idealno&pragmatično

1/2 NASDVOJE U BUDIMPEŠTI: Brate!

Tol'ko sam avanzovao u firmi da su me poslali na radni zadatak u Budimpeštu, rekli biste, no to nije tačno. Istina je da sam hteo da proletos idem u Pulu na onaj festival demo bendova sa Titovih prostora pa je glavešinama bilo puno da mi daju 50 evra za 3 dana smeštaja. Da me uteše, rekoše mi: ideš u Budimpeštu na Sziget, a meni, istini za volju, nije trebalo tešenje.

No, pošto sam još za vreme odmora znao da ću ići jer su me ljubazni PR-ovi Szigeta stavili na listu novinara, tj. odobrili mi akreditaciju, krenulo je cimanje oko dobijanja svih potrebnih papira u firmi i van nje, i ono što mi je posebno teško palo, čekanje na plus četrdeset u redu za vizu. Četiri i po sata stajanja u mestu na teškoj pripeci je zaista trening za vrhunske sportiste a ne za obične smrtnike, ali što nas kao Srbe više ponižavaju toliko nam u stvari govore da smo daleko od običnih. Mogu da lome volju koliko žele, neće uspeti, ja ne moram da idem u njihove obećane zemlje ama baš nimalo.

Izdržah i tu torturu i sa vizom u pasošu najveće zablude Srba u 20. veku krenuh u radnju da nakupujem potrepštine za put, a kartu za voz sam pazario nekoliko dana ranije. Karta je inače dva soma dinara a sam put je veoma prijatan - okružen si obeznanjenim bekpekerima koji po celu vožnju kuntaju pokušavajući da pronađu najzgodniju poziciju za spavanje.

Stigoh u Budimpeštu u rano popodne a tamo još gore nego u Beogradu - 40 stepeni! Prvo sam bio srećan, zatim zabrinut, onda razjaren, a na kraju sam želeo samo da što pre odem kući. Razlog za to je što sam zamišljao glavni grad Mađarske kao mnogo manji pa sam se zato zajebao izgubivši se što je logično kada se ima u vidu moja tradicija gubljenja gde god da odem. Sledeća tri sata  sam sa 20 kila ranca na leđima lutao po gradu tražeći menjačnicu u tropskim uslovima koji me podsetiše na ono čekanje za vizu.

Kasnijom analizom sam utvrdio da sam napravio ogroman krug po centru Pešte, te na kraju završih u Vaci ulici gde sam spazio konačno menjačnicu koja me je opskrbila preko potrebnim forintama. Onda sam još neko vreme pokušavao da uhvatim taksi koji me je najzad odveo u moj pizdinovac od hotela koji se nalazi na budimskoj obali Dunava 15 km od centra grada. Sam sam birao hotel, izgledao je na mapi bliže.

Sledeća dva dana sam se vozikao taksijem i u koji god da sam ušao taksi drajver mi je tražio da mu na onom gps ili kako se već zove ekranu ispišem ime hotela ili bi zvao centralu da pita gde je taj hotel. Hotel kao hotel nije bio loš, ima i teniske terene, a švedski sto u njemu se svodi na pandursko isleđivanje kome je cilj da iz tebe brzo izvuče šta želiš: kajganu sa brdom aleve paprike ili debele režnjeve gotivne kobasice, sira i pogane kobasice. Daju ti i sok, gledaju te popreko kad tražiš još jednu čašu, ima i meda i marmelade a na kraju ti sledi prst kafe od koje je odvratnija samo ona koju sam pre neku godinu pio u amsterdamskom hostelu.

No kad sam u tečnom stanju konačno stigao do recepcije bio sam vrlo srećan iako mi je taksista uzeo 20 evra za vožnju al kad imaš dnevnice nekako su ti pare sporedna stvar. U prvom planu su ljudi koji ne pričaju engleski već onaj verovatno najružniji jezik na svetu, ogromne ulice sa po osam traka i neka čudna logika koju za tri i po dana nisam nimalo uspeo da skapiram. I da,  mnogo biciklista i ostalih rekreativaca, bar u tom mom kraju.

Ono što sam skapirao je da posle tabananja po centru nikad više neću nositi starke - budimpeštanski žuljevi na mojim nogama su bili veličine mladih krompira. No, tuš ili šta već, nešto me je okuražilo pa sam još jednom krenuo u starkama na Sziget i naravno, ponovo se izgubio. Na žalost nisam video moju miljenicu Natachu Atlas koja je na Sziget došla sa Transglobal Undergroundom ali sam malo čuo njihov nastup jer sam s kopna bio blizu tom stejdžu i brate to je stvarno bilo do jaja, Natacha  je nevidjeni car.

Onda sam na kraju ponovo iscimao taksistu da me odveze do ulaza zbog kretenskih jednosmernih ulica u Budimu. Posle malo peripetija oko uzimanja akreditacije u obliku narukvice i malo većih oko dobijanja press narukvice, koja inače kurcu ne služi, stigao sam na Obudai ostrvo izranjavljenih stopala, skroz smoren, okružen gomilom frikova koji su došli da gledaju Sex Pistolse i Die Arzte. Sam festival mi je više ličio na neki đilkoški vašar nego na muzički događaj i odmah sam shvatio da je dobro što kuliram sva ta sranja kad je tu muzika ionako nebitna - bitni su Koka Kola, Nokia, Mastercard i Converse.

Pistolsi su zvučali kao bend koji je preko veze uleteo na main stage, ali su se Mađari i ostali Indijanci pošteno isprimali na Lajdonove budalaštine tipa ćega u bojama britanske zastave i tako to. Koga boli kurac čoveče za tvoju falš revoluciju na koju se lože tipovi poput Greila Marcusa i niko normalan više, pomislio sam u trenutku (op. aut. kakva primena upravnog govora na tragu didaskalija!!!) i rešio da palim ponovo u onu zelenu divljinčinu. Čim sam stigao pao sam u komu.

Spavao sam odlično i posle već opisanog doručka došao do svog prvog budimpeštanskog trijumfa! Naime uspeo sam da nakon konsultacija na anglo-mađarskom sa ribom s recepcije nađem radnju i kupim flaster i time se malo saniram za predstojeće festivalske obaveze. Dok sam se vraćao iz radnje zvala je i kuma koja je tamo, moj budimpeštanski dobrotvor koji je želeo da ide sa mnom na Sziget. Pošto sam se malo ponovo gubio uspeli smo da se nađemo a da nisam koristio taksi, te je subota u odnosu na petak bila zaista impruvment, a i Čavić i Đoković su uzeli medalje.  Beogradska polovina nasdvoje maestralno je obavila posao izveštača iz Pekinga dok sam ja bio prinuđen na bizaran izbor mađarske televizije koji se sastojao iz mrvice fudbala i basketa, malo plivanja, dosta vaterpola, puno mačevanja, previše skokova u vodu i još mačevanja.

Na ulazu su me dočekale Krišne svojom razdraganom pesmom i to je bio baš dirljiv momenat moje mađarske sage. Kumica i ja smo baš bili srećni što se vidimo među gomilom frikova tipa USB-mana ili lika koji se umotao u one kese za povraćanje, a bilo je i onih alternativnih čobana koji se lože na Tibet misleći da su tako kuul što su takvi, što naravno nisu. Roisin Murphy je kumi i meni bila podnošljiva zvučna kulisa za ćaskanje, tako je bilo i na Serju Tankianu, koji btw. baš smara, a onda smo umesto na REM otišli na Bregu, zbog mojih poslovnih obaveza i bogami se nismo zajebali!!! Padali smo od smeha kako im je Brega, po svemu sudeći potpuno oporavljen od pada sa trešnje, zapakovao stare pesme Dugmeta i loži zapadne debile koji se na to primaju. Slično dobra zajebancija je bila u Romskom šatoru gde smo slušali neke Čehe i Mađare Gancije i to je sve bila opasna svirka. Zatim smo skočili malo na kraj REM tačnije na bis kad je išla svačija omiljena pesma Losing my religion koju je Stajp otpevao kao da su mu minut ranije javili da svi njegovi dolari imaju virus side i da se džabe prodao. Minut kasnije videli smo dva ogromna busa kako beže u nepoznatom pravcu, kuma se našalila kako će sad moći da se hvali da je bila na metar od REM-a, a meni pomalo bilo žao one dece koja nekoliko trenutaka ranije pevali sve te pesme iz duše.

Zatim smo otišli na Adama Grina, ne zato što ga volimo već zato što je njegov verovatno najveći balkanski fan bio tamo, u prvim redovima. Takav stepen posvećenosti nisam video još od kad je JJ išla da slika Counting Crows u hotelu i imam samo rispekt i neviđenu simpatiju/odobravanje baš zato što ja nikad nikog ne bi tako jurio/obožavao. Taj stejdž je bio pod šatrom, te pošto je subota bila baš ladna i stalno je pretila kiša iskoristismo priliku da se malo ugrejemo. Kad nam je to dosadilo prisustvovali smo možda i meni najupečatljivijem trenutku Szigeta - nekoj ludnici od performansa koji uključuje žongliranje na krugovima koje drži kran na otprilike 50 m visine. Onda smo se susreli sa beogradskim poznanicama koje su se sa kumom vratile brodićem u Peštu a ja sam puno zadovoljniji krenuo put mog zelenog raja.

Sutra ujutru sam bacio starke pa sam se odjavio iz hotela i prešao kod kumice u centar Pešte, obavio svoje poslovne obaveze, pa smo se malo prošetali po njenom kraju - gde sam za pet minuta video više menjačnica nego u prethodna dva dana, što baš i ne mogu da kažem za ljude. Nema sumnje da je Budimpešta lepa, ali je klasično austrougarski prazna i austrougarski kitnjasta tako da sve u svemu na mene nije ostavila nikakav poseban utisak. Kuma i ja smo išli na ručak u italijanski restoran gde sam jeo neke prejebene palačinke sa spanaćem i orasima u sosu od sira, pa sam onda i ja overio brodić i došao na Sziget.

Maja i Luzerka su bile ceo dan na mejnu, a ja sam iskoristio priliku da vidim Exodus i Carcass na metal stejdžu. Exodus kidaju, baš kao i Carcass koji je kasnio zbog nameštanja zvuka koji na kraju i nije bio namešten. Cert je nakon Erlandsonovog isprobavanja bubnjeva koji u njegovim rukama zvuče kao da su s druge planete, počeo onim Crassovim skitom u kome je Isus najveće zlo, pa su zatim Walker i co. krenuli da prže al je zvuk bio varljivog kvaliteta. Izađoh zbog toga.

Nisam čuo:

Ali je zato ovo bilo opasno, kao na spotu i još bolje:

Onda sam se šetao i sasvim slučajno sreo L. i M. u društvu srpskog Mađara koji se preselio u Budimpeštu koji nas je uveo u metal bekstejdž. Zoltan Srbin. Sa prvim gutljajem mog prvog budimpeštanskog alkohola - u pitanju je strava rakija od bresaka s medom - krenule su nadrealne slike. Luzerka i Maja bleje s metalcima, hahah, i sad mi je smešno. Krenule su BG priče, a i iskoristio sam priliku da se slikam s Jeffom Walkerom koji mi je rekao da nema ništa od povratničkog Carcassovog albuma. Onda je došao i vačpe Pro-Paina vidno pijan sa onom trakom za džidža bidže oko vrata na kojoj je pisalo Srbija Srbima. Kad sam mu rekao da je to naci, on je rekao da su Jevreji i nacisti isto jer su naci u stvari Aškenaci. Teška budalaština, al mi je zatim pokazao na slepoočnicu i srce rekavši mi da zna sve šta treba o Srbiji i da je voli. S takvim advokatima nije ni čudo što ovoliko najebavamo.

U neko doba noći smo se pokupili i otišli. Do kraja budimpeštanske priče bilo je malo šopinga (nisam uspeo da nađem butkice u alevoj paprici jbg) i zajebancije, a onda smo upali u voz i došli kući. Sve u svemu zanimljivo iskustvo ali daleko od toga da sam oduševljen. Više onako prijatno oplemenjen, posebno mađarskom hranom i stvarno sam debil što nisam ništa njihovo jeo tamo, ali tako je to kad idem bilo gde u inostranstvo.

Obznanili nasdvoje u 20. kolovoz 2008 2:01:45