Postovi
Aleksandar Novaković – Glečer (Dereta, 2007)
Oskudica u vreme obilja
U svom romanu prvencu Novaković obrađuje vrlo intrigantnu temu koja Srbiju (ili bar Beograd) stavlja na mapu globalizovanog sveta. Nevolja je u tome što se autor kreće utabanim stazama, tvoreći utisak neiskorišćenog potencijala
Raspolućena između „svetlije“ titoističke i tamnije „nacionalističke“ prošlosti s jedne i „blještave“ konzumerističke budućnosti koju već uveliko živimo s druge strane, na ovim prostorima stasavaju poslednje generacije Titovih pionira. Njima je u amanet palo da na svojim plećima iznesu to preobraćenje. Svima onima koji su mišljenja da su uhodani tokovi kapitala daleko od (još nedefinisanih) granica naše zemlje stiže demanti u vidu debitantskog romana Aleksandra Novakovića, dramaturga mlađe generacije.
Radnja romana prati životnu priču dramaturga Vladimira, uklještenog u vrtlogu tranzicione svakodnevice, koji ga zatiče na mestu kopirajtera u jednoj marketinškoj agenciji. Pritisnut besparicom i očekivanjima okoline, glavni junak se ne snalazi baš najbolje i biva primoran na trule tranzicione kompromise. Vrzino kolo kapitalističke kompetitivnosti u kojoj uspeh i zavist idu ruku pod ruku ima svoje naličje u nemogućnosti zasnivanja preko potrebnog partnerskog odnosa. Takav sled okolnosti prerasta u frustraciju, simbola jalovosti duha vremena, otvarajući prostor za adrenalinom začinjen narativni koktel u kome su otuđenost, stres i nesigurnost postmodernističkog društva uzroci moralnih padova oličenih u vidu cyber sexa, promiskuiteta i svuda prisutnog licemerja.
Zahvaljujući vrcavom humoru koji katkad prelazi u satiru, reč je o pitkom štivu koje se čita u dahu. Novakovićev sveden stil temelji se na blistavo izbrušenoj rečenici. Dijalozi su školski primer savladanog dramaturškog zanata, što ne čudi, jer je „Glečer“ prvobitno nastajao kao filmski scenario. Autoru uspeva da, zahvaljujući vešto uobličenim likovima kao što su kvazi-japi Petar, njegova bimbolika izabranica Hristina i posebno Zagrepčanka Irma (pomoću koje Novaković daje svoje ironično viđenje vazda inspirativnih srpsko-hrvatskih odnosa), ispriča priče koje definišu ovo parče Balkana u prvoj deceniji novog milenijuma. Znalački obrađeni rukavci (npr. korporativna svakodnevica, feminizam) glavnog toka romana pružaju uvid u opseg Novakovićevog spisateljskog potencijala, do sada već razvijanog u formama drame, eseja, aforizma i istorijske studije.
No, iako na domaćem terenu po pitanju tematike nema pandana, autentičnost „Glečera“ pada pri komparaciji sa francuskim literarnim rođacima, Uelbekovom „Platformom“ i Begbedeovim romanom „399“. U pomenutim knjigama, francuski pisci sopstvenim angažmanom i uverljivijim opisima stvaraju radikalan lični ton u funkciji uverljivosti narativa. Na veliku žalost, Novaković, kloneći se subverzije, ne uspeva da poentira dubljim, katarzičnijim uvidima u srce tematike, neophodnih za sticanje naklonosti kod zahtevnijih čitalaca. Čini se da je ta odluka plod piščeve namere da dopre do šire publike, čime se gubi na autentičnosti pojedinih delova „Glečera“. Na primer, ambiciozno zamišljena špijunska epizoda sa BIA je stilska vežba za koju se stiče utisak da je sama sebi cilj. U svetu 21. veka više nije vest kada nekog uhvate u skidanju celofana s tegle već kada su mu/joj prsti dobrano u pekmezu.
Uprkos pomenutim nedostacima, „Glečer“, kao napola uspeli portret sveopšte oskudice u vremenu izobilja, nesumnjivo je lepa vest na domaćem tržištu proze, redovno deficitarne po pitanju obrade savremenih tema ukotvljenih u post-pop univerzumu. Ostaje nada da će u nastavku njegovog opusa Aleksandar Novaković beskompromisnije baratati svojim zašiljenim perom.
Obznanili nasdvoje u 7. siječanj 2008 3:06:37
