciniralo u Istanbulu je količina turskih reči u našem jeziku. Kasa, bife, tekstil, višnja, nar, advokat su samo neke od njih. Posle prvog dana i ambicioznog špartanja tamo-vamo po gradu, toj fascinaciji se pridružilo i divljenje prema veličini grada. Prosto je neverovatno koliko je Istanbul veliki. Splet bulevara i uličica i kvartovi koji se neosetno prelivaju jedan u drugi. Za pet dana recimo da smo videli trećinu ili manje od grada u kome, sa periferijom, obitava oko 11, 5 miliona stanovnika. Velika luka, ogromna obala, slamovi tik do napucanih trgovačkih kvartova, u Istanbulu nema čega nema pod kapom nebeskom, čime zauzima drugo mesto na mojoj listi najimpresivnijih mesta koje sam tokom života obišao - tik iza neprejebivog Kaira. I jedan i drugi grad imaju u sebi istoriju i njene tragove na svakom koraku, brojne spomenike ljudske borbe i inspiracije, neki tajanstveni život koji ama baš nikada ne miruje.
U oči brzo upada i prostorna organizacija radnji. Verovatno kao ostatak esnafskog udruživanja, prodavnice određenog asortimana robe su načičkane jedna do druge. Trebaju ti igračke? Idi tu i tu jer je tamo hiljadu prodavnica samo s igračkama! Hoćeš da se obučeš? Za to idi tamo. I sve u tom fazonu.
Moj prvi, bazični strah u životu je da ne budem gladan, a to je u Istanbulu nemoguće. Cene su kao i ovde, tako da čovek za pet evra može da ima tri pristojna kiosk obroka. Iako je suva, sa piletinom nema greške, ali mene je najviše fascinirao Iskender kebab: tanko sečene šnite girosa iliti donera pokrivaju parčiće hleba u mmm paradajz sosu sa nečim što liči na kiselo mleko sa strane. Iako se sa Bugarima kolju oko toga čiji je jogurt, kao i na zapadu on se u Turskoj jede kašičicom, a predstavnik tekućina iz tog roda je ajran - miks jogurta i vode, lep, lep, lep...
Grad kao grad je nepregledan u svojoj veličini i s pravom drži reputaciju raskrsnice dvaju svetova. Čovek koji se tamo nađe, uglavnom će se osećati kao bilo gde na Zapadu iako je, po količini džamija po metru kvadratnom i nekoj neuhvatljivoj auri jasno da to nije samo Zapad, jer se uporedo tamo krije i nešto drugačije i potpuno strano (sad bi me članovi virtualnog evro-žirija u sastavu: (kolumnista Skandala) Luković, Pančić, Srbljanović i Bevc pohvalili za ispravan i jedini mogući rezon). U takvoj podeli karata brzo smo našli svoje štihove: pili smo kafu u Starbaksu i videli šta je poslužilo kao inspiracija Grinetu (u ovom domenu Srbi nemaju čega da se stide!) i jeli profiterole i ostale jednako ukusne poslastice u lancu poslastičarnica Simit Sarayi. Iskoristili smo priliku i da se okrepimo napitkom iz naslova ovog putopisa, ali moram da konstatujem da, iako je sok od nara nešto najlepše, iranska verzija i dalje ostaje neprikosnovena, ako se ova nepca nešto pitaju...
Naravno, boravili smo tamo i kada je uhapšen Dr Dabić što nam je esemesom javio [sarkazam]jedan od nekoliko miliona članova anti-haškog lobija, kome i sam pripadam[/sarkazam]. U sitne sate smo bili prinuđeni na maltretman i zlonamerna buncanja jednog od arhitekti balkanskog pakla Ričarda Holbruka na Bibisiju, mada sam kasnije čuo da su čitavih pet minuta puštali Tačija na Sienenu, posle čega je i nekim Evro-Srbima zastalo nešto u grlu. Kaže Holbruk da je Đinđić ubijen zbog izručenja Miloševića, ali da to nije sprečilo "njegovog dobrog prijatelja Tadića" da smanji tenzije u postjugoslovenskom prostoru. Ako to kaže čovek koji je direktno odgovoran za dva najveća egzodusa na Starom kontinentu posle Drugog svetskog rata, onda mora da je istina. Sutradan, dok smo trajektom išli s namerom da slavnija polovina nasdvoje oseti stopalima tle Azije, u kojoj smo se zadržali čitavih 120 sekundi, još jedno žrtveno jagnje humanitarne pravde nam se u vojničkoj uniformi osmehivalo sa naslovnih strana turskih dnevnika, kojima su putnici prekraćivali vreme tokom gradskog/interkontinetalnog transfera.
Sa svojim čarima, Istanbul privlači turiste iz svih krajeva sveta. Rusi, kao i u Egiptu, vladaju - ćirilica se u velikom stilu vraća u Carigrad, gomilice Japanaca sa tehničkim džidžabižama u rukama su turistička klasika, a ima i Angloamera, Švaba, Skandinavaca, Španaca, Rumuna, Čileanaca, Meksikanaca, Kineza s Tajvana i likova iz arapskih zemalja sa brojnim ženama kojima iz odeće vire samo oči. Od komšiluka čini se da ima dosta Bošnjaka, naleteli smo i na neke Hrvate, a sigurno ovakav grad u sebi krije i albansku koloniju.
Što se samih Turaka tiče, utisak je da su klasičan balkanski narod, nenaviknut na sistematski rad, s jasnom inklinacijom ka uživanju. Ipak ima i rmbačenja, svojom veličinom - Istanbul ima posla za sve. Koliko ima para za sve drugo je pitanje, po broju milijardera koji u njemu žive je na četvrtom mestu, čini se da sirotinja nije popularna statistička kategorija. S obzirom na turističku frekventnost, hoće i da te zakače, a poseban pakao su piljarnice u kojima nema kase već onih malo većih digitrona gde te za šest nekih bezvezarija ojade za 15 evra, što se nekima od nas desilo. Ipak, na greškama se uči, i to smo pri kraju putovanja takođe imali prilike da vidimo i da se malko proveselimo. Preporuka: kada god možete tražite račun! Na turskom: asap.
Umesto kraja, zaključujem da svako treba bar jednom u životu da vidi ovaj grad i pronađe sebe u njemu. Mi se, puni utisaka, vraćamo zadovoljni, spremni da nastavimo s godišnjim odmorom u relaksirajuće ispražnjenom Beogradu, pomalo šokirani što je dva-tri dana po našem odlasku tamo propala ovogodišnja turistička sezona. Ipak, svakako otidite u Istanbul kako biste se uverili da, posle svega, Balkan nije ružna reč.
Obznanili nasdvoje u 28. srpanj 2008 13:53:20 | 9 komentara
Doktore, neće biti promene
Slično kao kad se predao Ulemek, za koga do dan danas nije jasno gde se krio za vreme vajne Sablje, niko nije očekivao hapšenje Karadžića. Ipak to se dogodilo, i deca su ponovo dobila povod da izađu na ulicu i malo dobiju po bubrezima od uvek za te radnje raspoložene milicije.
Iako o Haškom tribunalu mislim sve najgore, jer je to institucija čija je jedina funkcija da opravda zapadno viđenje rata na balkanskim prostorima, mislim da je ovo hapšenje, dugoročno gledano, dobro. Nije bitan Karadžić, to što će se tamo njemu desiti desilo bi se bilo kome ko je bio na čelu Srba za vreme građanskih ratova, nije bitan ni Dr Dragan David Dabić - Raša ali ne onaj s planine već više neko ko liči na čoveka istog imena koji se preziva Popov.
Umesto svih tih gurmanluka za tabloide i novinare koji u njima pišu, neke druge stvari su mnogo bitnije. Ovo hapšenje je Tadiću došlo kao kupovina vremena kojim će moći da kaže - evo Srbija sarađuje sa Tribunalom dajte ono što ste obećali, na šta će evropski prijatelji reći ništa dok se Mladić ne nađe iza rešetaka. Tako ćemo imati još jednu pat poziciju koja će biti izuzetan izgovor da se stvari, u suštinskom smislu i dalje ne menjaju, da tihu tenziju ne zameni izvesnost.
Izvesnost je ključna reč o kojoj Srbi čeznu već dvadeset godina. Želja za njom je dovela Slobu na Vlast, ona je potpisala i Dejton, ona je dovela do petog oktobra, i najzad do smeho-tresne žuto-crvene koalicije. Čini se da od toga nema ništa. I u tom smislu, hapšenje je okej, jer će pokazati da nije stvar bila u tome. Svima onima koji su koliko do juče pričali o silnim prstenovima odbrane, pećinama i gudurama i Raši koji se ne trezni sa svojim jatacima, a usput rukama i zadave po nekog vola ili magarca da bi imali šta da jedu. Tako su pričali isti oni koji u slobodno vreme naizust deklamuju naučene frazetine iz Brisela, Vašingtona i Haga, koje važe samo za Srbe, isti oni čija usiljena radost ovih dana uveliko prelazi granicu kiča.
Ne, oni sada plivaju na ovom talasu evro-opijenosti ali brzo će se otrezniti. Iako mnogima od njih izgleda čudno što su u celoj priči učestvovali i Dačić i drugari, dovoljno je setiti se grozomornog embarga na Drini i činjenice da su ga sprovodili plus-minus isti ljudi.
Počeće suđenje, i slično šaradi sa Miloševićem, većinske simpatije će biti na strani optuženog, kako bi ispalo da su to naši ljudi, kako mi svi mislimo kao jedan i nismo sposobni da razmišljamo ni o čemu drugom osim o Srpstvu, guslama i vinjaku. Možda je to i istina, ali Karadžić je relikt prošlosti i sigurno nije na čelu te kolone. U svojim redovima tolerisao je kukolj poput Krajišnika, a ostaje i otvoreno pitanje da li je tačna ona Dodikova rečenica da je ojadio kasu Republike Srpske za 36 miliona maraka. Ipak, ostaje činjenica da nikog nije ubio, bar ne onako kao što su to uradili Naser Orić i Ramuš Haradinaj, pravosnažna haška nevinašca. Svejedno, ispada da bih sada trebalo da kukam za Radovanom i gledam na njega kao na svog heroja, ali ja se sigurno neću navući na taj sprud koji mi se sada široko nudi, kako bi se opet pričalo o srpskom nacionalizmu koji nije ni bolji ni gori od nacionalizama u okruženju, pomaganih sa Zapada i rukama i nogama. To ćete retko gde imati priliku da čujete.
S druge strane, žao mi je što ovo hapšenje neće dovesti ni do kakvog suštinskog pomaka Srbije ka Boljem sutra koje svakodnevno dobija sve utopističkije crte. Postavlja se pitanje zbog čega je onda uopšte taj čovek hapšen, osim kratkotrajnog efekta na ovu moralizatorsku šou biznis lakrdiju u kojoj predugo živimo. Samo mi ne pominjite pravdu, nećete je naći tamo gde je tražite.
Obznanili nasdvoje u 25. srpanj 2008 17:13:07 | 2 komentara
Mlle Caro & Franck Garcia - Pain Disappears (Buzzin' Fly)
I stvari i ljudi se menjaju u vremenu. Eto uhapsiše Radovana, kad se tome niko nije nadao, a ja ću, možda po prvi put, da se pohvalno izrazim o nekom čistokrvnom pop albumu.
Slušajući francuski duet Caroline Laher & Franck Garcia konstatovah "New Order" i mislio da ga više nikada neću pustiti. No, desilo se nešto veoma čudno - pustio sam ga. I opet, i opet, i opet...
Muzika na Pain Disappears zvučno jeste pop ali je u stvari miljama daleko od onoga što se obično krije iza toga. Jaka, iskrena, smislena. Drugim rečima, prava stvar. Iako žanrovski čvrsto utemeljena u melanholičnom elektro iskoraku, posle nekoliko slušanja dolazi se do zaključka da je to samo nukleus iz koga se priča dalje račva u nekoliko podjednako bliskih a udaljenih tačaka.
Sentimentalna Always You otvara album prelazeći u haus-badi-gotik mračnu poslasticu Apologise koja se izvitoperuje u kucačinu Dead Souls... I tako bismo mogli svaku pesmu da pomenemo ali nećemo osim elegantnog dragulja I Don't Want. Garsijina lirika je odlična i direktna, a njegov glas je samo naizgled monoton. Za kraj ove neočekivano dobre ploče je ostavljeno nekoliko veoma lepih instrumentala.
Da se razumemo, znam ja i za Smiths i za New Order i za Depeche Mode i za Saint Etienne i za Everything But The Girl (čija je negdašnja lepša polovina Ben Watt ujedno i gazda kuće Buzzin' Fly koja stoji iza Pain Disappears), ali sve je to meni ista (monotona) priča. Ali k'o što rekosmo na početku, ljudi se menjaju pa tako i ja nisam izuzetak, a Pain Disappears je super album.
Dead Souls (radio edit)
Obznanili nasdvoje u 25. srpanj 2008 1:29:46 | 0 komentara
Crystal Stilts - S/T EP (Woodsist)
Posle prošlogodišnje senzacije A Place To Bury Strangers, evo još jednog benda iz Bruklina koga inspiriše pogled preko okeana, na jedno ostrvo - nekadašnju maticu najmoćnije države sveta. Još preciznije, na muzičku eru smeštenu u doba dezintegracije i sloma nečega što se nekad zvalo Država blagostanja, a čega danas, u velikoj većini slučajeva, nema ni u tragovima.
Za razliku od već pomenutih zemljaka koji su nirvanu našli u stotinama decibela razarujuće nežne buke na tragu legendarnih My Bloody Valentine, Crystal Stilts u svojoj zvučnoj arheologiji idu još dalje. Buka ovde nije u prvom planu, već stvaranje atmosfere koja je podjednako i grobna i motivišuća u isto vreme.
Da, dobro ste pomislili, Joy Division. Kertisovski duh je vrlo prisutan, mada uočava se ponešto i od Jesus & Mary Chain i , hehe, Smiths (u pesmi Converging the Quiet) (blah 
). Grupa inače postoji već postoji pet godina i ima već neka andergraund izdanja. Ovaj EP je neka vrsta best of ranih radova.
Psihedelične gitare i topli bas imaju svoj kontrapunkt u pomalo ritualnom/zlokobnom saundu harmonijuma koji zvučnu sliku diže na gotovo raskošni nivo. Kao posledicu imamo ukupno sedam pesama u trajanju od 25 minuta koje ovaj EP svrstava u jedno od najprijatnijih iznenađenja sezone.
Što u prevodu znači da će ovaj bend u vrlo kratkom roku slušati mnogo više ljudi nego što je to do sada bio slučaj
Obznanili nasdvoje u 19. srpanj 2008 22:54:41 | 0 komentara
GDE SMO SVE NASDVOJE ŽMOCALI
Ideja se rodila u za zrnce sladokusnijoj polovini nasdvoje, a ja sam je odmah rado prihvatila. Nije toliko reč o isprobavanju stalno nove hrane, koliko u deljenju zajedničke avanture isprobavanja, otkrivanja i utiska male, zajedničke svečanosti u kojoj se povremeno osetim, budući da retko imamo baš konkretne povode, kao da stalno slavimo trenutke zajedništva.
Elem, krenulo je od ideje da isprobamo nacionalne kuhinje, da bi se u jednom trenutku prosto prepustili biranju zanimljivih mesta.
Prvo mesto je bilo Polimlje koje je predložila obaveštenija polovina nasdvoje. Polimlje je restoran ispod puta (tako sam ja nekako povezala naziv sa mestom ove kinesko-srpske kuhinje), odmah ispod nadvožnjaka koji seče Ruzveltovu, sa leve strane kada se ide prema Zvezdari. Neupadljiv od spolja, jer meni je taj deo grada uvek delovao nekako komunalno, rezervisan za pretrčavanje ulice, dok te zaprašuje smog iz autobusa i automobila. U sred tog sivila i prašine, ugnezdilo se Polimlje. Sav u crvenim tonovima, kada smo ga prvi put posetili na mene je ostavio utisak otmenog mesta ispunjenog narodskim duhom pravih birtija u kojima vas ne bi izbacili napolje čak i ako se napijete i polomite čašu, a ne bi vas popreko pogledali ako uđete u onome u čemu se zateknete. S vrata vas dočekuje topla, domaćinska atmosfera, veliki stolovi za kneževske večere koji mogu izdržati pehare, a na njih se ipak spuštaju lagani, tanki tanjiri prepuni kineskih poslastica. Na ovom mestu mi se sviđa što se ekipa iz kuhinje i sama uzavrela atmosfera onih koji spremaju hranu ne krije iza paravana od pogleda posetilaca. Kelneri (najopušteniji i najsimpatičniji od svih kod kojih smo svraćali), slobodno cirkulišu od sale do kuhinje, a kada krenete do kupatila na trenutak osetite kao da ste zašli u jednu od onih četvrti iz hongkoških filmova – lavirinti od vrata, prolaza, sad si napolju, sad si unutra i tome slično. Iako je atmosfera opuštena, hrana je ovde bogovska. Meni je isprva sve delovalo nekako isto, pogotovu što se, za razliku od sofisticiranije polovine nasdvoje kad je reč o hrani, slabo razumem u sve te silne sosove (jel ovo ljuto il je slatko?), ali sad sam već istrenirala nepce. Tada sam uzela pileće meso s povrćem u kari sosu (nikako da se odreknem pilećeg mesa, ali danas sam probala teleće sa pečurkama i povrćem i mnogo mi se svidelo, pa i ta predrasuda popušta, iliti rečima uvek ohrabrujuće polovine nasdvoje: “Kinezi su se obračunali sa žilicama!”). Tada mi se više svidelo ono što sam probala iz tanjira preko puta mog, a bile su u pitanju, ako se dobro sećam, nekakve alge u kombinaciji sa mesom. Nekako uvek bolje izabere od mene.
Za Polimlje je bitno pomenuti da su jedan od najpovoljnijih restorana koji su nas ugostili, a da ste posle toga presiti. Nismo se okušali sa štapićima.
Još uvek se držeći nacionalnih kuhinja, put nas je naneo u Lejlu koja danas, nažalost, više ne postoji na istom mestu – na uglu Takovske i 27. marta, malo iznad Botaničke bašte, a u blizini našeg omiljenog parkića sa ljuljaškama. Lejla, ili kako smo je mi prozvali Kod Turaka, primila nas je jednog kišnog dana u svoj, za moj ukus pomalo suviše sterilan prostor (moja očekivanja od Turaka su nekako više išla u pravcu tamnijih boja, senki, gušćeg vazduha… Skoro da smo bili jedini u Lejli koja je u to vreme imala i isturen kiosk na kom su se prodavali girosi, a ugostila nas je neviđeno slatka kelnerica koja nije skidala osmeh sa lica (oduševilo me što nas je posavetovala da ne uzimamo dodatnu salatu, jer ćemo uz giros i ćevap koji smo naručili, dobiti sasvim dovoljno salate). Moram da priznam da mi se turski giros nije preterano svideo, ali im je supa bila pravo čudo!
Tu nas je zatekla prijateljica kod koje sam primetila da joj je baš smešno što mi tako seli da isprobamo i što bazamo po restoranima ko po drugim zemljama, pa i meni bilo malo smešno. Ali i lepo. Kiša je stala, a što smo duže sedeli, bilo mi je sve udobnije i, dok je renesansnija polovina nasdvoje listala Terorajzer sa dve mlade metalke iz japanskog pakla na naslovnoj strani, imala sam utisak, gledajući kroz mokra stakla kako promiču jedna za drugom 23-ojke ko neki remorkeri koji krče put kroz moreuz zvani Takovska prema široj traci u 29. novembra, kao da sedimo negde na pokislom Bosforu i gledamo brodove što idu za Karaburmu.
Meksikanci su nas oduševili. Burito je podmornica kod Poštanske štedionice, u blizini našeg omiljenog svratišta za viskije, na uglu Beogradske i 27. marta (šta ćemo kad volimo ovu veliku, sindikalnu ulicu u kojoj se dobro jede!). Pošto se, odmah do meksičkog Burita, nalazi i grčki Zorba, jedno vreme sam imala dilemu, pošto me provokatorska polovina nasdvoje zaklela da donesem odluku. Znam da sam prvo krenula da vagam u koji od ova dva mesta da se uputuimo, da bi mi se dilema svela na izbor između plavog i crvenog. I odabrali smo crveno, jer Grci traže rezervacije. Prostijoj polovini, tj. meni se najviše svideo tortilja čips, iako je bilo tu i mesa (nimalo žilavog!) i mnogo čudnih zelenih umakalica. Burito je neveliko mesto, ali neviđeno uverljivo (opet mi je falilo nečeg narodskog čega je bilo u Polimlju, a što ću zateći u mom omiljenom restoranu, Bledu) – ono da se vide neki više puta proprani stolnjaci i da su kelneri pomalo smoreni, ali opet ljubazni što mi uvek pruža neki osećaj bezbednosti, jer osetim da su dugo tu, da ih niko ne dresira i da su im gosti toliko prirodna stvar da automatski zaboraviš da si tu neko sa strane i dozvoliš sebi glupost da ih pitaš za razliku između supe i čorbe (kladili smo se između rezanaca i zaprške, mada ja i dalje mislim da je zaprška jedina sui generis odlika čorbe što rezanca nikako nisu).
Tu negde posle Burita, a nakon neuspelog pokušaja da pronađemo libanski restoran za koji smo se bili baš zainatili, upali smo (mislim da je bilo sasvim slučajno, iako bi neki rekli da slučajnosti ne postoje) u najelegantnije mesto u ovoj promenadi. U pitanju je Đu-Đu, korejsko-japanski restoran u ulici Rige od Fere. Ovo je najautentičnija epizoda u obilasku nacionalnih kuhinja. Počev od prostora koji ne preza toliko za najočiglednijim etno motivima, već više svetlima, paravanima i nekakvom nedokučivom atmosferom pokušava da dočara utisak stranosti zemlje čiji jelovnik nudi. Ovo je možda jedino mesto gde sam se na trenutak zapitala: dokle smo daleko otišli i hoćemo li imati da platimo to luksuziranje, jer je mesto toliko otmeno (a bili smo i jedini u restoranu). Tamo smo jeli nešto što se zove miso supa, gore na slici (“najzdravija supa na svetu”, reče ljubazni, pomalo suviše diskretni kelner koji se odaziva na zvonce, postavljeno na svakom od stolova) i sladoled od zelenog čaja. Ovi ukusi dolaze definitivno iz nekog drugog sveta. Potpuno magični u svojoj plemenitosti i blagosti da sam sa svakim zalogajem imala utisak da me neko bukvalno miluje po kosi i govori kako će od sada sve biti u redu jer nikada i nije bilo razloga za brigu i jer postoje neki tajni odgovori na sva pitanja i da se u senci tog smisla može sasvim lepo živeti i kao prosto sejač polja ili usamljeni hodač sa pesmama Tagorea pod miškom. Ovo mesto mi je ostalo u sećanju kao tajanstvena, potpuno nepodatna i nedokučiva laguna i bilo mi je drago što smo baš zato baš tamo nasdvoje proslavili svoju polugodišnjicu. Harmoniju je na trenutak poremetila mala rasprava između nasdvoje o tome kako se tačno izgovara ime restorana. Posebno mi je bilo lepo da zamišljam kako smo se niz vlažnu i mračnu Ulicu Rige od Fere spustili, kao kroz podvodni tunel do tako prozračne lagune kao što je Đu-Đu (naziv sam proverila u vodiču kroz beogradske restorane.)
Red Bull je bio iznenađenje za mene. Ovaj “butik mesa” na Studentskom trgu uvek je za mene bio nekakav izlog pun sirovog mesa od kog sam uglavnom sklanjala pogled. Onda je radoznalija polovina nasdvoje provalila da se u podrumu mesare nalazi pravo malo lovačko svratište. Brkati kelneri, stameni stolovi od drveta na kom se vide čvorovi, srpska nošnja na zidovima i najbolja viljamovka koju sam pila, više nego jednom su nas videli kako se spuštamo na nikad bolju teleću čorbu i prebranac za koji, uvek za srpsku kuhinju spremna polovina nasdvoje, kaže da je odličan. U zidovima Red Bulla ostale su skrivene neke od najživotnijih rasprava nasdvoje, jednom zamal da se onako srpski i skućimo, bilo nas uhvatilo, poleteli nebu pod oblake i ponovo sleteli na zemlju, držeći se za ruke.
U Orašac smo otišli na moju inicijativu, a privukla me ogromna krošnja drveta pod koju su, kao na vašaru kojih se sećam iz detinjstva (na Divčibarama, i uglavnom užičkog kraja), smešteni veliki stolovi i, ono što posebno volim – puno ljudi koji puno piju i glasno se smeju. Nekakva šatorska i pomalo svadbarska atmosfera takođe me privukla ovom mestu koje se inače nalazi na tački kraj koje prolazim najviše puta u toku nedelje – preko puta Vukovog spomenika (mada je više u ravni sa spomenikom Ćirilu i Metodiju). Konobar sa brkovima, malo nadrndan, ugostio nas je odličnom čorbom i šopskom salatom, a i tu smo smakli viljemovke. Tipično domaća kuhinja, što će reći da smo već ovde po malo pauzirali sa eksperimentisanjem zarad ambijenta mnogo lepe letnje bašte.
Za kraj sam ostavila mesto koje možda i nije naspektakularnije, a i nije neko otkriće, jer smo tamo videli dosta gradskih faca, ali sam se ja za njega vezala jer mi se dobra polovina nasdvoje tamo više nego jednom našla, a i ja njoj, u vreme Evrovizije, kad je bilo posla preko glave. U pitanju je Bled, riblji restoran koji ćete videti čim izbijete ispod Botaničke bašte, pa krenete dole prema Dorćolu. Riblja čorba jebe kevu! Jednom smo tamo bili svedoci tipično srpskog tranzicionog poslovnog razgovora uz pesmu i previše pića, a u svim ostalim prilikama smo imali neki svoj mir, iako smo gotovo uvek bili okruženi punim stolovima. Sviđa mi se u Bledu što, kolko god da je pun, imaš utisak da su ljudi za stolovima u nekim svojim pričama. Hronično umorna polovina nasdvoje tamo je, u sred velikog posla, zablistala u svojoj pesničkoj inspiraciji kad sam shvatila da je, gde god da odemo, apsolutno nezamenljivi saputnik u ovoj pustolovini. Bled je ipak naše mesto.
Obznanili nasdvoje u 18. srpanj 2008 2:54:21 | 3 komentara
DJ Scotch Egg - Drumized (Load)
Iako slutim da me neki ljudi doživljavaju kao krutu sirovinu, često sebi prebacujem zbog popustljivosti u graničnim situacijama. Neko mi uradi nešto nažao, ja to kao iskuliram, čestitam sebi na sublimaciji i kasnije prsnem na nekog drugog zbog neke potpune bezvezarije. Kreten i naivko.
Imao sam kul prijatelja komšiju dok sam živeo u drugom po redu stanu ako računamo od trenutka kada su moji roditelji shvatili da više ne mogu zajedno. Bila su to zajebana vremena; a mi klinci. Čudni tipovi su nam prolazili s mašinkama po kraju, na horizontu su se pomaljali obrisi dizelaškog pokreta. Nas je bolelo uvo - živeli smo u našem malom svetu oivičenim produktima masovne kulture, mladalački nesputani i vođeni radoznalošću.
Sa njim sam prvi put u društvu čuo Public Enemy, Slejer i Celtic Frost; prvi put okusio rakiju; apsolvirao igre na Amigi (Kick Off Dina Dinija i TV Sports: Basketball su bili favoriti) i uživao u tadašnjem neverovatnom čudu zvanom Gejmboj. Njegovom Gejmboju. Igrali smo Super Mario Land kao nezdravi. Nikad nisam prešao tu igru. Retko koju i jesam.
Gejmboj je ostao kod mene kada sam bio prinuđen da se preselim iz tog kraja. I druga deca su se ložila na video-igre. Pozajmljivao sam ga mnogima. Jedan debil, koga sam i gotivio, mi je razbio gejmboj. Koji nije bio moj. Klošar se iznervirao što je kao Mario izgubio život, ostala mu navika sa poker aparata i iz ophođenja s drugim ljudima...
Godinu dana ranije taj isti debil koga sam i gotivio zamalio mi svu žuč nije popio što sam mu izlomio antenu od kasetofona na ekskurziji. Nadoknadio sam mu štetu, njemu nije palo na pamet da meni nadoknadi moju. Eto kol'ko sam popustljiv, jebiga. Jednoj ribi sam na istoj ekskurziji izgubio naočare, no nije se bunila.
Od tada su prošli eoni. Na celu ovu priču oko gejmboja podsetio me Šigeru Išihara aka DJ Scotch Egg, Japanac koji živi u Brajtonu. On je umetnik koji stvara svoj paralelni muzički svemir koristeći nekolicinu gejmboja kao oruđe u toj misiji. Rezultat je shizoidno ludilo sačinjeno od dobro poznatih jeftinih zvukova sa legendarne Nintendove napravice, ne tako strašnih naslaga buke, happy hardcore/gabba prizvuka, nečega što liči na džez improvizaciju i klasičnu audio kulisu cirkusa.
Iako ovako opisano zvuči kao nešto što nije preporučljivo ni pod stavkom razno, Drumized je zanimljivo slušalačko iskustvo. Iako izvojevana čudnim oružjem, na ivici parodije, u njegovim kompozicijama se nakon nekoliko slušanja otkrivaju brižljivo izvajane strukture.
Ovaj album brzo prođe, a popustljivost nije uvek mana.
Obznanili nasdvoje u 18. srpanj 2008 2:07:29 | 0 komentara
Genijalac
VASSINGTON, 17. jula (Tanjug) - Americcki predsedniccki kandidat Republikanske stranke Dzzon Mekejn occigledno ne zna da CCehoslovaccka vech 15 godina ne postoji.
U roku od dva dana, senator Arizone je u dva navrata komentarisao zbivanja u 'CCehoslovacckoj', drzzavi koja se u januaru 1993. raspala na CCessku Republiku i Slovaccku.
Govorechi o merama koje Rusija namerava da sprovede kao reakciju na planove SAD da postave deo raketnog sstita u CCesskoj, Mekejn (71) je spomenuo i 'smanjenje isporuka nafte CCehoslovacckoj'.
Mekejnov sstab je kasnije u pismenom saopsstenju ispravio senatorov 'lapsus', navodechi da je on mislio na 'CCessku Republiku'.
Na Zapadu ništa novo.
Obznanili nasdvoje u 17. srpanj 2008 14:16:34 | 0 komentara
MIS MAJKA I ĆERKA
Ostao je još jedan dan da se prijavite za Oriflameov izbor za mis majka i ćerka. Šta je potrebno da biste se prijavili:
-da ste majka i ćerka (ćerka mora da bude starija od 16 godina, a kako gornja granica nije navedena, kapiram da sve dok ste obe negovane po švedskim principima i dok kao zbir ipak ostavljate utisak da je smrt daleko, a mladost tek pupi, te da tako ispunjavate obe mete švedskog proizvođača kozmetike: o prirodnoj, tek procvaloj lepoti koja zaslužuje da se do u beskraj produžuje i dostojanstvene načetosti koja planira da grebe sve dok joj i poslednju laticu ne počupa vreme – može!)
-da ste, ko što rekoh, negovane (nešto kapiram da je Oriflameu koji ima te uviđavne slogane koji vode računa o sistemu vrednosti («Prirodna švedska kozmetika prijatelju s ljubavlju!» i «Volite sebe i volite druge!» - ne znam što je ovaj drugi nemoguć bez Oriflamea, al ajde), ipak bitnije da niste neke izoperisane nafrakane barbike, već da se vidi da ste tako nekako spontano potrefljene, da vas je život bar malo dokačio al ste mu se oduprle zdravom ishranom, redovnim sportom i takoreći sačuvale dušu džogirajući i utrljavajući kreme)
-da odišete posebnošću odnosa majke i ćerke (u propozicijama za konkurs stoji da im je cilj da pokažu posebnost odnosa majke i ćerke, što, ne znam tačno šta znači, osim da je jedna drugu rodila i da s tim ide sve što s tim ide, te ne znam kako će titula mis majke i ćerke to da pojasni, nagradi ili popularizuje).
To će većanje o najprizornijoj majci i ćerki da traje sve do novembra kad će najviše majka i ćerka (najlepše majka i ćerka?) da putuju na račun Oriflamea sa džeparcem od 1000 evra (ovo nije po glavi, već za obe da dele).
Maskote su ove godine Dara Džokić i njena kći Jovana koje su svojevoljno, oduševljene kreativnošću ovakvog takmičenja, ponudile svoju porodičnu sliku kao obrazac ili prototip pristojnosti i srazmere između majke i ćerke koja Oriflameu godi.
Poenta ovog takmičenja je da samo uveća inače neizdrživu generacijsku napetost i pospeši prodaju kozmetike. Da se majke što duže održe u lepoti i naprosto izlude pritiskom da što duže ostanu lepe i «dostojanstvene», jer ne smeju da kvare utisak majka i ćerka para, za šta im treba dosta kozmetike, jer je starenje neminovan proces koji naposletku vodi ružnoći i smrti, čak i ako voliš sebe i druge (i kupuješ Oriflame zezalice), a da se ćerkice i njihova prirodna lepota (postoji i ta, prosto kad si mlad i koža ti je mlada i kosa ti je mlada, manje ćelija na tvom telu je generalno izumrlo) iskoristi kao reklama za Oriflameove proizvode koji se šlepaju uz prirodu i poljske izvore uveravajući da je njihova kozmetika naprosto jedno alhemijsko čudo nastalo iz ljubavi.
Dalje, mis majka i ćerka je smao jedna od akcija inkorporiranja Oriflamea u živote žena, jer im nudi da, osim što su konzumenti, budu i prodavci Oriflamea i smaraju naokolo svoje prijateljice, rođake i koleginice i svako žensko što ga imaju u imeniku, nudeći mu proizvode Oriflamea koji se za tu priliku predstavlja kao njen pokrovitelj uz kog će ispuniti svoje slobodno vreme, postati uspešna i bogata. Saradnja kompanija sa pojedincima kojima uvaljuju svoje proizvode koje njihovi dobri prijatelji kupuju iz sažaljenja, da im učine itd. Posebno je gnusan način na koji kompanije uvaljuju svoje proizvode rabeći privatne međuljudske odnose. Da se ispovraćaš.
Za kraj, generacijska srazmera kod nas ne postoji mimo kruga dvojke. Majke uglavnom rmbače dok ne svisnu, dok im koža na rukama ne popuca pa sve noćne kreme koje im, iz gruže savesti kupe ćerke kad dođu do prve zarade, uglavnom ne pomažu. Majke i ćerke uglavnom imaju prilično napete odnose i da su prijateljice shvate tek kad jedna skroz ostari, pa za mis mama i kći više nije ni za kurac, a ćerka rodi svoje dete čime u istom misu već ima lični interes.
Za još jedan kraj, apsolutno nijedna kompanija kozmetike ne oslobađa naše pravo da starimo ko ljudi, da se toga ne stidimo i da im ne dajemo svoje porodične slike, jer nismo lepi za njih nego za sebe.
Obznanili nasdvoje u 14. srpanj 2008 19:26:35 | 2 komentara
Goodbye Lenin!
PULA - U komunističkim državama posle Drugog svetskog rata nije bla retkost da roditelji deci daju imena poznatih revolucionara i ideologa, ali je otac sadašnjeg direktora bolnice u Puli baš preterao. On je sina nazvao Lenjin Engels Marks Staljin, pa iako se taj lekar sada predstavlja kao Lems Jerin, u njegovim dokumentima piše puno ime. " Zbog tog imena nisam imao nekih posebnih neprijatnosti, ali bilo je ljudi koji su sebi dopuštali svašta. Ipak, nije mi ni palo na pamet da svojoj deci dajem slična imena. Zovu se Juraj i Lada. Po uverenju sam levičar, pa nekima možda više smeta moj stav nego neobično ime", kaže Lems. Slična je i priča Lenjina Rakovca, direktora državnog elektroprivrednog preduzeća iz Poreča. "Tek nedavno sam saznao kako sam dobio ime Lenjin. Naime, 1946, tek što sam se rodio u Rakovcima nedaleko od Poreča, u dvorište je došao moj jedanestogodišnji brat, koji je rekao da bi trebalo da mi daju ime Lenjin. I evo, zovem se Lenjin", kaže Rakovac i dodaje da mu to ime nije bilo ni prednost, ali ni smetnja. "U stvari, najviše problema sam u mladosti imao sa devojkama koje mi nisu verovale kada bih im rekao kako se zovem", rekao je porečki Lenjin.
Obznanili nasdvoje u 14. srpanj 2008 13:14:46 | 0 komentara
Mooncake - Lagrange Points (Self-released)
Hm, ovo i nije tako loše, pomislio sam negde kod druge pesme sa prošlogodišnjeg debi singla More Oxygen, I Said! moskovske instrumentalne ekipe Mooncake. Oko prve pesme utisak je bio so-so, da bi se u narednih deset minuta slušanja razvilo u memorijski kapital dovoljan da zapamtim ovo ime.
I eto nam ga sad i dugosvirajući prvenac izdat u sopstvenoj režiji i dugotrajno odlaganje preslušavanja istog jerbo se ove godine vala nakupilo prosečnih i onih još gorih izdanja instrumentalne tematike. Iskren da budem, mnogo volem kad se tako iznenadim, kad ne očekujem ništa a dobijem nešto.
Već po samim nazivima izdanja vidi se da su Moskovljani zaljubljenici u astronomiju, sa kojom se ne petljam još od srednje škole jerbo mi je profesorka usadila trajnu nelagodu naspram tog polja ljudskog znanja. Orbite po kojima krstare Rusi nisu nepoznate, recimo da ih krasi generički zvuk uspona, padova i ostalih smicalilca koje čine i dalje najvitalniji ogranak savremene gitarske scene, i svi koji pričaju suprotno, po pravilu nisu upućeni u tematiku.
Debitantski LP koherentna je celina zanesenjačko-anđeoskog pristupa i katkad energičnih izleta van osnovne matrice. Mooncake odlično grade atmosferu, ima tu i gudača, a ono što ih izdvaja od gomile drugih bendova je stalno prisustvo tenzije i neupadanje u predugačke pasaže koji su sami sebi cilj, one koje često čujemo kod bendova željnih podvlačenja svoje umetničke crte u nedostatku mesa, krtine, kreacije, vizije...
Možda se nekom učini da je iskoristiti sat vremena života u ove svrhe mnogo, no i tu su braća Rusi pokazala zavidnu umešnost ne stavljajući najbolju pesmu kao prvu i ne turajući filere na kraj. Veza sa naslovom ploče nalazi se u malim skitićima koji nose imena koja su u korelaciji sa gore preskočenim astronomskim zavrzlamama. Nemojte sad da me pitate koja je tema najbolja, ovaj album je kao celina sam po sebi ulaznica u jedan bolji svet.
Obznanili nasdvoje u 14. srpanj 2008 2:07:55 | 0 komentara
SLIKE U GLAVAMA
Crveno svetlo kada sine,
Vasionom talasi brzi,
Tvoj već pronose glas -
Ceo sluša te svet.
Završila se moja prva sezona rada u Dramskom programu Radio Beograda. Preko leta će biti emitovane reprize, a ja ću zaroniti u biblioteke i, kako se nadam, preko neta uspeti da ispredem malu mrežu preko koje će do mene put naći nove genijalne radio dramice, priče i ideje za narednu sezonu.
Ova pauza me zatekla s pitanjem otkud ja uopšte tamo. Bili smo na kraju druge godine faksa kad je u učionicu ušao Boško Milin, tako da je učionica najednom zaličila na neku viktorijansku biblioteku ili salon (tad je još pušio lulu 
, a i danas njegova pojava ostavlja utisak zagubljenog kadra BBC-jeve detektivske serije). Onako naloženima da pišemo velika dela za film i pozorište, reče nam da ćemo sledeće godine imati čast da se upoznamo sa radio dramom, dakle pomalo (ču, pomalo!) zaboravljenim medijem. Tada, a i naredne godine kada mi je profesorka vratila čitavu radio dramu u kojoj stanovnici malog bezimenog mesta utepaju Deda Mraza jer se zaglavio u neočišćenom dimnjaku, pa njihovoj deci nije doneo poklone (bilo je tu dosta zvučnih efekata prdeža i povraćanja), prema ovom žanru sam gajila nezainteresovanost.
Možda baš zato, što sam osetila da te radio drame niko živi ne sluša, da nikada neće biti realizovana, kako god da je napišem, da je po sredi samo akademsko izdrkavanje nad studentima koji moraju da overe svaki zapećak istorije drame i njenih formi, kolko god bio pokriven paučinom i zaključan u muzeje, radio drami sam prišla toliko opušteno i sa toliko nekog zajebantskog poleta, da je tekstić što sam ga naposletku predala za ovaj ispit i dan danas moje najdraže delce.
A, časovi na kojima smo čitali svoje radio drame bili su nekako najopušteniji. Možda mi se sad čini, ali na njima je moglo da se oseti potpuno odsustvo nervoze, napetosti koje stvara taj pritisak da sad pišeš il čitaš nešto umetničko, nešto što bi možda imalo šanse da bude snimljeno, hvaljeno, slavljeno, zabeleženo u analima istorije nove srpske drame ili mladog srpskog filma. Ništa od toga. Svi smo osećali da je radio drama mrtva, pa smo se, u šali, opušteni, rasterećeni, tu možda i najbolje izrazili.
Tako su te godine, međ onim zadimljeni zidovima, pročitane sumanute radio drame o gladijatorskim igrama, jedna sjajna radio dramica inspirisana statistikom smrtnosti koja je sva prštala od anksioznosti, straha i uverljive jeze, kao i jedna šašava radio drama o nabeđenim klinkama koje u nekoj provincijskoj zabiti vode noćni program, pa se nabede da nisu same u radio stanici.
Dalje, ljudi iz radija su mi prvi ponudili posao. Ako ne računamo pokušaje nekakvih glavonja, glumaca producenata koji su nam, u fensi belim odelima navraćali kao aveti iz nekog uspešnog, nedokučivog sveta i pričali o tome kako im baš od nas treba nenadjebiv sitkom koji će da ima «jedinstvo mesta, vremena i prostora», mali ljudi iz Radija su bili najozbiljniji, najmanje pompezni i najiskreniji u svojoj želji da dođu do tekstova.
Odlazeći, tada još kao spoljni saradnik dramaturg, u prostorije Dramskog programa do kojih mi je put kroz oronulu, ali i dalje nekako veličanstvenu staru zgradu u čijim su izlozima tada još stajale požutele slike Čkalje i Mije Aleksića kako se zajebavaju pred mikrofonom, slušala sam kako se iza zatvorenih vrata sobe za sastanke glasno prepiru članovi male redakcije. Stari kompovi, meni uvek fascinantno zagonetan magnetofon na kom ću kasnije konačno naučiti da ušniravam traku, sve ovo, počelo je da mi se sviđa. Svideo mi se taj utisak ušuškanosti, otvorenosti sukoba, rasprava o radio dramama kao o nečemu zaista bitnom, koji nikad nisam osetila na glanc belim hodnicima televizije gde sam večito čučala i satima čekajući da me onaj ko me pozvao jer «ima novu ideju», udostoji svog prisustva.
Onda su krenule dramatizacije. Tek tada sam skontala kolko se puno radi. Sada na sajtu Radio Beograda stoji da se godišnje proizvede i po sto premijera. Prebrojte kolko ih ima na televiziji, a Radio je deo RTS-a iako njegova posldnja rupa na svirali koju glavonje RTS-a neće da udostoje ni diskova, ni ispravnih stolica, ni originalnih programa za snimanje.
Ok, dolazi to pitanje, ko još sluša radio dramu? I zašto bi se onda u nju ulagalo?
Tek u skorije vreme, npr. počela sam da nailazim na ljude koji mi tvrde da vole radio dramu. Čitajući knjižicu «Moji spermatozoidi su brži od vaših limuzina», otkrila sam da je autor bio moj kolega, tj. da je bio zaljubljenik u radio dramu i da je, tokom 90-ih, radio kao urednik u dramskom programu. I kod njega sam naišla na to da radio drama smiruje slušaoca. Da ga zatvara u tu malu, intimnu komoru u kojoj, slušajući, stvara samo svoje slike.
Kada sam ozbiljnije počela da radim u Dramskom programu, u mene se uselilo neko zadovoljstvo što sam deo jedne priče koja ima neku svoju istoriju. Zavolela sam je baš zato što nije toliko poznata drugima, pa mi se to što me život naneo tamo čini nekako posebno bizarno i baš zato lepo. Imala sam utisak kao da sam dobila neko skrovito mesto na kom mogu na miru da radim, da isprobavam razne stvari sa tekstovima, a da mi nikakav nervozni i nadobudni gmaz ne visi nad glavom, nabeđen da stvara ne znam ti ja šta i da će da zaradi ne znam ti kolko para.
Da svet radija nije toliko bajan, priznajem. Ljudi tamo su često ogorčeni što ih niko ne zarezuje, često osetim da se stvari odrađuju, jer valjda se čovek zaboravi kada ga drugi zaborave. A, ja mislim da je to pogrešno. Ako niko ne vidi to što radiš, ili ako nisi u centru pažnje, to ti baš daje neku slobodu da se razvijaš. Drugi će otkriti, možda. Verujem da postoji energija koja se odašilje drugima, čak i ako ih ne cimaš za rukav, ako si posvećen onome što radiš. Jedino što stoji taj problem para i tehničkih uslova koji su, bez te pažnje drugih, često do zla boga loši. O tome uglavnom saznajem od reditelja i tonaca, a i sama sam se uverila kada sam prisustvovala snimanjima.
Sa jedne strane, radio drama je zaboravljen žanr generalno, dakle ne samo kod nas. Na sve to, kod nas postoji i ta elementarna zaboravnost koja recimo ne postoji u drugim zemljama koje drže do svojih dramskih programa na radiju.
Više puta sam bila besna, kad naiđem na ograničenja, tipa to što postoji samo tri, četiri reditelja koji su na plati, a nema se para da se unajmi neki sa strane. Neke od radio drama budu otaljane i zbrzane.
Ali, kada se desi da se reditelj naloži na tekst, pa, na svoju ruku, u studio donese harmoniku i bušilicu ne bi li proizveo potrebne efekte ili ode u šumu da snimi zvukove koji su mu potrebni, a muzički saradnik prekopa net da bi pronašao nemačku verziju pesme «Po šumama i gorama», onda osetim kolko mi svi ti ljudi znače i koliko u sebi imaju žara koji je odozgo stalno posipan da se ugasi, jer nikom nije potreban. I to stalno osećam, kako moj i žar ljudi s kojima radim zapravo nikom nije potreban. Kako se sasvim dobro može raditi i bez njega i kako on vremenom nestaje. Možda su zato neki ljudi čija imena nalazim na kartonima sa kojih zapisujem glumačku podelu, i otišli odatle.
Dal po inerciji, i dalje zagledan u sjajniju prošlost, Radio živi neki svoj život. Prave se svečanosti i mali jubileji, a da se za njih ni ne zna. Na primer Dani Vitomira Bogića, inače, prvog profesionalnog glumca i reditelja koji je radio u Radio Beogradu. Pa sve to svečano i predano pripremljeno, sa sve recitovanjem «Tirade o poljupcu» iz «Sirana de Beržeraka» koju sa arhaičnim patosom izgovara, kolko sam shvatila, tradicionalno, Ivan Jagodić.
Još se nisam sasvim zalaufala, ali bilo je nekoliko premijera u mojoj prvoj sezoni koje ću uvek pamtiti: «Ali ti mi dušu uze», Ivana Velisavljevića (u režiji Miloša Jagodića), uvrnuta radio igra inspirisana pesmama Tome Zdravkovića, «Kako su Mirko i Slavko videli maršala Tita po prvi put», Aleksandra Novakovića (u režiji Saše Latinovića), koja mi na papiru i nije delovala toliko urnebesno duhovito kao kada je dobila svoj radiofonijski oblik. Ova radio drama mi je jedna od dražih zato što je Latinović uspeo da, pored očigledno parodijskog otklona prema čuvenom stripu i čitavom titoističkom periodu, sačuva nostalgiju i dirljivost, nekakvu sasvim tihu emociju prema ovim junacima. Draga mi je i dečja drama «Koza», Miroslava Nastasijevića za koju sam dugo mislila da neću dobiti autorska prava, jer je put do Nastasijevićevih naslednika vodio preko autorske agencije, do Radio Novog Sada i nekakvih bivših urednika koji su me uveravali da imaju brojeve telefona Nastasijevićevih sinova. Na sve to, isprva sam greškom zapisala Momčilo Nastasijević, umesto Miroslav Nastasijević, pa smo se svi čudili otkud to da je autor jedne od najmračnijih drama u istoriji srpske drame «Kod večite slavine», pisao za decu (a o tome što je pisao za radio i da ne govorimo). Kad sam ustanovila grešku, ispostavilo se da je Miroslav Nastasijević neka vrsta mahera za dečju radio dramu, jer su do mene došli i ostali njegovi tekstovi, beskrajno duhoviti i šarmantni.
Autorska prava i potraga za nosiocima prava za pokojne pisce su priča za sebe. Inače ljubazne radnice u agenciji za autorska prava jednom su mi, na moje sumanute zahteve kako da se dođe do sina jednog autora za kog sam jedino znala da je iz Novog Sada i da svira gitaru, uznemireno rekle, onako vireći iza cvikera i hrpe papira: aman, nismo mi detektivska agencija! Tad sam shvatila kolko naslednici prava slabo vode računa o tantijemama koje im niko živi ne plaća jer ne mogu da ih nađu, a mnogi od sporova oko prenosa prava nisu ni započeti, iako je pisac pokojni već neko vreme.
Duša me boli što nisam dobila autorska prava za «Šteficu cvek» i remek delo «Dostojevski trip», Sorokina, jer ni za jedno nismo imali dovoljno para.
U potrazi za tekstovima, nailazim na skribomane koje je neko nabedio da umeju da pišu, pa ne prestaju da donose raznorazne drame u stihovima i filozofske rasprave i monologe na po 50 strana, ali i neke likove za koje ranije nisam čula, a čije drame čame po sajtovima na netu. Takav je bio npr. Vlastimir Gligorijević, čije su me dve drame podsetile na Vudija Alena.
A, s vremena na vreme, neka od imena se pojavljuju u različitim prilikama, pa mi se tako slažu portreti krajnje neobičnih ličnosti. Tako sam zapamtila Slobodana Bubnjevića, čije se ime našlo na nekoliko odličnih radi drama. Bubnjevićev «Usud», u režiji Zorana Rangelova, mračna je distopija koja se zbiva u marketinškoj agenciji i u sebi sadrži elemente «Đavoljeg advokata» i «Matriksa». Kasnije sam saznala da je Bubnjević zapravo čovek iz potpuno druge sfere, te da se bavi nuklearnom fizikom. Njegove drame iz serije Zvezdani časovi u koju spadaju biografske radio drame, a često piše o naučnicima, uvek sadrže to misteriozno filozofsko proširivanje polja nauke koje otkriva širok um. Nabasala sam slučajno na jedan njegov tekst u Vremenu (broj 903-904), o nuklearnom reaktoru u Vinči oko kog se nadigla panika. Tekst me oduševio, jer Bubnjević u njemu kombinuje naučnu potkovanost sa smislom za sagledavanje društvenih pojava, pa se tako dobija mala studija o reaktoru, ali i narastanju i pucanju Titove ličnosti i čitave SFRJ. Ovog lika sam upamtila.
Muzika u radio dramama mi je poseban gušt, a zapazila sam da muzički saradnici koji za reditelje i prema njihovim vizijama tragaju za melodijama, umeju da iskopaju neviđeno dobre stvari. Tako drama «Pobuna Šejha Bedredina» inače nastala dramatizacijom drevni istočnjačkih spisa, stare bitke prikazuje uz modernu dub muziku. Iako nisam skontala priču u ovoj drami, ona mi je u glavi pokrenula moćne i misteriozne slike.
Na radiju se sazna dosta stvari, jer tekstovi stižu odasvud, pa se tu i tamo pojavi po neki entuzijasta, poznavalac npr. lika Hajduk Veljka koji donese dramu iz koje saznaš da je Hajduk Veljko sa sobom uvek imao pratnju od tri Ciganina, da je obožavao njihovu kulturu i da su oni, na svojim instrumentima plašili neprijatelja u bitkama.
Kopajući po netu za nekakvim napisima o istoriji radio drame, nabasala sam na pričicu kojom se valjda teše i bodre i kao poetski minjon je jedni drugima prenose svi radijski poslanici. Naime, u toj priči, na pitanje da li više voli televiziju ili radio, devojčica (ne znam zašto baš devojčica ) odgovori: radio, zato što ima više slika.
Da živi radio drama i slike u glavama!
Obznanili nasdvoje u 13. srpanj 2008 16:04:23 | 0 komentara
Flying Lotus - Los Angeles (WARP)
Progutajte momentalno sve što ste ikada otrovno izgovorili o hip hop muzici, navucite slušalice i pustite Los Angeles. Ono što se na njemu može čuti je svet za sebe.
LA je drugi dugosvirajući album Flying Lotusa, a prvi (ako ne računamo prošlogodišnji EP Reset) za renomiranu šefildsku etiketu. Inače se zove Steven Allison, a tetka mu je bila Alice Coltrane.
Masni basovi THC frekvencija momentalno podsećaju na dugogodišnjeg kralja hip hop produkcije, nj. v. Madliba. Ono što je takođe zajedničko dvojici čudaka je astro aspekt njihovog muzičkog stvaralaštva. I jedan i drugi svojom muzikom sele slušaoca u drugu orbitu.
Naravno, ima i razlika. Otis Jackson Jr. je opčinjen džezom i starim hip hopom, Flying Lotus se u svojim instrumentalnim ekskurzijama loži na relativno izlomljene ritmove, katkad brazilskog porekla, a masovno inkorporira i elektroniku u svoju zvučnu viziju što ga približava nekim imenima glitch hopa kao što su Four Tet i Prefuse 73.
Detaljna produkcija i bogatstvo zvukova traže od konzumenta posvećenost tako da ovo nije album za široke narodne mase niti za neko kolektivno slušanje. Iako je nazvan po jednom od najpoznatijih svetskih megalopolisa, inače mestu gde FlyLo obitava, sama atmosfera ploče više vuče na vlažnu džunglu sa albuma Bricolage još jednog briljantnog elektro vizionara današnjice - Amona Tobina.
Gustina mraka na ovoj ploči je zapanjujuća i predstavlja pravu terapiju za svu onu decu koja žive u zabludi da je dubstep kao žanr ponudio mnogo toga suštinski novog. Za Letećeg Lotusa se to može lagano reći jer ono što on stvara je žanr za sebe.
Obznanili nasdvoje u 12. srpanj 2008 3:56:24 | 0 komentara
Have Heart - Songs to Scream at the Sun (Bridge 9)
Pasija - reč koja označava hardkor pank. Dobro nećemo da se lažemo, ima tu dosta smeća, kao i u svakom drugom muzičkom pravcu, ali kad valja onda je pasija ključna reč.
Ona sasvim pasuje pri opisu rada bostonskog sastava Have Heart koji je pre neki dan objavio svoj drugi po redu dugosvirajući album Songs to Scream at the Sun. Može se slobodno reći da ovaj bend, predvođen pevačem Patom Flynnom predstavlja prvu perjanicu trenutne hardkor ponude. Zasluge za to nalaze se na sjajnom bendovom prvencu The Things We Carry koji je u dvadesetak minuta trajanja sumirao zašto neki ljudi provedu ceo život odani ovoj muzici - reč je o masterpisu koga krase iskreni stavovi bez uvijanja, jaka, energična muzika i ono što je možda najvažnije, pozitivna poruka.
Znam da se zli glasovi čuju dalje, ali valja ponekad kad se i dobar razglasi. Upravo to je bio slučaj s ovim bendom po objavljivanju debija. Nije bilo zainteresovanog čoveka koji je imao pritužbe na to izdanje i kult oko benda je zasnovan, baš kao pre nekih 20 godina i zenita youth crew pokreta. Dovoljno je ukucati ime ovog benda u pretraživač youtubea da bi se prethodno iznesena tvrdnja potkrepila: postoji na desetine živih snimaka za svaku pesmu sa ovog albuma kako iz Evrope i Amerike tako i sa egzotičnijih destinacija poput Australije, Čilea i Argentine. I zamislite, i tamo klinci znaju svaku reč!
Stoga nije čudo što se novi album željno iščekivao. Etiketa Bridge 9 koja u svom katalogu ima i legende žanra poput Slapshot i Agnostic Front i H20 , svetski je ispratila bend. No ipak, tu naravno da postoje razlike u odnosu na uobičajeno poimanje reklame. Jedna od najvećih vrlina hardkor muzike je praktično nepostojanje barijere između izvođača i publike - svi smo mi jedno i oni su samo jedni od nas.
Loša vest je da je album lošiji od debija, a dobra je da je dovoljno dobar. To je ok, pošto je prvenac stvarno bio ubistven i teško dostižan. Produkcija je malo upeglanija no i dalje dovoljno prljava i po kanonima žanra. Zaboravih da kažem, Have Heart je straight edge bend ali ne smara svojim ideološkim ubeđenjima, mada je jasno da je reč o ljudima sa društvene margine koji se svaki dan bore za parče svog vazduha, bijući bitke sa unutrašnjim i spoljašnjim demonima (Bostons, Brotherly Love, The Taste of the Floor, On the Bird in the Cage...), shvatajući odgovornost kao preduslov slobode, tražeći smisao u svojim kratkim životima.
Tekstopisac Pat Flynn i dalje je iskren i pozitivan. A kada to kažem mislim na one ljude koji ne beže pred problemima, već imaju radosti u sebi i pored teškoća koje prate njihov život. Ta želja da se ne poklekne je i osvojila decu od Drezdena do Santjago de Čilea. Čini se da je na ovoj ploči Flynn u tekstovima ličniji, no ima i numera u kojima se bez milosti žigoše poguban uticaj korporativne masovne kulture na živote devojaka (pesma No Roses, No Skies).
Svi oni koji misle da je hardkor pank prevashodno stav pa tek onda muzika/umetnost, prijatno će se iznenaditi ukoliko u rukama budu držali buklet ovog diska jer ga krasi sijaset prelepih umetničkih fotografija. Upućenijima ne moram da objašnjavam koliki uticaj hardkor pank može da ima na formiranje zdrave ličnosti. Naravno da veseli činjenica da se još uvek snimaju albumi i postoje bendovi koji imaju kvalitet da utiču na svoje slušaoce da postanu bolji ljudi. Kada bi to manjkalo, praćenje muzike bi bila samo besmislena zabava kao surogat gubljenja vremena. Sva sreća pa nije.
Bostons (Live in Westcott 6/21/2008)
Obznanili nasdvoje u 12. srpanj 2008 3:04:38 | 0 komentara
K'naan - The Dusty Foot on the Road (2007.)
Već nedelju dana bukvalno se hranim ovim albumom. Povlađujem sebi kao da je reč o najslađem i najlepljivijem pop albumu. I kad god pomislim, ajd da pustim nešto drugo, samo bih slušala kako K'naan, na početku pesme Smile, kaže: One hand in the air for this please, one hand for the struggle, this is a song we call Smile, cause we smile while we're bleeding. I onda kreće najbesramnije, najnaloženije, najiskrenije bodrenje samog sebe. Najjače u ovoj pesmi je što se K'naan u isto vreme obraća sebi, ali i vrlo direktno slušaocu, pružajući infuziju prkosa i snage. A, ja cenim kad kod muzičara osetim tu otvorenost i neposrednost, nekakvu stadionsku, tribalnu želju da te povuče za sobom. To sam osetila i na koncertu Dub Pistolsa onomad na refraktu.
K'naanova omiljena reč je borba. Ima je u skoro svakoj pesmi, a dve centralne, moja himna Smile i Strugglin' je najdirektnije prizivaju i slave, tako da dok ih slušate imate utisak da ste u misiji, da se zgušnjavate kao neka kometa što će da probije sve zidove zabluda i laži i strahova, da sa vas oljušti sve ljige što su se nahvatale dok ste plutali bespomoćno, nepomično puštajući da vas struja nosi. Ove pesme formiraju nešto ljudsko u slušaocu, vajaju ga, daju mu čvrstinu i snagu, kakvu ne daje ni jedan jogurt sa žitaricama ili margarin za dobro jutro.
Najakustičnija, gotovo plesna pesma koja iznosi, odlučno i ironično spisak osuda na račun odliva mladih ljudi u rupe očaja je pesma In the beginning. Zanimljivo je koliko je ova pesma u isto vreme popična, što bih ja rekla ima muzike u njoj, ali se na svakom koraku raspada i sastavlja. Ujedno, ovo je najkritičnija pesma kojom bi se ponosio i Bob Marli. K'naan kreće od kritike pesnika koji se prodao, a čiji je puls isprva kucao u ritmu bubnjeva (koje čujete u pesmi), da bi prešao, onako sa apetitom, besan kao ris, a od besa sve raspevaniji i brži, na čitav spisak izneverenih ideala i vrednosti. Šamaranje u ritmu afričkih bubnjeva to mi reci! In the beginning u osnovi je bogato, epsko pripovedanje u kom K'naanu pomaže drugi glas, koji mu dobacuje opšte reči tipa "istina", "smrt" itd., da bi im on, tako velikim, pompeznim uzvratio, sve više se napinjući tako da možete da osetite kako note postaju vratne žile, svojim ličnim verzijama tih opštih reči. Dok je slušam, uvek vidim kako dečak, besan i ogorčen gađa motkom loptice koje mu neprestano dobacuje neki nadobudni trener. Trening velikih reči koje sve više odlaze u pozadinu i stišavaju se pred snagom K'naanove verzije, beležaka iz glave koje ne jebu živu silu velikih predavanja i definicija i sve ih do jedne dovode u pitanje.
K'naan crpe snagu iz lične priče na način na koji bih ja volela da je crpim iz moje. Što će reći, ne odbacuje loše i teške uspomene, nosi ih sa sobom i od njih pravi priče, u isto vreme idući u susret drugima. K'naan u svojim pesmama ide od sebe ka drugima, a takvu prohodnost od intimnog i bolnog ka stadionsko ložačkom i tribalnom mogu da ostvare samo retki. A, K'naan ume da zaroni u sebe i da pruži ruke drugima.
Kao i većini hip-hop mudonja i njemu je očigledno stalo do toga da pojasni kako je njegova lična priča realnija, žešća i teža od drugih, kao i da je stvarniji od drugih repera (eno u pesmi What's Hardcore?). U tom smislu, K'naan ima dobar bekgraund, jer je rođen i do 1991. živeo u Somaliji, zemlji u kojoj deca naizmenično ratuju i gladuju. Odande je prebegao u Njujork, a sada živi u Tororontu. U srcu te mračne somalijske ispovesti, K'naan nosi grumenje vedrine, prirodne, nenametljive, one koja otčepljuje krvne sudove. One koja je došla pošto se pregrmelo najteže i shvatilo koliko si jak i poseban.
Ovih dana, a svaki dan otkrivam jednu po jednu pesmu, ponavljam Voices in my Head. Počinje melanholičnim uvodom na akustičnoj gitari, a potom se uključuje K'naanov glas koji je u ovoj pesmi najogorčeniji, a omekšavaju ga ženski vokali u refrenu. U Glasovima, K'naan se najviše otvorio. Pesma odaje i neviđeno istinito prikazuje stanje konfuzije u glavi, sumnje u samog sebe (with demons inside me, which demon is not me) priznanje kon već pušta da sva konfuzija iz glave, sumnja u samog sebe i jer je ovo jedina pesma u kojoj se gotovo gubi bilo kakav poklič i racionalizacija i poziv drugima da se oslobode, a ide samo čista ispovest i priznanje konfuzije.
Poison in my veins, Inside I'm torturing my brains
And still I try, ai ai ai
Voices in my head, am I alive or am I dead
Alone I I cry, ai ai ai
Ljutnja i osuda prenose se sa sebe na druge, u stilu unutrašnjeg monologa iz 25. sata, ili bilo koje rasprave sa samim sobom u kojoj se čovek vrti u krug gde ne zna gde počinje bolesno tkivo i koji deo je zaražen, da li onaj kojim si uronjen u svet oko sebe, prepleten sa drugima (i kada je to počelo, koliko si duboko zarastao), ili onaj koji si sklonio ne bi li ga sačuvao. K'naan besno viče:
Replicates screaming they are represent
come on man, come on
i
People don't care, people just scared
People don't care, people justa fade
Ali, u osnovi, u K'naanu ljutnja obično nalazi put ka pobuni i pozivu da se makar glasno kaže, poviče, speva ono što te boli , uočavajući da svet i društvo i politika najčešće teže da te umirotvore i kažu da si suvišan:
Whatever spirit he's got
beat em
and they teach them the rest of the world don't need him
and he believes it's a disease that he's heathen
Put up your fists if all you want is freedom
Obznanili nasdvoje u 11. srpanj 2008 15:37:56 | 0 komentara
Tačka jedan tačka dva
BEOGRAD, 10. jula (Tanjug) - Premijer Mirko Cvetkovich izjavio je danas da je Vlada Srbije uputila zahtev Skupsstini Srbije za odrzzavanje vanredne sednice na kojoj che prva taccka dnevnog reda biti predlog rezolucije o kontinuitetu drzzavne politke prema Kosovu i Metohiji.
Cvetkovich je na konfreneciji za novinare posle prve redovne sednice nove vlade rekao da je vazzno da nova vlada odrzzi kontinuitet drzzavne politike u vezi sa nepriznavanjem nezavinosti Kosova i Metohije.
Vlada je parlamentu, kako je naveo Cvetkovich, kao drugu taccku dnevnog reda te sednice predlozzila Predlog zakona o ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruzzivanju i prelaznog sporazuma o trgovinskoj saradnji sa EU.
Prema Cvetkovichevim reccima trecha taccka dnevniog reda trebalo bi da bude Predlog zakona o ratifikaciji gasnog sporazuma sa Rusijom , a ccetrvra ratifikacija raznih finansijskih ugovora.
Ajde 'de, možda nešto i bude od te obrenovićevske politike. Ali teško...
Obznanili nasdvoje u 10. srpanj 2008 17:27:33 | 3 komentara
21. vek
LONDON, 8. jula (Tanjug-Ekos) - Mnogi britanski listovi su danas objavili podugaccke cclanke s kritikama na raccun lidera Grupe osam najrazvijenijih zemalja sveta (G8) i njihovih supruga zbog neprimernog gosschenja jelom i pichem na samitu u Japanu, gde je svetska prehrambena kriza jedna od glavnih tema razgovora.
Dnevnik "Indipendent" donosi tekst pod naslovom "Uz kavijar i morske jezzeve lideri G8 raspravljaju o prehrambenoj krizi", dok "Tajms" pisse da se "lideri G8 nasladjuju sa osam jela, posle diskusije o nestassici hrane u svetu".
List "San" je objavio fotografiju izgladnelog africckog deccaka uporedo sa slikama lidera G8 za vreme veccere i jelovnika, prenela je agencija Kjodo.
Listovi donose detalje o gosschenju lidera G8, pri ccemu "Tajms" objavljuje ceo meni, ukljuccujuchi vina. "Dejli mejl" takodje pruzza pojedinosti o radnoj vecceri.
Neki od listova citiraju Dominik Nat iz medjunarodne humanitarne organizacije "Spasimo decu", sa sedisstem u Britaniji, koja je nazvala lidere "hipokriticima" zbog njihovog uzzivanja u takvim jelima uprkos nestassici hrane u svetu.
Nije ostala neprimechena ni nedavna izjava britanskog premijera Gordona Brauna povodom velike koliccine hrane koja se svake godine baci u Britaniji.
U cclanku pod naslovom "Samit koji je tessko progutati" dnevnik "Dejli mejl" pisse: "Pre samo dva dana Gordon Braun nas je sve pozvao da prestanemo da bacamo hranu i da povedemo bitku protiv rasta cena i globalnog pomanjkanja hrane. Jucce su, medjutim, premijer (britanski) i drugi svetski lideri sedeli i ccastili se za stolom sa 18 ekstravagantnih gastronomskih specijaliteta na samitu G8 u Japanu ccija je glavna tema prehrambena kriza".
Na meniju juccerassnje veccere na samitu G8 na Hokaidu su se, izmedju ostalog, nassli kavijar i morski jezzevi, supa od dlakave krabe i kao glavno jelo meso od mladih jaganjaca.
Na trodnevnom samitu G8, koji je jucce pocceo u Japanu, uccestvuju lideri Britanije, Kanade, Francuske, Nemaccke, Italije, Japana, Rusije i SAD.
Prošlost je budućnost.
Obznanili nasdvoje u 8. srpanj 2008 15:20:37 | 2 komentara
Bonded By Blood - Feed The Beast (Earache)
Najnovija senzacija neo-thrash metal pokreta koji žari i pali metalskim andergraundom u poslednjih nekoliko godina je Bonded By Blood, tinejdžerska ekipa Meksikanaca iz losanđeleskog predgrađa Pomona. Klinci imaju u proseku 18 godina i kidaju. Nakon prošlogodišnjeg samizdat minija Extinguish the Weak, legendarna etiketa Earache, nekad lučonoša death metal avangarde a sada sigurna kuća novih trešera, nije gubila vreme.
Ko je nekad voleo thrash, a tu mislim na Metallicu do četvrtog albuma, Slayer, Megadeth do Countdowna i naravno Exodus, po čijem je debiju bend iz Pomone i dobio ime, voleće i BBB. Furiozni debi je prvobitno trebalo da producira Michael Rosen, koji je radio i sa grupom Testament u studiju, ali je bend na kraju odlučio da baci te snimke i ponovo snimi ploču. Pevač kraljevskog nadimka, Aladin, objasnio je da je Rosen na mala vrata pokušavao da u ploču ubaci Green Day fazone što je bend, sastavljen od sve samih purista, naravno rešio da ne prihvati.
I nisu pogrešili! Sve pršti od prljavštine, energije i brzine, ima i brejkova i promena tempa, a njih je jedino moglo da bude i malo više. Aladin se dobro snalazi u pevačkoj ulozi, a visina njegovog glasa ne dostiže iritantnost true metal vokala, ortaci iz benda se redovno uključuju horskim pratećim pokličima. Gitarski tandem Alex Lee-Juan Juarez jede malu decu tehnikom, brzinom i količinom rifova u minutu, enigma je kad su pre stigli da nauče da ovako sviraju...
Tekstovi su takođe oivičeni žanrovskom tradicijom ali i to je u ovom slučaju plus. Sami naslovi govore dovoljno: The Evil Within, Necropsy, Vengeance, Psychotic Pulse... Za kraj je ostavljena mini obrada teme iz Nindža kornjača, koja koliko god da je simpatična je mogla da dobije i bolji svirački tretman. Ovako imamo samo crossover thrash kuriozitet.
Čini se da nova generacija trešera sa onom starom ima zajedničko odrastanje u nemogućim krajolicima desničarske Amerike reganovske/bušovske provinijencije. BBB su isporučili obećavajući debi, i na njih tek treba obratiti pažnju jer je vreme sigurno na njihovoj strani.
Obznanili nasdvoje u 8. srpanj 2008 3:03:58 | 0 komentara
The Tom Fun Orchestra - You Will Land with a Thud (Company House)
Sa izopačenim sistemom vrednosti koji svoju kulminaciju doživljava možda baš i ovih dana, imamo situaciju u Srbiji da je rokenrol postao neki parametar normalnosti, prosečnosti, muzika za odlikaše... Oni koji bi po nekom sledu stvari trebalo da se bave rokenrolom - odmetnici svih fela, problematične vrste, boemi ili genijalci ili sede kući ili se vesele na splavovima.
Zato nam je scena manje više takva kakva je, bendovi su zakopčani do grla u svom izrazu i praktično se nikome ne obraćaju što se vidi i po posetama na njihovim koncertima - kad neko skupi 200 ljudi na nastupu momentalno biva proglašen za zvezdu.
S druge strane, ni na Zapadu stvari nisu mnogo ružičastije u industriji zabave. Zato i ne čudi da je u poslednjih nekoliko godina pojačan interes za "dertovskom" muzikom različitih nacionalnih tradicija pomešan sa raznim derivatima rok muzike. Tamošnja raja se izgleda seče na to - primeri Nemanje i njegovog No Smoking Orchestra, pa onda Đina Banane i Kultur Shocka, zatim Beirut, prosečne skupine Devotchka do nešto boljih Gogol Bordello, dovoljno su jaki argumenti za potkrepljivanje ove teze. Krv nije voda, dosta poklonika ovi bendovi imaju i ovde.
Tom špilu aduta sasvim sigurno treba pridodati i kanadski nonet The Tom Fun Orchestra sa ostrva Nova Scotia. Predvođen potomkom austrijskih Cigana Tomom koji je vokalna inkarnacija Toma Waitsa, ovaj bend na svom debiju uliva svežinu u uveliko izraubovan izraz. Prirodan miks ciganskog i irskog folklora na tragu besmrtnih The Pogues sečen je širokim dijapazonom roka, a tajna ovako skladnog braka možda se krije u imenu jednog od producenata ploče - nekadašnjeg kralja ulice Gordona Ganoa, vođe sastava Violent Femmes.
Banda u svom okrilju ima i trubu i bendžo i gitaru i bubnjeve i ženske glasove uz podrazumevajuću GanciPaganini violinu, poređane i podmazane tako da rakija (dunja?) sama od sebe klizi niz grlo tokom boravka u omiljenom lokalu. Ni na tekstove nema zamerki - sve odreda spomenici boemiji, odmetništvu i teškom životu (npr. u Behind The Fence: We were ugly, we were poor/Severely disillusioned by the make-believe they taught to us at school/We were beautiful, we were wild/Happily rejected we were drunk/but we were nobody's fool/Taking my blues away) , uz duhovito ruganje mediokritetstvu srednje klase, no to je samo deo priče. Obavezna lektira za ljubitelje svih navedenih bendova do sada, plus Mano Negra i meni omiljene ciganske svirce svih vremena Les Negresses Vertes, ali ne i za odlikaše s početka teksta.
The last of the curious thieves
The last of the curious thieves
If you’re only here looking for random satisfaction...
Obznanili nasdvoje u 8. srpanj 2008 2:20:50 | 0 komentara
Neka kreneee...
Bilo je krajnje vreme da sposobnija polovina nasdvoje konačno prisustvuje nekoj utakmici u životu, a od gostovanja odbojkaških divova Brazila nije bilo bolje prilike za to. Plus, odbojkaške utakmice je bezopasno posmatrati te smo se dogovorili da ona ode i kupi karte dan pred meč u Pioniru.
Reprezentaciju sam prvi put uživo gledao u finalu Svetske lige 2005. kada sam prvi put kročio i u Arenu i bio prijatno iznenađen istom. Tada je počeo proces smene generacija koji i danas traje u našoj reprezentaciji, što znači da je Miljković u to vreme igrao uglavnom sam. Tad smo doduše bili Srbija i Crna Gora, ali pošto svi koji bi mogli da budu Crnogorci ionako igraju za Srbiju ništa nam ne fali ni ovako.
Inače reprezentaciju gledam u kontinuitetu još od skidanja sportske blokade kada smo sa 3-1 isprašili Dance na njihovom terenu. Za ovih 13 godina nagledao sam se svega i mirne duše mogu da kažem da su mi odbojkaši uz odbojkašice omiljena ekipa.
Prvo smo bili malo kod mog malog polubratića koji živi blizu Pionira gde smo se malo zajebavali na Plejstejšnu 2, igrajući kviz koji uvek igramo kad dođemo tamo. Pošto smo pojeli extra sendviče za male pare ispred Pionira (doduše, mali proždrljivac je uzeo luk kao prilog pa me je to kasnije ometalo u praćenju meča), ušli smo u krcat Pionir.
Među "navijačima" dosta žena i male dece. Svi naoružani onim gumenim govnima koje proizvode zvuk kad udaraš jedan štap o drugi - dar sponzora VIP mobilne telefonije. Davali su i one priveske za ključeve... Neki su nosili i poklon-majice, al' jebeš majicu na kojoj Srbija ne piše ćirilicom, mada ni takve ne nosim!!! (Na pitanje zašto, ima onaj film "Bili smo ponosni ratnici" i čuvena rečenica: "Brate moj, ja svoje tetovaže nosim unutra"!!!)
Prvo ide olakšanje. Niko ne zviždi na brazilsku himnu. Rekli su Brazilci da će priznati Kosovo isključivo posle Srbije, i svaka čast predsedniku Luli Da Silvi, čoveku sjajne biografije, na takvom principijelnom stavu. Zatim sledi razočarenje. Niko živi ne peva himnu. Pored mene neki napaljeni klinac komentariše: "E da vidiš kako Hrvati pevaju svoju himnu!!!" Sudeći po nedavno završenom Evru, imao je pravo.
Da se ne bi mnogo nervirao oko flagrantnih posledica titoističkog zaglupljivanja koje i dalje traje u mutiranom obliku, idemo odmah na samu tekmu. Prva dva seta kidamo lagano, psiho Bjelica odličan na servisu, nekako smo ih baš odradili - Brazilci kao da su se budili. Ali kad su se probudili, pogotovo Andre, više nismo imali ni gram šanse i došlo je do potpunog preokreta. Navijanje nikakvo, a mora se priznati da dešavanja na terenu ni nisu bila takva da probude pozorišnu publiku.
Dva dana kasnije u Novom Sadu nova drama! Prvo sa RTS-om, koji i pored toga što je u jadnoj konkurenciji sigurno najbolja srpska televizija, nije smeo sebi da dopusti da mu Vimbldon sa Federerom i Nadalom i poganim Britancima bude bitniji od naših lavova. Psovao sam ih sve na sav glas, a i rezultat je bio takav u prva dva seta da nije bilo puno mesta za radovanje.
Srećom, pojavio se moj genijalni polubratić koji je pronašao utakmicu na TV Vojvodina, a ja posle dugo dugo vremena osetio nešto pozitivno prema Nenadu Čanku. Uključili smo se posle drugog tehničkog tajmauta u trećem setu, videvši da je Kolaković uradio ono što je propustio u Beogradu.
Izveo je ikone srpske odbojke Nikolu Grbića i Ivana Miljkovića, a uveo Vlada Petkovića i Sašu Starovića, Miljkovićevog naslednika. Kolaković se kockao i dobio, a realno i nije imao šta da izgubi. Sve viđeno od tada je bilo za infarkt i nezaborav sa krajnjim ishodom da su Brazilci konačno pali i da je maler razbijen.
Provalili smo da Rezende forsira svog sina Bruna umesto ubice Andrea, dobar je bio i Samjuel ali je ludi Rezende na kraju i njega izveo. Tek sam kasnije doznao da je Žiba, još jedan Brazilac sjajne biografije povređen i ne smem ni da pomislim kakva će to sila od tima biti kad se skroz oporavi.
U Svetskoj ligi je ostalo još četiri tekme kod kuće - po dve sa prijateljskom Venecuelom i "prijateljskom" Francuskom. Sa sve četiri pobede idemo na završni turnir u Rio i ako se plasiraju naši, nek urade šta urade, ja se ne nerviram puno za Svetsku ligu jer je to isključivo komercijalno takmičenje...
Da rezimiramo, ova ekipa baš kao i ženska ima velike šanse da se iz prijateljskog Pekinga vrati sa odličjem. Malo me nervira što se Terzić zakačio sa Anjom Spasojević, jer je ona boginja srpske odbojke, ali jebeš ga. Takođe, ispao sam cava što nisam smeo da priđem Maji Ognjanović na Bulevaru posle Dirtbombsa da se slikam s njom, ali jebeš ga opet, sledeći put ću prići sigurno.
Ono što znam je da ću uvek navijati i za jedne i za druge, jer oba tima pokazuju da najbolji rezultati dolaze onda kada si ono što jesi.
Obznanili nasdvoje u 8. srpanj 2008 1:05:51 | 3 komentara
Nepodnošljiva lakoća deljenja (preko kolena)
Jeste, moralo je jednom i do ovoga da dođe. Baviću se voljenim preCednikom ali i ne samo njim. Naravno, i posle osam godina od svrgavanja i dve godine od smrti (pogibije?) drugačije sa Slobom i ne može.
Početak devedesetih i potpuna informaciona blokada tj. zauzimanje svih relevantnih pozicija u medijskom prostoru od strane lojalnih nužno je doveo do pojave kontrahegemonije u srpskom društvu. Kakva su to divna, crno-bela vremena bila! Slušao se B92, patilo se sa Sarajlijama, slušali se albumi iz glavnog grada Bosne, ono što je pisao Pera Luković je (kao) imalo smisla... Dovoljno je bilo da mrziš tiranina i savest ti je bila čista. Samo što Sloba, osim u pozno doba svoje vladavine, nije bio tiranin. Medijska sloboda je bila mnogo veća nego što je danas, i na to ćemo se još vratiti. Da su Albanci s Kosova zaista bili onako mučeni kao što tvrde Zapadnjaci kad opravdavaju agresiju-u-ime-mira ne bi bili izuzeti od plaćanja poreza i bilo kakvih drugih obaveza i dažbina i ne bi mogli da imaju paralelne institucije - temelj današnje tzv. države. Jasno je da onima sa sećanjem ne moram puno da objašnjavam ali moram da podsetim zaboravne.
"Zaboravni" se megaprisutni u javnosti sa svojim verzijama istorije, koje su pune proizvoljnosti i, zašto ne reći, laži (npr. cenjeni Bevc koji pun ideološkog naboja u poslednjoj "Gali" piše "Nijedan totalitarni režim ne gleda blagonaklono na slobodno kretanje svojih stanovnika i čini sve što je u njegovoj moći da isto spreči ili barem oteža (naš slučaj tokom 90-ih), na svu sreću većina takvih oblika se ugasila, a primer Evrope otvorenih granica predstavlja dobar primer jedne plemenite ideje čiji ćemo deo postati uskoro" - auf, ne znam stvarno ko je otežavao putovanja i ko ih otežava i danas, jer Slobe više nema iako je povremeno bio i garant mira i stabilnosti, kad je radio kako mu je rečeno vize su i dalje bile IN). Ko nema za vize, neka čita knjige, veli Bevc lepšem polu.
Elem, niko ne bi da bude đavolji advokat ali stvarno što je mnogo mnogo je. Eto, sa svakim novim julom i novom histerijom oko Egzita mi se uvek redovno podsetimo i kako je taj festival nastao iz političkog bunta. Ispada da je nekulturno da se priča u šta se to događanje u međuvremenu pretvorilo, ali ono što je jasno je da je njegovo postojanje sa stanovišta zdravog razuma naprosto besmisleno, a da zapah koji širi ima sličnosti sa likovima koji su se krili iza jednog letnjeg meseca, predvođeni Cvetom u kosi. Za slatkiše s dioptrijom: ono što je JUL u Srbiji bio poznih devedesetih liči na ono što je EXIT u istoj državi nultih godina. Sveta krava za koju ne važe zakoni, ne važi ništa. Sve je dozvoljeno!
Mene taj osećaj nije napustio još od npr. 2003. kada sam na TV B92 (koja je u tranziciji ostala bez trunke duha i postala još samo jedna korporacija) gledao tadašnjeg PR te manifestacije kako veli da "festival propagira ideje (parafraziram) ljubavi, sreće i... ovaj... ah da... slobode" (veliki kez). I ono, brate mili, bude ti mnogo loše od tolike mimikrije.
Još gore je bilo iduće godine kad smo posmatrali zbivanja s festivala Echo na TV Pink, pa još pride gledali Željka Mitrovića kako vodi nemačke crnčiće iz grupe "De-Phazz" (koja je naravno tada bila "ultimativno urbano iskustvo" po rečima muzičke elite, a pojma neam šta se s njima desilo u međuvremenu, propali u beton kao i milioni pre njih) u kafanu "Dačo" na Karaburmi. Naravno, niko posle nije izvestio da su apsolutno SVI koji su radili na tom festivalu izduvali za pare, i dalje se svi lože da je Sonik Jut bio u Beogradu... Tužno.
Danas imamo situaciju da se "Exit" ne odriče svojih političkih korena i dalje zastupajući "najprogresivniji" deo naše zemlje, služeći povremeno i kao ispostava EU u Srbiji. Vidimo nasmejanog Olija Rena kako pika fudbal, neki "naši" Zapadnjaci dele lekcije o savremenosti... Podseća na one Slobine i Mirkove posete fabrikama i svečana otvaranja mostova.
Dakle taj festival promoviše neke vrednosti nudeći nam i neke "promotore" koji ostaju na nivou npr. Paris Hilton, javnih ličnosti koje su poznate a da niko ne zna po čemu su posebne ili kako su došle do javne pažnje (primer - komentar: Slobo vrati se!). Bombardovani smo sa svih strana reklamama, TV emisijama i spec. časopisima posvećenih festivalu. Javna je tajna da festival ne plaća 90 % zakupljenog prostora, dajući tako svoj doprinos burazerskoj ekonomiji. Viši interes, ili šta već, nije mi niš' jasno al bi stvarno bilo zanimljivo videti poslovnu stranu cele priče, onom segmentu koji vazda pedantnom i iscrpnom Marku Artukoviću u istorijatu festivala (izašlom u ovogodišnjem specijalu) nije probudio budnu & agilnu znatiželju jer takva pitanja imaju anti-evropski pedigre per se, što govori da postoje demokratska i nedemokratska lapanja. Ako je za utehu, znamo od ranije da postoje demokratska i nedemokratska ubijanja...
Ostavimo sad po strani srebreničke majke, kojima i pored sveg bola ne manjka snage da kliču koljaču kao što je Orić, i tamo neke civile (nekoliko hiljada) koje je NATO humanitarno pobio (koliko ih je osakatio nebo zna, za vas piše jedan invalid). Da ne bude zabune, mene Exit veoma malo ili nimalo interesuje, nikad nisam ni bio na njemu i ne verujem da ću ići sem ako ne budem morao (poslom dakako), jezikom Dirtbombsa ne wreckuje mi flow, ali pokušava. Ali naravno, to mi ne oduzima pravo da o njemu pišem. Ono što mene zanima je odnos ideologije i ovog događaja, koji je svakom mislećem biću jasan, i da taj festival suštinski ima veze s muzikom onoliko koliko u Šešeljevim knjigama ima šta da se pročita. Odnos kultura-ideologija je za mene od egzistencijalnog značenja pošto me linija podele bukvalno seče na pola, a meni je i ovo neizdrža što mi je NATO ostavio kao uspomenu dovoljno... I stvarno neka Teofil, kad neće niko drugi, prevede Kermaunerova "Pisma srpskom prijatelju", za nas zatucane koji ne znamo slovenački. Neka bude malo i on od koristi.
U knjizi "Neće da stane, ne može da stane" ovog čoveka naišao sam na vrhunsku misao u odeljku posvećenom regeu, tačnije priči o mirenju Seage i Menlija na Marlijevom koncertu, da je "na Jamajci kultura uspela da se održi iznad politike". Kako bi bilo divno da to važi i u Srbiji, ili da se barem tome teži. Na žalost, našim "kulturnim radnicima" je najbitnije da se svrstaju u neko jato i da pritom dobro isperu usta "srpskom nekulturom" naširoko koristeći Slobu kao smokvin list za sve ono (puno) što ne valja i ono (malo) kao Exit, što funkcioniše i valja. Poltronstvo, samoreklama i licemerje nisu dobar predložak za cvetanje stvaralaštva, ma koliko u sebi imao karijerizma i ambicije, i bio na pravoj strani. Utvrdilo se da delanje na rečima ne funkcioniše, imidž Srbije je i dalje jadan. A ako je nešto postalo jasno, onda je to činjenica da je nekima od nas do imidža jedino i stalo.
Obznanili nasdvoje u 6. srpanj 2008 0:02:05 | 2 komentara
September Malevolence - After This Darkness, There's a Next (TenderVersion)
Pisali smo o tzv. postrok scenariju, a pisali smo i o Šveđanima sa TenderVersion etikete. Ima cenjenih drugara koji su drugi album geteborškog kvinteta željno iščekivali, al' mu se nisu obradovali kad su ga čuli. Meni je sentiment vezan za ovu ploču dijametralno suprotan od efekta gutanja bajate rolnice sa šunkom na prazan stomak, leži mi kao ogromna šolja neskvika posle neprospavane noći.
Još od debija se proneo glas da su September Malevolence jedna od glavnih uzdanica kao testa narastajućeg postrok sektora grandiozne švedske muzičke industrije. Osim verovatno Islanda, gde se od 300 hiljada ljudskih duša bar 200 bavi muzikom (na veliku radost hipstera), velika skandinavska zemlja je zasigurno najveći rasadnik muzičkih talenata po broju stanovnika na starom kontinentu.
Publici će verovatno promaći ovaj masterpis. "Publici", potpuno dezavuisanoj stilskom odrednicom "indi" u koju je šta-sve-ne trpano još od nesrećnog Neverminda, kada su svi poželeli da budu nezavisni jer je tada postalo jasno da su zavisniji od sistema nego ikad pre, dakako ekonomski nezavisni, slobodni u zlatnim kavezima hiperpotrošnje, slobodni da budu robovi. Ostavimo ipak te meta-narative za neku drugu priliku, ovo je intimna ploča koja popunjava kategoriju "alternative" nekim smislom.
Nežna, elegantna, tanana, sa predivnim gitarskim harmonijama i pulsirajućim tretmanom basa, ova, može se reći i pop (milozvučna) kolekcija pesama ima svoje uporište i u post-hardkoru, tačnije muzičkom nasleđu očeva tog podpravca - vašingtonskim legendama Fugazi, koji nikad nisu prodali veru za večeru. Iako više nije retkost da se u avangardnijem krilu nezavisne gitarske muzike vokal ponovo izborio za ravnopravan tretman, način na koji su ga Geteboržani uveli u svoj mikrokosmos je predivan. Špartajući po pesmama, razlike u vokalnim aranžmanima su minimalne, no to je u ovom slučaju plus - čitav album odiše nekom istovremeno i toplom i setnom atmosferom, kao one uspomene iz mladosti kad ti se završi škola pa odeš kod bakice koja jedva čeka da ti ispuni ama baš svaki ćef.
Ovaj album me šalje u prostranstva imaginacije navodeći me da, kao u izmaglici, sebe vidim kako ležim na nekom proplanku, u travi, spokojan. Pastoralna slika nevinosti nekog okupljanja, možebiti piknika. Prisutni su i drugi ljudi, ali oni su manje bitni, važniji je taj osećaj. Za precizniji opis ne postoje adekvatne reči.
Ima još vremena do otpočinjanja Septembarske Zlobe, ima još nade i za Vas.
ProstornoPlaniranjeNeoliberalnoŠikaniranje
Obznanili nasdvoje u 3. srpanj 2008 16:29:48 | 0 komentara
Prolyphic & Reanimator - The Ugly Truth (Strange Famous)
Upoznavanju i saradnji emsija Prolyphica i didžeja Reanimatora, kumovao je niko drugi do Sage Francis, jedno od najpoznatijih imena drugojačijeg hip hopa u novom milenijumu. Reanimator je radio matrice za neke Francisove albume. Nakon tri godine vežbanja duet je izdao debi ploču za Francisovu etiketu Strange Famous.
Boljim poznavaocima hip hopa ne treba mnogo objašnjavati legat anticon. ekipe iz koje je Francis potekao. Može se reći da je duet didžeja i emsija nastavljač takve poetike - što za željne znanja znači odlične, pretežno organske matrice (sastavljene upotrebom semplova konvencionalnih instrumenata - žičanih, udaračkih, klavira & orgulja) preko kojih je prosut glas koji izgovara ono što mu je na srcu, dotičući pritom i neke vrlo intimne teme.
A kako bi drugačije i bilo moguće svrsishodno ostaviti trag u ovom žanru ako si bele kože, sem ako se ne foliraš? Prethodnih godina beležimo pravu invaziju belih emsijeva, Prolyphic je po stilu najbliži Atmosphereu, koji meni i nije među omiljenim kontrolerima mikrofona, jer je suviše patetičan i sjeban za moj ukus. Srećom, Prolyphic nije od te fele.
Uspešno je obrađena tema korporativnog homicida žanra u pesmama Artist Goes Pop i On The Side, dok se ostatak albuma račva u meditativnim rukavcima filosofske, životne i sociološke sadržine iz jednog ličnog, neretko melanholičnog ugla, bez klizanja u shizoidne ćorsokake.
Vrlo dobra ploča.
Obznanili nasdvoje u 2. srpanj 2008 2:38:55 | 0 komentara
The Black Dog - Radio Scarecrow (Soma Quality)
Prošlogodišnji trend kambeka LP-ja kao formata u elektronskoj muzičkoj sferi i pomalo iznenađujuća pažnja koju su neki albumi dobili (Field, Gui Borrato, Pantha Du Prince), izgleda da se prenosi i na ovo leto gospodnje. Radio Scarecrow je novi LP veterana, po nekima i utemeljivača britanske tehno scene (prvi su inkorporirali detroitska iskustva u svoj zvuk), trija The Black Dog iz Šefilda.
Crni pas je, prema verovanjima iz engleskog folklora, nokturnalni simbol. Uvek zao, uvećanih očiju i zuba, on je vesnik nesreće i promoter depresije u mitskom poimanju Ostrvljana. Zato ne iznenađuje da su u prethodnih dvadesetak godina bavljenja muzikom, ovekovečenih na desetak nosača zvuka, Britanci fokusirani na teorije zavere, magiju, simboliku brojeva, veštice i druge slične fenomene, nepojmljive postmodernom đilkošu-"sveznalici".
Ovakav angažman pomalo podseća na Australijanca Black Lung, istina s drugačijim ideološkim nabojem. Već po naslovima tema na ovom, tri godine rađenom albumu, nema mesta sumnji o ideji-vodilji cele priče: Witches OV, Dials and Dialers 1 & 2, ...Short Wave Lies...
Slično je i sa muzikom. Primetan je veliki trud u poliranju apotekarski pedantnog zvuka visoko profilisanog IDM-a, koji u sebi krije i posvete Kraftwerku, Aphex Twinu, Autechreu i Boards of Canada. Duboko u utrobi miksa, sakrivene su jedva čujne & nečujne melodije. Ideja je bila da slušalac podsvesno prima poruke koje su mu poslate muzikom s ove ploče. Ambijentalni prelivi, likvidni sintiji, duboke bas linije i izlomljeni ritmovi samo su neke od cigala u ovoj brižljivo zidanoj zvučnoj građevini.
Radio Scarecrow nije skup pesama, već album u pravom smislu te reči. Sedamdesetak minuta elektro vožnje pri svakom novom slušanju zvuči drugačije, stvarajući prostor za raznolika čitanja i nudeći bogatstvo u beskonačnim detaljima, a dobro pasuje i pri intelektualnom uzdizanju. Ako volite elektroniku ili ste strpljivi po prirodi, svakako probajte.
Siiiipher (Fan video)
Obznanili nasdvoje u 2. srpanj 2008 1:49:24 | 0 komentara
Ludilo mozga
AMSTERDAM, 1. jula (Tanjug) - U Holandiji je stupila na snagu zabrana pussenja u kafeima, barovima i restoranima, javljaju agencije.
Holandija se ovim pridruzzila rastuchem trendu u Evropi i ssirom sveta koji se odnosi na zabranu pussenja na javnim mestima.
Zagovornici pussenja smatraju da che zabrana dovesti do pada poslovanja u ugostiteljstvu, ali njegovi protivnici kazzu da che svaki gubitak biti nadoknadjen time ssto che nepussacci visse izlaziti u kafiche i restorane.
Pussenje marihuane i dalje che biti dozvoljeno u za to odredjenim kafichima ukoliko nije pomessana sa duvanom. 
Po nekim istrazzivanjima pred stupanje na snagu ove zabrane na trzzisstu je dosslo do veche ponude ugostiteljskih objekata zato ssto su njihovi vlasnici predvideli pad poslovanja.
Medjutim, po drugim istrazzivanjima ugostiteljski objekti neche imati gubitke possto che pussacce zameniti nepussacci koji che pocceti da izlaze cessche, ne strahujuchi visse od zagadjenog vazduha.
Svi ugostiteljski objekti koji svojim gostima i dalje budu dozvoljavali pussenje prvo che dobijati upozorenje, a u sluccaju ponavljanja prekrssaja slediche novccane kazne koje che svaki put biti sve veche, izjavio je Kris Kiken, predstavnik nadlezzne uprave za hranu i robu.
Ja neću u Evropu.
Obznanili nasdvoje u 1. srpanj 2008 13:42:21 | 1 komentara
