Postovi
Raashan Ahmad - The Push (Om)
Na globalnoj mreži se međ hip hop puristima sve češće može naleteti na lament da je ovo godina za zaborav, da je previše repeticije i likova koji ništa pametno ne kažu. Tako je to kad imaš pogrešnu percepciju ovog žanra, a u izboru onoga što zaista zaslužuje da pronosi slavu hip hopa je debi album Raashana Ahmada.
Iako je sa zapadne obale (rođen u Pasadeni, vodi se kao Bay Area raper), Ahmadov prvenac se vidno oslanja na tradiciju conscious hip hopa, prvo utemeljenog u okviru Native Tongues ekipe, tačnije nastavljača ove svetle tradicije na razmeđu dva milenijuma, predvođene Mos Defom.
U prevodu na svakodnevni jezik to znači da osim što posvećuje dosta prostora političkim/socijalnim opservacijama, verskoj toleranciji i značaju borbe, Ahmad, inače i glavni MC grupe Crown City Rockers, se lirički itekako bavi i onim pomalo zaboravljenim svakodnevnim fenomenima koji život znače - kao što su iskazivanje zahvalnosti, isticanje značaja zajedništva, ljubavna tematika i slični fenomeni koji su u laktaško-grabežljivom ambijentu neoliberalizma osuđeni na egzistenciju u zapećku.
Eonima daleko od egoističnih stereotipa komercijalnih pajaca koji u svakoj rimi mere koliko im je dugačak... jezik, The Push odiše dobrodošlom pozitivnošću. Muzički gledano, Raashan Ahmad se ne odriče vedre crnačke duhovnosti iskazane kroz preplet žanrova poput soula, fanka, džeza i r'n'ba, i to radi na, bar ovim ušima, bolji način od Taliba Kwelija, s kojim ga kritičari porede.
Inspirisani gosti poput Chali 2ne iz Jurassic5 dodatno doprinose solidnom utisku prilikom preslušavanja ovog albuma. Zahvalan i za kućnu konzumaciju i za đuskanje u klubu, The Push je istinski reprezent crnog zvuka za ovu godinu.
Obznanili nasdvoje u 31. kolovoz 2008 20:42:54 | 0 komentara
2562 - Aerial (Tectonic)
Uskoro se bliži dve godine kako je muzičko podzemlje udareno naletom novog underground podpravca pod imenom dubstep. Biblija svih muzičkih snobova Wire je stavio na godišnje mesto broj jedan 2006. prvi Burialov album, koji bar za ove uši nije predstavljao nikakvo epohalno otkriće, dok je slično hvaljeni drugi album godinu dana kasnije pod oznakom hitno odstranjen iz hard diska.
Al tako to biva sa generisanim hajpom, Britancima se mora odati priznanje da iako dugi niz godina baš i nemaju čime da se pohvale na muzičkoj sceni, ceo svet ih i dalje sluša. To se zove hegemonija.
Dabstep požar se proširio po celom svetu, a mora se priznati da je osim ovogodišnjeg Benginog albuma, "žanr", između ostalih, već izbacio vredna ostvarenja likova koji se predstavljaju kao Milanese i posebno Distance (prošlogodišnji LP My Demons). Tako smo ponovo došli do jednostavne ali vredne istine da ne postoje dobri i loši žanrovi, već samo dobra i loša muzika.
Ovu tvrdnju potkrepljuje i Dave Huismans, Holanđanin koji se krije iza pseudonima 2562, što je poštanski broj za Hag, glavni grad Srbije u prethodnih nekoliko godina. Njegov debi album Aerial čini i više od puke internacionalizacije žanra, jer i na zvučnom nivou osvežava i proDUBljuje njegove diskutabilne temelje.
Sam Huismans (paralelno sa 2562 i pod tehno pseudonimom A Made Up Sound) kaže da je slušajući dabstep dobio inspiraciju da stvara ovakvu muziku, ali da se ne opterećuje previše žanrovskim klasifikacijama. To se u njegovom slučaju pokazuje kao dobro, jer su sastavni delovi njegove muzičke kreacije, k'o salivene za umne aktivnosti pod okriljem noći, raznovrsni - trome dab bas linije i lenje dabstep sinkope pripremaju osećaj prostora popunjen klasičnim oružjem iz rege arsenala (eho, reverb, itd...) i organskim elektronskim zvucima koje svoju poreklo vuku iz bolje techno tradicije.
Naziv pesme poput Techno Dread, govori više od bilo kakvih definisanja i prirodno se nadovezuje na preplitanje daba i elektronike, koje je počelo još sa progresivnijim krilom ekipe okupljene oko producenta Adriana Sherwooda osamdesetih, da bi se trend u sledećoj deceniji vrteo oko eklektičnijih podzemnih uradaka sa legendarne njujorške etikete Wordsound na čijem je čelu nekrunisani kralj illbient zvuka Skiz Fernando - Ill Saint, poštovaocima poznat i kao Spectre.
Mesto za 2562 u ovoj mini istoriji galimatijasa progresivnih pravaca koji su proistekli iz regea je bez sumnje rezervisano. Što je najbolje u celoj priči, ovaj lik sredinom oktobra gostuje na Dis-patch festivalu, što će biti lep povod da po prvi put (možda i) posetim taj festival.
TechnoDread+Chameleon=NeštoDobroIIzHaga
Obznanili nasdvoje u 31. kolovoz 2008 2:32:34 | 0 komentara
Wold - Stratification (Profound Lore)
Ni sa trećim izdanjem u četiri godine, reputacija kanadskog dueta Wold neće se bitnije izmeniti - oni ostaju jedni od slušalački najzahtevnijih aktova na svetu. Posle prošlogodišnjeg izdanja Screech Owl, sasvim lepo prihvaćenog u avangardnijim muzičkim krugovima, stiže novi teror za vaše čulo sluha.
Ime ovog albuma navodi na hijerarhijska razmišljanja. Prema ovim junošama iz hladnog Saskačevana, u stratifikaciji godišnjih doba, zima je imperator. I odista, pulsiranje na tankoj liniji između blek metal estetike i najsurovije nojz prakse na ovoj ploči u cilju je dočaravanja snežne oluje koja vam šamara obraze i ostavlja ožiljke na usnama, seleći vašu psihu iz smrznutog tela u prostranstva višeg nivoa svesti.
U odnosu na prethodnika, Stratification je, s izuzetkom odudarajuće The Frozen Field, lišen konvencionalnije ritam sekcije, te se kao takav oslanja na monolitne blek metal rifove, repetitivne obrasce najsurovije buke i kreštavi glas Fortressa Crookedjawa koji svojom neprijemčivošću simboliše nihilizam i nekomunikativnost muzike koju bend koji predvodi stvara.
No, čini se da je ovaj album "lakši" za konzumaciju, naravno uslovno shvaćeno. Kao i do sada, iza betonskih naslaga buke, kriju se hipnotičke melodije koje dodatno potcrtavaju osećaj smrzavajuće atmosfere i na spoljnom i na unutarnjem nivou. Pervertirane "melodije" povezuju Woldov izraz sa klasičnom muzikom, koja je, po priznanju članova benda, bila velika inspiracija za ovu ploču, uz odabrana Geteova dela.
Čini se da hipnotički aspekt grupe najbolje funkcioniše u temi Wintertime, koja svojim zvukovima evocira gaženje po snegu dok se u daljini čuju zvončići na vratovima irvasa. Kao celina, Stratification je jedno neprijatno i abrazivno iskustvo, i kao takvo preporučljivo svima koji se ne zadovoljavaju darovima površine.
Obznanili nasdvoje u 30. kolovoz 2008 22:51:44 | 2 komentara
My Bloody Valentino
Kunem ti se, pjesme mi, sve je ovde neprocenjivo. Em što svi pevaju, nego čak neki i drže pljuge u rukama. SFRJ moda sa teksas jaknicama i frizurama a la Jan Suhoparek su te godine bile očigledno hit.
Većina čitalaca će pomisliti da se sprdam, no, nisu u pravu. Uživajte.
Obznanili nasdvoje u 30. kolovoz 2008 2:46:19 | 1 komentara
Puškice
Školske vlasti u jednom okrugu u američkoj saveznoj državi Teksas saopštile su da će nastavnici i profesori u svim školama i na univerzitetima na teritoriji tog okruga moći da tokom časova kod sebe nose skriveno vatreno oružje.
Okružne vlasti su saopštile da smatraju da bi takva praksa mogla da doprinese boljoj zaštiti zaposlenih, učenika i studenata, pogotovo u slučaju da u nekom od školskih objekata dođe do pucnjave.
Roditelji učenika, navodno, nemaju ništa protiv tog predloga.
Zaposlenima bi nošenje oružja bilo dozvoljeno isključivo nakon prolaska kroz specijalni program obuke za reagovanje u kriznim situacijama.
Nakon brojnih pucnjava sa fatalnim posledicama na koledžima i univerzitetima širom SAD, poput prošlogodišnjeg incidenta na univerzitetu Virdžinija Tek, američke vlasti su obećale da će raditi na uvođenju oštrijih mera zaštite učenika, studenata i zaposlenih u obrazovanju.
(BBCSerbian.com)
Učimo dok smo živi.
Obznanili nasdvoje u 29. kolovoz 2008 13:13:38 | 0 komentara
All India Radio - Fall (Minty Fresh)
I dalje smo na kontinentu po kojem skakuću kenguri. All India Radio je grupa muzičara zainteresovanih za primenjenu muziku, posebno u sadejstvu sa slikom. U svojoj rodnoj zemlji pokupili su i neke nagrade iz tog domena, pa se za njih čulo i preko bare.
Prošlogodišnji američki prvenac Echo Other bio je obećavajući zvučni almanah na kome se mogla naći fina neopterećujuća ambijentalna muzika koja koketira sa trip hopom, ispranim od sopstvene egzistencijalne prljavštine. Trend zvučne perfekcije i čistunstva se nastavlja i na njegovom nasledniku, nažalost u iritirajućem pravcu.
Savršeno snimljen i produciran, sa buljukom gostiju predvođenim top-class pevačicom Leonom Prue, Fall je iskorak u dream pop vode, vodilo se računa i o nenametljivim gudačkim orkestracijama, kao stvoren za one tužne prilike kada vam u goste dođu prijatelji sa kojima ne delite sličan muzički senzibilitet. Dakle, u pitanju je ziheraški kompromis pogodan za ozvučavanje promocije prirodne švedske kozmetike - kadre da vas na trenutak odvrati od starenja ali nemoćna da vas istrgne iz zagrljaja smrti koji čeka sve nas jednog dana.
Znači, radi se o još jednom surogatu večnosti sa veoma kratkim rokom trajanja. Količina praška i štirka kojim su Australijanci posipali note daleko je veća od optimalne, te se stvara kontraefekat - onaj u kome je sve savršeno toliko da prelazi u savršeno bespotrebno ili besmisleno, za slučaj da je smisao i vaša potreba.
Moj nejaki hard se navikao da prima utočište svakakvim zvukovima, ali za ovaj oblačić ništavila, koji pretenduje da se meri sa veličinama tipa Portishead i Boards of Canada (koji za razliku od AIR umeju da ambijent odvedu i u daleko manje prijatne a uzbudljivije pravce) u njemu neće biti mesta. Presuda je Ctrl+Alt+Del.
Obznanili nasdvoje u 28. kolovoz 2008 3:36:51 | 0 komentara
Pivot - O Soundtrack My Heart (WARP)
Za bolje upućene u strujanja u svetskom muzičkom podzemlju, australijska trojka Pivot nije nepoznanica. Njihov debi album Make Me Love You (2005), baš svakom je od nekoliko desetina hiljada parova ušiju koji su imali prilike da ga čuje izmamio osmeh na lice svojim hipnotičkim-a-prijemčivim rešenjima, kvalifikujući ga za laskavo mesto skrivenog dragulja sezonske ponude.
Potpisavši za WARP prethodne godine, braća Pike, od kojih je Laurenz odranije poznat iz jazzatronica trija Triosk (prošle godine prestao da postoji), i David Miller su se našli u poziciji da svoje prijatne instrumentalne vožnje koje nipošto nije lako klasifikovati približe širem auditorijumu. Čini se da su u tome uspeli.
Post-jazz-hip-electro-hop-soundtrack-improv-rock? Da se manemo tih rogobatnih kovanica koje zbunjuju ionako malobrojne čitaoce recenzija na ovom blogu. 'Ajde da umesto toga kažemo da su Pivot na O Soundtrack My Heart barmeni koji na raspolaganju imaju respektabilan asortiman pića. Njima nije bitan samo krajnji proizvod, već i atraktivnost pokreta tela dok čvrsto drže šejker u rukama.
Ukus je fantastičan, ali pokreti ponekad ispadaju važniji, što rezultira povremenom stilskom sličnošću sa kolegama iz etikete, sada već slavnim pedantima Battles, kao što je to slučaj u naslovnoj kompoziciji ili Sing, You Sinners. Kada se opuste i mućkaju po svome, kokteli su za padanje sa nogu: In The Blood (naslovna numera sa EPja izašlog u maju) se sama po sebi nameće za one bezbrižne trenutke putovanja koje provodite uživajući pareći oči prelepim prizorima prirode udobno zavaljeni na svom autobuskom sedištu; Fool in Rain je superiška komad koji vuče na suptilne radove filmske muzike; Sweet Memory će razgaliti i najtvrđe srce a Didn't I Furious svojom sirovošću razmrdati i najdefektnije kukove.
To su samo neki od favorita koji prvi padaju na pamet, ceo album je takav da vapi za pažnjom koja mu objektivno pripada u nemirnim okeanima diskografskog izobilja.
Didn't I Furious
Obznanili nasdvoje u 28. kolovoz 2008 3:07:45 | 2 komentara
Da li veruješ meni...
ili misliš svojom glavom. Ovo je jedan slikovit primer cenzure čija sam žrtva sinoć bio.
Krenuo ja tako sinoć u uobičajenu ekskurziju po političkim sadržajima po netu i naletim na ovaj strava tekst. Pomislim brate, čak ima i Amera koji su shvatili da su Rusi u Južnoj Osetiji samo pridržavali Zapadu ogledalo za ono što (je) radi(o) na Kosovu. Mnogo se obradujem i odma' krenuh da tražim original kako bih ga okačio mojim prijateljima iz celog sveta na političkom forumu o kome sam već pisao jednom prilikom.
Kad... ispade da prevod baš i nije potpun, neki delovi su "slučajno izostavljeni", i to baš oni koji govore o "umešanosti srpske vlade u rat u Bosni." Nije to problem, i Hrvati su radili te iste i još gore stvari, pa im niko ništa nije zamerio, nego je stvar u tome da kad nešto kreneš da prevodiš, prevedeš ga u kompletu ne prilagođavajući ga čitaocima koji bi tako mogli da steknu pogrešnu sliku. Iz pogrešnih uvida proizilaze pogrešni zaključci, koji su avaj, uvod u katastrofalne poteze, to smo valjda već naučili?
I ostavim ja fin, argumentovan komentar tipa: "Kad prevodite, prevedite ceo tekst, sa sve onim delovima koji baš i ne prijaju srpskim očima. Valjda cilj treba da bude da čitaoci budu upoznati s tim kako nas percipiraju na Zapadu, jer upravo iz nepostojanja svesti o postojanju te percepcije, koliko god negativna bila, proizilaze i mnoge naše nedaće. Ovako se stvara pogrešna slika da ima ljudi koji razumeju našu poziciju, a činjenica je da ih na Zapadu baš i nema."
Kao što možete da vidite, mog komentara nema, već samo očekivani hvalospevi i busanje u grudi srpske/ruske. Tu se ja baš smorim što i novine u kojima radim kreću putem evro-talibana, koji su od ranije poznati da ne tolerišu kritike upućene ni njima samima ni njihovim "zapadnim prijateljima".
Dok smo danas gledali onu komediju ispred Arene, mudrija polovina nasdvoje je u svom maniru zapazila da je svaki razgovor između predstavnika institucija i naroda opterećen strahom da se narodu kaže istina bez ostatka jer postoji bojazan od reakcije naroda. Čini mi se da narod to oseća, pa zato nikog ne treba da čudi što je većina nas primitivna i zatucana, nesposobna na kompromis, toleranciju i razumevanje. Takva policijska praksa koja datira još od Garašaninovog vremena, a danas predstavlja čudnu mutaciju posebno efikasne (čitaj štetne) komunističke inkarnacije, mora već jednom da se promeni, ako i sami želimo da se menjamo bre! Ne zbog nekih tamo licemera i klošara, već zbog nas samih, brate!
Ako ništa drugo, nešto kasnije sam naleteo na jedan može se reći još, sa aspekta pobornika teritorijalne celovitosti Srbije, pozitivniji tekst. Nadam se da će bar on doživeti da negde bude preveden u celosti.
Obznanili nasdvoje u 28. kolovoz 2008 2:29:37 | 0 komentara
Elephant9 - Doodoovoodoo (Runne Grammofon)
Da probamo i otpozadi
evo kacim :)
Nikola wrote:
raspaljuj!
2008/8/28 Marko wrote:
u stvari, ja cu ovo da okacim, ok? :)
Nikola wrote:mozda bacim i ja tekst na blog, cime bi nastao presedan - chak dve recenzije na maternjem jeziku! :)
> 2008/8/27 Marko wrote:
>>> 2008/8/26 Marko wrote:
>> posle sam citao recke, i vidim da pominju taj dzimi smit trio :) znam i
>> ko
>> je zavinul, resio je da postane muzicar posto mu je rajko mitic na
>> terenu
>> objasnio da nije za fudbal ;)
>>
>> mozda napisem recku za blog, vec dugo mi je to na listi cekanja, imacu u
>> vidu i ovo sto si mi napisao ako se to desi :)
>>
>>
>> Nikola wrote:
>>
>> svako vuche asocijacije na osnovu svog slusalackog iskustva, a ja se
>> Canom
>> nisam previse bavio...fender rhodes je, recimo, klasichan fusion
>> instrument,
>> dok se za ostale varijetete sa dirkama moze reci da su koliko rokerski
>> toliko i jazzerski, recimo medeski martin & wood su danas dosta zapazeni
>> na
>> jazz sceni a polaze upravo od trio formata baziranog na hammond
>> orguljama i
>> razradjivanju nekih ideja iz hard-bop tradicije sezdesetih (jimmi smith
>> trio).uz to, poslednje dve pesme na albumu su obrade joe zawinula,
>> jazz/fusion legende.
>>
>> ali definitivno mogu da se slozim za taj doors shmek, mada mi nije iz
>> prve
>> palo na pamet :)
>>
>>
>>
>>
Nikola wrote:
>>
>>> drugo meste dnevne top liste je pripalo skandinavcima elephant 9 i
>>> albumu budalastog naziva dodovoodoo. fusion jazz na tragu sedamdesetih,
>>> sa svakojakim klavijaturama u prvom planu (fender rhodes, hammond
>>> organ,
>>> wurlitzer). uprkos manjku originalnosti, zvuce veoma sveze i uverljivo.
>>> na
>>> dobrano zahuktaloj postmodernoj jazz sceni ovo ce proci kao tek jedan
>>> od
>>> simpaticnih off projekata, ali da je ovakav album snimljen recimo 1972.
>>> godine moguce je da bi privukao znatno vecu paznju.
>>>
>>>
>>> jazz? meni lici na can koji se zajebava u pauzama snimanja ploca
>>> pocetkom
>>> sedamdesetih svirajuci doors :)
>>>
>>
>>
>
Obznanili nasdvoje u 28. kolovoz 2008 1:36:49 | 0 komentara
Sportska sreda
Danas smo nasdvoje planirali da u Areni gledamo košarku, naši protiv Mađara. Našli se u gradu i natenane krenuli ka Areni u pola šest. Usput se jedva ugurali u krcatu devedespeticu koja je ličili na parnu mašinu što nas je samo istisnula kod Hajata. I sve polako, razgledajući biciklističke staze zbog kojih mi Novi Beograd deluje miljama ispred starog dela grada (i baš im zavidim), približavali smo se Areni ni ne sumnjajući da tamo ima mesta za sve. Utakmica je bila besplatna, a nas nije pokolebalo ni to što je mlađi brat koji nam se s oduševljenjem pridružio kad smo onomad išli u Pionir da gledamo odbojku, sad nije bio nešto zainteresovan da krene. A, i ja sam priznala da nikad nisam bila u Areni, pa je to bio razlog više da odemo.
Prema Areni se slivalo sve više ljudi, da bi nas, ispod onog stepeništa sačekao kordon policije iza metalne ograde i ljudi što su se unezvereno skupljali u grupama i orbitirali oko ogromne zgrade samo da bi i na drugom ulazu zatekli isti kordon žandarmerije. Na moje pitanje: Na koji način ćete puštati ljude (pomislili smo da je u pitanju omaška u organizaciji, pa da puštaju po turama), kažu: Ni na koji. Jel to znači da nećete uopšte puštati? Kaže, nećemo.
Okolo su se mogli čuti komentari: Eto, takvi smo mi Srbi. I u onom metežu, poguraše me dvojica japija što su preko telefona pokušavali da nađu neku vezu preko koje će ipak ući unutra. I u haosu, dosta se brzo uspostavi hijerarhija, a nasdvoje smo se, sa još dosta ljudi što su doveli sitnu decu u majicama sa Spajdermenom i grupom nešto veće dece sa majicama Obraza, našli na dnu iste. Ni makac od ograde.
Drug kog sam zvala da proverim da li je Arena zaista puna, kako je, u jednom trenutku delegirani policajac, istupivši pred masu, saopštio, prokomentarisao je kako naš narod, samo da je džabe, svuda će da potrči. Mene je cela situacija malo podsetila na redove ispred pozorišta koja su, za vreme bombardovanja, davala besplaten predstave. Sigurno da je faktor besplatno bitan, ali mislim da, u ovakvim situacijama, javlja taj jak osećaj osujećenosti, uskraćenosti za nešto što ti pripada, a taj je osećaj mnogo dublji od faktora besplatno. Jer, u svim situacijama, svuda i sve se plaća, pa se onda, plaćajući, čovek i sam određuje, procenjuju sebe samog prema tome koliko može da se pruži, stiče nekakvu sliku o sebi, sliku o tome koliko vredi - koliko litara soka bez šećera i sa sto posto voća, koliko kvalitetne kafe, ili bilo kog od tih, na tržištu napravljenih finesa da se vrednuje. Pri tom zna, u dubini duše, da to nije njegova prava slika i prava mera njegove vrednosti, da je, iz nekog razloga, primoran da bude tako vrednovan i sebe tako gleda. Što samo uvećava frustraciju. U situacijama, kada se ove rampe, na trenutak, pomere, kada naizgled svi mogu da prođu, ta glad za slikom o sebi koja se bori da izađe iz ovih vrednosnih kategorija, pokaže svu svoju dubinu. Glad da se čovek otme. Otuda bes, kad se i u tim, naizgled bescarinskim zonama, spusti rampa i poviče moša, može da bude jak.
Nije bilo besa ispred Arene. I mi smo se, kad smo dobili potvrdu da je unutra puno, uputili na pljeskavice "Kod Dragana", na poluvremenu ove sportske srede. Mesto je, kako kaže, uštekano tokom rudarskih dana na Evrosongu i stvarno su odlične.
Za drugo poluvreme sportske srede smo se razišli da gledamo utakmicu Partizan - Fenerbahče. Dok sam stigla kući, Partizan je primio jedan gol, s vrata me dočekao drugi, a, ako ne računamo na pravdi Boga i Alaha ukradeni autogol koji bi Partizanu doneo nerešen rezultat, utakmica se završila porazom sa jednim ostvarenim golom. Bolje da sam ćutala.
Otvorila sam torbu da nađem cigarete i pronašla juhu čokoladicu od jagode što sam bila zaboravila da je imam. Sreća za kraj sportske srede!
Obznanili nasdvoje u 28. kolovoz 2008 0:31:40 | 0 komentara
Motorama - Horses EP (Motoramamusic)
Volite crnu boju? Melanholičnu atmosferu? U personalnom čemeru vas veseli post-pank a nije vam mrzak ni gotik (k'o da ima razlike - dobacuje otrovni deo mene :)) ? Joy Division? Više nećete morati da iznova sebi puštate muziku staru maltene tri decenije, evo nečeg novog za vašu Dušu.
Bez zajebancije, kad se čuje glas u uvodnoj Echoes, na trenutak se štrecnete da Ian Curtis nije vaskrsao u liku Vladislava Parshavina, pevača i gitariste rostovske skupine Motorama. Uticaji su neosporni, ali nije u pitanju potpuni kopiket, mislim takve veličine ne može niko da skine, evo pitajte Interpol.
Ili, bolje nemojte, iskulirajte medijski hajp koji vas je bezrazložno uverio da ste alternativni ako slušate taj prosečnjikavi američki bend, prepustite se moći naslovne pesme ovog izdanja ruskog benda a zatim laganeze špartajte uzduž i popreko ploče u trajanju koje za dve sekunde prevazilazi dvadeset minuta.
Dovoljno da mu se stalno vraćate i čudom se čudite kako Rusima istovremeno pođe za rukom da se u okviru nekog već postojećeg obrasca izraze obogaćujući ga. Odgovor verovatno leži u percepciji pop kulture daleko od njenih istorijskih izvora, tamo gde se kapira kao moda ili trend. Na "periferiji" se to sve shvata mnogo bliže srcu i baš nešto slično se na ovoj ploči i čuje. Egzistencija.
Obznanili nasdvoje u 27. kolovoz 2008 3:22:24 | 2 komentara
Issues of Life/Concrete Worms 26.8.2008.
Davno nismo bili na nekoj svirci a da je to bilo u utorak veče pa evo da se zapljunemo. Kao stari roker moram da priznam da sam prvi put bio u Dangubi i mogu da kažem da mi se sviđa mesto, u svakom slučaju je bolje od Žice koju pamtim po zlu nesnosne vrućine i niskog plafona.
Elem, bila je ovo prilika i da se podsetim svojih trudbeničkih dana kada su koncerti bili događaj sa kojih se nisi vraćao isti, tamo negde pre desetak godina. I bendovi Issues of Life i Concrete Worms su pružili taj neki deža-vi ugođaj. Mi sad živimo bolje i hrlimo, jurimo & grabimo ka EU al' neke stvari se očigledno ne menjaju: gradski manekeni rokenrol načina života, kao rezidenti, klackaju se zgodno uglavljeni između dva tabora koji su došli da ispoštuju svoje prijatelje- članove pomenutih bendova. Znači, više da se upiše crta nego da se u nekoj interakciji zaista učestvuje. Sveukupno, nekih tridesetak duša. Hardkor, a za promenu smo posle dugo-dugo vremena platili i karte. Sto kinti, baš kao nekad.
Ipak lažem da je sve bilo isto kao pre, zvuk je bio mnogo bolji nego što je to bio slučaj s rupama koje su mi kvarile sluh u doba kad još uvek nisam zreo da spoznam da je zdravlje najvažnije. Bila je to prilika da se prisetim koliko me je muzika oblikovala kao ličnost i vidim prijatelje i poznanike sa kojima sam se lepo ispričao i otrgao prethodnu noć od uobičajene kućne rutine.
Issues of Life imaju dva albuma, svirali su i pesme sa trećeg, koji je u fazi uobličavanja. U pitanju su hardkor uzdanice Stare Pazove čiji melodični/emo izraz svoje korene vuče pre iz radova grupe Embrace nego npr. Bad Religion. Ko zna o čemu se radi, zna. Ko ne zna, nije na gubitku. Čini se da bend bolje funkcioniše u strukturisanijim kompozicijama nego kucačinama sa početka karijere, oseća se da to više nisu isti ti ljudi - već mnogo stariji, i dalje orni da puste sopstveni krik postojanja u ovom haotičnom svetu. Više eksperimenta i manje insistiranja na žanrovskoj strogoći je ono što bih ja voleo da čujem u muziciranju ovog benda, a bubnjar, iako mlad i talentovan bi trebalo još da vežba na svom instrumentu.
Concrete Worms sam gledao nekoliko puta pre desetak godina i u odnosu na tad se malo toga promenilo. Visokoktanski mahom ubrzani pankenrol kome se ne može prigovoriti uvežbanost ali se može štošta reći o nepostojanju pamtljivijih pesama. Grupe poput ove su so svake scene, zahvalni za žive svirke i ako ništa drugo, treba im se odati respekt zbog dugovečnosti.
Eto tako, sve u svemu nije bilo loše, ali davno su prohujali dani kada sam slepo pratio ovaj šablon i krenuo dalje pošto sam spoznao tu katarzičnu činjenicu. Ali fakat je da ga se i dalje rado sećam i da njegovi delovi i danas konstituišu temelje mog bića.
Obznanili nasdvoje u 27. kolovoz 2008 3:04:55 | 7 komentara
Born Ruffians, Red Yellow And Blue, Warp Records, 2008.
Prvi dugosvirajući album trojke iz Toronta, nosi naziv Crveno, žuto i plavo. Trijada osnovnih boja u onom duginom točku što smo ga imali u udžbeniku za likovno, boja koje su u osnovi sistema po kom percipiramo sve druge boje kao naslov dobro pristaje ovom albumu ćopićevske melanholije za malim svetovima iz detinjstva od kojih se uzajmljuje jednostavnost, razdraganost, i neka vrsta hajdučkog (ruffians na našem znači hajduk:)) bezobrazluka, kreveljenja, plaženja, takoreći jedne rugalačke sposobnosti i pevkanja u mraku. Muzika za baštu sljezove boje.
11 pesama sa Red, Yellow and Blue, infantilno, razdragano i jednostavno gacaju po melodijama koje liče na koračnice, himne, kaubojske serenade, razbrajalice. U tome se ostvaruje povremeno dostojanstvena, skoro starinska melodija nadomak Golden Brown (prva pesma, Red, Yellow and Blue), gorko-slatka horska razbrajalica (I Need a Life) ili kaubojska serenada, sa sve usnom harmonikom, dairama, pljeskanjem po kolenima (Little Gar3on) .
Isto tako, glasovi koji su u osnovi popično mekani i baršunasti, neretko se koriste da jodluju, horski odzvanjaju ili nekako naivno, dečie oponašaju melodiju i ritam otvoreno pokazujući da nemaju nameru da se uklope u pesmu kao paket, već da im je melodija uz koju pevaju od ranije poznata i draga pa se uz nju raspevavaju. Otuda utisak da je po sredi album kao spomenar u kom se, u novom aranžmanu, prizivaju, čereče i iznova proživljavaju pesme iz folklora, iz detinjstva, s TV-a ili radija. Čime dobijaju karakter otmice melodija koje dobijaju lični hajdučki pečat.
Na omotu albuma je figura kauboja od plastike, kao što su na naslovnici EP-ja takođe plastične igračkice heroja. Nema u tome neke vorholovske pretenzije, više je po sredi želja da se pokaže izvor inspiracije. Razmere radi, postavljena na knjigu, igračkica se pokazuje u svoj svojoj nemoći i nestvarnosti, a ima taj opaki izraz lica. Komično i drago. Stihovi se često ponavljaju ističući krajnje jednostavne poente tipa: "Will you be sticking with me when the money is gone?"
Svi koji vole takve uvrnute glasove kakve imaju i Modest Mouse, koji se isto tako ne ustručavaju da po melodijama gacaju i igraju sa sopstvenim glasom, izmišljajući svoje tekstove, besmislene i duhovite (A skin disease won't get you Nowhere these days It's true, it's sad but true :)) ili dečjeg inata (Sun is shinin but we stay inside) na pop melodije što idu s radija, voleće Born Ruffians.
Obznanili nasdvoje u 26. kolovoz 2008 15:16:20 | 1 komentara
Bedak egzistencije - (Pet lakih komada)
Nekada nisu bili potrebni specijalni efekti, preplaćeni glumci i ostali ćiribu-ćiriba trikovi da bi se napravio pošten (i više od toga) film. Jedna od retkih pozitivnih tekovina hipi post-hipi ere je tadašnji holivudski film koji se umesto opsena koristio talentom da prikaže magiju života bez ulepšavanja.
Jedan od takvih je i film Pet lakih komada sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi koji je već tada - igrajući Bobbyja Dupeu celom svetu prikazao svoju retko dostižnu glumačku klasu. Dupea je lik koji je ispražnjen od svih emocija prema svetu i ljudima koji ga okružuju, prlja se radeći na naftnoj bušotini a bio je vanredan muzički talenat koji je zbog otuđenja od klase kojoj pripada izabrao život lutalice.
Vidimo Bobija kako ide u kuglanu, zeza se sa jeftinim/podatnim ženskama, kida kolege s radnog mesta na pokeru i zevzeči se sa svojom devojkom kelnericom prema kojoj očigledno ne oseća ništa ali ne može ni da bude potpuni gad prema njoj iako su između njih razlike suštinske i nepremostive. Rayette Dipesto (sjajna rola Karen Black) predstavlja američku nižu klasu - onu čiji su snovi da uspe u šou biznisu, hraneći se trivijalnim TV sadržajima. U pauzama tih aktivnosti, ona se samosažaljeva, kuka i preti kako će se ubiti.
Preokret nastaje kada Bobby kreće kući da vidi teško bolesnog oca. Usput, naleće na dve stoperke, simbole eskapističke Amerike kojoj je dosta svega što je okružuje ali osim bega u tri pripizdine nemaju drugo rešenje. U tom segmentu filma posebno je upečatljiva scena iz restorana po kojoj je ovaj film ušao u anale sedme umetnosti.
Stigavši u kuću, vidimo od čega je Bobby pobegao - od sterilne atmosfere "na nivou" pune visokoumnih, ispraznih razgovora koju stvaraju nabeđene, od suštine isprane veličine čiji su krajnji dometi verbalne smicalice i sitne podlosti u međuljudskim odnosima. Shvatamo da Dupea svojim životom postaje gubitnik sateran uza zid, nemoćan da se odupre avetima potpune emocionalne ravnodušnosti i nihilizma čiji je jedini domet da konstantno beži od svoje senke. Bobby Dupea je tako primer izgubljenih, neostvarenih i jednom rečju suvišnih egzistencija čija potraga da pronađu svoje mesto pod suncem završava neuspehom, kakvih je i tadašnji i sadašnji svet prepun.
Ubedljiv, životni scenario, odlična režija puna neobičnih kadrova i sjajna gluma čine od Pet lakih komada vredan simbol onoga što je Holivud nekad bio i, po svemu sudeći, više nikada neće biti.
Obznanili nasdvoje u 26. kolovoz 2008 13:44:34 | 0 komentara
Po jutru se dan poznaje
TRENTON, 26. avgusta (Tanjug) - U issccekivanju predsednicckih izbora do kojih je ostalo nessto visse od dva meseca, jedno udruzzenje iz americcke savezne drzzave Nju Dzzersi organizovalo je trku bubassvaba sa samo dva uccesnika, predstavnika republikanskog kandidata Dzzona Mekejna i demokratskog kandidata Baraka Obame.
Dogadjaj je odrzzan u sklopu godissnjeg okupljanja Udruzzenja za kontrolu insekata parazita iz Nju Dzzersija.
Kako prenose agencije, bubassvaba predstavnica republikanca Mekejna potpuno je dominirala trkom, dok je njena suparnica, predstavnica demokrate Obame, uz tessku muku krenula sa startne linije.
Organizatori su saopsstili da je trka bila samo ssala bez pretenzija o predkazivanju konaccnog pobednika predsednicckih izbora.
Obznanili nasdvoje u 26. kolovoz 2008 12:54:00 | 0 komentara
Dokle da se stidimo?
Slika sve govori. Posle dva kola, pretposlednje mesto na tabeli još više kazuje. Uništavanje najsvetlijeg imena srpskog sporta se nastavlja. Kome je to u interesu?
Onima kojima je i inače u interesu da Srbiji bude loše da bi njima bilo dobro. Onima koji su zaseli u fotelje i ne izlaze iz njih, gledajući samo ličnu korist. U tom leglu zmija, isprepleteni su njihovi, mali sebični interesi kao sitna crevca. Oni zbog kojih je Džaja, čovek koji nije hteo da plaća pobede, završio u zatvoru, a Piksi, čovek koji je imao ideju, pobegao da se više nikad ne vrati.
Kad ja, koji što s' ono kaže "nisam mogao da sedim ako znam da Zvezda u tom trenutku igra", nisam posvetio ni najmanje pažnje prvim dvema ovosezonskim sramotama u ligi, u kojoj jedna od najvećih družina ratnih profitera zvana FK Partizan, po običaju pobeđuje, onda je sve jasno. Gledao sam utakmicu protiv Apoela i, po ko zna koji put, me je bilo sramota zbog onih koji su trčali u dresu voljenog tima. U redu je da ne znaš, kao što ne znaš, ali u zvezdinom dresu MORAŠ bre da se trudiš bar!!! Nema sumnje da po prikazanom u vrljavoj Meridijan ligi sledi borba za opstanak... I sve ove primećene slabosti su tu već dugi niz godina, nekome očigledno ne smetaju.
Oni koji su prisustvovali ligaškim predstavama tvrde kako se igrači uopšte ne trude kako im je neko poslao direktivu (Mišković jr. ?) da uopšte ne trče i da je cilj da se otera Zeman. Pitam se , zašto je uopšte dovođen. To isto mogu da kažem za sva ona silna "pojačanja" koja su se baš pokazala na Kipru. Jbt, ne mogu da verujem da će mi kriterijum pasti toliko da pevam kada spoje dva pasa protiv nekih likova za koje se vidi da su turisti.
I sad, slično kao i sa Srbijom, ko sebi daje za pravo da koristi takve veličine za namirivanje svojih sitnosopstveničkih računa? Društvo koje gazi po svojim svetinjama osuđeno je na brzi nestanak, neprijatelji i zlonamerni trljaju ruke i smeju se, a kriminalizacija srpskog fudbala nastavlja se i uprkos smenama vlasti. Ništa ne boli kao nemoć.
Obznanili nasdvoje u 25. kolovoz 2008 15:11:04 | 0 komentara
Odbrana "državnih interesa"
"Yeah, them poor old bosses need all the help they can get."
Čitajući novi broj Vremena, naišla sam na dva teksta čiji mi je ton bio baš čudan. Jedan je o pronalaženju Radovanove torbe ("Radovanova torba"), a drugi o štrajkovima Udruženja ratnih veterana zbog neisplaćenih dnevnica rezervistima Srbije koji su bili na Kosovu 1999.
U oba ova teksta, novinari nastupaju sa pozicije odbrane državnih interesa, kao neka vrsta dvorskih savetnika vlasti, a ne kao novinari koji uzimaju u obzir sve upletene strane u temama o kojima govore.
Znači, u prvom tekstu o toj torbi, postavlja se niz pitanja od kojih se sva svode na to: zašto je Vlada Srbije sebe dovela u poziciju da mora da se pravda bilo kome, to sa torbom je trebalo izvesti tako da, čak i ako su je uzeli i iz nje izvadili šta im treba, režirano nalaženje torbe izvedu veštije, a ne da dozvole da gomila nekakvih idijota sad od toga pravi teorije zavere. Uz to se navode i konkretni scenariji kako je to Vlada Srbije i oni koji su u toj smešnoj akciji s torbom učestvovali izvedu celu stvar, pa da se s tim ne bakćemo i da se što pre cela priča okonča. Dakle, novinar i to novinar Vremena, lista koji je posvetio stupce gomili afera u kojima se podmetalo, lažiralo, nameštalo itd, sada pod izgovorom odbrane nekakvih državnih interesa (a pitanje je što bi se jedan novinar koji treba da drži samo do istine uopšte petljao za ono što je u interesu države, te iz tog ugla donosio svoje sudove), kritikuje Vladu što se nije bolje pobrinula da se zakonima, rupama u zakonu i raznoraznim sudskim klauzulama zaštiti od tih zlih jezika, između ostalog, jezika ljudi koji takođe žive u državi za čije se interese ovi zalažu.
U drugom tekstu koji me daleko više iznervirao nego ovaj gore, dešava se slična stvar. Opet se, u priči o štrajkovima rezervista sa ratišta 1999. koji traže da im se isplate dnevnice provlači taj ton dvorskog savetnika koji se vajka što se Vlada uvalila u tolika govna isplaćujući isprva te dnevnice, pa se sad ovi koji nisu dobili tolike dnevnice žale. Tu se upliće još jedna bitna stvar: za kolko ćemo para mi koji plaćamo poreze biti ojađeni. Više to obraćanje građanima kao poreznicima koji će sve da osete po svom džepu kao da je to jedini način da se okupe istomišljenici i da se probudi nekakav racionalni građanski gnev protiv nepravde (koju će osetiti po svem džepu) dovoljno govori o tome dokle smo došli. Ništa drugo nije važno.
Jasno je da je sa isplatama tih dnevnica opet došlo do krađe, te da su sudije, kao kad se dele socijalni stanovi, dali pare i onima kojima nisu namenjene, ali to ne znači da sada jadnu Vladu treba zvati ucenjenom od strane štrajkača. Kolko se para samo pokrade u kulturi, na raznoraznim konkursima, odu pare rođacima članova žirija, odu na podmetnute požare na snimanjima, odu na festivale u koje se ugrađuju i kurta i murta, al se time niko ne bavi.
Sufliranje Vladi šta i kako da radi od strane novinara koji podrazumevaju nekakve državne interese, polako vodi u ono što je radio RTS za vreme Miloševića, samo sada pod krinkom nekakvog osvešćenog, pragmatičnog novinarskog pera koji se obraća poreznicima.
Novinar treba da vodi računa o svim stranama koje su upletene u priču, al s obzirom da nam se svima toliko žuri, očigledno da se podrazumeva da nekim stvarima ne treba poklanjati pažnju. Zašto se o njima uopšte onda i piše? I od kad smo to svi postali nekakvi navijači ljudima na vlasti, oni koji ih bodre da, ako treba, gaze preko istine, previđaju stvari, samo da što pre uspeju da nas dovedu u stanje reda i mira koje tolko priželjkujemo. Ako se na putu do tamo prekroji po koja stvar, nema veze, ima neko ko zna da je tako bolje za sve.
Obznanili nasdvoje u 24. kolovoz 2008 19:46:22 | 0 komentara
U. S. Christmas - Eat The Low Dogs (Neurot)
U. S. Christmas je bend iz Meriona u Severnoj Karolini, tačnije u oblasti poznatoj po izuzetnoj kravarskoj muzici, radikalnim opozicionim stavovima i kvalitetom života koji je daleko od poželjnog, iako je u pitanju i dalje najmoćnija država sveta. Za one koji ne znaju, reč je o Apalačiji.
Ova grupa je do sada objavila nekoliko singlova i EP izdanja za različite etikete. Kuriozitet je da su jedan album izdali zahvaljujući, u andregraund krugovima profilisanoj ruskoj izdavačkoj kući RAIG, a za Eat The Low Dogs bi se moglo reći da im je pravi pravi dugosvirajući album koji je pre nekoliko meseci izašao za Neurot, izdavačku kuću američkih legendi Neurosis, jednom od retkih metal bendova za koje i pankeri imaju samo reči hvale (normalno kad su jedan album izdali čak i za Lookout! records - kuću bendova tipa Green Day (pre prodaje, naraFski)).
Da odmah predupredimo moguće nesporazume - U. S. Christmas ne svira metal. Pre bi se moglo reći da je u pitanju psihedelični ili ako više volite stoner rok iz šinjela moćnih Kyuss na koji se nadovezuje aranžerska/atmosferska melanholičnost i nepredvidivost Neurosis i njihovih najpoznatijih učenika Isis. Klavijture daju svemirsku širinu, a gitarski tretman neretko zaluta u post-rock pasaže, uz konstantnu soničnost izraza na tragu nedavno pominjanih Electric Wizard. Glas nije growliran, već je više nekako izmučen, što u pojedinim pesmama daje gotovo tradicionalni ugođaj koji krasi blues i country. Apalačija, kažem Vam.
E sad, uprkos prethodnom nabrajanju očiglednih uzora i izvora inspiracije, U. S. Christmas se ističe prilično originalnim zvučnim identitetom. Eat The Low Dogs je jedna od onih specifičnih ploča koja ne hvata na prvu loptu, ali zato kad zgrabi ne pušta. Zato ne verujte recenzijama po netu koje tvrde da album gubi intenzitet u drugoj polovini - brzopleti kritičari su samo želeli da im recenzija over ploče što pre izađe.
Nasuprot tome, mi smo čekali i secirali, poučeni ranijim slušalačkim iskustvom. I ta taktika je upalila. Najjači utisak ostavljaju dve epske kompozicije smeštene na sredinu albuma Say Sister i Silent Tongue, dok se favoriti iz senke pomaljaju na kraju ploče završno sa zaključnom Pray To The Sky. No, cela ploča je ujednačenog kvaliteta i kao stvorena za polagano odmotavanje u glavi.
Scalphunters, Live in Harrisonburg 11.10.2007.
Obznanili nasdvoje u 23. kolovoz 2008 15:52:20 | 0 komentara
Usud se nastavlja
Razmišljam o ovoj temi dugo pa reko' da je i ovde ovekovečim. Izbori su prošli, mnogi Evropljani su odahnuli dobijajući pomoć s neočekivane, kol'ko do juče nepomirljive strane. Karte su se prividno izmešale. Onda su uhapsili Radovana. Krenule su demonstracije, neredi, frka s murijom. Jedan čovek je poginuo. Ideja brzih evropskih integracija tako je počela (nastavila?) da se hrani i ljudskim mesom. Žao mi je čoveka, ali mislim da se na ovome, nažalost, priča neće zaustaviti. Zašto?
Istorija Srbije je učiteljica na čije časove odavno ne idemo. Iako se u istoriju kunemo - ne učimo iz nje. Ona daje mnoge dragocene uvide koji itekako mogu biti od koristi i u današnje vreme, iako su nam svetske glavešine obećale da će nas ostaviti na miru 2000, mi i dalje živimo i proživljavamo žešću istoriju. (Neki među nama žive u iluziji da je "primernim" (ulizičkim) ponašanjem moguće poboljšati odnos gospodara prema nama. Suviše je primera koji potvrđuju suprotno).
Tako npr. u poslednja dva veka, kada se iz otomanskog mraka pomaljala ideja oslobođenja i obnove srpske državnosti pa naovamo uočavamo jednu pravilnost koja je naš najveći usud, prokletstvo kratkovidosti koje dopušta da je sa pozicija Vlasti moguće koristiti ama baš sva sredstva u borbi protiv neistomišljenika. Osim prolivanja srpske krvi srpskim rukama, dolazi se i do otkrića da svaka opcija koja se služila tim i takvim sredstvima profitirala je kratkoročno, dugoročno kopajući sebi jamu do konačnog nestanka.
Počelo je sa Karađorđevim ubistvom. Prokletstvo ovog čina dovelo je dugoročno prvo do bežanja Miloša Obrenovića iz Srbije, a kasnije i gašenja loze Obrenovića. Zatim smo imali prvi neuspeli jugoslovenski eksperiment. U njemu se sistematski gušio komunizam. Kraljevina je na kraju propala, na vlast je došao drug Tito. On je ponovio istu grešku suzbijajući sistematski nacionalizam, dakako najefikasnije u Srbiji, uz pomoć dojučerašnjih Srba - tada primernih drugova Jugoslovena. Ne moram da objašnjavam do čega je sistemski izazvana akumulacija gneva dovela, sigurno znate. Nacionalizam je kao sredstvo (ali ne i cilj) prigrabio Milošević koji nije prezao od krvavih obračuna sa svima koji su mu ugrožavali vlast. Završio je u Hagu.
Sećamo se post-petooktobarske euforije i nade da će Sunce ponovo svanuti. Nažalost, Đinđić je nastavio opštu praksu gušenja različitog mišljenja. Nakon što je za sebe prigrabio svu vlast, shvatio je da mu više ne treba promena - afere, skandali, ubistva i pljačke nastavili su se i za vreme njegovog svevlašća. Nažalost, to ga je u ključnom trenutku ostavilo na brisanom prostoru i zbog toga je platio glavom. Od usuda se ne može ni ambicijom ni "energičnošću", koja je još tada, a pogotovo s ove vremenske distance izgledala kao žešća improvizacija.
Možda je jedina pozitivna posledica ovog gnusnog i nadasve tužnog čina u istoriji Srbije to što je za vreme dve Koštuničine Vlade ovaj princip privremeno napušten. Po prvi put u svojoj istoriji Srbija je videla raznorodne nosioce Vlasti i imadosmo priliku da uživamo u slobodama mišljenja, u dogovaranju nosioca političke moći a ne njihovom ratovanju do istrebljenja.
Na nesreću, eskalacijom kosovske krize, uslova za dalje cvetanje ovog, civilizacijskog dostignuća u srpskom političkom životu više nije bilo; bunar tolerancije i trpeljivosti je iscrpljen. Čini se da smo osam godina nakon petog oktobra (u međuvremenu apsolutno ispražnjenog od bilo kakvog hvale vrednog sadržaja) vraćeni u 1945. Najveći problem Srbije 2008. godine, po evro-entuzijastima je nacionalizam. Po meni, njen najveći problem je što ona ne postoji ove godine jer ni ona nije uspela da se odupre obesmišljavanju koncepta državne nezavisnosti nakon kraja Hladnog rata.
Nema veze što smo ovog leta imali hiljadu nesreća po našim autoputevima. Kriv je nacionalizam. Nema veze što više od pola stanovništva krpi kraj s krajem. Kriv je nacionalizam. Nacionalizam je jednostavno kriv za sve... Joža bi bio ponosan da može da vidi pionire kako su savladali najvažniju lekciju.
Ipak, da bi došlo do stvaranja bilo kakvog novog kvaliteta koji bi stvorio pretpostavku za podizanje nivoa političkog života u Srbiji, nužno je da se liberalna i nacionalna komponenta dopunjuju, što bi se reklo da "idu ruku pod ruku". To sad nije slučaj i ispražnjeni od vizije i ideje, emocionalno okupirani nametnutim obrascima mi srljamo u novu propast.
Možda bi dubina ove krize bila manja a brojne opasnosti moguće držati više pod kontrolom da na celokupnu ovu nesreću imamo i činjenicu da se globalno liberalizam nalazi u teškoj konfuziji koja je posledica čega drugog do dekadencije. Ta dekadencija se definiše tako što mi od seksualne/hipi revolucije imamo procese u kojima je promena cilj a ne sredstvo.
Po apologetama ovog pristupa, nužno je da ne ostane ni kamen na kamenu, i onda će iz tog "truda" nama biti bolje, mnogo bolje nego što je to slučaj bio u prošlosti. Insistiranje na novim temama podvedenim pod trećim paketom ljudskih prava, koje narušavaju njihovu nekadašnju sveopštost/univerzalnost u korist manjinskih, ekskluzivnih grupa (homoseksualci, žene, etničke manjine) koje se arbitrarno i nedosledno sprovode, zavisno od toga koliko su u interesu svetskog hegemona, samo za sebe govori o dekadentnoj konfuziji kroz koju prolazi liberalna misao.
Tu nije kraj jer u bitno izmenjenom kontekstu i one vrednosti koje su u jednom drugom vremenu imale motivacijsku i preobražavajuću moć postaju prazne ljušture lišene sadržaja. Primer? Evo vam rokenrol. Nekada: način života. Danas: sve, samo ne život.
Zbog čega je ovo važno povezati sa srpskim usudom? Gde je kopča? Ona je u tome da su se, brže nego što smo očekivali, pod vlašću nove koalicije stvorili uslovi za sazrevanje nove alternative kojoj nije potrebna ne znam kakva kreacija ili sposobnost, jer će se ionako obnavljati iz trapavih poteza Vlasti. Tračak nade da se jednog dana ovaj crveno-žuti eksperiment ne pretvori u sveopšti radikalski pokolj vidim u tome što ponovno skliznuće nacionalne srpske ideje u podzemlje može motivisati i neke stvarno vanredne duhove (kadrih da se vinu iznad dnevnopolitičkih vizura svesti i kritički se postavljaju prema medijskim datostima) da mu se priključe. Život i stvaralaštvo daleko od reflektora pružaju pretpostavke za generisanje moći kao mogućnosti, pripremaju tle za stvaralački čin, a takvi činovi menjaju svet. Moć kao nadmoć koji karakteriše poluge Vlasti nastaviće da budu atraktivne za karijeriste-parazite - bića nesposobne da tvore, ljude čiji je najviši ideal da napune frižider a grozomorni učinak da sopstvenim bogaćenjem unesreće sve oko sebe, ne doprinoseći Opštem interesu nimalo, onom poslu koji bi po prirodi stvari trebalo da obavljaju. Umesto toga, imaćemo arčenje & trošenje.
I dok dojučerašnji demonstranti hvale "efikasne akcije" policije, koja ih je koliko do juče bez milosti tukla na isti način kao njihove neistomišljenike (ili "huligane" kako se to sada politički korektno kaže) ovih dana, nacionalna ideja, mnogo šire shvaćena od pripadnosti bilo kojoj političkoj opciji, porađa se u bolnim mukama. Evro-talibani će nastaviti da premeravaju svaku svoju reč, brižljivo pazeći da se ne zamere Velikom bratu, pokušavajući da žive svoj život u mimikriji progresa i blagostanja, raju za merače uspeha & trotoaru za pešake po leševima, zapravo igrajući beznačajnu ulogu statista u jednoj loše režiranoj predstavi lažnih osmeha.
U tom poretku stvari nema mogućnosti za spontanost, za slobodno iskazan stav, za misao koja pretenduje da se preobrazi u vrednost. Ne, to će se u kuhinjama marketinških mogula, kao i do sada, neumorno spinovati na "mišiće", a svi željni realnosti i istinskih vrednosti će sve češće u svojoj potrazi okretati glavu na drugu stranu, prinuđeni da u ime života-u-istini prevaziđu i istrpe brojne unutarnje lomove i prekompozicije pa sve do prevazilaženja samorazumevajuće slike sveta u korist blagotvornog mirenja i suživota kontradiktornosti. Tada će se artikulisati i srušiti ovu kulu od karata, projekt briselskih arhitekata, poznatih od ranije po besprizornom rušenju na ovom terenu. A onda ćemo morati sve ispočetka, formalno menjajući stranu, suštinski ostajući na istom mestu. Mestu koje za većinu ne postoji ali je realnije od svih sadržaja kojima zagađuju sopstveni život, ako ovaj termin shvatimo isključivo u biološkom smislu.
Otpor invazijama besmislenosti, makar i onaj simbolični će nastaviti da živi i jača, nadam se do onog dana kada građani Srbije više neće gubiti glavu zato što se ne slažu sa onima koji je vode. Aj' što nas je malo, tragično je što sve činimo da nas bude još manje i taj nam se usud ponavlja u tradicionalno većinski nepovoljnom okruženju.
If you don't walk with me, I will walk alone
It's hard enough to believe in myself
When I know they don't believe in me
Unwilling to change for society
I'll be who I want to be
I wanna tear it up, tear it out
Let my aggression out
This is what we're here for, control the dance floor
This is why we're here
I said, this is why we're here
So when will it end, when will it end
When will they comprehend, comprehend
That we will overcome this system
I said this is why we're here
They keep on kicking me down, kicking me down
Tryin' to keep me underground, underground
But did I mention we were paving the way
For the new breed of bad seed
We'll never let up until we hear every voice scream
Screamin' these words, screamin' these words
'til every voice is heard, voice is heard
They keep on screamin' these words, screamin' these words
'til every voice is heard...
Calling from the underground
I can feel it in the air I breathe!
I can see we all agree
Unwilling to change for society
We'll be who we wanna be
We are the underground
We are the ungerground
Obznanili nasdvoje u 23. kolovoz 2008 2:49:05 | 1 komentara
Crno jagnje - radio drama
Upravo završavam pripremu ove radio drame koju ćemo poslati na Festival dečije radio drame u Lisabonu. Napisao i režirao Saša Latinović, jedan od talentovanijih živih pisaca za decu kog znam.
Crno jagnje je neka vrsta antiglobalističkog dečjeg mjuzikla: Reč je o parfrazi bajke "Ružno pače" koja je ponovo postala aktuelna od kad je pukla bruka na Olimpijadi u Pekingu kad se otkrilo da je lepa Lin Miaoke koja je svojom pesmom i pojavom očarala belosvetske gledaoce Olimpijade, zapravo podmetnuta mesto talentovane Yang Peiyi, jer Yang nije bila dovoljno lepa, tj. ima krnjave zube. Sve je obrazloženo tako što je rečeno da nije u nacionalnom interesu da Kinu na Olimpijadi predstavljaju deca sa krnjavim zubima. Da priča bude još perfektnija, postoje nagoveštaji da je i mala Lin Miaoke obmanuta da lepo peva.
Na pitanje zašto su, kad su već tako gnusno slagali, laž uvećali puštajući lepšu pionirku da daje intervjue, organizatori su rekli da ni Lin nije znala da se njen glas, dok peva, u stvari ne čuje. E, jebiga! Mogu samo da zamislim kolko treba da je jaka ta autosugestija koju su Lin Miaoke pružile reklame u kojima je pre toga glumila pa da dete ne prepozna sopstveni glas, verujući da sama peva. Treba više od Čarobnjaka iz Oza da raščini ovo klupko menadžemnta, kasting satanizma i vudu karijerizma pa da se ova deca oslobode. U hororu bi pomogli i krnjavi zubi male Yang.
Kapiram da je reč o predstavi, shvatam i rediteljski princip koji, obrni okreni, postupa po lekcijama udžbenika Leni Rifenštal gde svi učesnici predstave treba da su lepi i jaki, kapiram tenziju da se, u kriznim trenucima, iznese najbolje što se ima na sto. Ali tu više ni realpolitika ne pomaže kao izgovor. Ako već pričaš o nacionalnom ponosu, treba da si ponosan na sve pripadnike svoje nacije, a ne da biraš "one koji te najbolje predstavljaju". Reč je o jednoj akumulaciji vrednosti na jednom mestu: zašto dozvoliti da neko ko lepo peva bude ružan, a da neko ko je lep nelepo peva. To se bre lepo prekroji, spoji i eto svih vrednosti na jednom mestu. Ovakva težnja ka savršenosti govori o velikoj slabosti, o slabosti da se prihvate nelogičnosti, da se prihvate kontradikcije (kako to da ružno dete lepo peva), o korekcijama od kojih mi se riga baš zato što su tako na prvu loptu, tako odvratno površne i brzoplete i interesne. Nema tu nekog zla koje bi mogao da napadneš i ispadneš mnogo pametan. To je grupa ljudi sela za neki sto i iskalkulisala, ko što se svaki dan kopirajteri i ostali kreatori imidža sastaju i prosto slede logiku stvari: što lepše to lepše za oko, to reprezentativnije.
Crno jagnje, ako je verovati mojoj koleginici koja tvrdi da dečje radio drame slušaju uglavnom matori pedofili, te da dečja dramska grupa postoji samo da bi njihova učiteljica imala plaćena letovanja i zinovanja na Zlatiboru, pa đuture povela i svoju decu, svakako ne može da reši problem. Al ne treba odustati. Priča počinje kad se u životinjskom carstvu koje je slika i prilika, još od Orvelove Životinjske farme, ovog našeg, a koje je naviklo da se rađaju bele ovce i ovnovi, rodi jedno crno jagnje. Porodica ga se stidi, učitelji mu predskazuju mračnu sudbinu, a crno jagnje se oseća mnogo jadno i pokušava da stekne samopouzdanje. Radio drama mi se svidela baš zbog te crno-bele varijante. Na pamet su mi pale sve one reklame o izbeljivanju veša dok mu se duša ne uzme, pa gde je prljava odeća ne toliko problem domaćice što treba da ga sad opere, već pošast prava koju valja smesta, uz pomoć vila i vilenjaka iz Veniš sveta zatrti u zametku. Deca što se igraju u dvorištu demonizovana su u svom nastojanju da što više te štroke nanesu u kuću, da, kad kake, zasmrde kupatilo pa to mora da se zapraši Planinskim vazduhom da se ne zna da se u kupatilu sralo. Takva jedna prilježnost redu, miomirisu i ravnoteži. U svakom slučaju, ta opsesija za belim provejava celom radio dramom.
Crno jagnje Uglješu igra Paulina Manov koja je, kolko sam do sada glumaca čula, apsolutno najbolji radijski glumac. Ovde pola priča pola mekeće, pa taj meket deluje kao neko drhtanje glasa crnog jagnjeta koga ostale životinje proganjaju i oće da zatru. Songove je pisao dramaturg Vladimir Đurđević.
Ako ništa, bar se u radio drami ne vidi kako neko izgleda. Još kad bi je slušali... :)
Obznanili nasdvoje u 22. kolovoz 2008 22:59:19 | 1 komentara
Immortal Technique - The 3rd World (Viper)
Eto baš pre neku nedelju jedne raskalašne noći razmišljam kako više nema hip hopa koji svojom sirovom beskompromisnošću provocira na razmišljanje i onda se pojavi novi album Immortal Techniquea koji me potpuno oduva.
Odmah na početku ploče ovaj Latinos iz Harlema kaže da je ovaj album za sve one koji su iz bilo kog razloga etiketirani kao ekstremisti, a već naziv njegovog trećeg izdanja govori o glavnoj tematici ploče. Visoko angažovani politički rep, znači zaboravite na pevljive refrene, zaboravite na prateće, oskudno odevene igračice i prisetite se svega onoga što bi hip hop u svojoj suštini trebalo da predstavlja.
A u svojoj nutrini ovaj žanr je komunikacija, ona najprimalnija, nastala iz potrebe za povezivanjem u nimalo lepršavim okolnostima početka XXI veka u kome su svi mediji na ovaj ili onaj način Njihovi, a ne naši. Ali ne lažimo se, iako Immortal Technique bljuje u ime poniženih & uvređenih on je individua koja ima šta da kaže i zbog toga je reper kome treba posvetiti pažnju. Ko sluša reči dok sluša muziku imaće ovde itekako čime da se pozabavi (npr. So I'm like the legs of a paraplegic really/ Cause I'm still part of you even if you can't feel me u Death March ili
Some people learn from mistakes and don't repeat them
Others try to block the memories and just delete them
But I keep em as a reminder they not killing me
And I thank God for teaching me humility
Son, remember when you fight to be free
To see things how they are and not how you like em to be
Cause even when the world is falling on top of me
Pessimism is an emotion, not a philosophy
Knowing what's wrong doesn't imply that you right
And its another, when you suffer to apply it in life
But I'm no rookie
And I'm never gonna make the same mistake twice pussy
u Mistakes
Ovakve savete ni otac ne daje i nema ih u knjigama, samo u životu, kompadre.
Predivne Harlem Renaissance (na matru u kojoj se prepoznaje sempl Deadbeats), Golpe De Estado, Hollywood Driveby ili ponajbolja Mistakes toliko su nabiflane gnevom da je ovaj album nemoguće slušati u pojedinim psihičkim stanjima. Immortalova paradigma je neulepšana, prljava i nesrećna - i u tome je njena osnovna veličina i lepota. Ponekad ipak i ovaj reper upada u manirizam ali takvih je momenata, ruku na srce, malo ali postoji opasnost da to na budućim izdanjima postane veliki problem.
Za sada Immortal Technique može da likuje, i svetu je potreban reper kao što je on, neko ko organizuje konkurse za najbolji esej na temu "Treći svet", što je kopernikanski obrt od svih onih pajaca koji po MTV-ju i sličnim korporativnim bljuvotinama organizuju takmičenja za nove rep idole i kičaste večere sa najvećim fanovima. Immortal je antidot toj medijskoj bajci, ali bilo bi lepo da pošto je rekao vrlo jasno protiv čega je, još malo ubedljivije otkrije za šta se zapravo zalaže. Inače, piši propalo! (Sad se već proseravam, album je i više nego ok)
Immortal Technique on Al Jazeera
Obznanili nasdvoje u 21. kolovoz 2008 2:40:52 | 0 komentara
Olimpijada i još ponešto
Ma može i bez slike. Za nama je uzbudljiv sportski dan. Počelo je sa vaterpolistima koji do sada i nisu nešto oduševili ali su sa početkom druge četvrtine protiv Španaca prikazali svoju igru i samleli protivnika. Iako nisam nešto upućen u kombinatoriku po grupama koja je realno slabije SAD dovela na prvo mesto u našoj grupi, nesumnjivo je da su kuhinje radile, sitne strategije i računice u kojima su Hrvati prošli najgore, Crnogorci ok, a mi, čini se najbolje. Nema sumnje da smo protiv Amera favoriti, a finale je kao i uvek lutrija pogotovo u vaterpolu koji je uz rukomet sport u kome sudije najviše mogu da utiču na igru. Pitanje je: da li će se prvi put olimpijskim povodom čuti Bože pravde?
Nadao sam se da to može da se desi odbojkašima ali je u trileru sa Amerima koji je bio težak za gledanje a kamoli za igranje medalja ostala pusti san. Velika šteta, momci su zaista izgarali i pokazali kako se igra za otadžbinu ne samo sad već i oduvek, zbog toga i volim da gledam odbojkaše kojima i ovog puta zahvaljujem na svemu jer ponovo nisu razočarali iako su ispali. Kapiram da je njima najteže, ali s obzirom na potencijal ekipe, još dugo ćemo mi sa njima strepeti i radovati se pobedama. Ista ocena važi i za odbojkašice koje su u Pekingu stekle iskustvo. Još samo da ode Terzić kako bi se vratila Anja Spasojević i evropski i svetski vrh nije daleko.
Zločinačko udruženje FK Partizan maskirano u Fudbalski Savez Srbije smenilo je selektora Đukića i dovelo Antića na mesto selektora. Gledao sam fudbalere u Kini, realno su pružili maksimum, a protiv Australije nisu ni imali sreće. Dokle će se nastaviti propadanje ovog sporta u Srbiji? Dokle će legende poput DŽaje da ispaštaju a krimosi kao što su Zeka, Bjeka, Karadžić i ostale gangsterske njuške da vode kolo. Kao što vidimo već duže vreme, njihov šićardžijski mentalitet se preneo i na igrače i naravno da među njima nema ljudi koji misle već samo tikvana koji se boje da urade nešto na svoju ruku - npr. da budu pobednici. Đukić je tako nešto probao i njegov slučaj je opomena za sve koji probaju slično. Utakmica s Francuzima je za dve i po nedelje i strah me da mislim uopšte o tome.
Ova nevesela priča se može proširiti i na olimpijski bilans: za sada dve medalje i vaterpolisti će nadam se uzeti i treću, ali ono što zabrinjava je da su i Čavić i Đoković sportisti koji nisu stasali u našoj zemlji. Ne postoji nikakav sportski plan, nikakva masovnost, samo površno otimanje o slavu i slikanje sa uspešnima. Stvara se konfuzna i pogrešna slika da se uspesi podrazumevaju a niko ne pita te sportiste kako se pripremaju i od čega žive. Onda se pojavi ona nadrkotina s dva prezimena iz G17 i krene da bunca kako je sport u Srbiji okej i kako očekuje medalje. Ma važi. Treba da se šutiraš u dupe što ih uopšte i ima ovoliko. Tolerišu se krimosi i guraju mamini i tatini sinovi a pravi talenti propadaju. Nema morala u srpskom sportu, nema ga ni u svetskom, ali ni ne valja sve svetsko. Ima li neko snage da nešto promeni, da preuzme odgovornost a ne da titule shvata kao počast i priliku za bahatost... Setimo se samo nesrećnog Terze...
Kraj dana je protekao u početku kvalifikacija za EP u basketu i vrlo važnoj pobedi nad Italijanima na Sardiniji. Veličković je car, Teodosić i Tepić su moji miljenici, baš kao i Bogdanović i Vujanić (pičke prodane), a nekadašnji slavni centarski par sastavljen od tromog Perovića i levog smetala Krstića je potpuno podbacio. Krle, veliki NBA talenat, nije mogao da izađe na kraj sa mnogo nižim Žabarima. Ali dobro, čini se da posle dugo dugo vremena imamo igru. Možda je ovo simbolička naznaka za London 2012? Sudeći po igri prikazanoj u meču Grčka-Argentina, ipak ne. I u košarci, baš kao i u drugim sportovima, banda je uništila sve, a ja se našao u do pre neku godinu nezamislivoj situaciji da ne znam ko su uopšte pojedini igrači. No, pobeda je pobeda i malo, ali samo malo je zacelila odbojkašku ranu.
Obznanili nasdvoje u 21. kolovoz 2008 1:59:34 | 0 komentara
1/2 NASDVOJE U BUDIMPEŠTI: Brate!
Tol'ko sam avanzovao u firmi da su me poslali na radni zadatak u Budimpeštu, rekli biste, no to nije tačno. Istina je da sam hteo da proletos idem u Pulu na onaj festival demo bendova sa Titovih prostora pa je glavešinama bilo puno da mi daju 50 evra za 3 dana smeštaja. Da me uteše, rekoše mi: ideš u Budimpeštu na Sziget, a meni, istini za volju, nije trebalo tešenje.
No, pošto sam još za vreme odmora znao da ću ići jer su me ljubazni PR-ovi Szigeta stavili na listu novinara, tj. odobrili mi akreditaciju, krenulo je cimanje oko dobijanja svih potrebnih papira u firmi i van nje, i ono što mi je posebno teško palo, čekanje na plus četrdeset u redu za vizu. Četiri i po sata stajanja u mestu na teškoj pripeci je zaista trening za vrhunske sportiste a ne za obične smrtnike, ali što nas kao Srbe više ponižavaju toliko nam u stvari govore da smo daleko od običnih. Mogu da lome volju koliko žele, neće uspeti, ja ne moram da idem u njihove obećane zemlje ama baš nimalo.
Izdržah i tu torturu i sa vizom u pasošu najveće zablude Srba u 20. veku krenuh u radnju da nakupujem potrepštine za put, a kartu za voz sam pazario nekoliko dana ranije. Karta je inače dva soma dinara a sam put je veoma prijatan - okružen si obeznanjenim bekpekerima koji po celu vožnju kuntaju pokušavajući da pronađu najzgodniju poziciju za spavanje.
Stigoh u Budimpeštu u rano popodne a tamo još gore nego u Beogradu - 40 stepeni! Prvo sam bio srećan, zatim zabrinut, onda razjaren, a na kraju sam želeo samo da što pre odem kući. Razlog za to je što sam zamišljao glavni grad Mađarske kao mnogo manji pa sam se zato zajebao izgubivši se što je logično kada se ima u vidu moja tradicija gubljenja gde god da odem. Sledeća tri sata sam sa 20 kila ranca na leđima lutao po gradu tražeći menjačnicu u tropskim uslovima koji me podsetiše na ono čekanje za vizu.
Kasnijom analizom sam utvrdio da sam napravio ogroman krug po centru Pešte, te na kraju završih u Vaci ulici gde sam spazio konačno menjačnicu koja me je opskrbila preko potrebnim forintama. Onda sam još neko vreme pokušavao da uhvatim taksi koji me je najzad odveo u moj pizdinovac od hotela koji se nalazi na budimskoj obali Dunava 15 km od centra grada. Sam sam birao hotel, izgledao je na mapi bliže.
Sledeća dva dana sam se vozikao taksijem i u koji god da sam ušao taksi drajver mi je tražio da mu na onom gps ili kako se već zove ekranu ispišem ime hotela ili bi zvao centralu da pita gde je taj hotel. Hotel kao hotel nije bio loš, ima i teniske terene, a švedski sto u njemu se svodi na pandursko isleđivanje kome je cilj da iz tebe brzo izvuče šta želiš: kajganu sa brdom aleve paprike ili debele režnjeve gotivne kobasice, sira i pogane kobasice. Daju ti i sok, gledaju te popreko kad tražiš još jednu čašu, ima i meda i marmelade a na kraju ti sledi prst kafe od koje je odvratnija samo ona koju sam pre neku godinu pio u amsterdamskom hostelu.
No kad sam u tečnom stanju konačno stigao do recepcije bio sam vrlo srećan iako mi je taksista uzeo 20 evra za vožnju al kad imaš dnevnice nekako su ti pare sporedna stvar. U prvom planu su ljudi koji ne pričaju engleski već onaj verovatno najružniji jezik na svetu, ogromne ulice sa po osam traka i neka čudna logika koju za tri i po dana nisam nimalo uspeo da skapiram. I da, mnogo biciklista i ostalih rekreativaca, bar u tom mom kraju.
Ono što sam skapirao je da posle tabananja po centru nikad više neću nositi starke - budimpeštanski žuljevi na mojim nogama su bili veličine mladih krompira. No, tuš ili šta već, nešto me je okuražilo pa sam još jednom krenuo u starkama na Sziget i naravno, ponovo se izgubio. Na žalost nisam video moju miljenicu Natachu Atlas koja je na Sziget došla sa Transglobal Undergroundom ali sam malo čuo njihov nastup jer sam s kopna bio blizu tom stejdžu i brate to je stvarno bilo do jaja, Natacha je nevidjeni car.
Onda sam na kraju ponovo iscimao taksistu da me odveze do ulaza zbog kretenskih jednosmernih ulica u Budimu. Posle malo peripetija oko uzimanja akreditacije u obliku narukvice i malo većih oko dobijanja press narukvice, koja inače kurcu ne služi, stigao sam na Obudai ostrvo izranjavljenih stopala, skroz smoren, okružen gomilom frikova koji su došli da gledaju Sex Pistolse i Die Arzte. Sam festival mi je više ličio na neki đilkoški vašar nego na muzički događaj i odmah sam shvatio da je dobro što kuliram sva ta sranja kad je tu muzika ionako nebitna - bitni su Koka Kola, Nokia, Mastercard i Converse.
Pistolsi su zvučali kao bend koji je preko veze uleteo na main stage, ali su se Mađari i ostali Indijanci pošteno isprimali na Lajdonove budalaštine tipa ćega u bojama britanske zastave i tako to. Koga boli kurac čoveče za tvoju falš revoluciju na koju se lože tipovi poput Greila Marcusa i niko normalan više, pomislio sam u trenutku (op. aut. kakva primena upravnog govora na tragu didaskalija!!!) i rešio da palim ponovo u onu zelenu divljinčinu. Čim sam stigao pao sam u komu.
Spavao sam odlično i posle već opisanog doručka došao do svog prvog budimpeštanskog trijumfa! Naime uspeo sam da nakon konsultacija na anglo-mađarskom sa ribom s recepcije nađem radnju i kupim flaster i time se malo saniram za predstojeće festivalske obaveze. Dok sam se vraćao iz radnje zvala je i kuma koja je tamo, moj budimpeštanski dobrotvor koji je želeo da ide sa mnom na Sziget. Pošto sam se malo ponovo gubio uspeli smo da se nađemo a da nisam koristio taksi, te je subota u odnosu na petak bila zaista impruvment, a i Čavić i Đoković su uzeli medalje. Beogradska polovina nasdvoje maestralno je obavila posao izveštača iz Pekinga dok sam ja bio prinuđen na bizaran izbor mađarske televizije koji se sastojao iz mrvice fudbala i basketa, malo plivanja, dosta vaterpola, puno mačevanja, previše skokova u vodu i još mačevanja.
Na ulazu su me dočekale Krišne svojom razdraganom pesmom i to je bio baš dirljiv momenat moje mađarske sage. Kumica i ja smo baš bili srećni što se vidimo među gomilom frikova tipa USB-mana ili lika koji se umotao u one kese za povraćanje, a bilo je i onih alternativnih čobana koji se lože na Tibet misleći da su tako kuul što su takvi, što naravno nisu. Roisin Murphy je kumi i meni bila podnošljiva zvučna kulisa za ćaskanje, tako je bilo i na Serju Tankianu, koji btw. baš smara, a onda smo umesto na REM otišli na Bregu, zbog mojih poslovnih obaveza i bogami se nismo zajebali!!! Padali smo od smeha kako im je Brega, po svemu sudeći potpuno oporavljen od pada sa trešnje, zapakovao stare pesme Dugmeta i loži zapadne debile koji se na to primaju. Slično dobra zajebancija je bila u Romskom šatoru gde smo slušali neke Čehe i Mađare Gancije i to je sve bila opasna svirka. Zatim smo skočili malo na kraj REM tačnije na bis kad je išla svačija omiljena pesma Losing my religion koju je Stajp otpevao kao da su mu minut ranije javili da svi njegovi dolari imaju virus side i da se džabe prodao. Minut kasnije videli smo dva ogromna busa kako beže u nepoznatom pravcu, kuma se našalila kako će sad moći da se hvali da je bila na metar od REM-a, a meni pomalo bilo žao one dece koja nekoliko trenutaka ranije pevali sve te pesme iz duše.
Zatim smo otišli na Adama Grina, ne zato što ga volimo već zato što je njegov verovatno najveći balkanski fan bio tamo, u prvim redovima. Takav stepen posvećenosti nisam video još od kad je JJ išla da slika Counting Crows u hotelu i imam samo rispekt i neviđenu simpatiju/odobravanje baš zato što ja nikad nikog ne bi tako jurio/obožavao. Taj stejdž je bio pod šatrom, te pošto je subota bila baš ladna i stalno je pretila kiša iskoristismo priliku da se malo ugrejemo. Kad nam je to dosadilo prisustvovali smo možda i meni najupečatljivijem trenutku Szigeta - nekoj ludnici od performansa koji uključuje žongliranje na krugovima koje drži kran na otprilike 50 m visine. Onda smo se susreli sa beogradskim poznanicama koje su se sa kumom vratile brodićem u Peštu a ja sam puno zadovoljniji krenuo put mog zelenog raja.
Sutra ujutru sam bacio starke pa sam se odjavio iz hotela i prešao kod kumice u centar Pešte, obavio svoje poslovne obaveze, pa smo se malo prošetali po njenom kraju - gde sam za pet minuta video više menjačnica nego u prethodna dva dana, što baš i ne mogu da kažem za ljude. Nema sumnje da je Budimpešta lepa, ali je klasično austrougarski prazna i austrougarski kitnjasta tako da sve u svemu na mene nije ostavila nikakav poseban utisak. Kuma i ja smo išli na ručak u italijanski restoran gde sam jeo neke prejebene palačinke sa spanaćem i orasima u sosu od sira, pa sam onda i ja overio brodić i došao na Sziget.
Maja i Luzerka su bile ceo dan na mejnu, a ja sam iskoristio priliku da vidim Exodus i Carcass na metal stejdžu. Exodus kidaju, baš kao i Carcass koji je kasnio zbog nameštanja zvuka koji na kraju i nije bio namešten. Cert je nakon Erlandsonovog isprobavanja bubnjeva koji u njegovim rukama zvuče kao da su s druge planete, počeo onim Crassovim skitom u kome je Isus najveće zlo, pa su zatim Walker i co. krenuli da prže al je zvuk bio varljivog kvaliteta. Izađoh zbog toga.
Nisam čuo:
Ali je zato ovo bilo opasno, kao na spotu i još bolje:
Onda sam se šetao i sasvim slučajno sreo L. i M. u društvu srpskog Mađara koji se preselio u Budimpeštu koji nas je uveo u metal bekstejdž. Zoltan Srbin. Sa prvim gutljajem mog prvog budimpeštanskog alkohola - u pitanju je strava rakija od bresaka s medom - krenule su nadrealne slike. Luzerka i Maja bleje s metalcima, hahah, i sad mi je smešno. Krenule su BG priče, a i iskoristio sam priliku da se slikam s Jeffom Walkerom koji mi je rekao da nema ništa od povratničkog Carcassovog albuma. Onda je došao i vačpe Pro-Paina vidno pijan sa onom trakom za džidža bidže oko vrata na kojoj je pisalo Srbija Srbima. Kad sam mu rekao da je to naci, on je rekao da su Jevreji i nacisti isto jer su naci u stvari Aškenaci. Teška budalaština, al mi je zatim pokazao na slepoočnicu i srce rekavši mi da zna sve šta treba o Srbiji i da je voli. S takvim advokatima nije ni čudo što ovoliko najebavamo.
U neko doba noći smo se pokupili i otišli. Do kraja budimpeštanske priče bilo je malo šopinga (nisam uspeo da nađem butkice u alevoj paprici jbg) i zajebancije, a onda smo upali u voz i došli kući. Sve u svemu zanimljivo iskustvo ali daleko od toga da sam oduševljen. Više onako prijatno oplemenjen, posebno mađarskom hranom i stvarno sam debil što nisam ništa njihovo jeo tamo, ali tako je to kad idem bilo gde u inostranstvo.
Obznanili nasdvoje u 20. kolovoz 2008 2:01:45 | 5 komentara
Nobunny - Love Visions
Kreće bluzerski gitarski vez, zatim lupanje po klaviru ko da je kriv. Onda ide glas, promukao, iz petnih žila, kaže: She bought a ticket for a midnight train, she sais she got to do her own thing. Nadolazi vam: ma, jebo joj ja mater! Kako je mogla, pričaj brate! Na svaki vrisak mesto upitnika, dođe vam da mu kupite piće. Ama, kučka jedna! Na pitanje: Where did she go?, izdire se hor, napaćen, al dobrano podgrejan i pod sveopštom parolom, daj da podržimo momka, ko u najgorem mjuziklu gde, kad nekom prigusti, i žene što prostiru veš bace po koju rimu da mu olakšaju. Pljunu po dragoj, onako svojski, preko tek opranih gaća. Pa, baja nastavi niz ulicu da bi mu cvećar dobacio: zaboravi je, ko joj bre jebe mater. A, mučenik, iz petnih žila, i dalje ide niz ulicu, seru po njemu ptice, izmenjaju se sva godišnja doba, i sve to taje cirka tri minuta tokom kojih se Where did she go? potrefi tačno u trenutku kad skočite da dodirnete plafon.
E, to su Nobunny. Za premotavanje. Za igranje. Za iživljavanje. Fali samo igla na gramofonu pa da osetiš kako ceo svet vrtiš oko prsta, jer niko ne zna koliki si genije samo zato što vičeš na sav glas uooooo. Znoj je jebeno metafizička supstanca!
Obznanili nasdvoje u 20. kolovoz 2008 1:09:52 | 0 komentara
Capricorns - River, Bear Your Bones (Rise Above)
Rise Above je etiketa u vlasništvu Leeja Doriana, a on je najprostije rečeno legenda najtežih gitarskih formi. Prvobitno pevač Napalm Death, zatim vokalni solista grupe Cathedral, Dorian je uvek bio autoritet u gitarskom podsvetu. Svoju etiketu je iskoristio kao sredstvo za promociju reprezentativnijih britanskih doom aktova čija izdanja inače niko ne bi objavio.
Osim generičkih doom/stoner rock bendova kao što je Orange Goblin, ova etiketa je zaslužna za objavljivanje albuma grupe Electric Wizard posebno dva njihova ključna albuma iz druge polovine devedesetih koji su pokazali da je moguće na zaostavštini sastava Black Sabbath praviti kosmičku, up-to-date muziku, koja je uzgred budi rečeno išla mnogo više ispred vremena nego uradci nekih ostrvskih sastava koji su tako tagovani od britanske štampe.
Već je jedna revolucija bila dovoljna da ime ove etikete zauvek bude upisano u istoriju savremene muzike, a onda se, pravo niotkuda, 2005. pojavio album Ruder Forms Survive grupe Capricorns, čiji su članovi odranije svirali u britanskim metal/sludge/doom bendovima poput potcenjenih teškaša Iron Monkey. Jarčevi su na svom drugom albumu do maksimuma transponovali doom/metal osnove u post-rock/instrumentalnu matricu tvoreći jedan od uzbudljivijih albuma sezone.
Nova ploča zatiče Capricorns u još boljoj formi, stilski još raznovrsnijoj od prvenca. Osam zdravih, dugačkih kompozicija koje se organski grade, razgrađuju i polagano odmotavaju. Njih krase neprestana originalna rifovska rešenja, promene ritma i atmosfere uz konstantno majstorsko bubnjanje kralja ovog instrumenta Nathana Perriera.
Teško je odučiti se za neki favorit s ploče. Seventh child of a seventh child je duhovita referenca na album jednog britanskog benda za koga svi nemetalci misle da ga svi metalci vole (i greše, što ne čudi, jer nisu metalci
), dok bi prvi deo epske, kretenski naslovljene Drinking Water From The Skull of a Hanged Man lako mogao da se nađe na nekom albumu čikaških kraljeva Tortoise. Odmah za njom slede ludačka vožnja November Suicides i neprejebiva Owing to the Fogs, intimno najdraža tema na ploči. Dok slušam potonje pomenutu pesmu shvatam koliki sam car zato što me ni najmanje ne zanima kakav je novi Batman jer intuitivno osećam da je hajpovana kršina iz holivudskih ispiračnica svesti, što se nikako ne može reći za (instru)metal muziku bar dokle god se snimaju albumi poput ovog.
Obznanili nasdvoje u 19. kolovoz 2008 23:18:26 | 0 komentara
Skinhead Attitude (2003.) - Daniel Schweizer
Ronilački poduhvat reditelja Danijela Švajzera, dokumentarni film Skinhed stav, bavi se istorijom skinhed fenomena, preskačući prepone u vidu uvreženih predstava o skinsima kao huliganskim, rasistički nastrojenim izgrednicima i ukazujući da se, iza prašine što su je, u rasponu od 40 godina, podizale martinke krije dramatičan razvoj ideja više nego jedne obrijane glave.
U formi filma na točkovima, autor filma vodi gledaoca kroz evropske gradove (London, Brajton, Krakov, Berlin, skandinavske gradove), Ameriku i Kanadu, posećujući okupljališta skinsa, i kroz intervjue sa bivšim skinsim, članovima bendova koji su inspirisali pokret i današnjim pripadnicima ove subkulture, otvoreno govori o sukobu unutar pokreta i pokušava da ga razume. Kao svaki dobar dokumentarac, postaje svedok svog vremena.
Glavna podela, na rasistički i antirasistički nastrojene skinse i odnos ove dve struje nameće se, tokom filma, kao lice i naličje jedne kulture, dve strane koje ne vode međusobnu raspravu, već poriču pravo na postojanje ovoj drugoj. Reč je o svojevrsnoj borbi za identitet, koja se, kako Skinhed stav pažljivo i ni malo tendenziozno ukazuje, izrodila na talasu društveno-političkih promena.
Kao velika porodica u ostavinskom sporu koja nikako ne može da se dogovori čija je istina prava, ovaj rascep između tradicionalnih skinheda koji se pozivaju na muzičke korene pokreta (Jamajka, bugi iz kog je nastala ska muzika) i antirasističku reputaciju koja sa njima ide i neonacističkih skinheda koji su uspeli, makar u medjima da se nametnu kao pravo lice pokreta, Skinhed stav prikazuje kao pukotinu kojoj se retko ko približava, kao rascep o kom se ne govori, već se podvajanje drži unutar pokreta, kao nekakva ružna istina, porodična tajna. A, kada do izgreda dođe, kad se iznese izvan kuće, prilepi mu se etiketa huliganstva. I tako se bumerang stalno vraća, svaki put sa većim ubrzanjem.
Skinhed stav ukazuje na to da nije reč tek o dečjoj svađi oko prava na igralište, već o rascepu koji se hranio promenama u društvu. U ovom filmu nema olakog prihvatanja teorije o tome kako je i zašto došlo do zaokreta u neonacističke vode, nema pozivanja na mišljenje sociologa, kulturologa i generalno bilo kakve "hladne glave" distancirane od skinhed fenomena koja bi nam svima olakšala problem. Ali priče ljudi u filmu govore dovoljno za sebe, dok se okolni svet (reprezentovan medijima, muzičkom industrijom) uglavnom odlikuje povlačenjem, brzopletim etiketiranjem, manipulacijom obeležjima, demonizacijom cele subkulture i, u krajnjim slučajevima, zabranama, kako koncerata poljske mlađarije koja viče da je tolerancija najvažnija dok im u leđa tuku gumeni meci, tako i neonacističkih organizacija koje nastavljaju da iz ilegale, uz dotoke para sa strane izranjaju, naružani, sa crnim maskama na licu. U par navrata gde sebi dozvoljava da izvede zaključak, autor filma naprosto govori o bratoubistvu.
Svi sagovornici su dobro oprljeni svetom u kom žive i ponosni na zajedništvo koje im pripadnost pokretu pruža. I ova strana priče je prikazana, što samo povećava raspon utisaka koji se danima posle filma sležu. Isti osećaj zajedništva, isti utisak da ti pripadnost skinhed pokretu daje neku vrstu posebnosti, dostojanstva pred društvom, sličan osećaj ugroženosti, samo ispoljen na različite načine.
Kako se od Jamajke i benignih ska koncerata na kojima crni i beli plešu zajedno, došlo do pokreta kao što su Blood and Honour ili Combat 18, u Skinhed stavu se ne teoretiše, niti nad sukobom cvili apelujući brže bolje za jedinstvo, već jednostavno pušta da se film vrti napred - nazad, iz sadašnjosti u prošlost stvarajući prevashodno utisak šoka, utisak "stvari su se otele kontroli", utisak jedne velike drame.
To da se muzička industrija automatski distancira a kamere gase kada lider Screwdrivera, benda za čije se nastupe vezuje početak novog, neonacističkog talasa u skinhed pokretu, poviče kako bi išao u koncentracione logore, ostavilo mi jak utisak kao i priča nekadašnjeg pripadnika organizacije Blood and Honour koji iskreno, i sam pokušavajući da shvati, priča kako jednostavno nije imao šta da izgubi. Utisak da se pred nekim ko ode "predaleko" jednostavno povlači crta.
I sami je povlače, hrane se inatom, praveći ritualni krug oko svojih stavova, ponavljajući ih sami sebi i jedni drugima kao da prave zvučni zid kroz koji ništa ne sme da proleti i poremeti uspostavljenu harmoniju gneva i želje za osvetom. Pripadnici pokreta Blood and Honour, nakon dve nedelje zabranjeni u Nemačkoj, sele se u skandinavska predgrađa gde se ritualno okupljaju odeveni u uniforne crne majice tako da deluju kao jedan security skvod, obezbeđenje za stav u koji niko ne sme da im dira, sa napujdanim psima na lancima - sve ove slike deluju kao prvobitni skinhedi sa one strane ogledala. Naličje pokreta, njegova tamna strana kojoj gorivo dotiče od političkih partija, naučenih govora o propasti arijevske rase, ali, kako pokazuje govor nekih od njih (I hate democracy, I want to kill and destroy this society), i iz autentičnog gneva koji se ne može tek tako otpisati, koji je realan i nimalo izgrednički.
Osećaj da im se u naizgled bezbednom i slobodnom društvu ne pruža apsolutno nikakav način da izgrade svoj identitet i samopouzdanje. Nekakva nepatvorena mržnja i bes izrečena iskidanim glasom Terminatora koji je svoj laserski pogled uperio u metu i nema nameru da ga skrene koliko god mu pričali da živimo u slobodnom društvu.
Kada vidite pripadnike pokreta Blood and Honour u Dalasu kako pričaju o nužnosti da se očuva bela rasa, o tome kako bi segregacija bila bespotrebno cimanje i kako jednostavno đubre treba izbaciti iz zemlje, ne ulazi vam u glavu kakve veze mogu uopšte da imaju ti ljudi sa onim Laurelom Aitkenom koji na početku filma oponaša zvuk gitare iz američkog bluza, sa šeširom nalik Popajevom na glavi. Šokantna promena nalik biblijskoj priči o izgnanstvu iz raja.
Teško je reći, a u filmu se to ni ne čini, politika je kriva za sve, u pitanju su regrutovani ljudi čiji je osećaj da propadaju i da nemaju šta da izgube iskorišćen od strane desničarskih političkih stranaka. Jer, onda vidite petnaestogodišnje Poljake kako hvataju predah pred kišom gumenih metaka kojima ih gađa policija izvikujući pred kamerom antirasističke parole. U tom odbijanju da se ponudi jednostavno rešenje, jednoobrazna slika, je najveća vrednost ovog dokumentarca koji naprosto kaže: "gledaj".
Ono što je na početku filma delovalo kao naprslina, tokom filma se sve više prikazuje kao nužnost da se zauzme stav. Jer, pojava neonacistički nastrojenih skinheda doprinela je da se među tradicionalnim skinhedima formira antirasistički stav, a za njim i antiglobalistička pobuna. Upravo ova nužnost izbija iz čitavog filma koji prati grafikon pritiska - samo prisustvo onoga ko misli drugačije od tebe neka vrsta pretnje koja te goni da se odrediš. A, mimo filmova poput ovog, realnost ovakvih sukoba, naprosto se samo zasipa krečem. Linija sukoba se izvlači kao mali fitilj velike, uzavrele bombe koja preti da raznese dobro uspostavljeni mir uglađene demokratije. I jedino to se vidi kao pretnja. Opasnost od konkretnih stavova, nezadovoljstava, sanira se po principu sažetom u grafitu na jednoj zgradi u Krakovu: Oni imaju metak za svakoga.
Obznanili nasdvoje u 18. kolovoz 2008 12:04:32 | 0 komentara
Thrushes - Sun Come Undone
Sasvim pristojan debi četvoročlanog benda iz Baltimora koji su kritičari već krstali kao šugejzerski. Na svom sajtu, Trushes kao uzore navode Jesus and Mary Chain, zatim Sonic Youth, Pixies, The Raveonettes i Asobi Seksu.
Ne može se reći da se na neki preterani način otimaju definicijama koje su im već pripisane, ali na svom debiju iz prošle godine ni ne deluju pretenciozno u tom smislu. U svih 10 pesama se prepoznaje monolitnost koja je, u nekim slučajevima odraz fokusa, dobro pronađene tačke u koju se iz sve snage ponire (Into The Woods, Wake Up koji priziva u sećanje odličnu pesmu sličnog naziva Please Wake up), a u nekim drugim naprosto trud za stvaranjem uniformnog zvuka, kao dobro urađen domaći zadatak na žanrovsku temu.
Trushes se dosta trude oko melodija koje su sve vreme prisutne, kolko god neproziran izgledao gitarski talas koji ih malo malo zasipa. Ispod njega se, kao kroz uzburkano, ali opet kristalno čisto more nazire živ i uređen podvodni saobraćaj zvukova. Više zvučnih spratova u svakoj od pesama međusobno se prepliću da bi se u nekom trenutku razgrnuli mojsijevski vatrenim bubnjevima da raščiste prostor za sasvim tihe melodije nalik uspavankama.
Počeci pesama su i najzanimljiviji, jer se u njima izvlače gotovo filmske slike, pa tako otvaranje pesme Roy, priziva u sećanje čuvenu romantično sablasnu numeru iz Tvin Piksa, da bi se kasnije savršeno prelilo u bučni vatromet ispod kog ostaje ona pilana u brdima Tvin Piksa. Sterilno hladni početak pesme New Years Kiss, podseća na Sonic Youth kad se skroz zatvore u svoju muzičku kuhinju.
Glas pevačice (Anna Conner) povremeno se OPO-ovski prebijeno pomalja iza visokog gitarskog zida, stvarajući utisak glasa u buri koji, osim atmosfere,ipak uspeva da stvori ono što bi neki filozofski nastrojeni metalci rekli sense of space, odnosno da uspostavi kontakt sa slušaocem i angažuje ga svojom nežnošću i ranjivošću.
Iako na momente monotoni zbog čestog ponavljanja motiva, imate utisak da se vozite kraj pejzaža koji se tek neznatno menjaju, pa vam to nekad prija, a nekada biste da se voz ubrza ili nešto konkretnije desi, u pitanju je krajnje topla ploča koja postepeno ulazi pod kožu prevashodno zbog veštine neometanog razbokoravanja iz tihog i nežnog u energično i jako. Više atmosferični nego što vas u potpunosti apsorbuju u nekakav svoj svet, Trushes se zasad zadovoljavaju da oboje onaj u kom slušalac već jeste.
Obznanili nasdvoje u 16. kolovoz 2008 14:57:38 | 0 komentara
Pop iz pepela
Slušajući muziku koju mi dotura ažurnija polovina nasdvoje koja svake noći požnje po celu jednu oranicu neta u potrazi za rajskim plodovima, pa onda svako odvaja žito od kukolja (mada de ponekad desi da ono što meni ispadne žito, kod njega obično završi ko kukolj i obratno :)), u plejeru sam napravila stalnu turneju benda Saturday Looks Good To Me. Predgrupe su im, u zavisnosti kako mi se ćefne, obično The Ruby Suns, His Name is Alive ili Vampire Weekend.
I to mi je sveto mest, osedim po pramen svaku noć ispisujući krug oko ovog pop svetilišta. E, sad, što ja tu petljam horor i siroma Kadijevića i čari Branke Pujić koja uništava živote mladih popova, kad je reč o popu, a urednica Hupera reče da neće da čuje da njen magazin čitaju oni kojima je prva asocijacija na pop Amfilohije.
Evo ovako, kada slušam Saturday Looks Good To Me u isto vreme vidim Elvisa kako šapuće u mikrofon vršeći egzorcizam nad kartonskim brusevima što liče na spomenike za sike, vadeći iz njih srca što preskaču preko zategnutih formi refrena i Prislijevih kukova, u isto vreme vidim i Prislijev znoj, vidim Badija Holija kako cepa pantalone i kako ga kupe sa zgarišta nakon avionske nesreće. Saturday Looks Good To Me, kao i delimično bendovi koji mu sviraju ko predgrupe (zato su predgrupe) otišao je jednom potpuno neistraženom stazom pop muzike. Recimo onom na koju je nabasao Piter Bogdanovič kada je snimio Poslednju bioskopsku predstavu. Pohod na poprište pop muzike, emocija koje je izazivala, strasti što ih je raspalila, kao na poprište prave velike saobraćajke.
Jer ona je to bila. Sada više nije, u većini slučajeva. Ok, prozovite me nekrofilom, ali u muzici ovog benda ima nečeg jezivog u načinu na koji priziva duhove ovog starog popa. Na način na koji se ponovo obraća nekoj Peg (setimo se Pegi Sju) kao da Peg u međuvremenu nije pretrpela po koju plastičnu operaciju, kao da Peg u međuvremenu nije našla pare za svoj stan u kom jebiga sad čuči sama (velika prevara zapadnog kapitalizma i liberalizma - možeš sama, zaradi pare, uzmi ključ od stana i onda jebeno umri sama jer si se usput pogubila radeći za nas). Saturday Looks Good To Me pohode stanove ovakvih Peg i nude joj rasečeni kartonski brus, taj spomenik za sike, onaj u kom je nekad bila zarobljena, donose joj kusur za cenu koju je platila oslobađajući se od mame i od dečka i od direktora škole. Da se vrati sebi. Da Peg ponovo poželi ono što je nekada želela, da ponovo nauči ono čega su je "oslobodili".
Otuda su Saturday Looks Good To Me ujedno sablasni i romantični, pravi nekrofilski pohod na zgarište pop muzike, možda jedini koji trenutno možemo sebi da priuštimo, jer je većina ostalih pop bendova krenula u paralelne, matriks dimenzije, replicirajući užitke, kuvajući po receptima starih majstora.
Jer kako objasniti oprljke na koje nailazim slušajući album Green Mansions. Yelling i Leave Home sa ovog albuma su distorzije, ali toplije od onih koje sa sve većom mukom prave Sonic Youth udaljujući me od sebe mučnom brakorazvodnom parnicom. Ove krhotine od po par minuta, u sklopu celog albuma imaju poseban smisao. Kao ostaci ploča sa zgarišta na kom su izgorele ploče Elvisa, Badija Holija, duhovi iz prošlosti, sablasni ostaci romantične prošlosti koja, čak i u takvom jednom nekrofilskom pohodu, uspeva da bude spašena. Jer je niko drugi ne pohodi, jer je gleda kao muzej, autistično zadovoljstvo ili primer pogubnosti pop kulture.Saturday Looks Good To Me, vide da na tom zgarištu ima još živih koje valja spasiti. Jer su te večeri igrali iz sveg srca.
U sred jebenog ispraznog dvaesprvog veka u kom se više misli nego što se oseća, jer se očekuje da se sve što se oseća dobro promisli, inače se čovek ne može ovajditi, Saturday Looks Good To Me zvuče kao krstaši što melodiji vraćaju dušu.
Glowering Gaze (Green Mansions)
And I was the last of a line
Surpassed by every other one
And mine was the name
That would come to flame
Stopped in the night
Where the endless bright
Was where you did belong
Drunk on the gleam
Of some brightened beam
Some useless trivial song
I naslovna, Green Mansions:
Green houses up and down the sides of the mountain
Green houses all on fire up and down the mountain
That’s how I’ll remember now
I sound like everyone else
But only when I talk to you I sink into the side of the room
And every other day Is how I’ll remember now.
Dakle, ovaj bend je apsolutno svestan beznadežnosti romantike, istrošenosti pop pesme, činjenice da je ona na samrti, da je iskorišćena za potrebe koje smo imali, ali oslobađa stida i daje mogućnost da se, čak i ako su to pre tebe svi mogući rekli, kažeš ono što iskreno osećaš, da se u kabanici vratiš na pljusak i pokupiš ono što je ostavljeno da kisne. I ne budeš postiđen.
Jer, okrenite se oko sebe, pop pesma se prokurvala i rodila je konzervirane pesme i gomilu kritičara, ciničnih do zla boga (s punim pravom). Ali očigledno ima još duša kakvi su Saturday Looks Good To Me koji uspevaju da izgovore reči ne misleći o tome što su to jebena opšta mesta, ako ih izgovaraju iskreno.
E, sad, predgrupe winampa u pop groznici. The Ruby Suns muzički imaju taj arheološki pristup, tu želju da konstatuju smrt i u isto vreme probude život pop pesme, mesto da lažu da se u međuvremenu ništa nije desilo. S tom razlikom što se kod njih ova namera oseća, pa tako morate da premotavate dobrih prvih par minuta pesme da baje naprave odstupnicu od pop pesme, neku vrstu izgovora: sad ću da svršim, pa molim vas da izvinete. Ali, ipak Ruby Suns imaju u sebi taj zov koji imaju i Saturday Looks Good To Me, taj sablasni pogled na stari pop na koji se opasno ložim. To priznanje da je reč o uspavankama koje su nekada palile, koje su značile, koje priznaju emociju ljudi, onih što su igrali na koncerima po domovima kulture, iako ih je posle, kao u usporenom snimku Titanika odnela furija. U pitanju su prave avanture u potrazi za Svetim Gralom pop pesme.
I nije slučajno, uprkos mom proseravanju, što i The Ruby Suns i Vampire Weekend koriste te tribalne ritmove kojima pokušavaju da zalepe pop pesmu kao što dete sastavlja rascopani kristalni ukras oho lepkom iz pernice, što odlaze iz Los Anđelesa na Novi Zeland u potrazi za mestom novih vibracija. Kao da traže neke nove školjke u kojima mogu da čuju izgubljenu, istrošenu melodiju na novi način, da uhvate novi zalet u talase na kojima se nekad glatko surfovalo.
Za kraj, His Name is Alive, koji nije slučajno predgrupa, jer je u bendu svirao Fred Tomas, frontmen Saturday Looks Good To Me, pisac svih bisernih stihova ovog benda koji mi s vremena na vreme spašava život.
In your heart a voice
So good and its yours
Drives me wild
Drives me to another state
Poslušajte kako peva ženski vokal, potpuno izgubljen u jednom klubu u koji svraćaju duše koje žele samo da čuju svoju pesmu i nađu srodnu dušu. Ima li išta iskrenije od toga?
Obznanili nasdvoje u 15. kolovoz 2008 22:18:27 | 0 komentara
Osborne - S/T (Spectral Sound/Ghostly International)
Ponekad, kao što se desi da to bude slučaj s najavama albuma koje izdaju mali *nezavisni* izdavači, reklama nije laž, već naprosto informacija u koje se brzo uverite. Ptičica iz Minhena mi je skrenula pažnju na debi album Todda Osborna, za koji njegova etiketa Spectral Sound tvrdi da je "proslava svega onoga što je dobro u američkom hausu i tehnu."
To je ozbiljna izjava, kad se zna da su najbolji izdanci i jednog i drugog elektronskog poimanja savremene muzike svoje uobličavanje doživeli baš preko Bare, haus u Čikagu, tehno u Detroitu. E pa Todd Osborn je iz Detroita, a sve što kaže ova etiketa je skroz tačno, pa i više od toga.
Šta reći za kolekciju snimaka dugu skoro 80 minuta, na kojoj ćete naleteti na neku vrstu personalne muzičke istorije, revolucija i stremljenja? Još od prve teme 16th Stage postaje jasno da ovo nije obična ploča - nežna noćna melodija na tehno haus ritam s usemplovanim glasom, omiliće elektroniku čak i onima koji nemaju takvih afiniteta. Kompozicija je jednom rečju - prelepa i puna emocija.
Dalje kroz album Osborn mazi, miluje i šiba svojim audio tretmanom, putuje kroz istoriju Detroit zvuka čak do audio izraza legendarnog misterioznog kolektiva Drexciya, pa sve do Afrike, hip hopa i kiselih sadržaja. Ova ploča je velika jer se na njoj nalazi ono što samo velika izdanja poseduju: meru. Meru da se ostane prepoznatljiv a da se lični izraz istovremeno produbljuje u različitim, uzbudljivim pravcima.
Slično prošlogodišnjem remekdelu From Here We Go To Sublime Šveđanina pod pseudonimom The Field, Osbornov istoimeni prvenac je doista "proslava američkog tehna i hausa" ali i više od toga - to je vraški dobar izbor sjajne muzike s kojom provereno nema greške.
16th Stage
Obznanili nasdvoje u 14. kolovoz 2008 0:43:23 | 2 komentara
Withnail and I - Bruce Robinson (car!)
"There are two types of animals roaming the Hollywood jungle. Those who do the screwing, those who get screwed. You have to try to ensure you're one of the former." (Brus Robinson)
Brus Robinson je pravi lik. Nepogrešivo, čovek koji piše i režira iz neke svoje, ni malo nametljive pozicije, pa ako se na njega naleti, naleti. Lik koji je počeo da piše i režira kako bi izbegao da zavisi od holivudskih mešetara i kalkulanata kako bi se izborio za lični prostor. Retka zverka.
Vitnejl i ja (1987.) je nastao pošto je Robinson shvatio da kao glumac zavisi od agenta koji ništa ne radi da mu pronađe uloge ("I was at some crummy party somewhere, and here's my agent talking, and he says, "So, what do you do?" I said, "You're my agent!" I'll never forget him saying that.").
Onda je seo i napisao svoj prvi scenario za film Killing Fields, prema istinitoj priči o novinaru Njujork Tajmsa koji je izveštavao o građanskom ratu u Kambodži i proveo godine u pokušaju da odande izvuče prijatelja iz Pnom Pena. Reč je o filmu pred čijom širinom i dokumentarističkom oštricom koja zaseca meso drame tačno na onim mestima gde ova preti da preraste u ljigavog holivudskog antiratnog gmaza, jer je proživljena, pred kojom mogu da se postide skoro svi filmovi koje Holivud u poslednje vreme štancuje u pokušaju da od suza ucveljenih majki plaćenika podgreje patriotski paprikaš na bliskoistočnoj vatri koju drugom rukom potpiruje (Mighty Heart).
Robinson je potom nastavio da radi iza sjaja velikog platna birajući da koristi lična iskustva, umesto da glanca zube za postere i čekića po studijima. I upravo iz tog iskustva jednog glumca koji čeka na priliku da postane deo velike pozornice hraneći se usput iz konzervi i pokušavajući da dokona da li ima ikakve vajde čitati Čehova kad ti gori pod nogama, napravio je Vitnejl i ja gde ono "i ja" postaje ključna tačka identifikacije svakom ko je verovao da je dovoljno da voli i želi, a da će sve drugo doći samo od sebe.
Vitnejl i ja je priča o dvojici glumaca koji čekaju na priliku za posao. I više od toga - na priliku da upotrebe svoju inspiraciju, svoj um i telo, da ostvare sve o čemu su im pričali u umetničkoj školi u Londonu. Da bi se telo, u malom londonskom stanu, pokazalo kao mnogo podatnije vinu i drogama i sardinama u konzervi i prosto stajanju kraj telefona ili jebanju u dupe za koju sporednu ulogu u velikom teatru. Rascep između uma koji se napenalio da opali po tumačenju Šekspira i Čehova, onako brzo elizabetanski i onako sporo slovenski, da poteku suze i sperma u gledalištu hladnom od cene što ju je platilo za tapacirano sedište, Robinson hvata sa takvim žarom i humorom da je svaki kadar filma Vitnejl i ja čisto zlato.
Počev od dugog uvoda koji gledaoca ne štedi kuhinjskih isparenja aljkavog stana dvojice cimera, pa do galerije probisveta, uličara i narkomana, zaraslih u brade i kose koji u njihov stan navraćaju kao u jazbinu toliko ustajale početne pozicije da svako dobija svojih pet minuta da ispadne potpuni car propalosti, Vitnejl i ja progovara istinom protnutom kroz uske pore konkretnih stvari. Upravo je u tom sporom hodu kroz očaj i razočaranje Robinsonova snaga. Ne pokušavajući da od Vitnejla i druga mu (zapravo samog sebe, jer film je autobiografski) napravi tragične slučajeve, Robinson ih slika sa osvetničkim i humorističkim žarom koji čisti svaki višak značenja i pogađa pravo u metu.
Slikati očajnike sa žarom, bez namere da ih sažaljevaš daje fenomenalne rezultate. Jer Vitnejl i drug se sve vreme bore na svoj način. Pijući, odlazeći na selo gde budu napastvovani od strane matorih britanskih pedera i lokalnih ribara koji drže ribu u gaćama. Robinson je išao preko granice i spreman je da sve iluzije izvrne na tumbe. Tako englesko selo, iz romana Džejn Ostin i bratije, poznato kao jedna idilična kolevka lepršavih sukanja i tihih večera uz vatru, lovačke priče na kvadrat, zelenila jednog kom se klikće, prikaže kao kišom natopljenu selendru nalik bilo kojoj u srpskoj zabiti.
Vitnejl i ja su izdanak one britanske linije koju su utisnula "Tri čoveka u čamcu (a o psu da i ne govorimo)" Džeroma K. Džeroma, zvečeći svojim čajnicima po sred legendarne Temze i bežeći od lokalnih turističkih vodiča koji ubeđuju da je posećivanje grobnica pravi užitak jednog ponosnog Britanca. Vitnejl i ja je bekstvo glavom bez obzira iz ralja jedne usmrdele naučene kulturne vrednosti koja se zadeva u rever kao veštački cvet u široko polje života gde se pričaju svoje priče.
Vitnejl i ja nije imao uspeha u trenutku kada je nastao, ali je kasnije doživeo neku vrstu vaskrsnuća. Što Robinsonu nije smetalo da piči svojim putem. Napisao je i režirao film How to Get Ahead in Advertising, sa Ričardom E. Grantom, dendi drakulom iz Vitnejl i ja, pravom perverzijom britanskog džentlmentstva koju obožavam iz dna duše. Da odbija da prizna tzv. rampu između gledališta i glumišta, između realnosti i iluzije i da progovara u ime kreativaca, ovoga puta upošljenih u industriji reklama, Robinson je dokazao i u ovom filmu koji govori o liku kome dok radi na smišljanju reklame izrasta nova glava.
Na Robinsonovo ime sam naišla i na špici genijalnog filma Povratak u raj, Džozefa Rubena. Pisao je scenario. Ne samo da u filmu igra najlepši muškarac koji se ikada pojavio na filmu, lice koje se, kolko god se nagojio, može porediti sa markantnim tipovima iz crno-belih filmova, koji uliva poverenje i pali u isto vreme, već je reč o filmu koji će vas zamisliti na dug period vremena. Jedan od baš retkih filmova nakon kojih se pitate: "Šta bih ja uradio da sam na njegovom mestu?". Da ne pominjem što bicikl ima ključnu ulogu u filmu što je, kapiram, nesvesna posveta posvećenicima jedne ulične realnosti (DeSika, "Kradljivci bicikla").
Robinsonovo ime stoji iza naslova trilera Dženifer 8, u kom Uma Turman igra slepu devojku koju štiti Endi Garsija u pokušaju da dođe do serijskog ubice. Miris noći, nežna Uma Turman dok još nije dospela u Tarantinove konceptalne jasle za filmofile koji drkaju na žutu trenerku jer inače ne bi mogli da drkaju na Brusa Lija, obećava. Takoreći, Uma Turman je bila carica onda kad se nije trudila da to ispadne i kad je bauljala u mraku baš kao i Odri Hepbern u filmu sa sličnom premisom.
Da je Robinson pravi lik, lik koji film koristi da progovori o nečemu što ga boli, lik koji bi, kako reče SavijanO u "Gomori", otišao sam samcijat a grob drugog lika iz istorije umetnosti koji ga podstiče na borbu umesto što bi platio za turu kroz svet umetnosti po poglavljima, svedoči i činjenica da trenutno radi na filmu prema romanu Hantera S. Tompsona, još jednog mog heroja, "The Rum Diary".
Naposletku, da je Robinson car koji se ne boji da menja svoj kurs, u zavisnosti od onoga šo ima da kaže, svedoči i činjenica da je, nakon što je dobio dva klinca, napisao dva romana za decu.
Obznanili nasdvoje u 13. kolovoz 2008 23:50:25 | 2 komentara
Garage - Leonard Abrahamson
Evo jednog od filmova koji je prikazan na Palićkom festivalu, ako se ne varam, u zvaničnoj konkurenciji. Prethodni film irskog reditelja, Leonarda Abrahamsona, Adam i Pol, koji nisam pogledala, nahvaljen je i izdvojen takođe na Palićkom festivalu pre par godina kao malo otkriće, budući da je reč o debitantskom filmu.
Garaža je jeda od onih filmova gde se jezik slike koji reditelj koristi povlačeći se u nekakav daleki zapećak onoga ko ne želi da se meša, onoga ko pušta da stvari same od sebe govore, a ljudi se pokažu kakvi su, stalno balansira na granici između jednostavnog (prostodušnog, skromnog) i pretencioznog (nedorečenog, ja reko a vi vidite šta ćete). Što ne mora da bude loše ako se kao tema uzme nešto što bi gledaoca moglo da zapita na duže staze, što bi ga, tako kako je snimljeno, podstaklo da se u mislima vraća na poprište takve jedne drame, ali se neretko desi da se nakon ovakvog filma osetite kao da vam je neko izručio tovar "tako ti je u životu" i "takvi su ljudi" primedbi, a vama ne ostaje ništa drugo do da uzdahnete i potvrdite. Jer, kako bi stvari mogle da stoje sa sredovečnim, pomalo zaostalim Džozijem, glavnim junakom Garaže, koji ceo svoj život radi na benzinskoj pumpi u nekoj irskoj zabiti, nego onako kako su u filmu prikazane? Usamljen je, o čemu svedoče radnje koje iznova ponavlja (obrok za jednu osobu, skidanje, tuširanje, sedenje pred pumpom itd.).
I sve je to dirljivo i sve to budi saosećanje, prevashodno zbog glavnog glumca (simpatičnog prezimena Šort), odevenog u sintetičku bluzu i vazda iste, bezoblične pantalone, takoreći u uniformu za svakodnevni "nikom ni kriv ni dužan" život. Ali, problem nastaje u trenutku kada reditelj ima šansu da napravi priču (onu koju je Linč, od kog bi se to najmanje dalo očekivati, npr. uspeo da iskoristi u Straight Story, kada starac seda na svoju kosilicu i krene da prokrči svoje poslednje dane, dajući gledaocu priliku ne samo da gleda i klima glavom, već i da se uzbudi i zamisli, a tako bezbedno odabranog junaka koji bi se mogao iskoristiti kao sentimentalni pano sa kog reditelj šalje uopštene zamerke ljudskoj bezosećajnosti, uputi u jednom određenom smeru, ispriča njegova priča), e na tom mestu, reditelj Garaže poseže za spiskom nekakvih nepisanih pravila o tome kako biti škakljiv, umesto da to bude, a koja se mogu, nekakvim čudom, natakariti na bilo koju priču. Od svog glavnog junaka, na čijem profilu je pre toga dosta radio, on pravi nekakvog evrimena, jedno tragično opšte mesto.
Tada počnete da dovodite u pitanje i sam početak filma i samog junaka - kako to da se tek sada osetio usamljenim, jer reditelj isprva uspostavlja situaciju koja ukazuje da stvari sa Džozijem tako stoje dosta dugo (on već neko vreme flertuje sa prodavačicom u obližnjoj radnji, već neko vreme hrani konja na putu do kuće koji, nekim čudom, uvek stoji vezan na jednom te istom mestu, već neko vreme ispraća lascivne kamiondžije na put u daleka mesta o kojima on zna samo iz priča, pa samim tim, već neko vreme zna da se kamiondžije lože na porno filmove i drže okačene figure golih žena na šoferšajbni). Dakle, samo zato što reditelju odgovara da cela priča o Džoziju krene u jednom trenutku ove stvari koje se godinama ranije nisu menjale, najednom su predstavljene kao mnogo značajne i te iste stvari najednom oteraju Džozija do ivice. Što ga ne oteraše ranije? Šta je to, ako ne jedna fiksirana slika koja reditelju tako eto pozira, što je Džozija oteralo do ivice, kad reditelj prvi put kad pusti Džozija sa lanca, zategne taj lanac predstavljajući svoj potez kao da je to tako moralo da bude. Dolazak klinca koji pomaže Džoziju na pumpi na trenutak deluje kao nekakva odskočna daska, ali se ispostavi da je to dete tek izgovor da se Džozi žrtvuje jer je tako zamišljeno od početka, dakle konstrukcija.
Problem sa Garažom je u tome što se pretvara da se tiho šunja realnosti iza ramena, kada je u principu koristi u jednoj nemuštoj kombinaciji onoga "kako stvari stvoje" i onoga "kako bi bilo dobro da se završe a da se napravi metafora neke sveopšte usamljenosti".
Naposletku, u filmu ima dobre muzike i lepih kadrova, ali, ako već treba birati između filmova koji se trude da poprime izgled neometene realnosti, a nemaju hrabrosti da slike koje odaberu isteraju do kraja, već taj kraj preterano dramatizuju misleći da su tako mnogo surovi i onih gde reditelj posegne za nekakvom svojom zaumnom idejom, ne krijući se, pa i ispadne glup, onda je ipak bolje ovo drugo.
Garaža pokazuje i tu neku tendenciju koja mene povremeno isteruje iz takta, a to je da se iz gledaoca isisava i iznuđuje emocija tako što će se za glavnog junaka odabrati neko ko je previše star ili mentalno zaostao kome se čak ni ne da da u priči ispolji tu svoju zaostalost, ako se već s time petljamo, da zaista postidi ili uznemiri festivalsku publiku, već se tako malo prčne po tome, pa ispadne da su to jedni fini ljudi s kojima reditelj ne bi da ima puno posla al su mu potrebni kako bi pokazao kolko je ostatak sveta surov. Ni tamo ni ovamo, poetično al kukavički i lejmerski.
Obznanili nasdvoje u 13. kolovoz 2008 12:48:31 | 0 komentara
Al Green - Lay It Down (Blue Note)
Postoje oni mali, neprocenjivi trenuci u životu kada vas radost ophrli i niko vam ne može oduzeti zadovoljstvo samog življenja. Da li je u pitanju srk perfektno smućene nes-kafe ili nešto drugo (pitanje ličnog ukusa) manje je važno za ovu priliku; ono što je suština je da ti trenuci postoje i da treba da im se radujemo.
Upravo takav sentiment se proteže kroz čitav novi album Velečasnog Ala Greena, čoveka neverovatne biografije. I posle višedecenijske, značajne karijere, njemu nije teško da se prilagodi novom dobu, uporno ostajući svoj.
Nisam slušao ranije Grinove ploče, znam da je u poslednjih nekoliko godina aktivan i da u pravilnim vremenskim razmacima izbacuje albume za sladokusce. Kao dobar ambasador crnačke duhovnosti, on daje sebe neštedimice i tim činom postaje sve veći. Vreme je da upoznam i njegove ranije radove. Ako su na ovom nivou, onda je zaista reč o velikom umetniku.
Za ovaj album Green je sarađivao sa brojnim 'novim' imenima crne muzike - u ulozi producenta tu je ?uestlove - bubnjar i spiritus movens filadelfijskih jazz hopera The Roots u ulozi producenta, tu su i Džon Ledžend, Anthony Hamilton i Corinne Bailey Rae. U svakoj sekundi ploče oseća se njihovo zadovoljstvo što su imali čast da učestvuju u stvaranju ove ploče.
Lagana, organska svirka dodatno je potcrtana duvačima i gudačima iz cenjene Dap Kings ekipe. Svaki titraj basa i gitare slušalac oseća na svojoj koži, a Green suvereno drži kontrolu u rukama zahvaljujući širokom rasponu i neodoljivosti svog prijatnog glasa.
Za razliku od velike većine današnje r&b/soul ponude, udavljene u statusnim simbolima i duše zaturene u šećernoj produkciji, Green tačno zna za meru i distancu nežnog od ljigavog, površnog od suštinskog. U pitanju su zapravo različiti svetovi; Green je na strani zadovoljstva egzistencije koje se javlja pri sedenju na terasi, čitanju, razmišljanju, voljenju i svemu onome što život čini i dalje neobjašnjivim fenomenom, prevelikim da bi (ikada) bio potpuno opisan.
Sjajna ploča na kojoj nema loših pesama.
Making of "Lay It Down"
Obznanili nasdvoje u 13. kolovoz 2008 4:09:25 | 0 komentara
{{{Sunset}}} - The Glowing City (Autobus)
Još se nije stišalo oduševljenje oko prvog ovogodišnjeg trijumfa ostinske ekipe - oličenog u albumu Bright Blue Dream a ova psihedelična trupa nam je podarila novi ear-candy. Uprkos dugom trajanju prvoizašlog albuma, u šteku se našlo još 18 pesama, za one kojima nije dosta. Ti smo!
Prvo što upada u uši je da je u odnosu na prvu ploču, The Glowing City koherentnija celina. Nenametljivo eksperimentisanje u cilju stvaranja specifične prijemčivo-melanholične atmosfere je i ovde postignuto u zadovoljavajućoj meri, što dobija na težini kada se zna koliko je visoke standarde Bright Blue Dream postavio.
Utisak je, posle nebrojeno slušanja, što nije lak zadatak u eri sveopšteg deficita vremena, da je Bright Blue Dream ipak jače izdanje. Razlog je jednostavan - na njemu se nalazi više jačih pesama nego na The Glowing City.
Ipak daleko od toga da je The Glowing City loš - i on ima svoje adute - od uvodne Zombies - koja se pogađate bavi svima koji su prodali veru za večeru (sic), do odličnih Dreams of Sandy, Dear Friend (Falling Domino), 24 Karat Soul i recimo Graveyard Dog (lista favorita nije ni izdaleka zaključena). Prijateljski, baršunasti glas Billa Bairda na jedno mesto svija ostatke ljudskosti u nama, praćen lelujavim aranžmanima koji imaju izraženu autorsku crtu, uprkos izletima u različita sazvučja (šugejz, psihedelija ili pak jaki kabaretski uticaji).
The Glowing City je, baš kao i Bright Blue Dream, vanvremenska ploča koja se, u odnosu na svog prethodnika, otkriva polako, nudeći dugotrajno uživanje kao glavno jelo na meniju ili pak nepogrešiva muzička pratnja pri alkoholnoj socijalizaciji. Uživajte.
24 Karat Soul & When Perfect Flame Expires
Obznanili nasdvoje u 12. kolovoz 2008 23:21:23 | 0 komentara
Motek - Port Sunshine (Noisesome)
Bilo je pitanje kojim će putem krenuti belgijski sastav Motek nakon punokrvnog upbeat post-instru-rocka prezentovanog na debiju iz 2006. Prošlogodišnji RE:EP zapravo je bio iskorak sastava u međunarodne vode sa četiri (po)najbolje pesme sa prvenca.
Nova ploča se pojavila, imam je već neko vreme u posedu, no čekao sam da se malo priviknem na nju jer Belgijanci, bar u njenom prvom delu pokazuju želju da i dalje eksperimentišu. I dalje su tu vulkanski klimaksi, pristup bez previše proseravanja, u skladu s imenom grupe i dosta melanholije. Najveća novina su srećno izabrani šaputavo-prigušeni vokali. Već ovlašan susret s pločom pokazuje da se na Port Sunshine itekako ozbiljno radilo.
I recite mi da nisam jedini koji čuje koldplejevski klavir u uvodnoj Resist, pustite mi savršeniju numeru od Tryer - znam da je to teško, hehe. Kompleksni aranžmani lepo sklapaju vokalne harmonije sastava za koji se od ranije procenjivalo da ima kvalitet za sam žanrovski krem, ne samo na Starom kontinentu.
Ali... Port Sunshine je jedna od onih ploča čiji su najveći plusevi i njene najveće rak-rane. U želji da pokaže raspon svog izraza, bend se mestimično gubi u rasplinjavanju što ga zauvek udaljava od selekcije najboljih za ovu godinu. Takođe, prelaz ka novim formama nije potpun što postaje očigledno u drugom delu ploče kad se oseti manjak dobrih/svežih ideja koje bi duže držale pažnju.
Umesto zaključka, vratićemo se na početak preformulisavši pitanje s kojim smo pristupili ovoj ploči: šta je zapravo bio cilj Belgijancima s ovim albumom? Ako su želeli da prošire krug slušalaca, misija je uspela, Port Sunshine u sebi sadrži i više nego jedan plus. Ali, ako se stremilo ka delu trajnije vrednosti, moraćemo još da pričekamo. Čekanje se neće razvući u nedogled jer su Motek u stanju da nam podare jedan takav album.
Tryer
Obznanili nasdvoje u 11. kolovoz 2008 18:53:49 | 0 komentara
Svadba svadba!
Nasdvoje smo večeras bili prvi put zajedno na jednoj svadbi. Nije bila baš svadba, pošto su se moja najbolja drugarica i njen izabranik već venčali, al je imalo svadbarsku draž.
Meni je ovo bila prva, da tako kažem, urbanija svadba. Do sad sam uglavnom išla po seoskim svadbama koje volim. To je ono: razapeta šatra koja može da primi i po sto i više ljudi, pa se iz jednog sela ide u drugo po mladu, pa se puca iz puške da se pogodi jabuka, pa se plaća za mladu, pa je mlada u belom, pa tzv. čauš vodi ceo program, dobije i mikrofon u koji priča da zabavlja prisutne, pa se iznose pokloni i sve po redu govori ko je šta doneo (ima i spisak i lik koji je zadužen da popisuje ko je šta doneo i kolko je para doneo, da bi mladenci znali kolko da vrate), pa čauš "izvaljuje fazone" kakav je ko poklon doneo i kako ko igra... I sve tako, što lascivnije odvali to bolje, vadi pare, maše njima kroz vazduh, a mladenci, jedno drugom prilepljeni uz rame ko oho lepkom, samo se smejulje, svi ih baš cene, drže ko malo vode na dlanu. Tako su čauši postali popularni likovi po selima, nešto kao što su didžejevi ovde, baje koje umeju da naprave atmosferu, koji umeju da prokomentarišu kolko je kumi kratka suknja i kolko se ko pružio i kolko svekrva još "može da prođe", iako ženi sina i kako će mladoženja odsad morati da pere sudove, a mlada da se okane švrljanja.
I svašta se dešavalo po tim svadbama. Svadbe su po selima bila mesta gde se praktično rešavaju ljubavni jadi mnogih parova iz okolnih sela. Sećam se jedne na kojoj je izbio skandal jer je lik koji je bio dever na jednoj svadbi naručio pesmu "Zorice Zorule" za koju su svi prisutni znali da ju je posvetio devojci u koju je bio zaljubljen, a koja se posle udala za jednog lika iz grada. I sad, sve bi bilo ok da ta Zorica sa svojim mužem nije bila baš tad na toj svadbi. Razne neke starije sestre od tetaka su me vukljale sa sobom, kao, ajd da te kao otpratim do wc-a samo da bi prošla pored stola gde sedi neki Boban kog je videla na nekom vašaru, da može da razmeni pogled. A, meni sve to bilo baš zanimljivo i uzbudljivo. Jer, za razliku od njih, nemam tog jebenog Bobana pred kojim moram da se femkam.
Omiljeni mi je deo bio kada se, sav onako promrzao, prošvercuješ u "pomoćne prostorije", tamo gde ima šporeta, u kuću koja tada deluje tako majušna pored ogromne šatre. Sedneš pored šporeta, samo se onako greješ, doture ti po neko kuvano jaje i parče hleba (a nekako ti to slađe od onih tanjira punih hrane što ih bacaju po stolovima, dugačkim da ne može pogled da ih isprati), pa te skole neke babe koje prvi put vidiš koje ti pričaju kako baš ličiš na majku ili na oca, a ti nemaš pojma otkud one znaju tvoju majku il tvog oca, al ti toplo, a i njihovi glasovi te nekako uspavljuju i znaš da će te neko posle preneti u kola i odvesti kući da prespavaš, pa zovu i druge da te vide, ko da si neko svetsko čudo samo zato što te neko koga oni znaju rodio (to uzbuđenje što se loze nastavljaju i što je moguće ispratiti ih kroz zamršena kolena, uvek je delovalo kao velika stvar) pa ti ćušnu i neke pare samo zato što su te videle.
Najjači likovi su mi uvek bili oni koji seku meso. Još kao dete, provalila sam da se na njih gleda kao na neke opasne činove. Sa velikom belom keceljom, privezanom oko vrata, izviruju iz malih vajata i, ako si faca, ako ih znaš, ako te prepoznaju, objašnjavaju ti kako su meso sekli i dal je dobro pečeno (dobro ispeći meso je opasna stavka na selu, to umeju samo veliki ljudi, oni prosto ZNAJU).
Volela sam da se muvam okolo, pratim oca koji poznaje likove što su pekli rakiju ili sekli meso (oni su hardver svadbe), muzikante, harmonikaše koje zovu na svadbe u okolnim selima, likove koji imaju kola i koji su vozili na čelu svadbarske kolone. To mi je uvek bio nekako gušt, da se izdvojim sa tim ljdima koji su spremili svadbu, al mi je, u isto vreme, bilo gušt da me za ruku vodaju starije sestre što flertuju sa momcima za koje ne znam ko su, a ja znam da sam im samo izgovor da se prošetaju okolo po blatu i to mi ne smeta, osećam se nekako privilegovano i slobodno što ne moram ni sa kim da flertujem i nikoga da šacujem.Što ne moram da se našminkam i što mogu da jurcam okolo po blatu i da mi bakice daju pare samo zato što me neko rodio. I svako oće da te uzme u krilo i svako ti se obraduje i šali se s tobom.
Dalje, na svadbama sam pokupila i mnoge pesme koje i dan danas baš volim da čujem. Tipa, "U Šapcu kraj Save" ili "Mostovi na Morači" ili "Pito sam je bil se udala" itd.
A, hrana je uvek išla jednim ustaljenim redosledom: predjelo (pršuta, kuvana jaja, turšija, hleb, tone hleba), zatim ide supa (domaća, kokošja), ćufte (ili sarma, nekad i jedno i drugo da se Vlasi ne dosete), zatim deo koji uvek preskočim - pečenje i kupus salata i onda, bajo, torte! Torte raznose žene na veeelikim poslužavnicima, da svako proba od svake. Tu moja majka uvek prati dal su izneli njenu (fora je bila, ako je tebi neko doneo tortu, u vremenskom intervalu koji možeš unazad da ispratiš, moraš i ti njemu tortu da spremiš inač si jedna pizda neopevana, a moja majka je uvek pravila tu ruska salata tortu koja je važila za bogatu tortu, znak da si se baš otvorio, al mnogo gadna i neukusna, jer u nju ide sve što ne volim - na tone oraha i žele bombona, al je važila, po svadbama, za nekakvu gala tortu koju kad ti neko donese znači da te baš poštuje, jebena ruska salata torta!, dok su voćne torte koje ja obožavam uvek važile za brzinske torte, ajd da te otaljam torte).
Kolko su mi ove svadbe bile fascinacija svedoči moj dnevnik iz tog vremena, koji je bio pun opisa ovih događaja. Uvek me fasciniralo rivalstvo koje postoji između mladinih i mladoženjinih ljudi. Znači, mladoženjini uvek važe za domaćinski tim koji ide po mladin tim. I tokom svadbe, ta podela uvek postoji. Posle se priča "ko se više veselio" i ko je više para dao muzikantima. Praktično, ko da je mladoženjino pleme otelo mladu iz njenog plemena, pa mladino plame ima poslednju šansu da se opere. Muzikanti, kapiram, od ovog rivalstva mogu samo da se ovajde. Tako sam i samu sebe uhvatila da se osećam nekako jačom ako sam mladoženjina strana.
A, uveče, kad me baba stavi u krevet da spavam i uvek podvuče ćebe da mi "ne zebu krsta", osetim se tako bezbedno, jer svetlo gori napolju, na stepeništu, i čujem njih kako sede još u kuhinji i pričaju i kako mama priča kojim ćemo se vozom vratiti sutra u Beograd. I ne mislim o povratku, osećam samo kako mi je dobro što su oni svi budni a ja ću sad da zaspim i što ću sutra biti kući, a niko od drugara iz razreda neće znati u kakvom sam ja to svetu bila .
Svadba na kojoj smo nasdvoje bili nije ni nalik ovim plemenskim, ali mi je bilo lepo. To je bila jedna elegantna svadba. Treba otpočeti neke drugačije svadbe, neke na kojima nemam zaleđe u onome što su drugi pre mene stvorili, gde mi bakice ne turaju parice u džepove. To su neke nove svadbe, na kojima se venčavaju ljudi s kojima si delio školsku klupu i gledao prve horore, s kojima si prvi put išao u diskoteku i slavio Novu godinu van kuće, oni s kojima si se davio u bazenu na Tašu i s kojima si naivno isprobavao fore iz Kendimena pred ogledalom u kupatilu, s kojima si virio u prozor preko puta, jer se tamo doselio bubnjar iz Kande Kodže i Nebojše, ljudi koje si gledao kako greše na geografiji i plaču zbog keca na prvom pismenom iz matematike u petom osnovne.
Čudno je to, kako onda pomisliš da se odvajaju od tebe, da negde odlaze, a u stvari svako odlazi nekim svojim putem i brineš se da li će veze koje sa njima imaš ostati ili ćete se svesti samo na sumiranje onoga što se desilo dok se nismo videli sto godina. Čudno je kako naučiš da ti ne budu potrebni, da se odvajate, a nekad ste se čuli i videli svaki dan. I prvi put kad te neka budala uhvatila za sisu, taj neko je bio uz tebe da ti kaže da je to jedan manijak i onda se šćućurite na kauču i pustite Fredija Krugera i plašite se zajedno i zezate mlađeg brata koji sada ima simpatiju.
Kako god, dobro je, vreme prolazi ko tarabe, učiš se da budeš sam sa sobom, ali znaš da je sve što se desilo bilo stvarno i znači ti, jer te podseća na ono što si bio, a bio si jak, bio si baš neviđen lik. Malac koga vode za ruku, ali koji zna da ga puno toga čeka. I uzbuđen je zbog toga. Jebeno prisutan.
Obznanili nasdvoje u 11. kolovoz 2008 0:02:00 | 4 komentara
Listajući štampu
Jeste, malo sam bio neprecizan u jubilarcu povodom godinu dana radnog iskustva. Napisah da ne čitam novine od kad pišem u njima. To nije tačno. Ne čitam više "Politiku". Ponekad pogledam šta ima na sajtu i to je to. Kad znaš lica onih čija su imena potpisana ispod tekstova, kad ih poznaješ lično, to ti remeti koncentraciju potrebnu za čitanje.
Nekad sam redovno kupovao i "Danas". Svake subote. Da l' sam ja bio drugačiji ili su te novine bile nekad bolje, nije mi jasno da kraja, al' činjenica je da ne nalazim u njima ništa vredno čitanja osim pamfletaških pro-evropskih litanija pa ih više ni ne kupujem.
Zato nasdvoje do informacija u štampanom obliku dolaze dvojako - slavnija polovina kupi "Vreme", ja donesem "NIN". Ako zaboravimo na veselo-isfrustriranog Teofila, maliciozno-osujećenog Vasića, dozlaboga dosadnog Živkova, ostane ponešto za čitanje u "Vremenu". Na primer, ovaj fantastičan intervju. Iako bi se o tezama iznetim u njemu dalo polemisati, dok sam ga čitao, na trenutak sam osetio da moj život vredi malo više nego što mi se pričinjava. Drugim rečima, bio sam srećan što živim. Žao mi je što ne izlazi više Basarina "Zemlja", tu je uvek bio jedan dobar tekst, dok su svi ostali bili površni i plitki. "Vreme" je u tom rangu - ali malo bolje - ima po dva-tri dobra teksta po broju.
S druge strane, "klero-fašistički tabloid" kako ga nazivaju šampioni jednoumlja i njihovi potomci, je najozbiljniji nedeljni list kod nas po mom sudu. Kao klincu mi je bio dosadan, sada u svakom broju postoji bar jedan izuzetan tekst i još nekoliko vrlo dobrih , pomenuću samo Ćirjakovićeve kojih nešto nema u zadnje vreme i baš mi nedostaju - možda je opet na nekom sumanutom putovanju. Pohvalno je što se sve više prostora ustupa filosofiji, a Monde diplomatique se grozničavo iščekuje svakog drugog četvrtka u mesecu. Što se tiče prošlog broja, ovaj tekst me je potpuno oduševio, pročitao sam ga više od pet puta, pa reko' da podelim radost. Taj sajt je fenomenalan, jer pokazuje jednu drugačiju Evropu. Velika sam očekivanja imao i od "Z magazina" koji je dobio ime po sjajnom filmu, no razočaran sam. Ponekad ga ipak kupim iako pomaka u kvalitetu nema. Suviše ideološki za moj ukus.
Od ostalih novina "Huper" samo prelistam, ne gubim vreme na čitanje tekstova osim onih koje piše slavnija polovina nasdvoje. "Nacionalnu geografiju" progutam čim je dobijem, a "Stori" je obavezna literatura svakog ponedeljka u toaletu. Da bi se čovek kvalitetno bavio novinarskom profesijom mora da bude u toku non-stop. Može i "Svet", "Skandal" je ipak preveliko smeće.
Od dnevnih novina - "Kurir" me neretko nasmeje do suza, stepenom imbecilnosti tekstova koje štampa, komšinica mi zbog kučeta ostavlja "Pravdu" koju pročitam pre nego što je bacim, i ona me nekad razveseli iako je potpuni treš, "Press" odavno nisam čitao, a Šutanovčev "Blic", prvi latinični tabloid, zaobilazim u širokom luku. Prvi ćirilični - "Novosti" - ne kupujem nikad, ali pročitam ponekad.
Sa mojom pokojnom bakicom sam čitajući pokojni "Ekspres" pre dvaes' i kusur godina i naučio da čitam. "Ekspres" mi se sviđao zbog grafičke obrade rezultata tadašnje prve lige. Tokom devedesetih se pretvorio u smeće, a mi smo u međuvremenu došli do spoznaje da je uzaludno truditi se da budeš normalan, i da je normalno biti uzaludan, a čitanje novina ostaje jedna od mojih većih uzaludnosti u kojoj bez stida (i dalje) uživam.
Obznanili nasdvoje u 8. kolovoz 2008 16:05:51 | 1 komentara
Do Mojegabloga 2
E, doakasmo mu! Javljam se iz svoje sobe, sa svog kompa i bogami se polako navikavam na login opciju kao na krajnje korisnu i delotvornu. Krošnja zarudela samo tako i sad se pruža da natkrili nasdvoje.
Lik iz servisa je na odmoru, ali je ostavio broj svog mlađeg zamenika koji je brzo rešio problem. Elem, nije da mašina ne voli žene kako je pretpostavio radoznali, a nisu bili u pitanju ni kukiji, ni loše zapamćene šifre, ni pogrešno izveden redosled pokreta pred logovanje. Dakle, mašinu nije trebalo zavesti ni obmanuti, već samo obrisati grdosiju od antivirus programa koji mi je gutao memoriju, usporavao rad kompa i generalno kočio čitav sistem mašine.
Čim je seo, momak iz servisa me oprezno upitao dal mi baš treba taj ZoneAlarm antivirus program. Ja, reko, pa treba mi neka zaštita, ne mora baš taj, taj se nekako zadesio u mom kompu. Tad mi čovek otvori oči: ZoneAlarm koji inače važi za jedan od jačih antivirus programa, uzima puno memorije i ume da bude mnogo velika cepidlaka u isplovljavanju na otvoreno net more. Takoreći, već godinama u kompu imam tu antivirus aždaju koja me defakto odbranila, kako od virusa, tako i od sajtova na koje sam htela da uđem, pa i našeg bloga. Uz to, kako je moja mašina očigledno slaba da podnese takvog jednog antivirus gmaza, usporavao mi je rad sistema, pa su ikonice, igrice i sve što treba glatko da teče, štucale, grčile se i stvarale mi utisak da će svakog časa sve da se raspadne. Dakle moj mehanizam odbrane je bio kamen što me vukao u tu net močvaru gde se sve kreće mnogo sporije. Jesi zaštićen, al ne nagledaš se pučine.
Zaključak je - ne petljajte se sa ZoneAlarmom ako nemate komp koji će ga podneti. Ne oružajte se, otvorite svoja net srca da dišu, preterani oprez i samoodbrana mogu doći glave.
Sad, mesto ZoneAlarma koji je očigledno previše dobro radio svoj posao, pa je za kaznu završio u resajkl binu, imam tog skromnijeg, tolerantnijeg, da ne kažem pragmatičnijeg antivirusa, AVG koji, kako reče momak iz servisa, dobro radi i pristojno je čeljade i ne zakera mnogo. I besplatan je.
E, sad, nešto se dobilo, a nešto izgubilo. Recimo da će mi sad malo nedostajati ta pretpremijera koju je svaki od tekstova imao, kad bi ga, pre objavljivanja, dobio samo čuvar ključa našeg bloga. Dešavalo se da malo sredi tekst i prepravi po koju materijalnu grešku:) Sad nemam ni izgovor, osim Teofilovog o uništavanju kulture kakofonijom, da manje doprinosim našem blogu (izem ti tu ravnopravnost:)).
Al, sad mogu da ga iznenadim (a da to ne bude pomoću švepsa) da i on, kao i ja do sada, samo zatekne novi tekst, a mene to uvek nekako obraduje.
Naposletku, po Asimovu, ispada da sam se sjebala na trećem pravilu robotike: mašina je štitila svoju egzistenciju. E, pa, morali smo malo da spustimo gard.
Dok sam pisala ovaj tekst, slušao se The Subways, album Young for Eternity, bend koji sam sinoć otkrila zahvaljujući preporuci dobrog druga antipop polovine nasdvoje, koji je jedan od retkih ljubitelja pop bendova čiju reč baš ceni.
Obznanili nasdvoje u 7. kolovoz 2008 22:04:44 | 12 komentara
Lista iz Broda za dan 6. 8. 2008.
djeneralche (redosled je 89% tacan):
The Notwist -Where in this World
Martina Topley Bird -Yesterday
Bebel Gilberto -Momento
SCH -Karim
Diplomats of Solid Sound -Smokey Places
Feist -Sea Lion Woman
Subtle -ExitingARM
Santogold - Anne(Switch Mix)
Margita Je Mrtva -16 - Margita Ist Tot
Grandmaster Flash -She's Fresh
Prince Paul -Vexual Healing (Vacillation)
Dr. John -Danse Kalinda Ba Doom
Konk -Love Attack
Jamie Lidell -Out of My System
Lupe Fiasco
Timbaland Feat. Nelly Furtado & Justin Timberlake -Give It To Me [Dirty]
Santogold -I'm a Lady (Diplo Mix ft Amanda Blank)
Tricky -C'mon Baby
Percee P -Reverse Part 2
Roots Manuva -Motion 5000
Aesop Rock -Food, Clothes, Medicine
Mestizo -Mr. E
IAM -Petit Frere
Madvillain -Drainos
IAM & RZA -Seul Face à Lui
Serf 400 -Serving Verses
Roots Manuva -Clockwork
Daedelus -Fair Weather Friends
The Intrudas -Synthetic silence
Blowfly -Should I Fuck This Big Fat Ho?
Five Dollar Priest -Ghost Of Bob Ross
Cavalera Conspiracy -Sanctuary
Blowfly -I Wanna Fuck Your Dog
Dinosaur Jr -Been There All The Time
Black Lips -Not A Problem
Dinosaur Jr. -Forget the Swan
Napred u Proslost -Galebovi smeju se nad rekom
Mitisers -Oci su se navikle na mrak
Napred u Proslost - Da me nema
Tom Ze - 06 - Taka-tá - Revolta Banta 1910
Hazmat Modine -everybody loves you
Chris Koza -The Avalon
Bowery Boy Blue -Dead Great Town
powerty (pušteno je 90 posto pesama - linux ne prepoznaje čudne fontove - bar u brodu)
tnx - help
the red sexy band - filthy demagogy
inside out - seen and not heard
dag nasty - simple minds
all - shreen
nofx - scream for change
agnostic front - crucified
threadbare - hoover
inside out - by a thread
transistor transistor - the price of gasoline
dirtbombs - wreck my flow
crystal stilts - crippled croon
the december sound - no heaven like hell
the tom fun orchestra - last of the curious thieves
silver jews - suffering jukebox
{{{sunset}}} - graveyard dog
september malevolence - i shut doors and windows
motek - tryer
mooncake - rain in the ashtray
muddy world - lilac
maybeshewill - we called for an ambulance but a fire engine came
rebreather - sugarcord
auto!automatic!! - 4182333461... dance!
santogold - say aha
all natural (feat. spotlight) - queens get the money
hieroglyphics - all things
emc - say now
prolyphic and reanimator - artist goes pop
estea elements - stop
brother ali - uncle sam goddamn
dr. octagon - earthg people
guru - the life saver
immortal technique - mistakes
juggaknots - trouble man
bisc1 feat. merestd4 - strange love
ill al skratch - where my homiez? (come around my way dub version)
mlle caro & franck garcia - i don't want
osborne - outta sight
no. 9 - c in c
tristeza - en nuestro desafio
deepchord - vantage isle (convextion mix)
Obznanili nasdvoje u 7. kolovoz 2008 20:46:04 | 3 komentara
E do mojegabloga
Ko što rekoh ljubopitljivom posetiocu našeg bloga danas na komentarima, nasdvoje imamo taj problem sa mojblogom. Tj. problem je više moj, a on ga ima samo kad pokuša da od mene uđe na naš blog. Takoreći, problem je moj. Te je na meni da ga rešim, al ću prvo malo da kukam.
Dakle, iz nekog razloga, sa mog kompa nije moguće ulogovati se na mojblog, čak i ako imaš ime i šifru koji sa svih drugih kompova (sa mog posla, iz net centra, ma svuda) rade.
A, nije oduvek tako bilo. U početku sam se logovala bez problema i onda je, u jednom trenutku, ne sećam se tačno kada, jednostavno pristup postao nemoguć. Tačnije, moguć ali vrlo retko. I baš to što ponekad (ali baš retko) mogu da se ulogujem, a u većini ostalih slučajeva ne, je ono što me izluđuje. Taj prvi put kada sam uspela da pristupim, obavila sam čišćenje kompa pomoću klinera i pobrisala kukije koji ne znam tačno šta su, ali nekako zvuče kao kukolj, leva smetala, pa sam ih obrisala. I obrisala sam brauzing histori, prajvat dejtu - takoreći mozak sam isprala svom kompu. Al, ne lezi vraže, ko da je znao da sam se primila na ove laksativne cake, svaki sledeći put kad bih ponovila isto, samo me vraćao na login. Otuda se u mojoj svesti stvorila nekakva asocijacija na login stranicu kao na jedan neopevani ćorsokak, mrtvo slovo na ekranu, jednu neopevanu laž! S druge strane, pozadina koju smo podesili da nam stoji u onom delu iz kog se može objaviti post, sređivati tekstovi, kačiti slike i sve te fine stvari koje mogu ljudi koji mogu da pristupe svom blogu, a pozadina je krošnja drveta (mislim jesenjeg, onako tek zarudelo lišće) se u mojoj svesti, ko kod lika u Paklenoj pomorandži, tipičnim uslovnim refleksima, naselila kao predstava radosti jedne. Ama, čim vidim to drvo poželim da pišem. Čak i ako nemam o čemu. Za mene je direktno pisanje na blogu prava privilegija i poslastica. Ko da vam neko da ključ od svog stana da mu ga pričuvate preko leta. I kaže: imaš nešto i u frižideru.
Nije da se pristup blogu skroz zatvorio. Još nekolko puta su me iz čista mira pustili na šifru da uđem, iako nisam deratizovala komp. I to je ono što me kopka. Počela sam da pamtim neke besmislice koje sam radila u tim trenucima kad mi je šifru prepoznao. Tipa, kako sedim na stolici, da li spustim ceo prozor pa ga dignem dok on sam, na miru, ne obavi prepoznavanje (pravim se da ga ne primećujem, da mi nije stalo dal će da me prepozna, ignorišem ga, kao odem malo na youtube il proverim mejl). Onda, kad ni to ne upali, probam ponovo, prisetim se da sam prošli put uspela preko komentara da se ulogujem. Tipa, ostavim komentar i štikliram ono «uloguj me (molim te!)» i ono eto ti krošnje! Al, ni to nekad ne radi. Jednom sam tako ostavila komentar samo da bi me ulogovao, al mi nije upalilo. Bar smo imali komentar više.
Pitala sam ljude sa FON-a, jednog baš stručnjaka koji radi kao moderator jednog od boljih foruma na koje sam imala čast da nabasam i moderatora jednog drugog foruma gde se tako kače neke slike i s kog odoh pre nego što sam postala, iz čistog inata, seljak i fašista. I obojica rekoše: očisti kukije. Doduše, ovaj prvi mi je dao objašnjenje koje bi moglo da razjasni celu stvar, ali ne vodi rešenju: možda sam par puta zaboravila da se odlogiram, samo tako otišla (takoreći ostavila otključan stan), pa me nešto upamtio, al me nije otpamtio i tako se nekako zainatio da pamti neke lažne šifre. Mašina je kreten, a ja još veći od nje kad ne mogu da joj doakam. Sve me to podsetilo na Asimova i njegove zakone za robote: 1. Robot ne sme nauditi ljudskom biću ili, nedelanjem, dozvoliti da ljudsko biće bude povređeno. 2. Robot se mora pokoravati naredbama ljudskog bića izuzev kada se kose sa pravilom br.1. 3. Robot mora zaštititi svoju egzistenciju izuzev kada se to kosi sa prva dva pravila.
Jer, cela moja igra sa mojblogom, pokušaji da mu nađem slabu tačku (dotle da povremeno zaboravim da on apsolutno ne može da zapamti kako ja sedim i dal ga spuštam il dižem, dal se češem il proveravam mejl) se svodi na to pronalaženje pravila koje će da upali. Kod Asimova se drama stvara upravo kad dođe do kolizije ovih pravila, recimo, zatražite od robota da vas ubije jer ne možete sami. Al do mojegabloga, ja samo tražim da me prepozna i uloguje me. Da ne pominjem kakve su mi sve misli prošle kroz glavu koje su me, od problema sa kompom, dovele do potvrde da sam jedno jebeno pagansko drkteće stvorenje. Svi fonovci sveta ne mogu da mi daju objašnjenje zašto nemam pristup namadvoma, i ko si ti da mi ne daš pristup namadvoma i šta hoćeš time da mi poručiš? I tako redom, ko da je komp nekakva proročica u Delfima. I onda ide: ok, radiću ja na sebi, pa će i nasdvoje da me prepozna. Jedino me teši činjenica da s mojim kompom kompletno nešto nije kako treba (stanje je opšte sjebano, pa sam ja samo deo tog opštesjebanog stanja), jer zakera i u drugim stvarima: malo malo mi ne radi internet (pa dođu ljudi u crnom, otvore mu još koju rupicu za disanje i kažu: «Bio je veliki napon», a ja ih navraga ne vidim jer u to vreme budem negde u bekstvu od doma, pa mi moji prenesu čime ovi SBB operateri deluju još nedodirljivije, ko što i jesu, oni su novi DB, makar za rejon Višnjice), dalje, koči mi se youtube, prozori se grče kad se dižu, jedva sam našla plejer koji prepoznaje filmove, rezač koji će da reže mesto što planduje u kućištu kao neka bitna stavka konfiguracije koju treba ti da configure (bio se otkačio kabl, rekoše Delfi). Ne kapiram vas žice i kabovi, samo vas molim da mi ne pravite probleme!
Al, ima jedan lik koji sigurno zna. On mi je spas. Dakle, lik mi popravlja komp kad ga udari struja i kad se po raznim drugim osnovama šlogira, sve proguta, sve moje rečenice što sam ih izmucala u želji da se bolje izrazim zbriše ko bitove i mrave ostavljajući me ko posle zemljotresa bez krova nad glavom, bez svih tih reči kroz koje se neprestano potvrđujem. Tad kad je svraćao, delovao je da se razume, da neće da opelješi, a ima i kola i ne naplaćuje puno i voli da priča i o životu, uvek mi deluje moćno kad ode iz mog stana, ko neko ko ima te ciljeve tokom dana, popravi te kompovi i svet šljaka dalje. Heroj! Dakle, on mi je jedina nada.
Ono što sam obećala na početku, to što nekad ne mogu da pišem za blog. Skoro sam se nešto postidela, naišla na taj tekst Teofila Pančića (pred kojim ako se ne postidiš prosto si drvo jedno, jer on tolko daleko ume da opljune da se nevinom jedino oseti travka što živi tek koji dan pa nema za šta da preuzme odgovornost, dok je nešto ne pregazi). Pisao o knjizi «Cult of amateur – How Today's Internet is Killing Our Culture»), pa kaže na jednom mestu: «(...)u nepreglednoj šumetini krajnje nepouzdanih "informacija" posredovanih od onih koji ništa bitno ne znaju i totalno irelevantnih "mišljenja" proizvedenih od onih koji ništa vredno ne misle, profesionalno, ozbiljno i kvalitetno novinarstvo biva saterano u ćošak, gubi tiraže i prihode: verovanja i smatranja neodgovornih anonimusa, naime, imaju komparativne prednosti nedostižne ozbiljnim medijima: besplatna su, zavodljiva su za određenu vrstu konzumenata jer ne podležu apsolutno nikakvim standardima tačnosti, verodostojnosti, kvaliteta ili bilo čega drugog.»
Nije da sam se prepoznala, al sam se zapitala (po ko zna koji put) dal ja bacam reči u jednu crnu rupu koju je neko proširio ne bi li se gomila smeća slivala u nju. Osećaj da učestvujem u jednoj buci gde niko nikog ne sluša, gde se guram i laktam da se upišem i zapišam svoju teritoriju, pa onda s drugaricama divanim o tome ko ima više komentsa na svoj blog (njih bar njihov prima) i kako je potrebno da budeš «deo blogerske kulture», da budeš dovoljno čist s mozgom da, kad tebi neko komentuje, i sam odeš pa vratiš milo za drago ko što Srbi jedni drugima idu na slavu, pa kad jedan odustane drugi mu ne ide (svetac je ispalio ove godine) i tako u krug. I to me tako muči povremeno, al to je OK što me muči jer neke ne muči.
Dalje, Teofil svakako nije neko ko bi trebalo da poteže pitanja mentalne higijene, što mi je malo olakšalo problem. To što Teofil misli da to što ga plaća Vreme da jednom nedeljno pljuje po apsolutno svemu stvarajući od sebe idealnog Nušićevog junaka (iako za sebe misli da je daleko odmakao u ovoj istoriji srpske psihopatologije, ne, Teofile, idealno si zapeo u XIX veku glavnog seoskog pljuvača). Evo odgovora Pančiću koji je svoj pankerski angst zamenio za najgori nihilistički higijeničarski poziv: da, Teofile, predgrađe će i dalje da ti mrsi konce na izborima kolko god maštao o hitlerovskom planu raseljavanja gamadi i svođenja precious Beograda na Kališ pun masturbatora i Knez pun skorojevića i lažne elite (ima li prave?), i da, Teofilu, ne može samo tvoje mišljenje da se čita, jer, pametno piše taj lik o kom ti pišeš, što ne znači da i ti pametno pišeš i da, Teofile, kakofonija mišljenja ti uništava kulturu, al to što ti tvrdiš da ona uništava kulturu čini te po ko zna koji put hirurgom koji dijagnostikuje smrt i bolest u čemu i više nego što je zdravo uživaš, brate.
Za kraj, zvaću simpatičnog momka koji mi popravlja komp, jer me iskreno zanima o koji sam se zakon robotike ogrešila i ne bi li doprinela paklu kakofonije mišljenja da Teofil ima na čemu da se ogreje.
E, da, tokom pisanja ovog teksta slušao se Pop Levi, album Never Never Love, za koji je povlašćena blogerska polovina nasdvoje koju mašina voli i pušta rekla da joj nije nešto. Meni se sviđa, a ima i pesmu Call the Operator.
Obznanili nasdvoje u 5. kolovoz 2008 23:19:45 | 2 komentara
Reunion u Brodu!
Posle tačno šest meseci inicijalni DJ duet "Bivši i sadašnji" u sastavu Čeda & Marko aka Djeneralche i Powerty pušta ponovo u pubu " Brod" (Bulevar despota Stefana 36) u sredu 6. avgusta u vremenskom rasponu 20-02. Na rijunijonu vas očekuju klasici indie/instrumental/hardcore punk/metal/hip hop/ dub (u svim varijetetima) zvuka i raskalašno-smorena atmosfera kojom se i inače odlikuju beogradska mesta za izlaske.
Vidimo se!
Obznanili nasdvoje u 5. kolovoz 2008 13:17:39 | 0 komentara
Dušebrižnici
LONDON, 5. avgusta (Tanjug) - Komisija za uredjivaccke standarde britanskog Bi-Bi-Si-ja (BBC) osstro je kritikovala turisticcki dokumentarni serijal Majkla Palina o ratovima na prostoru bivsse SFRJ zbog "netaccnog prikaza dogadjaja", a prevashodno zbog toga ssto se u njemu sugerisse da se Srbija "nepraviccno okrivljuje" za sve dogadjaje u regionu, pisse danas londonski "Gardijan".
Serijal Majkla Palina, bivsseg cclana legendarne humoristiccke grupe "Monti Pajton", o ratovima na prostoru bivsse Jugoslavije, cciju je prvu epizodu emitovao BBC 1 u septembru 2007, komisija je kritikovala zbog "netaccnog prikaza dogadjaja", tvrdechi da je recc o "politicckom komentaru, a ne o putopisu", pre svega zbog toga ssto se u njemu sugerisse da se Srbija "nepraviccno okrivljuje" za sve nevolje u regionu, navodi "Gardijan".
Komisija BBC-a je ovaj putopis analizirala zbog zzalbe jednog gledaoca koji se pobunio zbog tvrdnji koje je Palin izneo, izmedju ostalog, i o unisstenju starog mosta u Mostaru 1993. godine. Palin je ocenio da "nije bilo razloga za njegovo unisstenje", dok u odluci Komisije za uredjivaccke standarde, koja je deo njenih meseccnih odgovora na zzalbe, stoji da to "nije taccno".
Komisija tvrdi da je autor previsse pojednostavio pitanja koja se ticcu krivice u nedavnim ratovima na Balkanu i da je Palinova emisija "pokussala da stvori kontekst koji bi nagovestio da krivicu ne treba da snosi samo Srbija", te da "izbor recci (u toj emisiji) ne ide u korist slozzenoj i kontroverznoj prirodi ovih pitanja".
Nije neophodno da se u programu koji izvesstava o ratovima na prostoru bivsse Jugoslavije pominju dogadjaji u Srebrenici, koji se u Palinovoj emisiji i ne pominju, kako bi se obezbedila objektivnost, navela je komisija, ali i istakla da je, s obzirom na veoma spornu prirodu pitanja o ratovima na ovim prostorima, bilo neophodno da autori ovog programa visse pazznje obrate na taccnost podataka i objektivnost.
Komisija je, pisse "Gardijan", zakljuccila da Palinovim komentarima "nedostaje ravnotezza i kontekst" i da je "moglo visse da se uccini kako bi se istakla uloga Srbije u tom sukobu".
Ne daj Bože da razmišljaš svojom glavom.
Obznanili nasdvoje u 5. kolovoz 2008 13:09:34 | 0 komentara
Jovan Dučić - Verujem u Boga i u srpstvo (Zlaja, 2007)
Ovaj prikaz odlažem u nedogled, a pročitao sam knjigu u dahu. Sve mi se čini da neću moći da verodostojno prikažem ovo malo proročanstvo našeg velikog pesnika čije se nijedne pesme ne sećam, ali zato njegova prozna dela itekako pamtim.
Sam naslov, koji bi danas služio kao pozivnica za Haški tribunal (Da li bi Dučić završio tamo, da je kojim čudom naš savremenik? Ne bi me čudilo!), sročen je bombastično ali, bar po meni, nema neke preterane veze sa sadržajem. Reč je o poslednjoj Dučićevoj knjizi, pisanoj godinu dana pred njegovu smrt 1943. u izbeglištvu u SAD. U njoj, on daje sažet opis neprilika koje su pratile prvu Jugoslaviju od njenog samog rođenja.
U fokusu je bitno različito shvatanje ideje jugoslovenstva kod južnoslovenskih naroda koje Dučić bravurozno prikazuje kroz oštre portrete hrvatskih i slovenačkih političara između dva svetska rata. Geneza prati likove od Štrosmajera preko Trumbića (koji je u Rapalu uspeo da izgubi Istru i dobar deo Dalmacije) do Korošeca i Radića, i njihovu suštinsku nemogućnost da dele državu sa Srbima. Za Srbe je, prema Dučiću, Jugoslavija bila cilj, a za katoličke komšije sa zapada, samo sredstvo kako bi se zaštitili od plaćanja ratnih reparacija i opasnosti u vidu Italije. Posledice su za srpski narod bile porazne i on i dalje plaća ceh ove zablude.
Sa druge strane, ova knjiga je i visprena kritika stereotipa koji su pratili Srbe u pokojnoj državi, poput velikosrpskog nacionalizma prerušenog u centralizam, za koji Dučić ispravno primećuje da u srpskoj varijanti nikad nije bio nauštrb drugih naroda. Naprotiv, bio je uglavnom na srpsku štetu.
Iako je njegova ljubav prema svom narodu i državi neupitna, oštrica Dučićeve kritike uperena je i protiv srpskih političarčića u kojima očigledno nijedno doba ne oskudeva. Mali i naivni, nedorasli situaciji u koju ih je sudbina postavila, kao i danas, oni su pokušavali da kompromiserstvom na štetu svog naroda sačuvaju jugoslovensku građevinu koja je od početka počivala na labavim temeljima. Dučić se tu ne zaustavlja - on daje oduška svom očaju, nazivajući jugoslovenstvo najvećom zabludom srpskog naroda, što naravno, sasvim odgovara istini.
Srpsko dizanje ruku od Bosne nakon uspostavljanja Kraljevine i prirodno preobraženje Banovine Hrvatske u NDH klanicu samo su neke od posledica kratkovide politike srpskih predstavnika između dva rata koje su se videle i te 1942. godine, kada je knjiga pisana, a čini se da situacija ništa nije bolja danas, naprotiv. Čitaocu se može vrlo lako desiti da zadrhti nad pojedinim pasusima koji kao da opisuju ovo vreme a ne ratne strahote od pre 60 i kusur godina. Kao npr. ovaj koji sumira posledice jugoslovenstva na srpsko nacionalno biće:
...Ne bismo došli ni do 1941. kad (su) pored svih ostalih nesreća , Srbi podeljeni na dva tabora: zvanične Jugoslovene, koji svoje odmetništvo od Srpstva zaklanjaju za ovaj komotan izgovor, i dobre Srbe koji su ostali razbijeni i ostavljeni da na četničkom frontu dadnu poslednju kap svoje krvi.
I 67 godina kasnije retki su među nama oni koji znaju šta se događalo dalje. Komunisti su sa dobrim razlogom krili ovaj udžbenik jugoslovenskog promašaja od očiju javnosti, delo koje je u međuvremenu (nažalost) u procesu razbijanja Jugoslavije potvrdilo svoju dalekovidost i mudrost. Za Dučića je jugoslovenska ideja bila pokopana još 1941, Srbi su u međuvremenu izgubili još 45 godina na bratstvo i jedinstvo, pogubivši u titoističkom režimu lavovski deo svog identiteta. Da se slične, krupne, greške ne bi ponavljale u budućnosti, "Verujem u Boga i u srpstvo" je neizostavna lektira koja služi i kao opomena i kao putokaz u bolje sutra.
Obznanili nasdvoje u 5. kolovoz 2008 2:45:42 | 0 komentara
Mount Eerie - Black Wooden Ceiling Opening EP (2008)
Prvo što mi se svidelo kod EP-ja grupe Mount Eerie je što su me podsetili na Dinosaur Jr. ali su sa mnom uspostavili nekakav potpuniji odnos koji obećava da se izrodi u trajnu vezu. Sad sam dužna jedno objašnjenje za Dinosaur Jr., kao za nekakvu ishitrenu vezu koje se rado sećam.
Ne znam kolko je vas neku grupu zavolelo preko The Best of-a. Mene su Dinosaur Jr. tako na prečac osvojili. Uvek sam u sebi gajila taj osećaj greške što sam ih zavolela preko prečice, zbog čega nikad nisam uspela s njima da se povežem svojski. Nekako uvek uzmem dozu i odem. I uvek imam osećaj da su oni nečija druga ljubav, koja je mene samo očešala.
Mislim da je moja ljubav prema Dinosaur Jr. nekako uvek bila ljubav iz daleka, na dopisivanje. Kao da volim to kako zvuče, bukvalno volim zvuk Dinosaur Jr. a čim dobijem malu dozu toga, dalje slušanje je neka vrsta reprize. Tako nekako. Mnogo me brzo zadovolje, nikad mi ne pođe za rukom da sa njima uspostavim neki dugoročniji odnos. Možda je to vezano za činjenicu da bendovi koji na taj način uobliče svoj prepoznatljiv zvuk (npr. New Order, da se ogrešim o još jedan bend koji rado navodim kao jedan od svojih omiljenih) postanu toliko osamostaljeni od slušaoca, postanu znak prepoznavanja s kojim je dovoljno prepoznati se, ali dalja potreba za slušanjem nekako nestaje. Jebem li ga, zapitam se zašto više sebi ne puštam New Order koji tako dobro sumiraju moju želju da se osetim dobro. Postala sam oprezna u pogledu melodija i sad mi treba nešto više od doze. E, Dinosaur Jr. kao i New Order mi daju dozu, a sad sam nekako više za to da mi treba saputnik, neko ko neće da ispuca šta ima i da ode, nego neko s kim ću uspostaviti trajniji odnos. To nikako ne dovodi u pitanje pop muziku. Ko preživi pričaće!
Fusnota: pop muzika mi znači, ona apsolutno sumira jedan deo moje malenkosti, ali se ostali sve više osećaju opasno zanemarenim, nešto kao manjina, (što bi rekla Lepa Brena, u stanju potpunog žanrovskog rastakanja: duge noge za igranje, belo grlo za pevanje, samo oči za plakanje). Kraj fusheraja.
Kroz Mount Erie na neki način mogu da volim Dinosaur Jr. na potpuniji način, u čemu se cela priča sa ovm bendom ne iscrpljuje, ima još dana). Nešto kao da sam pronašla Dinosaur Jr. dok nisu porasli. Možda umišljam.
Veza se uspostavila preko pesme Domesticated Dog koja ima taj pocepani zvuk Dinosaur Jr.-a, iz koga se razleže melodija, i dalje rasparana, kao da je neko do zla boga umoran, a peva i ta umorna melodija pršti iznutra, nešto kao panker kog su izgladneli, al mu nisu uzeli dušu. I zakucavanje, kao da neko meri korake, koliko može da pređe a da se ne skljoka, davanje ritma težini, umesto njenog razvodnjavanja.
Mount Eerie su nastali kao frakcija benda The Microphones, a osnovač, Phil Elverum, svirao je bubnjeve u bendu Old Time Relijun, potpuno drugačijem i stilizovanijem od Mount Eerie, mada se Phil očigledno ne libi izražavanja na više različitih polja, jer se, pored bavljenja muzikom, bavi i slikanjem i pisanjem.
Iznad prljavih zvukova koji povremeno liče na pankerske (jer očekujete, kao u pesmi In Moonlight, da će nakon stampeda i zakucavanja zakrečati pankerski glas, a dođe kraj pesme), postojano teče čist, žudan glas, tako da mi uvek stvara sliku ribara koji ne odustaje od zabacivanja udice u močvaru.
Mount Eerie se odvojio od ove asocijacije kada sam obratila pažnju na stihove. Ono što su kod Dinosaur Jr. vapaji i frustracije, prepričavanje slika, asocijativnih uličnih scena koji stvaraju kratke fleš bekove i daju ti neku narkomansku lakoću onoga ko napušta haos, Mount Eerie oblikuju u smireno prihvatanje nedovoljnosti u životu, osujećenosti, uskraćenosti i nepostojanosti sjaja i lepote, čime, žudeći za njom, sami postaju svitac (Stop Singing), ili prava baklja (kada u pesmi Domesticated Dog napuštaju središte života, dnevnu sobu i veštački kamin u vidu TV-a koji emituje konstruisane heroje i odlaze u dvorište gde čami vezani domaći pas slika i prilika ironije da vezujemo i odomaćujemo pse dok plaćamo pretplatu da nam se emituju filmovi o zapenjenim buntovnicima i izrodima civilizacije).
Pažnja koju
What I find will be found easily
Only when I’m not looking for it
Without looking for the morning in the sunset
And it’s like this; my will to live
Hides inside of my heart beating
Without looking for fulfillment, just accepting it
skroz podsećaju na Pesoino (ili je to bio Rikardo Reiš, nisam sad sigurna) poverenje u smisao koji dolazi sam od sebe, na njegovo uverenje da je postojanje jebeni dar, da ako si prisutan u svetu koji te okružuje, bez nadogradnji, bez silovanja smisla, smisao dođe. Reč je o potpuno drugačijem shvatanju reči «smisao», koja u ovom slučaju nije parola, nije teorija, nije «mnogo sam pametan i mnogo razumem» stihoklepanje, već prepuštanje i poverenje u veze.
Jer, u čemu je stvar, postoji neka vrsta presije da se ostvaruju kontakti. To što su ljudi sa kontaktima danas zlatne koke i što je imati kontakte bitno u doslovnom i bilo kom drugom podsvetu nije nikakva teorija koja se odnosi samo na duše sa parama. Ona je slika i prilika stanja svesti što ga zatičem i kod ljudi koji ne pretenduju na to da osnuju firmu, što ga nalazim i kod sebe. Neka vrsta presije da se «bude u kontaktu» sa nekakvim epicentrom, sa središtem zbivanja, sa maticom, postoji i kod običnog čoveka a onda je samo raseljena žudnja za povezanošću, za bliskošću sa nečim što nismo mi sami. Žudnja za nadogradnjom. Čak i ona koja ugradi veće grudi ispoljava žudnju za time, jebem li ga, za nekim višim spratom (i u tome je bar iskrena i više nego konretna). I sad, ako samo prestanemo da silimo sebe da moramo napraviti te kontakte, da moramo imati imenik u džepu, neku vrstu pasoša za smisao, potvrde o postojanju (koje drugi potvrđuju time što nas zovu, čime ujedno zadovoljavaju potrebu za time da se sami osećaju postojećim) biće nam dobro, ako samo sačekamo da stvari dođu same, ako samo poverujemo da postojimo. Što je, kapiram, teško, jer ima puno, više nego puno svedoka i dokaza o tome da smo odsečeni.
Sve mi je ovo krenulo od pesme In Moonlight u kojoj se stihovi «I will find you» ponavljaju kao nekakva molitva, bodrenje izgubljenog koji je zabasao više nego jednom i rekao sebi, uz pakleni gitarski rif: prečice su kurac, kontakti su kurac, pronađi put.
Obznanili nasdvoje u 5. kolovoz 2008 1:50:41 | 0 komentara
Deepchord - Vantage Isle Sessions (Echospace)
*Molba: Pre čitanja skrolujte naniže i pustite plej na jutjub prozorčetu. Kad otkrijete da nemate čime da parate oči, vratite se na čitanje dok ide muzika. Hvala 
Kada kažem tehno, prvo pomislim na likove iz dobrih kuća vernih "starom dobrom rokenrolu" (sa sve kotrrrljajućim r) i na nesrećne žrtve tranzicije koja pod dobrim provodom podrazumevaju znojenje na korporativnim zabavama nakon gutanja bajatih eksera od 200 dinara. I jedni i drugi ne znaju baš šta je tehno. Ja sam imao sreće pa sam saznao.
Bez mistifikacije, i ja sam bio jedan od onih koji nije imao puno lepih reči o ovom muzičkom pravcu dok me jedan predobri prijatelj nije podučio da ima svakakve elektronike, pa sam posle nekoliko desetina ploča počeo da u glavi razvrstavam podpravce i stvaram afinitete. I onda se usred tog puta na čas osvestiš i shvatiš da si navučen na traženje veza između naizgled dalekih žanrova, kao što su npr. elektronika i dub.
Školarcima će na pamet prvo pasti izvikani dabstep, koji je eto baš prošle godine doživeo avanzovanje u sam fokus najšireg interesovanja pub(k)like. Daleko manje ljudi je otkrilo prošlogodišnji album Coldest Season potpisan pod misterioznim imenom Deepchord presents Echospace, imena ljudi su (ako vam nešto znače) Rod Modell i Stephen Hitchell. Oni koji su ga čuli svi do jednog su se složili u oceni da ovakav miks elektronike i dub muzike ima mnogo više suštinski novog u ponudi od svog ishajpovanog britanskog parnjaka.
Nismo dugo čekali a Deepchord se oglasio novom pločom, zapravo reizdanjem albuma koji je prvobitno objavljen 2002. Vantage Isle Sessions je kolekcija mikseva jedne jedine pesme nazvane, pretpostavljate, Vantage Isle. Uprkos tom saznanju, može da se odahne, jer ovo je pravi pravcati album a ne softverske egzibicije variranja na jednu istu temu, koja je mnogima i ogadila tehno.
Duboka, mračna i topla, Vantage Isle Sessions je znalačka vožnja po sablasnim hodnicima velegrada, istovremeno otuđujuća i prisna, što ne čudi ako se zna da ovo čedo dolazi iz Detroita, grada koji je mesto rođenja u ličnoj karti tehno muzike. Na detaljnu elektronsku/minimalnu osnovu nabudžene su teške dabovane bas linije, tvoreći konglomerat najboljeg od oba sveta, što od Vantage Isle Sessions čini polaznu tačku u daljem rušenju barijera koja vodi u beskraj.
Deepchord - Vantage Isle (Convextion Remix)
Obznanili nasdvoje u 2. kolovoz 2008 19:43:10 | 5 komentara
Roberto Savijano - Gomora (Geopoetika, 2007)
Ne reč mafija mnogi odmah pomisle na sicilijansku Cosa Nostru. Čitajući izuzetnu knjigu italijanskog novinara Roberta Savijana, dolazi se do spoznaje da ta imenica još bolje opisuje napolitansku Kamoru.
I sam Napolitanac, Savijano, gle čuda: diplomirani filosof!, prikazuje rodnu regiju kao splet siromašnih uličica u kojima vlada zavet ćutanja. Svi sve znaju, a niko ne govori da su sve karike moći na ovaj ili onaj način povezani sa Kamorom. Sama organizacija funkcioniše kao Lernejska hidra - veliko čudovište kojem - kad mu odsečete glavu na istom mestu momentalno nastaje nova.
Razlika između Cosa Nostre i Kamore se ogleda u izjavi jednog od bosova koji tvrdi da su Sicilijanci svoje poslove bazirali na principu borbe protiv države - dok Kamora posluje uporedo s njom, malo na ovoj malo na onoj strani. Širok je spektar polja delovanja - visoko kvalitetna odeća koja se šije u tajnim fabrikama na jugu Italije pa se kasnije prodaje širom sveta u metropolitanskim buticima širom sveta (koje takođe drži Kamora) da bi završila i na telima holivudskih diva poput Anđeline Džoli, oružje koje je sve dostupnije nakon pada Berlinskog zida i otvaranja bivših komunističkih država (u čemu svoju ulogu ima i pokojni Arkan) i naravno - Kokain.
Kamora je prva shvatila da se povećanje profita krije u dostupnosti belog praška i njegove prevlasti na tržištu narkotika nauštrb droge sirotinje - heroina. Uz sintetičko đubre ide i ono pravo - deo poslova Kamora je preusmerila u visokoprofitni posao uništavanja đubreta na neekološki način - štedeći na taj način silne novce. Račun se kasnije ispostavlja, kao i uvek najsiromašnijima, koji prerano odlaze s ovog sveta usled fatalnih posledica ovog dobro plaćenog posla.
Napuljska regija u Savijanovoj knjizi postaje tako parnjak Beogradu devedesetih - gomila pogubljenih klinaca željnih pet minuta slave koji ističu kada im kiša metaka izbuši stomak, pogubljene tinejdžerke koje bi što pre da postanu žene, sprega kriminala sa biznisom, politikom i estradom (umesto turbo folka ovde imamo na delu njegov napolitanski parnjak), te posledice globalizacije sveta oličene u prodoru Kineza u posao te Rumuna i Južnih Slovena u svakodnevni život Italije.
Posebna draž ove knjige, koja se čita u dahu, su verno napisani portreti mafijaških bosova, njihove prakse i živopisnih nadimaka koji skrivaju lokve krvi nedužnih. Savijano sada živi pod policijskom pratnjom, bio je prinuđen da napusti Napulj zbog pretnji mafijaša kojima se njegovo literarno delo nije nimalo dopalo. Sedamsto hiljada prodatih primeraka u Italiji i prevod na više od dvadeset jezika potvrđuju da papir u ovom slučaju nije uludo bačen. U Italiji se već prikazuje i film.
Čitajući ovu knjigu, ne mogu se odupreti utisku da je ona potresno svedočanstvo o mutaciji čoveka u zgrtačkog predatora kome ništa nije sveto i nikad nije dosta u svetu u kome je jedini osnovni princip pohlepa. Sećam se da smo u srbiji donedavno živeli u uverenju da su neke stvari moguće samo kod nas, Gomora je gorka pilula otrežnjenja za sve evro-entuzijaste koji žive u iluziji da je u briselskom Diznilendu nebo ružičasto a kuće od čokolade. Na nesreću, prolivena krv je svuda vrela i crvena.
Obznanili nasdvoje u 2. kolovoz 2008 18:47:29 | 5 komentara
Kada kažem novina...
...Mislim na radno mesto. Već godinu dana, jer sam tačno na ovaj dan počeo da radim u najstarijem dnevnom listu na Balkanu. Stoga jubilej dobija prednost nad mnogim temama koje čekaju na svoj red odavno a nikako da se ostvare.
Zaposlenje za mene je bilo kao iz snova: bez muke može da se kaže da je to bilo ostvarenje jednog od dečačkih snova, jer sam Politiku čitao prilično redovno nekoliko godina unazad. Posebno oduševljenje je što je sam opis posla kao saliven za mene, jer sam došao na mesto stalnog honorarnog saradnika u rubrici "Ritam" koja pokriva muzičku scenu, što bi se reklo "Od Silvane do Nirvane".
Prvih nekoliko meseci me je pucao takav spid zadovoljstva, i ništa mi nije bilo teško da uradim. Kada posmatram s ove distance, sam se sebi čudim koliko sam bio posvećen poslu - toliko da sam se kompletno davao. Moj prvi tekst se bavio fenomenom Majspejsa i Jutjuba, sve u svemu lep početak. Trudio sam se da maksimalno proširimo polje interesovanja.
No dosta o meni, neka sude drugi. Pričaću malo o posrnulom gigantu. Sila ljudi je zaposlena u njemu - uglavnom predstavnici oronule srpske srednje klase, koja i dalje živi u iluziji da nešto vredi i da se nešto pita, što odavno nije slučaj. Te iluzije su sistematski hranjene decenijama i ne čude u slučaju poraslih pionira, vaspitavanih u duhu da im sve pripada po sebi, i da ni za šta ne moraju da se trude. Sada se trude, ali im ne ide - decenijama je to lenstvovalo - njima je pojam rada sam dolazak na posao i gubljenje/ubijanje radnog vremena.
Na žalost, srpska administrativna rak-rana - što viši položaj to manja odgovornost je i ovde na delu. Imenovanje se shvata kao titula, kojom se onda uglavnom paradira po hodnicima ogromne građevine, dok posao završavaju miševi poput mene. Nije mi ništa bilo teško, bar u prvo vreme, posle me je sve mrzelo kada sam video gde sam stigao. Od spolja gledano ličilo je na blagoslov, iznutra je, u pojedinim trenucima sigurno, bilo prokletstvo.
Naravno, bilo je stresnih situacija i izdrkotina i umišljenih veličina i pokušaja iskorištavanja novih kadrova, ali sve u svemu to ide u rok službe kao jedno neophodno iskustvo. Što se tiče samih sagovornika, tek sa ovog mesta dolazi se do zaključka da predstavnici "alternative" nisu to zato što imaju drugačije poglede na život - već zato što žive drugačije, u nekim svojim izmišljenim svetovima čiji je centar u njima samima, jedan potpuni simulakrum neiživljenih detinjarija pretočen u pesmu. Čast izuzecima poput Miće Glavaškog iz grupe "Rebelstar" ili Lazara Šijka iz "Mothership Orchestra", to su pravi likovi.
S druge strane, mejnstrim je mejnstrim - uvek spreman da posveti pažnju pažnji i da odgovore na pitanja, poštujući svaki dogovor. Tu izuzimamo nadrkotine poput Bajage. Svi ostali: Miroslav Ilić, Čola, Bora Čorba su neverovatno prijemčivi za saradnju. Kao da važi nepisano pravilo - što si faktički veći, to je lakše raditi s tobom. Zvezde i zvezdice - pop pevačice kriju se iza pravih živih zidova menadžera i PR-ova, ne odgovara im ovako već ne znaju kako, a ti si taj ko to sve mora da istrpi ne bi li dobio priču.
Neumitno, u svakom poslu se menjaš kao ličnost. Ja to mogu za sebe da tvrdim mirno. Nikad nisam ni sanjao da ću raditi intervjue s poznatim ličnostima - većina njih me u muzičkom smislu apsolutno ne interesuje, ali sa ljudske strane su mi svi odreda bili interesantni.
Kad se podvuče crta, najzadovoljniji sam intervjuom s Lajbahom, bio sam najopušteniji i odnosom pop muzike i politike gde je kao povod poslužilo tokijsko oduševljavanje Bjork jednostrano proglašenom nezavisnošću Kosova. Bilo je i nekih krš članaka - pisanih za deset minuta, u fazonu daj da nešto imamo pa da bežim kući i da vas više ne gledam. No takvo je ustrojstvo radnog sveta - u većini slučajeva potpuno ti ubija inspiraciju i pokušava da te teroriše unutra. Na tebi je da se tome odupreš.
Završavajući, konstatujem da sam savladao žurnalistički zanat. Koliko ću još vremena u njemu provesti, drugo je pitanje. Ne vidim sebe kao novinara za deset godina. Ako bude tako, možda opet počnem da čitam novine jer tu razonodu više ne praktikujem.
Obznanili nasdvoje u 1. kolovoz 2008 13:47:39 | 8 komentara
Darjeeling Limited – Indi(ja) za početnike
Juče smo nasdvoje odlučili da napravimo filmski maraton. Glavni pik nam je bio film Dardžiling Limited za koji su nas zainteresovale nebrojene pohvale po netu. Mene je pokolebalo to što Dardžiling hvale, jer su mi prethodna dva filma Vesa Andersona ostala u prilično lošem sećanju. Doduše, na popboks forumu gde sam našla pohvale za ovaj film postoji ta indi fan baza kojoj nekako ne verujem, jer se filmski topici uglavnom svode na botove koji kače šarene filmske postere.
Ok, jedan Andersonov film sam gledala na preskoke dok sam radila u video klubu i sećam se da, kad god bih skrenula pogled ka ekranu, Bil Marej nije menjao izraz lica sa popišano-sjebanog jer bi inače izgubio i ono malo što je činilo njegovog filmskog junaka. Sve je ličilo na izložbu voštanih figura koje ne smeju da se pomere jer će se inače narušiti Andersonova koncepcija dizajnirane životne mudrosti. Nikome od mušterija nisam preporučivala ovaj film jer sam skapirala da je Anderson dovoljan samom sebi ali tu dovoljnost iz nekog razloga želi da podeli sa drugima. I tu dolazimo do začkoljice. Naime, Ves Anderson je tipični primer reditelja koji se pričvrljio uz sisu indi etikete koja je u poslednje vreme postala vrednost po sebi, svojevrsna fatamorgana i uzrečica koja reditelja unapred smešta u azil superiornosti i kvaliteta, a gledaocu omogućava da bude pametan i osećajan samim tim što kaže da mu se nešto od toga svidelo. To valjda podrazumeva da je nekakav misaoni proces koji ovi filmovi podstiču vazda u toku pa ga ne treba ometati uvidima i razgovorima. Ili zato što je po sredi jedna ogromna kula od karata koja bi se srušila čim bi se u nju brknulo prstom. Ovako, ovu kulu drže studijski reditelji i veterani nekadašnjeg nezavisnog filma (pogotovu oni koji su nekada imali šansu da stvore nezavistan film i zaista se odupru studijima pa su je uprskali i samo sistemu pružili novi zamajac – blokbastere, o čemu govori odličan dokumentarac Easy Riders Raging Bulls). Ovi se reditelji utrkuju ko će da pohvali i usvoji novog indi mladunca, kao one psiće što sede u kavezima na Knezu, jedno od štenadi sa indi sise, ne bi li utažili svoj avanturistički duh i napravili neku vrstu oduška od velikih produkcija kojima se sami bave. Tako je neka vrsta Andersonove mecene Martin Skorseze, koji se divi ovom reditelju još od prvih filmova, kao što je Dastin Hofman hvalio Malu mis sanšajn.
Na stranu što je postalo potpuno nejasno od čega su to nezavisni nezavisni reditelji i filmovi kada već godinama mnogi od njih upošljavaju poznate filmske glumce i njihov holivudski sjaj (pritom se izgovarajući time kako te zvezde u njihovim filmovima dobijaju nekakve potpuno nove, iznenađujuće konotacije, pa tako Bil Marej, komičar, malo malo pa ima priliku da se po dva sata mršti u nekom od indi filmova, čime se njegova uloga uglavnom iscrpljuje). Dalje, ako je oprema za snimanje filmova već tako dostupna, odavno je u Americi postalo moguće snimiti nezavistan film, a da ta nezavisnost ne bude sama po sebi garant kvaliteta, odnosno da više nije opiranje i borba za priču koju studiji ne mogu da svare, već jednostavno čitava reka filmova koji su nastali prosto zato što je neko dobio kameru na poklon, i u kojima ima mnogo smeća.
Ali desilo se da je indi etiketa u međuvremenu prestala da znači drskost i marginu onih koji stvari vide drugačije (Dejvid Linč, Denis Hoper) ili onih koji snimaju po pet filmova godišnje štedeći svaku paru i snimajući filmove po pričama koje obožavaju i koji ne prestaju da budu deca (Rodžer Korman) ili onih koje bi studiji spalili na lomači (Romero), čija drugost prkosi ustaljenim šablonima, već je postala polje za umetničarenje i «izražavanje» koje sebe uzima kao vrednost, nikad ne preispitanu, nikad ugroženu, ničim izazvanu. Neka vrsta rekreacije.
Tako se izrodio jedan novi profil filmova: umišljeni, presamićeni filmovi koji ni o čemu ne govore (uglavnom kreću od istih predložaka: neko se sjebao jer mu svi prijatelji napuštaju Melburn) i pritom to što ni o čemu ne govore predstavljaju kao svoju slobodu. Ta sloboda u svom zametku nema ničeg realnog, nema peripetije, niti borbe. Ona se kod ovih likova uzima kao hobi, ona nije preispitivana, ništa za nju nije dato. Jednostavno, to su likovi koji su u jednom trenutku dobili kameru i koriste je svako malo da švenkuju nebo i poznate glumce kojima, da bi razbili holivudski kodeks i sjaj, natakaruju čudne kapice i šalove, misleći da time mnogo remete red i mir u svemiru.
Dardžiling koji jedva odgledasmo juče ima tri takva lika koji se među sobom razlikuju samo po tome što jedan ima zavoj preko glave, drugi šanerske brkove, a treći ogromne naočare. Ima tu glupih fazona sa nekakvom zmijom, pa sa trčanjem za vozom, tabletomanijom i sličnim, što sve deluje kao kolažno gomilanje buvljak sitnica ne bi li se pokazala kreativnost. Izrazi lica su im popišani kako propisuje indi etiketa pozerske depresije, umišljenosti i promišljenosti. Anderson je maher u dizajniranju sjebanih porodičnih odnosa koje meće u isušene kade, puni tabletama, cigaretama, izmišlja im fobije i čudne navike sve ne bi li zatrpao činjenicu da stvara iz splina i dosade, a ne iz potrebe, ideje i inspiracije.
Grč na putu između tragičnog i komičnog takođe je Andersonova omiljena poza u kakenju ovakvih filmova. Tobož idu u Indiju jer su se dogovorili da traže duhovnost i spoje pokidane veze (ovaj film je otuda slavniji od prethodnih Andersonovih, jer likovi izgovaraju o čemu će biti priča, pa je tako donekle lakše progutati činjenicu da nije ni o čemu), te da potraže majku koja je u međuvremenu odbila ovu trojicu od sise i posvetila se duhovnoj sferi. O čemu je sve to? Ima tu lamenta nad lažnim, njuejdžovskim investiranjem emocija u globalne teme i drame dok se sopstvene zanemaruju, ima tu lamenta nad otuđenošću od duhovnosti i podsmeha nespretnim pokušajima da se do nje dođe putovanjem na sveta mesta, ima svega toga, ali ništa od toga nije bitno Andersonu. Bitna je nekakva vazdušasta niska kadrova, začudni kadrovi Indijaca što promiču okolo, iskrivljene face glumaca. Bitan mu je paket koji govori kako mnogo toga razume u ljudima, al je prevazišao apsolutno sve moguće uplive u njihove životne drame i došao do one najudobnije da ih prosto slika.
Ispraznost priče i likova predstavlja se kao filozofija života, pa se tako sopstvena nemoć, nemaštovitost i nemuštost izdaje za temu filma, koji onda tobož govori o nemuštim odnosima.Ves Anderson je bukvalno prototip ovakvog azilantskog statusa bez pokrića koji od spolja ima glazuru autorstva, a u stvari je obična poza.
Obznanili nasdvoje u 1. kolovoz 2008 13:00:29 | 7 komentara
