idealno&pragmatično: 9.2008. - U pitanju smo mi - Ona + on ! ! ! čouveče baš je kuul :)

Postovi

Bivši i sadašnji u transu!!!

Sreda prvi deseti od osam do dva u brodu

bivši i sadašnji u transu!!!

poslednja šansa da čujete đenerala u momačkom izdanju. neviđena prilika da mareta pitate kako mu je na novom radnom mestu. i najverovatnije (sigurno) kristini čestitate ulazak u društvo akademske žgadije. posle dvanaest ekipa nasdvoje obeležava godinu dana Plodne saradnje. razloga za viđanje je napretek, čeda sprema gitare, mare uobičajeno neuobičajene zvukove. vidimo se!

Start Time: Wednesday, October 1, 2008 at 8:00pm

End Time: Thursday, October 2, 2008 at 2:00am

Location: Brod

Street: 29. novembra / despota stefana broj 36

City/Town: Belgrade, Serbia

Obznanili nasdvoje u 30. rujan 2008 22:49:04 | 0 komentara

Spremam ispit

...Okolnosti i odluke su dva radikalna činioca našeg života. Prilike - mogućnosti - su nešto što nam je životom dato i nametnuto. To je ono što nazivamo "svetom". Život ne bira svoj svet, već naprotiv, živeti znači naći se u jednom određenom, omeđenom svetu: današnjem svetu. Naš svet je zapravo dimenzija sudbine koju obuhvata naš život. Ali ta životna sudbina ne nalikuje mehaničkom usudu. Nismo poput puščanog metka, ispaljeni u postojanje čija je putanja apsolutno unapred određena. Upravo je suprotne prirode ta sudbinska određenost u koju padamo dolaskom na ovaj svet - jer svet je uvek konkretno ovaj, sadašnji. Umesto da nam nametne jednu određenu životnu putanju, nameće nam više njih i tome dosledno nagoni nas da - izabiramo. Iznenađuje nas uslovljenost našeg života! Živeti znači sudbinski biti prinuđen sprovoditi u delo slobodu, odlučivati o tome šta ćemo konkretno biti na ovom svetu. Naša delatnost odlučivanja nema ni časka predaha. Čak i kad se, očajnički, prepustimo toku zbivanja, odlučili smo da ne odlučujemo.

Pogrešno je, dakle, reći da u životu "odlučuje skup okolnosti." Upravo suprotno: te okolnosti stvaraju nedoumicu - uvek novu - koja nas tera da zauzmemo stav, da odlučujemo. Ali samo naš karakter uvek odlučuje.

(Hoze Ortega i Gaset, Pobuna masa, str. 59)

pobednik ove večeri je, ipak, sledeća misao:

Čovek je onoliko varvarin i necivilizovan koliko se ne obazire na druge ljude.

(op. cit, str. 80)

Ne samo što je šmeker, H. Ortega i Gaset je neviđeni car.

Obznanili nasdvoje u 30. rujan 2008 3:49:40 | 3 komentara

Vladimir Janković DŽet - Godine na 6 (Laguna)

Po sopstvenom priznanju, DŽet je na promociji ove knjige rekao da je počeo da je piše pošto mu je dojadilo da stalno priča istu priču kada ga pozovu na TV. Došao je na ideju da napiše pet-šest redova odgovora na ista pitanja koje bi slao svaki put kada stignu novi pozivi i tako uštedi sebi vreme, a na kraju je završio sa odličnom knjigom u rukama, i ne ginu mu nova gostovanja na televiziji.

Godine na 6 pripada onoj vrsti knjiga koje Vas ne puštaju, čim ih uzmete u šake. Kada počnete, prosto Vam je žao da stanete sa čitanjem. DŽet jednostavnim jezikom opisuje vreme početaka rokenrola u Beogradu u prvoj polovini šezdesetih i njegovom angažmanu u "Crnim biserima". Potanko su opisani rani jadi "električarskih" sastava, poslovična nespremnost crvene birokratije da na ovaj izazov tada-mladih odgovori osim okoštalim frazama o "štetnoj modi sa zapada". Janković govori o dogodovštinama s proba, "skidanju" stranih hitova za domaće potrebe i poslovnim aspektima čitave priče, "dilovima" sa estradom, i "osvajanju tržišta".

Osim toga, Janković piše i o genezi svoje najpoznatije strasti - skupljanju i preslušavanju ploča, i njegovoj mentorskoj ulozi u edukovanju Slobe Konjovića i Raše Petrovića na tom polju. Na stranicama "Godina na 6" bukvalno se prelama atmosfera jednog drugog vremena, koju nam Janković, uglavnom sigurnom spisateljskom rukom, daje da neposredno osetimo.

Strast prema muzici i svirkama, druženje, anegdote sa brojnim (danas) poznatim ličnostima, srpsko-hrvatske tenzije i peckanja uz neizbežne nemire '68... Sve je to dobilo svoje mesto u ovoj super-zanimljivoj knjizi, u šta ćete se i sami uveriti, da je ja ne bih prepričavao. Ne samo što to ne volim da radim, nego i kad bih kojim slučajem počeo, ne bih umeo da se zaustavim.

Scenaristi i dramaturzi ne bi trebalo previše da čekaju, od ovog spisa teško da ima zanimljivijeg predloška za vrhunski igrokaz. Džet najavljuje i neke dopune za buduća izdanja, za koja sigurno ne bi bilo loše da budu opskrbljena i prigodnim bonusom u vidu kompakt diskova sa muzikom iz tog vremena. Nadamo se da će slovoslagačke greške, kojih je nekako sve više kako knjiga odmiče, u budućnosti takođe biti otklonjene. S druge strane, treba pohvaliti mnogobrojne novinske isečke kojima je knjiga prošarana, i koji se zahvaljujući dobrom skeniranju, mogu čitati.

Godine na 6 je takođe odlična prilika da se manemo ružne navike da zaslužne građane ove zemlje obaspemo počastima posthumno, bilo da su u pitanju političari, umetnici ili piloti, i odamo zasluženo priznanje Živom i zdravom Jankoviću. Šta god ko mislio o njemu i njegovoj ulozi na domaćoj muzičkoj sceni, nema sumnje da je reč o retkom rok fanatiku i živoj legendi Beograda . A legendama se sve dobro pamti, a ono manje dobro, bez obzira da li je zamereno s dobrom namerom ili ne, zaboravlja. Svaka čast care!

Odlomak

Obznanili nasdvoje u 26. rujan 2008 15:18:51 | 1 komentara

Extra Life - Secular Works (Planaria)

Svi oni koji od savremene muzike očekuju malo više od mrdanja kukovima i lake, zabave kreativnog prekraćivanja vremena, pre ili kasnije će navući zelene grimizne helanke i u stilu Robina Huda zaputiti se kozjim stazicama utisnutim na ploči Secular Works.

Teško je bar i ovlaš opisati muziku sa ovog izdanja; bez sumnje reč je o veoma originalnom ostvarenju sa kojim su svaka poređenja uslovna i nepotpuna. Mora se priznati da prvi napamet pada rani & zreli (ali ne i dekadentni) Tool, no iskaz da Extra Life svira rok muziku ne bi u potpunosti odgovarao istini.

Opet, od stavljanja u taj pretinac odvaja ga maltene sve - i gregorijansko pevanje frontmena grupe Čarlija Lukera (člana Zs i Ocrilim, i nekadašnja uzdanica grupe Dirty Projectors), koje povremeno podseća i na vokalni stil kolekcionara slomljenih srca i džepnog cveća S. P. Morisija; i celokupna muzička slika koja je nikad dalje od te muzičke oblasti. Sa dobranim uplivom klasike i gotskih motiva, Extra Life su prilično detaljni, svirački zahtevni i aranžerski komplikovani-a-opet jednostavni i hipnotički (jao, šta napisah!).

Lukerovi drone/metal koreni su na ovom albumu stavljeni u drugi plan i tek ponekad, kao u pesmi I Don't See It That Way, se naziru surovi obrisi brutalnosti. S druge strane, čini se da je cilj kojim je vođeno stvaranje ove ploče veći upliv melodioznosti u avangardu i s te strane posao je odrađen, jer koliko god neprozirni bili, Secular Works nikako nisu neprijemčivi i teški za slušanje.

Naprotiv, uprkos zbunjujućem potencijalu, ovaj album zaslužuje sve pohvale i pretpostavke za dugo uživanje. Dovoljno raznovrsna, a opet zaokružena celina, Secular Works je vanvremenska ploča na kojoj je na prilično zapanjujući način spojena prošlost, sadašnjost i budućnost u jednu tačku.

RealnoZajebanoIOdlično

Obznanili nasdvoje u 26. rujan 2008 14:41:43 | 5 komentara

Verujem u tebe

Do koje mere neki ljudi mogu da se odreknu sami sebe, da sami sebe svedu na nekakvu travku ili crva prepuštajući drugima da se o njima staraju. I ne samo to, nego da ih još, pošto oni stalno ponavljaju:»ništa nema smisla, ja ništa ne mogu, ja ne želim da se budim», ubeđujete zašto i kako treba da ustanu makar na kolena, ako ne na noge.

Nema tu čak ni velike mudrosti, pošto ne tražite od njih apsolutno ni promil onoga što oni sami od sebe očekuju pa se, pod teretom, o, tako neostvarenih snova i, o, tako velikih razočaranja, stropoštaju u prašinu. Ne tražite im one vile i gradove u kojima su sebe zamišljali (kao da im je neko nešto obećao), već samo trunku: da stanu na noge i usprave kičmu, da prestanu da ponavljaju šta oni nisu i šta oni neće i šta oni ne mogu, pritom očajnički želeći i tražeći opako mnogo. Tražite im samo da budu malo hrabri, samo da budu malo prihvatljiviji u odnosu sa sobom.

Postati advokat nečijeg života, koji je taj neko tako bahato odbacio jer mu se, eto tako, ne sviđa ko je, kakav je, šta je do sad uradio (a to «do sad» se stalno ponavlja kao da u međuvremenu nije prošlo nikakvo vreme, a prošle su godine jednog čmavanja i kukumavkanja).

Ne pamtim kad sam upotrebila reč «odgovornost», jer s njom nisam uvek načisto, mislim da je ljudi olako potežu kada hoće da se nametnu kao neki delioci pravde drugima. Kada hoće da na silu naprave nekakav red. Ali danas sam ovu reč upotrebila deset puta sve u obraćanju takvoj jednoj osobi. Jer, upravo je reč o odgovornosti.

Kad mi ponovi hiljadu puta kako ništa od svega što se desilo nije htela, nije nameravala, kako ne traži pomoć, pritom prenebregavajući kako svojim ponašanjem apsolutno primorava ljude oko sebe da su stalno u njenoj blizini pazeći da je život ne skrši, o tako krhku i o tako slabu i nemoćnu i jadnu i nespretnu, onda je reč o neodgovornosti. O stalnom vađenju na kartu: nisam htela, nisam razumela, ne shvatam, izvini. Izvini se sebi. Kao i kada tvrdi da ne želi da živi i to ponovi toliko puta da se svi smenjuju ispod nje da joj slučajno taban ne dodirne zemlju.

I ta mučna ispovedanja koja samo kuljaju, gde o sebi priča kao o nečemu što prezire, al dobro poznaje, kao da ti u krilo izručuje trulo voće vapeći da joj od toga napraviš pitu iz reklame.

A, i ja sam bila naivčina. Govorim: pusti, jeste sranje, jeste teško, ali kreni mu u susret, čak i ako nemaš snage. Jer snaga nije nešto što se ima u rezervi za slučaj da do nevolje i borbe dođe. Sve što ti se dešava je apsolutno tvoje i ne odbacuj ga. Ne izdaj sebe. Ne daj se. Ne da bi pobedio, da bi se nekom dokazao, da bi bio bolji i lepši, nego da bi postojao iz dana u dan se suočavao, koračao, gradio nekakav dom u svojoj glavi, sam sa sobom, bio sebi snaga i prijatelj. I sve to bude bačeno.

Reč je o jednom odbacivanju sebe ali takvom da stalno drugi budu u pripravnosti da je hvataju. I tu je meni pukao film. Od ljudi koji odbijaju da sebe prihvate kada su slabi, kada im je loše. Kada se, poredeći se večito sa nekim idealnim sobom kakvog su zamislili, bacaju na sebe kamenom, muče sebe i čekaju da ih neko digne pride mu tražeći razlog da nastave dalje pa ih svaki dan pomeraš sa ulice da ih nešto ne pregazi.

Kada nađete da ste u odnosu s takvim nekim do zla boga usamljeni jer sve vreme u tom nekom vidite čoveka, a on večito u sebi crva i kad vam samo pukne film. Kad osetite kako iz vas ističe i poslednja kap infuzije, jer ta osoba nikad drugo ništa nije ni tražila nego da joj se non stop daje veštačko disanje samo da bi, po hiljaditi put udahnula tek da kaže: što si me budio. E, jebi se. Hiljadu puta se nosi.

Ne mali broj puta, gledajući kako drugi dižu ruke od sebe, kako tvrde da im niko ne treba, a stalno im neko u stvari treba, kako te krive za sopstvene izbore uvek praveći tako situaciju da oni mogu da biraju, al ne smeju da odaberu, pa puste da neko za njih odabere, da bi posle mogli za sopstveni život da kažu: ne to nisam bio ja. E, jebi se.

Iz mene su proticale bujice reči, ne ubeđivanja da se može i da se mora da bi se bio srećan i dobar i funkcionalan. Gadi mi se ta retorika, jer je psihijatrijska i znam kako funkcioniše. Počiva na ideji da su društvu potrebni funkcionalni članovi pa one kljakave treba sanirati da bi radili. Pa, krkaj tablete, spuštaj rešetke, saniraj, operiši. Ne to.

Pričala sam kako je uspraviti kičmu, stati na noge, prihvatiti svo sranje kroz koje si prošao kao svoje, okrenuti ga protiv sveta, ako treba razbucati ga, uperiti prstom u one koji lažu, koji se pretvaraju, koji te koriste. Biti na svojoj strani, makar sam, ali biti uz sebe. Nikad ne napustiti sebe jer nisi dovoljno dobar. I ostala sam u tome sama, nebrojeno puta, sa sve tom jednom te istom osobom koja mi je u krilu ostavljala svoj leš, odlazeći stalno negde druge da sanjari o nekoj zamišljenoj sebi dok ja dajem veštačko disanje. Dosta je bilo.

Što je najveća ironija, pride mi se dive, u stilu: kako ti nekad izdržavaš. Valjda bi im bilo lakše kad bi priznala da i ja, kao i oni, imam tako neki rent a kar život, pa kad mi se ne svidi, samo ga slupam o banderu, pa mi spasioci iznajme novi.

U neke ljude naprosto prestanem da verujem. Što nije strašno, jer su, mnogo pre mene, oni prestali da veruju u sebe.

Running in circles is the easiest way to lose track of where you're going or where you've been.

We can scream for sin or for days about what we lose and what we've won, but in the end you're only as good as what you've done.

Forget the phony fuck that thinks with an ass instead of a head; it's a game left for losers in a scene they're already fled.

I can't believe for you, I've already left so much behind.

Eleven years of fists and words to keep the right state of mind, and its easy to lose when you've forgotten the game.

Whether it's sanity or love you've lost it all amounts to the same.

Patchwork existence.

A button martyr matrimony. Scene screen survival.

An exodus assumed. Who's got the monopoly on sincerity? It's the same color with a different face.

Self-selected exiled running in the same old race

Obznanili nasdvoje u 25. rujan 2008 19:20:57 | 2 komentara

Zanimljiva geografija

OTAVA, 25. septembra 2008. (Beta-AFP) - Argentinska turistkinja koja je rezervisala avionsku kartu za australijski grad Sidnej, iznenadila se kada je shvatila da se nalazi u istoimenom mestu u Kanadi.

Rosanez Tores Agero (Rozanes Torres Aguero) iz Buenos Ajresa zzelela je da otputuje u australijsku metropolu, ali se obrela u Sidneju - malom industrijskom mestu na ostrvu kanadske provincije Nova SSkotska.

Pogressila je kada je putem interneta rezervisala let, a gressku je uoccila tek kada je pogledala kroz prozor aviona, pisse lokalna sstampa.

To nije prvi put da u Kanadu stizzu turisti koji su bili uvereni da putuju u Australiju.

Godine 2002, dva Britanca su gresskom stigla u Sidnej u Novoj SSkotskoj, pomessavssi ga s australijskim gradom koji se nalazi na suprotnoj strani planete, rekla je Frans presu predstavnica lokalne turisticcke organizacije.

I u mesto Sidnej koje se takodje nalazi u Kanadi ali u provinciji Britanska Kolumbija, stizali su zbunjeni turisti.

ah ti sinonimi! :)

Obznanili nasdvoje u 25. rujan 2008 15:48:03 | 0 komentara

Exxasens - Polaris (self released)

Pojavom ovog benda sa egzotičnih Kiribata, nema više ni najmanje sumnje da je instrumentalni rok postao globalni podzemni fenomen. Još jednom se potvrdilo da je meka moć sila koja pokreće i zbližava svet u hegemoniji zapadne pop kulture nad ostatkom sveta. Na tebi je da prihvatiš ono što ti se nudi ili da to odbaciš ako ti se ne sviđa, a ne da moraš dok ti mač visi iznad glave...

Exxasens je bend post-metal usmerenja, ali zaboravite na sludge i doom predznake, ovde ih nema ni u tragovima, baš kao ni đavolskih vokala od kojih se siva eminencija nasdvoje posebno trza. Umesto toga imamo na delu preplet dve gitare, od kojih je jedna naglašeno post-rokerska sa asocijacijama koje sežu čak do zaostavštine Cocteau Twins, dok druga žeže hard rokerski ali ne zamara.

Metal oštricu ovom izdanju daje ispolirana produkcija bubnja, očigledno nastala pod uticajem ...And Justice For All/Countdown to Extinction rešenja koja su od Larsa Ulricha i Nicka Menze napravila imena za poštovanje u mikrosvetu metalaca-sa-palicama-u-rukama.

Dinamična aranžmanska rešenja vuku na srećnije trenutke u opusu God Is An Astronaut a na pamet padaju i (relativno) bliske komšije Jakob. Mora se ipak priznati da su Exxasens u odnosu na Novozelanđane mekši, opsednuti svemirom, što je dodatno potcrtano skitovima posvećenim spuštanju na mesec i sličnim astronomskim temama.

Jedina vokalna pesma na ploči - Mira Mama je zapravo obrada kompozicije španskog sastava Standstill. Zajedno sa ostalim temama na albumu, dobijamo izdanje lišeno veće originalnosti ali prilično efektne egzekucije i zavodljive atmosfere, kao satkano za dugo uživanje, što ga promoviše u red prijatnijih iznenađenja sezone.

NovePesme+CeoAlbumNaPlejeruIspodPokvarenogPlejera

Obznanili nasdvoje u 24. rujan 2008 1:42:25 | 2 komentara

200 na sat

Nadvoje se javljamo po dvestoti put :) Vredni ili ludi, nastavićemo da pišemo o muzici koja nam znači, o filmovima za koje nađemo domaće titlove, o napisima po štampi što nas nerviraju i vređaju. Hvala svima koji su nas čitali i pisali svoje utiske.

Nakupili su se jubileji, a ja ih volim jer mi daju utisak da se nešto prošlo i prešlo i da se ide dalje. O tome je najbolje rekao Mika Antić koji mi je obeležio baš bitne trenutke u životu pa ga stoga volim. Jednom sam, ko u magnovenju, pročitala tri zbirke poezije na putu od Beograda do Novog Sada, a znam da je ova pesma značila nekim mojim drugarima kad nam je bilo najteže. Mika je Car, a ovu pesmu čitam kad god bude stani pani.

Nepovratna pesma - Mika Antić

Nikad nemoj da se vraćaš

ako stvarno u svet krećeš.

Nemoj da mi nesto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

Opasno je kao munja,

opasno je kao metak

kad u tebi večno kunja

i šunja se tvoj početak.

Svud se staje.

Svud se može.

Samo ne u iste kože.

Ne gužvaj se, ne saplići

o sopstveni rep i trag.

Šta ti znači staro sunce?

Stare staze?

Stari prag?

To je ono za čim može da se pati.

To je ono čemu možeš srce dati.

Al' ako se ikad vratiš, moraš znati:

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči.

Glavom rije mlako veče.

Od reke se čovek uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se čovek uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma: da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak,

kad u tebi večno klija

i ćarlija tvoj početak.

Nek ti čelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.

Ceo ti je svet otvoren.

Pa daj, budi takvo čudo

što ne ume ništa malo,

već kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo, radoznalo.

Ko zna kud ćeš?

Ko zna zašto?

Ko zna šta te tamo čeka?

Sve su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Pa ako se i pozlatiš,

il sve teško,

gorko platiš, uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.

Obznanili nasdvoje u 23. rujan 2008 23:00:38 | 5 komentara

Ask Me About My Invisible Enemies - S/T

Upravo sam pročitala jedan tekst koji je napisala eminentnija polovina nasdvoje, unoseći glas razuma u sukob Kusturica vs Kremanci (što mi ovo ime zvuči ko neki praljudi:)), pa se tamo pominju , pored nacionalnih parkova i "predeli izuzetne lepote", status koji dobijaju hektari lepe zemlje. Ask Me About My Invisible Enemies, dakle, prave predele izuzetne lepote.

Ako se preskoči prva pesma koja meni, ni nakon više slušanja, nikako da legne, možda zbog onog kvaziveštičijeg zavijanja koje ide preko klavira, da bi u jednom trenutku prešlo u vrištanje i sve tako ide sporo, a opet nekako kroz fanfare i svečano, ostatak albuma je zlato.

Nema puno podataka o ovoj grupi na netu, pa ja ni sada ne znam tačno odakle su i ko su. Našla sam da je Ivan Cadez, koji stoji iza benda, ranije bio član grupe Galaxfiftyfour, za koju nađoh da su iz Hrvatske, tačnije iz Karlovaca.

Ja uvek krenem od druge a vi kako oćete. Volim kako se, u toj pesmi, Black Scale Bossa, čuje nekakav mehanizam sata, klik-klakanje namučene sprave, zatezanje struna napuštene mašinice koja čeka da joj neko podmaže zupčanike, popusti šrafove. I opuštanje dolazi, kada se, preko tog škrgutanja sirotog merača savije glas koji ponavlja: It's going to get better, don't forget. To mi reci. Mene ova pesma podseća na nekoga ko je napustio žurku na donjem spratu kuće, pa se, sve škripeći mokrim patikama, ispaljen od momka, popeo na tavan gde je pronašao napuštene, poluzarđale predmete i od njih napravio svoju malu simfonju.

Stalno imate utisak da se neko dete mota po kući, pronalazeći zarđale šrafove, polupokvarene spravice, avane, teglice, polomljene varjače i skuplja ih dok njegov ćale, veliki kompozitor u pozadini komponuje neko baš nežno, produhovljeno delo. I sve tako ide, red podrumske i tavanske avanture sa čegrtaljkama, alatkama, plastičnim i drvenim igračkama, udaraljkama u potrazi za melodijama negde gde je i bog zaboravio na tebe, i muzike sa gornjeg sprata, nekoga za kim se čezne, kod koga je sav smisao ove planete. E, sad, kad slušate, ne mož da vam ne padne na pamet, da je i taj car odozgo možda u potrazi baš za tim vašim čegrtanjem. Traži istu melodiju uprežući opasan talenat u pravljenu kompozicija. I tako radite zajedno, svako udara u svoj instrument. Između vas se rađa nekakvo čudo.

Kod Coral Song ja moram da zastanem sa onim što radim. A ide ovako. Paranje u pozadini, gitara koja jebe kevu, takva uz koju bi i frigidna, a zavodljiva Odri iz Tvin Piksa svršila na šanku lovačkog kluba svog tatice koji se igra vojnicima. A, sve se završi muzikicom iz muzičke kutije i palacanjem činela u pozadini.

Ask Me About My Invisible Enemies umeju da rasklope i sklope melodiju stvarajući utisak intimnog prostora, kao da ste sam svoj šator. Nosite sa sobom teglice, konzerve, svoje ćebe i svoju knjigu, u potrazi za prostorm gde ćete da prespavate. Samo zvezde iznad vas, a onda ćete se vratiti u grad i reći svima smireni ko ste i šta ste. Pravi mali emotivni perorez. Sardine ovlaže pod njim. Kola staju a da i ne podignete palac. Vozovi u noći vape da pružite korak kroz prazne kupee. Mesta usamljenosti, zidići i bandere što promiči, a vi sklupčani na sedištu, kako sebi govorite: dobro sam.

A, da, nakon nebrojeno slušanja, shvatila sam da je stvar sa Ask Me About My Invisible Enemies, nekakav grč. Sve su pesme neviđeno statične. Imate utisak kao da su svi izvođači zatvoreni u nekakvu bocu koja pluta i da, u svakoj pesmi, pokušavaju da smisle nekakvu vilinsku melodiju koja će ih odande izvući. I boca tako pluta, u nju povremeno dopiru zvukovi udaljenih gradova, brodova, delfina, neke morske čeljadi, povremeno se odbije o koju stenu, al nikako da se rasprsne i oslobodi te putnike večite podmornice.

Što će reći, nije da može da se sluša stalno. Nekad deluje kao da vas užasno usporava, kao da vas tera da se spustite na dno tog svog jezera u kom plutate. A, nekad vam, jebiga, to ne treba. Onda se na njih zaboravi. Pustite Red Sexy Band i svima jebete mater. Ali, svaki put kada se treba usporiti, odozgo pogledati na svet kako jurca, žuri, šćućuriti se u kakvu školjku koja ne da da do vas dopru rečenice, zahtevi, tuđe ambicije i tuđi smisao, najbolje usporenje filma nude Ask Me About My Invisible Enemies. Tako je mene zabrinulo kad sam pročitala da je Žižek rekao: "Nema ničeg opasnijeg nego kad se čovek izgubi u tuđem snu". Il tako nekako. E, onda se pusti ovaj album pa da vidiš kako može da se stopira i pobegne.

Mislim da bi ovu grupu voleo Pol Oster, a možda i Murakami i Albahari. I svi oni koji povremeno vole da se izgube. Ili kad kod mene samo provire u sobu, pa kad vide kolko se zadimilo, samo zatvore vrata. Ask Me About My Invisible Enemies prave maglu oko vas, čak i ako niste pušač. Pustite ih i niko vas ne može naći. Čak ni na mobilni.

noćni voz

Obznanili nasdvoje u 23. rujan 2008 22:15:18 | 6 komentara

The Chap - Mega Breakfast (Lo/Ghostly International)

U obilju novih izdanja, nejaka pleća kvazi-recenzenata nisu sazdana da izdrže toliki pritisak, te neminovno koncentracija padne. Opet s druge strane, svakome je na ovom svetu dato dovoljno vremena da čuje sve ono što bi trebalo da čuje tokom svog žitija.

Treći album londonske eksperimentalnog pop kvarteta The Chap, čiji članovi ponosno nose svoja imena multinacionalnog porekla koja kao da su skinuta se odjavne špice nekog pornića, stajao mi je u hardu sigurno tri meseca. U napadu pedantnosti (ah, čega sve tu nema) rešio sam da konačno preslušam album da me po odlaganju u risajkl bin ne bi grizla savest. Četrdesetak minuta kasnije Mega Breakfast je lako našao svoje mesto u folderu predviđenom za rezanje. Bek-ap je majka!

Kad bi se opustili pa počeli da pričamo u filosofskim terminima lako bi nam bilo da okarakterišimo Mega Breakfast kao izdanje koje svojom strukturom oslikava duh relativnosti koji je zavladao svim porama života u ovo post-moderno doba. Red gliča, pa energičnog popa, kvazi-operetskih napeva i muško-ženskih glasova vijaju slušaoca tamo-vamo, ne dajući mu mogućnost da definiše tačku u kojoj se nalazi suština ovog albuma.

The Chap se odlično snalaze na ovom klizavom terenu, jer ne samo što umeju da napišu pesmu već umeju i da je odsviraju. Novotalasni uticaj je prilično naglašen, ali zapravo mu karakterističan engleski šmek (kojim ja inače nimalo nisam oduševljen) na tragu Black Box Recorder daje tu crtu koja obara s nogu.

Još jedan nesumnjiv kvalitet je fakat da su članovi grupe toliko inficirani pop kulturom, a opet svesni njene banalnosti i ograničenja, da svojim jetkim i šaljivim tekstovima pokušavaju da nađu lek za brigu koja ih je ophrvala. Poslušajte Proper Rock za ilustraciju prethodne tvrdnje. Završna I Saw Them je primer kako zvuče pesme s ploče na kojoj nema praznog hoda (da ne upotrebim svima dragu i odomaćenu reč filer).

Fun And Interesting

Arty-farty favorit mi je ipak glitchy-cabaret-rock Carlos Walter Wendy Stanley koja u sebi ima nešto tevtonsko što vuče na Tarwater (pola sata sam pokušavao da se setim ovog imena). Sve u svemu, još jedan super album rezervisan za šačicu slušalaca. Budite među njima.

ProperRock+FunAndInteresting+EthnicInstrument

Obznanili nasdvoje u 22. rujan 2008 22:34:21 | 1 komentara

Komšijske krave

Počelo je sada već ne tako skorog petka, leta ove godine. Nakon uspešno završene radne nedelje, nasdvoje je ćutke uživalo u početku vikenda sedeći u bašti omiljenog kafića i čitajući novine. Ona "Vreme", ja "NIN". Posle bismo zamenili časopise, jebiga treba biti informisan sa svih strana. U jednom trenutku suštinski zajebanija (verujte mi na reč) polovina nasdvoje reče:

-Uh što je dobra priča!

Ja kratko odgovorih:

-Pročitaću.

I posle nekog vremena uzeh je u šake, i stvarno momčina zna da piše, pominje žensko ljubljenje ("bez jezika"), pesmu koja personifikuje nežnu i najnežniju stranu domovine (vidi skroz ispod), i nekakvu bosansku šljivu (to me podseti na silne "bosanske kebabe" na koje naletah po Evropi, pa ne izdržah da se ne nasmejem, tada me jača polovina nasdvoje uvek pita što se smejem, a ja ne umem da joj u momentu objasnim te unutarnje šale, to oduzima previše vremena jebiga). I onda dođoše grobovi u Srebrenici i sve ushićenje mi pade u vodu. Zašto pobogu čoveče? Podelih kiseo ukus ideologije u ustima sa boljom polovinom, nisam bio uveren da sam i sebi i njoj uspeo da objasnim šta mi je zasmetalo.

Mučio me taj Bazdulj pa sam malo pronjuškao po netu i naravno, gle čuda, našao njegove tekstove na netu, i to baš na jednom od mojih omiljenih sajtova. I, naravno, ništa od estetike i od univerzalizma, već samo dežurni krivci i preteće upiranje prstom na komšijsku kravu. Deža-vi, pomislih, pa sam onda brže-bolje poslao link olakšanja na adresu drugog dela nasdvoje.

Nije tajna da se ništa oko spornih stvari sa cenjenim autorom ne slažem, ali nije u tome stvar, ne slažem se ja ni sa Ivanom Krastevim ništa pa obožavam da ga čitam, ista priča i sa Vladimirom Gligorovim (uglavnom, kome je ovo jasno nek mi razjasni, pliz!). Ovde se radi o nečemu drugom - o neuspešnom pokušaju da se ideologiji da estetski oreol, da se ideologija opravda književno i poskoči sa partikularnog i uskogrudog i univerzalno i opštevažeće. Kao što je poznato, u tim slučajevima sve postaje ideologija, a književnost koja je po difoltu jedan duboko ličan uvid nestaje s papira. Umetnuti deo o masakru/genocidu je potpuno lišen bilo kakvog dubljeg sloja, i što je još crnje, urušava i ono dobro u samoj priči. Zato Bazdulj može da bude kol'ko 'oće talentovan i dobar pisac, u mojim očima ostaje mali zatrovani miš kojim se ne treba uopšte baviti.

Sličan osećaj imao sam i po čitanju kolumne Borisa Dežulovića povodom smrti kralja fanka ovih prostora. Dežulović nam je već u skoro svim ovdašnjim novinama otkrio da je on "stvorio" lika po imenu Thompson, al umesto da se kao svaki normalan čovek pokrije ušima i ćuti, njemu nije teško da po, meni se bar čini, etničkom ključu nazove Boru Đorđevića i Olivera Mandića arhetipskim budalama, dok likovi koje u istom tekstu pominje da su "koketirali sa HDZ" prolaze bez Borisovog ukora, sve da nam, je li, još jednom stavi do znanja da je sve zapadno odavde moguće posmatrati uravnoteženo, dok u genocidnoj Srbiji sve gori od ekstrema. E sad čast mrtvom Dinu za sve, meni je uvek bio do jaja lik, al živi Bora je legenda, ne za njega, nego za može se reći sve muzičare odavde, čak i ovakav oronuo kakav je danas, bio je čovek iz naroda, ostao je čovek iz naroda. To Dežulović svojim "nekorektno korektnim" političkim novogovorom, kojim je njegova zemlja sluđena zadnjih 20 godina, ne uviđa pa upravo zato on ostaje jedina arhetipska budala u celoj priči. Ah da, i on je član hora.

Original

Obrada

Nije bez značaja podatak da je taj Dežulović dugo radio u "Feral Tribjunu", možda je čak bio i njegov osnivač (jedan od), ne sećam se a nije ni bitno. Te novine su prestale da izlaze ove godine. Ko je imao taj list i jedanput u rukama, zna da takav ishod ne čudi - šta očekivati od časopisa koji 2008. izlazi u Hrvatskoj a svoju bolju polovinu posvećuje zbivanjima u Srbiji?

E sad, zamislite takav časopis u Srbiji koji se bavi Hrvatskom? Naravno da ne možete, isto kao što ne možete da zamislite da Baja Mali Knindža napuni Marakanu. Razumem da sa zapada ne mogu da stignu neke otrežnjujuće rečenice o krivici svih strana, ali jebiga, mala su novostvorena tržišta a ambicije nemaju granica pa teže širenju. Ti novokomponovani nacionalni identiteti u okruženju počivaju na stoprocentnoj krivici jednog naroda i nedužnosti svih ostalih. Nešto o balvanu i trunu u očima, cenim.

Ta se priča širi i mi smo preplavljeni takvom retorikom i u srpskoj štampi - odvajkada liberalnijoj za razna shvatanja. Ovde je prepirka nacionalni sport, a debata gluvih deo folklora. Al' ipak malo zaboli što kad se odavde ide u goste tamo, to čine likovi koji zapravo ponavljaju te iste floskule i potvrđuju tamo uvreženo mišljenje o krivici jednog naroda i "zločinima počinjenim u njegovo ime", da ih ne pominjem, znate već. Na taj način se nastavlja to čudovišno gađanje lobanjama i manijakalno merenje krivice i više od deceniju nakon uspostavljanja krhkog i berićetnog američkog mira na ovim prostorima, i pokušava stvaranje nekog post-jugoslovenskog identiteta po kome je o Srbiji poželjno i dozvoljeno pričati sve što ti padne napamet, ali da skeleti svih ostalih po svaku cenu ostanu u ormaru, jer nije kulturno da se poteže ta priča. Jebiga, ne može tako! Kad ta priča ide odavde, priča se o nekom "čišćenju u svojoj kući", zato nije teško otkriti da je u regionu moda čistiti po komšiluku a za kuću ćemo lako!

Kao neko ko je rastao uz Kviskoteku, Sportske novosti i kinderladu, i odrastao uz Hladno Pivo, ranu Crvenu Jabuku, KUD Idijote, Let3, izdanja etikete Slušaj najglasnije i Majke, bio srećan kao malo dete kada je ponovo pronašao kompilaciju Sarajevo-Rock under siege, nisam ni razmišljao da pokidam neraskidive veze, samo ne volim kad su one uske i uteruju se na silu/mišiće. Sa svojim poznanicima iz tih zemalja, o kojima mislim sve najbolje, ne pričam o politici. Komšijske krave me ne zanimaju, ali ne mogu da ne primetim kada horski muču pokušavajući da optuže moju izgladnelu kravu da je pojela svu travu. Zato što, iako suštinski nikom ne zameram ništa jer su svi slobodni da rade šta im je volja doklegod ne ugrožavaju druge, znam da moje runo nije ništa crnje od onog koje krasi bedra okolnih ovaca.

Obznanili nasdvoje u 20. rujan 2008 1:25:13 | 4 komentara

Mario Benedeti - Smrt i druga iznenađenja (Prosveta, 1982)

Kad mi bude dosta svega, ja bih se spakovao i otišao malo kod nane u Kragujevac da iskuliram. Već kod Lapova bih osetio da mi se zapremina mozga povećava za trećinu i da mnogo bolje rezonujem i razmišljam.

U kući pokojne nane, koja u srcu Šumadije baš i nije poznata po dobru (tri osobe su tokom prethodnih šezdesetak godina tu skončale nasilnom smrću), je bilo uvek brdo knjiga - mi smo se kao podstanari često selili pa nismo mogli da taj alfabetski vagon vučemo stalno sa sobom.

Al' zato kad pristanem u stanicu imao sam običaj da grabim i šakom i kapom, čitajući kao nezdrav. Pre nekih desetak godina za veče sam pročitao oko jedne trećine knjige Marija Benedetija, stao i nikad nisam nastavio. Sudbina me obdarila pamćenjem pa sam je sve ovo vreme čuvao u malom mozgu kao nešto čemu ću se kad-tad vratiti.

I taj dan je došao. Nana je umrla krajem prošle godine, nisam ni suzu pustio, mada često razgovaram s njom u mislima. Knjiga je na volšebni način stajala ispod mog stola prekrivena prostirkom u brojnom društvu svojih koleginica koje u raznim povezima čekaju na vitrinu koju ćemo kupiti jednog dana.

Benedeti je baja iz Urugvaja. Ima 88 godina i nešto je kao živa legenda Latinske Amerike. Zbog svojih političkih uverenja živeo je i na Kubi i u Španiji a na slici iznad ga vidite kako prima odlikovanje od jednog simpatičnog čoveka za koga ste sigurno već čuli. Stoga ne čudi njegova mestimična opsednutost sveštenim licima, političkim partijama, SAD i tajnim službama uverljivo opisujući Montevideo iz sredine prošlog veka kao zabran društva u bolnom raskoraku između civilizacijskih blagodeti i njihove zatucane primene u duhovno zaostaloj klimi.

Smrt i druga iznenađenja je zbirka kratkih priča u kojoj Benedeti iživljava sve svoje frustracije životom u savremenom društvu - od "plodova" birokratizacije (radio je dugo kao činovnik) preko terora lepih i svemoći pojedinaca na položaju do dečijih patnji i zločina i(z) strasti, Benedeti poseduje redak dar da na malom prostoru izvede nekoliko književnih driblinga, nepojmljivo savršenih poput čarolija Alvara Rekobe iz vremena dok mu se još igralo fudbala. Drugim rečima, Benedeti na dve strane napiše priču po kojoj bi bez frke mogao da se snimi film.

Uvek čvrsto u realnosti, Benedeti u svojim pričama dovodi ovaj svet i izvan granica imaginacije (udaljena veza sa "magičnim realizmom" kao lokalnom književnom odlikom), neretko se služeći fantastičnim motivima i duhovitim obrtima kojima slika razočaranje koje prelazi u ravnodušnost usled izvesnosti večito istoga. Insistirajući na surovosti kao primarnoj odlici savremenog života, Benedeti relativizuje dimenziju vremena, verovatno pod uticajem Prusta, kojim se, između ostalog, studiozno bavio tokom svog dugog i plodnog života.

Smrt i druga iznenađenja otkrivaju majstorski rukopis svog autora, sposobnog da se uživi u brojne likove, eksperimentiše sa formom i stvori delo koje je i 40 godina od (prvog) objavljivanja i dalje aktuelno i atraktivno za čitanje.

Obznanili nasdvoje u 18. rujan 2008 23:34:23 | 0 komentara

Fan sam ti fan si mi

Po forumima je prvo počelo da se priča o Lolobrigidi, hrvatskom bendu. Mislim da je bio forum Znak Sagite. Tamo se, pre ili kasnije, neke stvari proglase za gilti pležr, za fetiš. Dakle, objavljuješ da nešto gledaš il slušaš krišom. To je gilti pležr. Zatezanje uzdi svojim sopstvenim željama, jedna neizlečiva svest o mejnstrimu kom se potajno divi tj. javno objavljuje da se potajno drka posebno kvalifikuje čoveka u red fanova alternativaca. Što više duplih standarda imaš to si veća faca, to si komplikovanija osoba. Transparentni zajebant profesionalno je zanimanje u ovoj klovnijadi odevanja maminih haljina. Što si linearniji u zastupanju nekih svojih stavova, il čega god što te se tiče, to si veći magarac. Nekako si, brate, staromodan. Zadrt al nezanimljivo zadrt. Nisi alternativac. Alternativac podrazumeva da živiš u udobnom stanu, imaš na pretek da jedeš, studiraš, al pored svega toga stižeš da misliš i ono što ne misliš. Da si u stanju svojim alternativnim mozgom da obuhvatiš šta ti sam misliš, da to onda lepo zaboraviš, ako dotle i stigneš, te da onda čekiraš sve aktuelne teme, spram njih se odrediš po mogućstvu što šire to bolje i onda zavoliš bendove koji se sprdaju i sa tim tvojim ušminkanim stavom. Takoreći, alternativa si ako stigneš da se presvučeš tako da niko ne može da te uhvati ni za glavu ni za rep. Sa sobom kontakt nemaš, ne određuješ se, naprosto nosiš roze čarape, tvdriš da je gej okej, pevkaš tako stiskajući debelo crevo da se ne daj bože, nasred vašara ne rasprsne salvom konkretnih govana od svega što si vrlo konkretno svario. Alternativa si ako zaboraviš na to odakle si i šta si i pristaneš na jedan sveprisutni cirkus izvrtanja radi izvrtanja za publiku koju ionako za sve zabole jer joj je sve obezbeđeno, a za ostalo se sama pobrinula, par sati pre koncerta. Glumatanje razbibrige i jednog nonšalantnog odnosa prema svemu, gde je apsolutno anahrono i nesuvislo pokazati da ti je stalo do bilo čega osim do dobre zabave. E to su Lolobrigida.

Na ZS-u se okupljaju mahom fini momci (kažem momci jer je žena manje, a i kad se pojave, pre ili kasnije se ispostavi da je reč o nekom od već prisutnih momaka koji se prepušio u ženski nik da podjebava ostale, pikirajući baš na one fantazije koje je taj drugi izneo ranije). Dakle, fini momci se tamo okupljaju, onako umetnici, alternativci koji prave svoje filmove, udobno zavaljeni u svoje gradske stančiće, to se montira, to se piskara, to sve pršti od ideja. Ne bi li se ovo plasiralo, nastadoše i festvali, institucije. Fanovske dakako. Alternativne, naravno i razume se. I svoju muziku, svoje stripove i svoja predavanja na teme filmova, knjiga i muzike onih drugih fanova. Iz fanovske ljubavi. Rođačke takoreći. I to je alternativa samo zato što nije u srodstvu sa ovom drugom, jačom, zvaničnom porodicom filmadžija koja je stigla da se krvno poveže sa političarima. Al se uporno traga i za tom vrstom transplantacije tkiva. Takoreći, fanbaza gde jedno drugom drka i draška jaja sve u šesnaest, dok se onako fanovski ne svrši.

Ima i sukoba, naizgled iz ubeđenja i neslaganja idejnih, al ponajviše iz sujete. Poslo sam ti moj novi roman, priču i strip al mi nisi izdrkao kako valja, već me ostavio onako dopola završenog i sad ću na tebe da ospem fanovsku artiljeriju preostale fanovske žgadije. Ne samo to, nego ću da pokrenem svoj personalni sajt gde ću se apsolutno dokazati i gde nećeš moći da mi soliš pamet jer sam tamo ja svoj administrator, pa ću da ti brišem postove.

Meni je ova fanovština bila baš zanimljiva. Stalno se nešto dešava. Nekad napolju nema ama baš ništa, al kad otvoriš tu stranicu stalno neko nekom jebe mater, banuje ga, upozorava ga dokle je došo i da je preterao ama baš ovaj put i da ga neće biti u Zborniku sa ostalim pravovernim fanovima za ovu godinu broj 106. Ama, ni strip ti neće objaviti, pa ti vidi kud ćeš van alternativne scene. Biće strip, biće prikaz, biće svega, al ti si ga ispušio. Pa, onda ide kako Mika ne može da se druži sa Perom, jer je Pera onomad uvredio Đoku, iako je Đoka izdrkao baš žešće jak fanovski pristup u kom isporučuje da je Arđento isporučio...a Đoka ne da na sebe pa traži od Mike da, ako hoće da ostane dobar sa njim i pojavi se u Zborniku i na Tribini o godišnjici Lavkrafta, Balarda, odjebe Peru. Peri su dosta drkali. Naizgled, simpatična jedna grupa zaluđenika i zaljubljenika. Unutra, zaozbiljno sujeta i hijerarhija ko na svakom drugom mestu.

I onda ide njihova scena. To je lavirint jedan koji, kad se u njega zađe, preti da proguta čoveka sa sve kostima. A fanovski otpad je najposećenije mesto od strane živih fanova. Čak je i ono fetišizovano i služi na čast, kao neki humus fanovske baze.

Sve sam ovo počela da pišem, u stvari, zbog Lolobrigide. Bend za koji sam saznala na Znaku Sagite. Ko i obično, kad se probiješ kroz lavirint "ja ovo mislim, ali u stvari ne mislim, ali sam svestan da drugi misle pa ću da mislim kontra" bla bla prenemaganja, dođeš do toga da je Lolobrigida neobično omiljena u krugu gradskih alternativaca koji nekako uspevaju u glavama da odvoje ono što stvarno misle o nečemu (ako uopšte misle) od onoga što bi, ako izreknu da misle, moglo da zazvuči baš do jaja. Pozerčine jednom rečju. Cinično, smehotresno, zabavno, što manje lično, al da ima lični pečat na kom radiš danonoćno. Prihvatili su Lolobrigidu ovi gradski, fini momci. Zašto? Pa, zato što su ove ženskice zajebanti koji se sprdaju sa seksom koji ovi ionako ne upražnjavaju il ga upražnjavaju sa svojim regularnim ribama il venčanim suprugama, zato što ovim kulturnim radnicima i krajnje pravovernim, ničim uznemirenim građanima i radnicima Unicefa, alternativcima na Sorošovoj plati i ostalima, pevaju na uvce iz bezbednog alternativnog zabrana o gejevima, kurvama i partijima dajući im utisak da su sami do te mere slobodoumni, kontroverzni, do te mere da im se sve te slobode naprosto rimuju u ušima i glavama. Oni kojima je provokacija upućena nekako su završili u drugoj pregradi društva do koje ovaj kabare i pijanka do zore ni ne dopire. Takoreći, jebanje s kondomom. Sterlisina i dekorisana provokacija u rukavicama kakvoj nas je podučila još poodavno i Isidora Bjelica i Maja Uzelac. Ta koja polazi od onoga da smo svi zatucana masa jedna kojoj treba dobra seksualna provokacija o kakvoj je Makavejev pričao pre kolko godina, žene koje veruju da treba nekom da se dokazuju. I sve one se nekako slično oblače. Ko da smo mi moroni, pa samo one imaju hrabrosti da nose osnovne boje. Time nas oslobađaju i provociraju, a možda i poručuju da smo daltonisti za život u globalu, pa samo one razluju boje. A, poenta je u tome da je reč o dogovoru: mi vama dlakav jezik, vi nama publicitet. I mirna Bačka. To što kažemo otvoreno da ga želimo, da se na nas ložite, samo nas čini još zajebanijima. Cinični smo do koske. Alternativa je postala najpragmatičnije polje. U tome je njena jedina snaga. Da druge nema, moguće je videti u Ukusu poznatih Popboksa, gde sere Uroš Đurić. Tu se jasno vidi kolko se mišljenje zasniva na sledećem redosledu: ja znam da vi znate da ja znam i zato vam neću reći. Bolje, brate, onda ćuti. Ako smo te već predvideli i ako ti misliš da smo te predvideli, to što ćeš to saopštiti naglas ne čini te ni malo zanimljivijim. I to što ti misliš da je pošto poto bitno biti zanimljiv, a ne sadržajan i to što se gradiš spram toga samo pokazuje kolko si slab. A, alternativa je postala zabran za one koji naprosto nemaju šta da kažu, već stalno grade svoju svest pretpostavljajući neku glad za njima. Bavite se nečim mesto što stalno reagujete na očekivanja.

Za sve to vreme, ta zajebancija što se izdaje za alternativu stvara neku svoju scenu na kojoj će i oni koji jesu gej al to ne smeju da kažu jer ne znaju kako će im najbliži prijatelji reagovati, pevati ove stihove. Normalci koji se pretvaraju da im je okej biti gej, naprosto profitiraju od glasina dal su njih dve lezbejke ili nisu. I onda čaršija šuška, loži se, tračari, drka. Alternativa je postala mesto lažne napetosti, izrežirani nastup sa nameštenim ispadanjem sisa iz korseta na koje se ispušta jedno betibupovsko "ups".

Poenta je u tome što ovakva alternativa zapravo čoveka onesposobljava. Praveći se da ga zavodi i šokira, u stvari mu nudi šarenu lažu i čini da te bude nekako sramota ako imaš konkretno mišljenje o nečemu što smo se mi, alternativci, dogovorili da je okej.

Obznanili nasdvoje u 16. rujan 2008 20:36:55 | 21 komentara

Genius/GZA - Pro Tools (Think Differently/Baby Grande)

Zaboravićemo na trenutak na kritičarsku objektivnost da bih uopšte mogao da pišem o novom Džzinom albumu. Mogao bih sada do sutra da tražim fine hrskave oblande u koje bih uvio ono što mislim o ovom reperu i jednom od osnivača Wu-Tang klike, ali neću. Belezi teške kontaminiranosti njegovim drugim solo albumom Liquid Swords (1995) nikad nisu u potpunosti presahli u mom krvotoku. Bližnji su mi se smejali kada sam im onomad govorio da želim da mi se muški potomak zove baš po njemu.

Gary Grice aka Genius spoznao je Alaha preko kanabisa i dobio nadimak GZA tj. Genius Zigzag Allah, slično njegovom rođaku Rakeemu koji je po istom principu postao RZA. Zajedno sa još jednim rođakom, sada pokojnim Ol' Dirty Bastardom (njegov MC stil nikada nije imao oca, zbog toga je rahmetli Rasel Džons do kraja života ostao kopile) činili su nukleus grupe-sinonima za najtvrđi hip hop devedesetih.

E baš to - najtvrđi hip hop - čovek je mogao da čuje na, po mnogima, najboljem samostalnom naporu bilo koga iz masivne bratije sa Stejten Ajlenda ikada. "Beskrajno tužan kung fu film", kako ga je nazvao jedan domaći kritičar - kultni Samo (za ćeliju), posedovao je muskulaturu stoprocentno sačinjenu od realnosti - na Liquid Swords je umesto kičastih lepotica spremnih da legnu za jedan šmrk koke repovano o prosjacima/vojnicima (s) ulice koja ne prašta ništa, umesto slatkastih parfema širio se zapah mokraće - dok je vetar bez milosti šibao popucale usne otuđenog besposličara primoranog da se snalazi u urbanoj džungli zvanoj Njujork. Da ne dužimo, centar istočne obale nije imao suroviji portret-u-stihu sve do pojave još jednog klasika žanra - albuma Cold Vein (2001) još zajebanijih Cannibal Ox.

Sledeće izdanje - Beneath The Surface (1999), očekivano nije uspelo da ponovi uspeh ploče-koja-se-pravi-jednom-u-20-dina, ali nije bio ni toliko loš koliko se u prvi mah činilo, ko voli DJ Premiera može to da radi slušajući i ovu ploču. Zato se GZA prvenstveno nominalno vratio proverenim vrednostima u Legend of the Liquid Sword (2002), da bi još jednom poentirao u saradnji DJ Muggsom (Cypress Hill) u kolaboraciji pod imenom GrandMasters (2005).

Dakle, na Pro Tools se čekalo tri ili pet godina, i nije se previše od njega očekivalo uzimajući u obzir silaznu putanju u kojoj se duže od decenije nalazi matični kolektiv, uzdrman ratovima sujeta, nerealnim planovima i nesreći u vidu odlaska ODB-a s ovog sveta. Zato je veliko i nadasve prijatno iznenađenje da je majstor ponovo u formi.

Da se razumemo, čovek ima 43 godine i ne može se od njega očekivati da repuje kao što je repovao sa desetak godina manje. GZA ni ne pokušava da drami ludilo - ako se kod njega nešto cenilo onda je to privrženost tradiciji žanra i proverenim vrednostima. Od te strategije GZA ni ovog puta ne odstupa, u društvu brojnih producenata on kreće na još jednu svoju ekskurziju po kraju.

Tekstovi otkrivaju tragedije izazvane petljanjem sa gudrovinom, parove koji uživaju u svingerskom seksu i druge tesnace i horizonte koje život u gradu pruža. 0% Finance je po svojoj strukturi pesma koja se pridržava kanona samih početaka hip hopa - nema refrena, sluša se priča koja ne prestaje.

Paper Plate je diss 50 Centa i G-Unita, i jasno povučena granica između hip hopa i pop muzike . U njoj RZA svojim carskim bitom evocira svu bedu raskoši. Osim njega od Wu ekipe tu su i Masta Killa (autor najjačeg versa u istoriji Wu-Tanga (3:27 - 4:03)), producenti Mathematics, Bronze Nazareth, True Master i Arabian Knight i, naravno, Džzin sin Young Master.

Pro Tools vrvi od odličnih i vrlo dobrih komada koji sigurno neće zaseniti slavu Liquid Swords. Dovoljan pokazatelj kvaliteta ove ploče se ogleda u činjenici da sa svojim besmrtnim prethodnikom može da stoji u istoj rečenici bez blama.

HipHop

Paper Plate

Obznanili nasdvoje u 16. rujan 2008 17:02:38 | 0 komentara

Krallice - S/T (Profound Lore)

Da američka blek metal scena ima još štihova u rukavu nakon odličnog Nachtmystiumovog albuma, svedoči prvenac grupe Krallice. Predvođen gitarskim čarobnjakom Mickom Barrom (Orthrelm, Ocrilim, Octis) i basistom Colinom Marstonom, članom Dysrhytmia, tehnički najsavršenijim instrumental klonovima grupe Primus i još jedne tech-metal institucije - skupine Behold... The Arctopus.

Poznavaoci znaju, ostale da uputim - visoka sviračka klasa se u ovakvom sastavu podrazumeva. I naravno, očekivanja se ispunjavaju - Krallice je blek metal ventil za Barrova gitarska čudesa. Prosto je neverovatno koliko ovaj čovek ima prepoznatljiv zvuk gitare - istovremeno i iritirajući i shizoidan, na granici zdravog razuma, a opet dovoljno harmoničan i melodiozan da se čovek vremenom na njega navikne.

Barrova već poznata okrenutost kompoziciji a ne egzibiciji i ovde se ogleda u šest masivnih kompozicija, čija dužina podseća na one sa albuma Dead As Dreams, grupe Weakling, koja je za mnoge i dalje pojam u mikrosvetu tehnički potkovanog blek metala s one strane Bare, što ne čudi ako znamo da su neki članovi legendarnih Fucking Champs svirali u ovom bendu.

Sličnost Njujorčana sa ovim Bay Area sastavom ide i dalje od epskog naboja sviračke kompetencije, i može se reći da su Weakling konačno dobili svoje naslednike u sve većoj i boljoj USABM ponudi. Kompozicije Cnestorial i posebno gargantuanska Forgiveness In Rot su samo nešto uzbudljiviji isečci iz prilično koherentnog materijala sa ovog debija koga krase i dobri "varvarski" brejkovi, nezamarajući vokal (gledano žanrovskim merilima) i svojevrsna hipnotičost koja se na kraju ispostavlja kao najveća čar ove ploče.

Ali, ovakav sled stvari verovatno neće naići na odobravanje svih u blek metal zajednici, posebno onih rigidnijih - doveka željnih trve kvlt kršičnih zvukova iz podruma. Kvalitet debija grupe Krallice ipak će k sebi privući većinu zainteresovanih za najekstremnije muzičke izraze i upisati još jedan plus na konto scene kojoj pripadaju, baš kao i agilne kanadske etikete koja je ovo izdanje objavila.

WretchedWisdom

Krallice | NYC @ 979 Broadway | Sep 13 2008

Obznanili nasdvoje u 16. rujan 2008 1:19:19 | 0 komentara

Za Božiju ljubav

na slici: Demijen Herst "Za Božiju ljubav"

Pre neku nedelju najnoviji skandal koji je potresao malenu Srbiju bio je vezan za povlačenje knjige "Dragulj Medine" iz prodaje, iako je nedoumica (bar za mene) da li je u prodaji uopšte bila il' samo ono ispod tezge. Delo spisateljice kojoj sam zaboravio ime, jer nije bitno, vređalo je osećaje muslimana jer je potanko opisivalo seksanje Proroka i Ajše, jedne od njegovih žena, što je bilo dovoljno za domaći mešihat da naloži zabranu knjige.

U zemlji u kojoj su ljudi s godinama generalno postali imuni i na veće ugrize realnosti, koji su toliko skandalozni da dobrano zalaze iza granica skandala (sećam se sredinom devedesetih sam s ortacima krenuo na izlet vozilom GSP na Avalu, i jedan od nas je u punom autobusu dreknuo da je dinar devalvirao sa tadašnja dva dinara na četrdeset - svi su se u šoku okrenuli - to su bili dani!), ovo nije izazvalo nikakav potres, i onda su kao i obično mediji krenuli da ogreju ruke na dobrodošloj vatri koju je mešihat "potpalio". Leto je, nema baš o čemu da se piše, i ovo je zaista došlo kao kec na jedanaest da se deci održi jedan školski čas o korektnosti maskiranoj u ispravnost.

Smiljanić u Popboksu opreznije & nemuštije i Pančo Teofilović u Vremenu raspojasano - nalik kamiondžiji u mehani - s escajgom u rukama i žrtvom na tanjiru (kako jedino i ume, dodali bi zlobnici poput mene) bili su samo neke od zvezda u plejadi "progresivaca" koje je čitav slučaj "zainteresovao" i pružio im priliku da iznesu svoje slobodarske poglede i rekreativno šutiraju mrtvog konja kako bi nam dali do znanja da se bave nečim veoma bitnim. Tako se jedna po svemu sudeći nebitna knjiga uzdigla na pijedestal apoteoze "građanske" slobode (govora, u Srbiji 2008. - lol!) koju nam na papiru daruje civilizacija koja nam dolazi odande gde Sunce zalazi i koja je generalno donela više Zla nego Dobra na ovim prostorima. Računica te slobode je jednostavna - ako nemaš papire ona ostaje na papiru, ako imaš, možemo da se dogovorimo - to je šićardžijska logika koja nema alternativu i ne poznaje kompromis. Suština je u gorkoj istini da puna usta nemaju ni potrebu da se iskažu - osim onih koji tako zarađuju za leba - oni će misliti mesto nas, jel da?

Uz to ide i licemerje koje je pomenutim žrecima pisane reči u Srba dalo prostora da uberu plod koji im je manje-više pao u krilo a da nisu ni isprljali ruke. Nešto slično se dogodilo i sa onim nesrećnim kineskim filmom koji je bivao i zabranjivan pa vraćan u Kinoteku, da bi na kraju svi koji su ga videli konstatovali da je bolje da je ostao zabranjen. Slično se dešava i sada - naime Dragulj Medine se, gle čuda, vratio u prodaju i pored zabrane.

Eho ove male pokazne vežbice iz "građanskih sloboda" čija žaoka ne pogađa nikoga jer je lišena suštine - verovatno je do sada stigao i do puka koji ne uživa u knjigama, a sad čeka u redu ispred knjižara ne bi li kupio "knjigu o kojoj se priča" (koja će naći svoje mesto na policama tik do Dena Brauna, I. Bjelice, M. Mihajlović, zbornika Peščanika i M. Vidojkovića, taman da u drugi red otera stare grehove Koelja, Sretena Marića i Habjane), a o kojoj je retko ko zaista nešto originalno i rekao (Evo npr. Džindži ziheraši).

Skandali nisu nepoznanica u reklamiranju "umetničkih dela" - setimo se samo forsirane kontroverznosti "Da Vinčijevog koda" i opisa paklenih namera Opus Dei. Braun je takođe mnogim "pravovernicima" dao priliku da lako poentiraju izrekavši "da gora knjiga ne postoji". To, naravno, nije tačno. Ništa brate ne uspeva k'o uspeh, i ne zna se da l' je gore da budeš neuspešni anonimus ili uspešna "zvezda" - jebu te kako god da okreneš!

S druge strane, imamo i "kontroverznog" Dejmijena Hersta (inače zaposlenog u marketinškoj agenciji "Saatchi & Saatchi" koje ga je prvo nagradilo nekim "prestižnim" nagradama a zatim i otkupilo nekoliko "prvih dela" kako bi mu nabilo cenu kod kolekcionara) čije "delo" vredno 100 miliona dolara (gore na slici) predstavlja primer koliko je globalna umetnička scena postala jedna mutljavina poput čorbe koju dele u javnim kujnama. Mož' da se naleti na nešto što liči na meso, al' brale ima i eksera!

Praćenje domaćeg javnog mnenja, pak više liči na fakirsku praksu no na fraj gozbu. Slučaj "Dragulj" je još samo jedan primer u nizu koji će brzo biti zaboravljen i zamenjen nečim novim, jedna sterilna simulacija angažmana koja i od nas vapi da se odredimo za neku od strana (teško da će neko u Srbiji biti za mešihat, što dodatno pojednostavljuje ovu lažnu dilemu). Nije problem što se u celoj priči ne nazire ni najmanje interesovanje za knjigu ili što je umetnost generalno postala privezak na svežnju ključeva potrošnje koji otvaraju sva vrata, već je veliki i najveći problem što sve zainteresovane strane prilaze čitavoj priči do koske iskalkulisano. Neki iz tržišnih, drugi iz religijskih, treći iz, avaj, "slobodarskih" razloga, za koje pristaje ona sintagma češkog srbomrsca iz perioda dok je još pisao drame - Od komunista više prezirem samo anti-komuniste. Sutra će nam ti isti deliti lekcije o palanaštvu okoline u kojoj živimo, i u kojoj se oni, uprkos svem njenom čemeru, odlično snalaze jer upravo svojim angažmanom doprinose daljem bujanju sivila.

Obznanili nasdvoje u 15. rujan 2008 21:22:57 | 3 komentara