Postovi
Ask Me About My Invisible Enemies - S/T
Upravo sam pročitala jedan tekst koji je napisala eminentnija polovina nasdvoje, unoseći glas razuma u sukob Kusturica vs Kremanci (što mi ovo ime zvuči ko neki praljudi:)), pa se tamo pominju , pored nacionalnih parkova i "predeli izuzetne lepote", status koji dobijaju hektari lepe zemlje. Ask Me About My Invisible Enemies, dakle, prave predele izuzetne lepote.
Ako se preskoči prva pesma koja meni, ni nakon više slušanja, nikako da legne, možda zbog onog kvaziveštičijeg zavijanja koje ide preko klavira, da bi u jednom trenutku prešlo u vrištanje i sve tako ide sporo, a opet nekako kroz fanfare i svečano, ostatak albuma je zlato.
Nema puno podataka o ovoj grupi na netu, pa ja ni sada ne znam tačno odakle su i ko su. Našla sam da je Ivan Cadez, koji stoji iza benda, ranije bio član grupe Galaxfiftyfour, za koju nađoh da su iz Hrvatske, tačnije iz Karlovaca.
Ja uvek krenem od druge a vi kako oćete. Volim kako se, u toj pesmi, Black Scale Bossa, čuje nekakav mehanizam sata, klik-klakanje namučene sprave, zatezanje struna napuštene mašinice koja čeka da joj neko podmaže zupčanike, popusti šrafove. I opuštanje dolazi, kada se, preko tog škrgutanja sirotog merača savije glas koji ponavlja: It's going to get better, don't forget. To mi reci. Mene ova pesma podseća na nekoga ko je napustio žurku na donjem spratu kuće, pa se, sve škripeći mokrim patikama, ispaljen od momka, popeo na tavan gde je pronašao napuštene, poluzarđale predmete i od njih napravio svoju malu simfonju.
Stalno imate utisak da se neko dete mota po kući, pronalazeći zarđale šrafove, polupokvarene spravice, avane, teglice, polomljene varjače i skuplja ih dok njegov ćale, veliki kompozitor u pozadini komponuje neko baš nežno, produhovljeno delo. I sve tako ide, red podrumske i tavanske avanture sa čegrtaljkama, alatkama, plastičnim i drvenim igračkama, udaraljkama u potrazi za melodijama negde gde je i bog zaboravio na tebe, i muzike sa gornjeg sprata, nekoga za kim se čezne, kod koga je sav smisao ove planete. E, sad, kad slušate, ne mož da vam ne padne na pamet, da je i taj car odozgo možda u potrazi baš za tim vašim čegrtanjem. Traži istu melodiju uprežući opasan talenat u pravljenu kompozicija. I tako radite zajedno, svako udara u svoj instrument. Između vas se rađa nekakvo čudo.
Kod Coral Song ja moram da zastanem sa onim što radim. A ide ovako. Paranje u pozadini, gitara koja jebe kevu, takva uz koju bi i frigidna, a zavodljiva Odri iz Tvin Piksa svršila na šanku lovačkog kluba svog tatice koji se igra vojnicima. A, sve se završi muzikicom iz muzičke kutije i palacanjem činela u pozadini.
Ask Me About My Invisible Enemies umeju da rasklope i sklope melodiju stvarajući utisak intimnog prostora, kao da ste sam svoj šator. Nosite sa sobom teglice, konzerve, svoje ćebe i svoju knjigu, u potrazi za prostorm gde ćete da prespavate. Samo zvezde iznad vas, a onda ćete se vratiti u grad i reći svima smireni ko ste i šta ste. Pravi mali emotivni perorez. Sardine ovlaže pod njim. Kola staju a da i ne podignete palac. Vozovi u noći vape da pružite korak kroz prazne kupee. Mesta usamljenosti, zidići i bandere što promiči, a vi sklupčani na sedištu, kako sebi govorite: dobro sam.
A, da, nakon nebrojeno slušanja, shvatila sam da je stvar sa Ask Me About My Invisible Enemies, nekakav grč. Sve su pesme neviđeno statične. Imate utisak kao da su svi izvođači zatvoreni u nekakvu bocu koja pluta i da, u svakoj pesmi, pokušavaju da smisle nekakvu vilinsku melodiju koja će ih odande izvući. I boca tako pluta, u nju povremeno dopiru zvukovi udaljenih gradova, brodova, delfina, neke morske čeljadi, povremeno se odbije o koju stenu, al nikako da se rasprsne i oslobodi te putnike večite podmornice.
Što će reći, nije da može da se sluša stalno. Nekad deluje kao da vas užasno usporava, kao da vas tera da se spustite na dno tog svog jezera u kom plutate. A, nekad vam, jebiga, to ne treba. Onda se na njih zaboravi. Pustite Red Sexy Band i svima jebete mater. Ali, svaki put kada se treba usporiti, odozgo pogledati na svet kako jurca, žuri, šćućuriti se u kakvu školjku koja ne da da do vas dopru rečenice, zahtevi, tuđe ambicije i tuđi smisao, najbolje usporenje filma nude Ask Me About My Invisible Enemies. Tako je mene zabrinulo kad sam pročitala da je Žižek rekao: "Nema ničeg opasnijeg nego kad se čovek izgubi u tuđem snu". Il tako nekako. E, onda se pusti ovaj album pa da vidiš kako može da se stopira i pobegne.
Mislim da bi ovu grupu voleo Pol Oster, a možda i Murakami i Albahari. I svi oni koji povremeno vole da se izgube. Ili kad kod mene samo provire u sobu, pa kad vide kolko se zadimilo, samo zatvore vrata. Ask Me About My Invisible Enemies prave maglu oko vas, čak i ako niste pušač. Pustite ih i niko vas ne može naći. Čak ni na mobilni.
Obznanili nasdvoje u 23. rujan 2008 22:15:18
