Postovi
Čijim ušima slušamo muziku?
Prosto je neverovatno koliki je dar mudrije polovine nasdvoje da tačno prepozna temu o kojoj će pisati pa i mene tako inspiriše da pomislim da je sasvim legitimno pisati o nečemu na šta sam u međuvremenu i oguglao. Dok ste iz njene vizure mogli čitati o mukama puštanja omiljenih filmova dragim osobama, ja ću pisati o puštanju muzike.
Naime, godinama, možda čak i do trenutka dok nisam nju upoznao ja sam retko kome puštao muziku, što imajući u vidu moj ekscentrični ukus nije ni bilo teško pretpostaviti. Dok sam bio mlađi, još sam se i trudio da bliskim ljudima dam smernice u snalaženju na anarhičnoj savremenoj sceni, mnogi su se uvek pitali kako ja to znam a oni ne znaju itd. Pošto muziku doživljavam neviđeno lično i vidim je kao svoju nepresušnu potrebu, nije mi lako padalo kada bi muziku koju bi puštao preplavio nebitan razgovor, larma, žamor i neodobravanje.
I zato hvala likovima koji su izmislili slušalice. Pošto sam nekoliko puta primetio da moje metode i nisu toliko simpatične kada si u poziciji risivera, rešio sam da se time više ne bavim. I od tada mi je mnogo lakše, muzika kao takva te nikada ne osuđuje, a i ja štedim vreme pa ne moram da objašnjavam ono što će slušaoci ionako zaboraviti odmah iza ugla.
Ono što sam kao klinac gledao kao manu, vremenom je postalo neviđena vrlina. Kao mlađi sam patio što nemam ekipu sa kojom bi delio muzičke afinitete, vremenom sam spoznao draži pozicije lone ridera. Naravno, moja naslušanost ne bi ni izbliza bila onolika kolika je danas da nije bilo tzv. jataka - ljudi sa respektabilnim muzičkim ukusom, sa kojima sam se uglavnom ako ne i jedino viđao zbog muzike. Oni sami vrlo dobro znaju ko su, neki od njih su u međuvremenu shvatili da su im određene supstance bitnije od ljudi.
Još od najranije mladosti ne znam šta da odgovorim kad me pitaju šta slušam, dobar deo mladosti sam proveo sa ljudima koji ni ne slušaju savremenu muziku. Tako je muzika postala deo moje intime i ograđeni prostor u koji ne puštam svakoga. Sve je to pomalo paradoksalno, kada sam ironijom sudbine, zahvaljujući pisanju recenzija počeo da pomalo zarađujem za život, da bi mi na kraju praćenje scene postalo zanimanje. Svi oni kojima nije bilo jasno kako je moguće da više od pola dana provedem u slušanju muzike, kako je moguće da vrlo dobro poznajem nekoliko hiljada albuma iz svoje mp3 kolekcije, više nisu postavljali pitanje smislenosti takvih radnji. Licemerna kapitalistička logika...
S druge strane, baš taj intimistički pristup, sam sa sobom, sa slušalicama u ušima me je i omeo da se bilo kada u životu slobodnije ponašam na koncertima. I dan danas ja sam jedan od onih koji stoje štekovani pozadi i ne učestvuju u predstavi i ne verujem da će se to promeniti. Ni na poslu ni u procesima socijalizacije ja neću biti taj koji će puštati muziku, nije mi svejedno ni kad sam DJ, ponekad imam neviđenu tremu i neke stvari ne zvuče onako ubojito kao kod kuće. Ali zato kada legnem, pokrijem se jorganom i stavim slušalice ne glavu... ništa više ne postoji.
Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 14:42:34
0 Comments: