Postovi
BICIKLETO!
Vožnju biciklom sam, da tako kažem, otkrila, pre jedno pet godina. Tad sam nabasala na prilično jeftin bicikl u onom komisionu na Bulevaru, preko puta Tašmajdana, što prodaje sve I svašta, od patika preko diskova, uložaka za olovke, kabanica do, u tom trenutku, bicikli. A, preporučujem ovu radnju, prilično su povoljni i, ko što rekoh, drže sve živo.
Mnogo sam volela taj bicikl, crven, doduše sa tankim gumama koje su brzo oćelavele. Svaki kamenčić se osećao na ovom čudu, ali sam ga baš izvozila. Jednom smo se vozili i na Bir fest! Sad ga od rdjanja povremeno spašava moj otac koji ga vikendom izveze i tad mi obavezno pomene kako je, u njegovom detinjstvu, imati bicikl bilo znak prestiža među klincima na Vilinim vodama. U svakom slučaju, u to vreme se ustalila moja trasa: od Vračara, niz Njegoševu (u kojoj su preko noći nicali novi kafići, pa je danas gotovo nemoguće mimoići se sa nabudženim džipovima), iz koje se uključim u Srpskih vladara, sve do Terazija I Studentskog trga odakle se, niz Tadeuša Košćuška samo skotrljam na 25. maj. Odande, fino, stazom. Danas se na stazu uključim iz Karađorđeve, ali ponovo imam jedno super spuštanje, ovoga puta niz ulicu Admirala Geprata.
Dakle, ubrzo sam skapirala da me vožnja usrećuje kompletno, kao retko koja druga stvar ne može da dosadi. Ima taj hormonski faktor, da bavljenje sportom usrećava ljude, ali vožnja biciklom je nešto više. od jedan, dobijaš prevozno sredstvo, vozač si, prelaziš neke razdaljine, takoreći putuješ. Ne trčiš u mestu ili oko zgrade. Stiče se neka vrsta samopouzdanja, posebno ako se čovek odvaži da vozi kroz saobraćaj. Jer, šta mi uglavnom radimo: vozimo se autobusima ili taksijima ili pešačimo. Vožnja bicikla pruža sasvim novi ugao gledanja na tvoje prisustvo u gradu. Niko ti ništa ne priređuje, ne ideš na gotove programe. Postaješ nekako baš aktivan deo grada. I mnogo si srećan zbog toga. Naravno, ostali učesnici u saobraćaju nisu. Većina vozača (I pešaka) mrze bicikliste, gledaju ih kao neka leva smetala (evo, to nek potvrdi druga polovina nasdvoje koja ostaje verna gsp-u I voli da pešači).
Na stazi svašta može da vas strefi. U blizini Sajma, staza prerasta u kvrgave ploče, pa se truckate tako 10 i više minuta, zavisi kolko brzo vozite. Trebalo mi je vremena (i modrica na dupetu) da provalim kako je najbezbolniji (i najdostojanstveniji) način da se ovaj teren savlada ako svu snagu prebaciš na pedale, minimalno se oslanjajući na sedište i upravljač. I ako voziš brže. Tako se bicikl rasterećuje pritiska tela. Onda, prošle godine su se ispod Brankovog mosta, a I na samoj Adi, pojavljivali mali čopori pasa koji su kidisali na bicikliste. Ili samo na mene. Najbolje je ne ubrzavati, kako sam se ja jednom zeznula, već usporiti. Pored pasa, stazom se, iz nekog razloga, često provoze motori, automobili, a bogami i kamioni sa građevinskom opremom. Ima taj deo, kad malo odmaknete od Brankovog mosta, gde su smeštena gradilišta, pa ako se tuda mimoilazite sa nekim većim vozilom, ostanete onako u oblaku prašine.
Na stazi možete još naleteti i na uredno odevene kelnere sa po tri tanjira, ali i na svatove i maturante. Nadomak ulaza u Adu, staza prolazi bukvalno kroz mali restoran, tačno između kuhinje I bašte, tako da kelneri stalno cirkulišu preko staze. U ovom restoranu se prave neke svečanosti, vikendom uglavnom, pa se desi da prolaz zakrči niz parkiranih automobila I da vas začuđeno odmeravaju, onako oznojenog, baš upicanjeni ljudi. Posebna opasnost je vozić na Adi koji kad naiđe, zauzima skoro čitavu širinu staze I uglavnom pušta neku debilnu muziku.
Moj omiljeni deo za vožnju je ispod Tramvajskog mosta. Tu se staza proširuje u male kamene separee, uzdignute u hladovini što je stvara moćna konstrukcija mosta, pa se tu često mogu videti biciklisti kako odmaraju, ljubavni parovi što su pobegli iz kafića. Ima tu I pecaroša, a par puta sam zatekla I nešto nalik malim ciganskim čergama koji se ulogoruju pored napuštenih vagona, loće vatru (mislim da tu I kuvaju). Uživancija je I vožnja na samoj Adi. Kada se probijete kroz standardni krkljanac od biciklista, roleraša I šetača na ulazu u Adu, predstoji vam nešto nalik krstarenju ispod zelenih krošnji, sa povremenim oblačcima roštiljskog dima koji podsete da ste na “domaćem moru”. Jednom mi se desilo da je ljuljnuo pravi prolećni pljusak baš kada sam vozila ovuda I to mi je jedno od omiljenih iskustava sa staze. Noćna vožnja po gradu je takođe nikad bolji doživljaj. Tada je manje vozila I jedino se treba čuvati I tih retkih automobila koji I sami koriste što su ulice prazne, pa utrostruče brzinu.
Nekad se opustiš, pustiš misli na ispašu, a nekad mi, pri vožnji, baš proradi mašta, pa vodim silne rasprave sa samom sobom. Jednom sam tako dobar deo puta, pošto sam usput mimoišla jedno petnaestak vozača rolera, razmišljala u čemu je razlika između biciklista I ovih dvonožaca. Mislim, psihološki. I tu sam negde došla do zaključka da smo mi simpatičniji. Većina roleraša (makar onih na Adi) su egzibicionisti. Većina ih vozi rolere kao da su na nekakvoj modnoj pisti ili u muzičkom spotu, 90 posto njih su u kupaćem. Takođe, većina roleraša su nekako nabildovani I nauljeni, pa me to dovelo na pomisao da je rolerašima vožnja više prezentacija tela nego što je to slučaj sa biciklistima. Na biciklu često većina nekih problema koje imaš, kojih ti je puna glava, polako počinju da se rešavaju, jer ti se javlja entuzijazam I snaga da ih rešavaš.
Pošto su mi ukrali nov bicikl prošle godine, ove sam jedva prelomila da kupim nov. Planiram još da nabavim zvonce. Imala sam jedno baš dobro, crveno, sa nalepnicom I like my bike, ali je otišlo s biciklom. Tog mi je bajsa baš žao, jer nikad nisam iskusila sve njegove potencijale. Imao je jake gume za terensku vožnju bio je lepe plave boje.
Nema dobrih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih (a ti su najbolji) a da se ne vozi bicikleto! I ovo...
Obznanili nasdvoje u 23. lipanj 2008 16:51:17
