Postovi
Bravo deda! Jebiga pradeda!
Miodrag Popović - Vidovdan i časni krst (XX vek 2007.)
Knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst" odavno mi je zapala za oko, ali sam tek ljubaznošću moje drage prijateljice Tamare došao u posed iste. Sama knjiga osvetljava kosovski mit metodom kritičke analize pisanih izvora kao što su naše epske pesme i srednjevekovni spisi. Nalazi do kojih dolazi pisac su veoma intrigantni.
Sad moram da napravim jedan brejk i da otkrijem da se ispostavilo da mi je Miodrag Popović blizak rođak ali da nisam to znao dok nisam počeo da čitam njegovu knjigu. Kasnije ćemo se vratiti na ovaj detalj.*
"Vidovdan i časni krst" je ozbiljna knjiga. Ubedljivom argumentacijom u njoj se prikazuje geneza kosovskog mita i njegovih sastavnih delova. Ispostavlja se da su brojni segmenti današnjeg oblika kosovskog mita uvezeni sa Zapada, da stare srpske knjige ne poznaju Miloša Obilića, koji je zapravo vitez stvoren po kanonu zapadne srednjevekovne tradicije. U poturčenu Srbiju stiže preko Dubrovnika i Perasta, i tamošnjih humanista (npr. Ludovik Crijević Tubero) koji su ovu skasku koristili kao veoma prigodnu za ispoljavanje svoje renesansnosti. Kakva zbrka s današnje tačke gledišta!
Tu se događa prevrat: slabljenjem uticaja crkve tokom XVI i XVII veka, za koju autor izvodi mišljenje oprečno mom da je imala ključnu ulogu u opstanku srpskog nacionalnog bića tokom srednjeg veka, što nije bez osnova jer je u pitanju bila vazalna institucija, dolazi do renesanse prethrišćanskih kultova starih Slovena i potiskivanja hrišćanske vere u Srba. Takvim pristupom Miloš Oblić postaje simbol ratničkog kulta naših predaka, dok je Car Lazar, simbol visoke hrišćanske civilizovanosti srednjevekovne srpske države, bačen u drugi plan.
Iz toga Popović izvodi zaključak da Srbi u dobrom delu svoje istorije nisu bili hrišćani već pohrišćanjeni pagani, arhaični ljudi koje krasi mitološka svest. On navodi primer žitelja nekog banatskog (?, ili bačkog) sela koji pred boj s Turcima u XVII veku odlučuju da idu na megdan goli. Po Popoviću, to je primer naše poslovične nediscipline i ludosti koja nema ničeg zajedničkog sa hrišćanstvom.
Posebno su zanimljivi opisani napori evropeizovanog srpskog graždanstva u austrougarskoj Vojvodini u civilizovanju svojih "divljih" sunarodnika koji su se bavili graničarskim/vojničkim poslom. Malo me to podsetilo na današnju praksu civilizovanja "arhaičnog naroda" čiji je jedini greh izgleda bio u tome što je pratio emancipatorske tendencije koje su vladale u tadašnjoj Evropi. I to je i danas slučaj, po mom skromnom sudu. Do pola pohrišćanjeni, do pola pozapadnjačeni - nije ni čudo što su Srbi veći deo svoje egzistencije provodili na brisanom prostoru.
Drugi rukavac knjige govori o sporom ulasku Vidovdana u crkvene kalendare i njegovom središnjem mestu u kosovskom mitu. Srpska pravoslavna crkva se opirala uvođenju ovog praznika u kalendare iz razumljivih razloga, ali je nacionalni zanos na kraju prevladao da ovaj staroslovenski praznik izgura Proroka Amosa i katoličkog sveca Sv. Vita iz protokola. Analizom pesama, autor nam prikazuje pagansku i hrišćansku dimenziju pesama, u kojima osim motiva Vidovdana figurira i simbol prethrišćanskog časnog krsta, još jednog motiva staroslovenske religiozne tradicio, koji je krasio zastave drevnih bojovnika. Popović skicira žive portrete narodnih pevača Tešana Podrugovića i Slepe Živane kao ljudi "koji su živeli u jednoj drugoj realnosti", u "mitskoj svesti" čije je unutrašnje oko prodiralo duboko u starinu.
I onda dolazimo do trenutka kada nacionalna kultura postaje konkretna nacionalna politika koja se koristi kao pandan za osvetu prema svemu turskom. Turci tako postaju emanacija zla i đavolskog protiv koga su sva sredstva dozvoljena, što je simbolisano Obilićevom kamom. Popoviću se mora priznati da je bio vidovit 1976. kada je upozorio da nespretno korišćenje kosovskog mita (pokojni preCednik ga je onomad iskoristio za legitimizaciju svoje svemoći) i njegova dalja vulgarizacija može doprineti velikoj nesreći ali ja imam problem sa nekoliko njegovih argumenata u tom smislu:
1) knjiga se završava fantastičnom rečenicom
Valja priznati da smo ono sto jesmo da bismo, emancipovani od slepog robovanja svemu sto smo nasledili od iskona, mogli da budemo ono sto bismo hteli da jesmo.
Uprkos jakom vetru u leđa ideji samospoznaje, za mene ova rečenica kao slika i prilika kritičkog dela ove knjige ostaje sporna u više segmenata. Osnovni plan je piščevo verovanje u ideju progresa i stanovište po kome je moguće potpuno izmeniti suštinu jednog naroda u vremenu. Ne poznajem nijednog čoveka koji "slepo robuje svemu nasleđenom od iskona", a ako već moram nečemu da robujem pre bih bio sužanj iskona nego ono što jesam - nedobrovoljni sluga trgovačke logike neoliberalizma. Moguće je postaviti se kritički prema "nacionalnom biću" nekog naroda ali sam veoma skeptičan po pitanju promene tog sadržaja nekim drugim, modernijim. Moguće je preusmeravanje.
Deda je u tom smislu veći modernista/optimista od mene. Ali ne verujem da je svojom spoznajom potpuno odbacivao svoje poreklo. U tome i jeste smisao ljubavi: voleti uprkos manama. Zato, uz slobodu, ljubav i jeste vrednost po sebi. Vrhovna vrednost, ona koja se ne može kupiti ni izmeriti. A kosovski mit je priča upravo o tome.
2) Pri kraju knjige, pradeda se obilato služi odrednicama "arhaičan" itd. u vrednosnom smislu, upadajući u staru zamku osude prošlosti merilima sadašnjice. Po čemu je to modernost vrednija od vremena koja su joj prethodila? U čemu je njena superiornost po sebi? Da li je modernost oslobođena mitova? Da li je kritičko uvek i objektivno? Na ta pitanja deda na žalost ne odgovara. Kao što i ne kaže da je XX vek, vreme najveće tehničke revolucije ujedno i najkrvavije doba u istoriji ljudskog roda.
Ne pada mi na pamet da mi kosovski mit posluži kao apologija srpskih zločina (a video sam da je ova knjiga nekritički popularna u krugovima novodržavnih "kritičara" iz bivših jugoslovenskih republika i njihove duhovne braće - "gospode drugova" iz Srbije, u čemu prednjači gospođa/drugarica Latinka Perović (svojevremeno oštri partijski cenzor kulture, danas suštinska mati srpskog auto-šovinizma) svrstavajući je uz Konstantinovićevu "Filosofiju palanke" u red najboljih teorijskih dela nakon II sv. rata), isto kao što ni mit modernosti ne može biti opravdanje neoliberalnih zločina (o čemu malopre opisane apologete ćute kao zalivene ili čak opravdavaju zločine, što govori dovoljno o njima i njihovim "dometima").
Popović manje, ako uopšte, koristi rečnik uvreda i omalovažavanja od Konstantinovića dok kritikuje Srbe. Manje je ogorčen. Obojici pisaca je zajedničko da su u stvarima mišljenja nekoliko svetlosnih decenija ispred njihovih današnjih "javnih" čitalaca, fanova "neoliberalnog komunizma", koji u svojim goropadnim ispadima ne mogu da dubinom svojih misli dobace dalje od većine onih koje kritikuju,. Njihova "naprednost" iscrpljuje se u maštovitim izrazima gađenja prema svemu trenutno živom što dolazi iz Srbije, na fonu propagandnih anti-srpskih mitova sa Zapada u kojima je Srbima dodeljena uloga emanancije zla, ne bi li se opravdala umešanost u razbijanje zemlje, neviđena pljačka i bestijalna destrukcija. Ako je to progres a nije jer je fejk, fala lepa, radije ću ostati zatucan i arhaičan.
Emancipacija od mita je samo još jedan nju-ejdžovski mit, kao što je to i ideja o supremaciji nauke nad ostalim vidovima mišljenja. Tehnički, čovek je nikad jači, ali pitanje je da li je srećniji i da li to uopšte može da se kvantifikuje. Ako bismo prihvatili ovakvu dedinu periodizaciju došli bismo do vulgarnog zaključka da je 2008. godina najbolja u istoriji ljudskog roda, što najverovatnije nije tačno.
Analizirajte američku spoljnu politiku u zadnjih 50+ godina pa probajte da je očistite od mitova. Ne ide!
No ne mari, meni je zaista čast što sam imao pretka koji je napisao ovakvu knjigu, neosporni izvor visokog nivoa samospoznaje srpskog naroda. Ona je nezaobilazan udžbenik za sve duhom otvorene znatiželjnike, kako za one na nacionalnim pozicijama - kao moždana teretana za izoštravanje rodoljubivih misli i osećanja, tako i za ove druge, da za promenu bar više apriorno ne odbacuju ono o čemu uglavnom imaju oskudna ili nikakva znanja. Ja sam svog pradedu poslušao samim tim što sam se kritički postavio prema njegovom delu. Možda malo ostrašćeno, ali imaću vremena to da ispravim. U čitanju "Vidovdana..." sam zaista uživao, ali jebiga pradeda ja nacionalno biće ne mogu da izbrišem iz sebe čak i kad bi se trudio. To je uzaludan posao. Ako me to kvalifikuje za "isforsiranog patriotu", onda stvarno jebiga pradeda. U svakom slučaju - alal ti vera.
--------------------------------------------------------------------
izgleda da nam je jeretičnost i otpadništvo porodična osobina. Valjda pradedin duh neće ovu rečenicu protumačiti kao "slepo robovanje iskonu". :)
Obznanili nasdvoje u 26. lipanj 2008 16:57:30
