Postovi
Čijim očima gledamo film?
Kada nekome puštam neki film, imam utisak da, na neki način, predstavljam sebe. Prvi put sam to osetila kada sam iznajmljivala filmove u video klubu da ih pustim mojima u kući, a onda ih davila pitanjima: jel ti se svideo?... a ono kad onaj uzme... i ono kad ona kaže... I dok oni gledaju film, ja gledam njih, kao da su oni neki opet drugi film. Osluškujem smeh, nerviram se kad im se pripiša, a kada se vrate premotam uvek par minuta pre trenutka kad su izašli za slučaj da su nešto propustili. Ama, uživam više nego kad sam film gledala sama. Imam utisak da sam, time što im film puštam, ja sama nekako učestvovala u nastanku filma. Da sam autorov zastupnik i glasnogovornik. Priželjkujem da u njihovom oduševljenju vidim eho onog mog smeha ili tragove mojih slina i suza.
S druge strane, ako primetim dosadu (svaki put kada posegnu za hranom ili pićem, a nekada i zadremaju) zaboli me kao da me je neko ostavio na cedilu il me nije razumeo. Redovno zažalim što sam film uopšte puštala takvoj publici. Opet, dolivam im piće, dosipam hranu, samo da im održim pažnju i napravim atmosferu.
Ali čudno je kako neki filmovi izblede kada ih pustim drugome. Kao u onim pričama o piscu koji se probudio usred noći ubeđen da je upravo sanjao genijalni zaplet za priču, a kada se ujutro probudi na papiriću do kreveta pronađe krvnički stegnutom olovkom ispisano: «Mladić sreće devojku». Znači, ispadnu skroz obični. Kao da su mi boje bile jače kada sam gledala sama, sad sve nekako zamrljano, zamagljeno, sva ona mesta koja su u meni odzvanjala sad jedva da su primetna. Dođe mi da neka mesta ponovo premotam, da ih usporim. Kao da gledam drugo izvođenje neke savršene predstave, samo što su sad glumci umorni. Ne mogu da se suzdržim od nestrpljivih najava: gledaj sad, sad će, pazi sad... I sve vreme se osećam kao napeti sufler koji šapuće ispod dasaka, objašnjava podtekst onoga što je rečeno.
Da li moja preterana najava, koja stvara preterana očekivanja ili činjenica da u mojoj glavi neki film bude nadeven kvascem koji s tim filmom veze nema, već sa trenutkom u kom sam ga gledala, pa, kad ga ponovo pogledam sa nekim, samo splasne, stisne se, ko onaj žabac iz crtaća što neće da peva kad god ga gazda iznese pred publiku. Šta bude s tim senkama, s tom trećom dimenzijom koja je, kunem se svim živimi, bila u mojoj glavi, kad iznesem to čudo pred nekog drugog ja ne znam. I imam utisak da je tom kvarenju i splašnjavanju na neki način doprinelo baš to što sam ja pokušala da opišem i obrazložim nekom drugome šta mi s tu svidelo.
A, dešava se i potpuno čudno stvar, a to je da, sagledano očima nekoga sa kim film gledam, skoro potpuno promenim mišljenje o filmu ili se začudim šta sam sve učitala u te, ma skoro televizijske kadrove. Poslednji film kog se sećam da je meni izgledao mnogo gore kada sam ga tako pompezno prikazala nekome je Tsotsi. Film koji sam a nahvalila u jednoj kritici i zaista mislila sve što sam pisala, kada sam ga pustila za filmove uglavnom neraspoloženoj polovini nasdvoje čiji ukus, paradoksalno, baš zato cenim delovao mi je kao neki minorni TV filmić. Sve one mitske dimenzije koje sam mu bila pripisala, istopile su se. Ma, kao da gledamo drugi neki film.
Slično mi se dešava i za muziku. Pustim nekome nešto i kad ga čujem u društvu budem sebi smešna kad naiđem na izraz lica te osobe koji govori: «ma, jel ti mene zezaš?!». Jednom, kada sam bila s drugarima u tom pabu koji ima džuboks i svi se izređaše, svako svakom odaje poštu za ono što je iskopao. I dođe red na mene, ja pustim Ramonse. Jedan od drugara krene podrugljivo da peva uz Sheena Is A Punk Rocker kao da je nekakva dečja pesmica. Pre toga, meni je ova pesma zvučala baš kao ozbiljni rokenrol.
I tako u krug, ono do čega je meni ozbiljno stalo, drugima ispadne smešno i obrnuto, ono što je meni komično, u društvu ispadne degutantno. Na kraju krajeva, mislim da sve to ima veze sa mojom strepnjom kako da izrazim nešto što mislim ili osećam. Redovno mi se dešava da ono što je u mojoj glavi, deluje mnogo složenije, bogatije nego kada ga izgovorim. Kada god nešto izgovorim imam utisak da sam prikačena na nekakav stenograf koji samo šifrira najosnovnije znakove. Čudno je kako one reči koje doslovno znače ono što osećam često proizvedu kontraefekat. Što može da znači samo da su neke reči ili slike naprosto istrošene i da ih više nije moguće koristiti. Kao neki pokvareni gradski toaleti.
Nekada imam utisak da lutam kroz one napuštene scenografije za filmove: kad se uhvatiš za kvaku saluna otpadne ceo zid, kad kelnericu uhvatiš za sisu ispostavi se da je lutka, kada uzjašeš konja on skapa pod tobom. E, tako i sa ovim rečima: ja znam šta osećam, ali reči mesto da me ponesu onako kako me misli nose u galopu, samo crknu podamnom. Tako i sa filmovima. Lakše ih je gledati kad si sam. Ništa ne moraš da objašnjavaš. Samo umišljaš.
Obznanili nasdvoje u 6. prosinac 2008 0:55:46
