Postovi
Crno jagnje - radio drama
Upravo završavam pripremu ove radio drame koju ćemo poslati na Festival dečije radio drame u Lisabonu. Napisao i režirao Saša Latinović, jedan od talentovanijih živih pisaca za decu kog znam.
Crno jagnje je neka vrsta antiglobalističkog dečjeg mjuzikla: Reč je o parfrazi bajke "Ružno pače" koja je ponovo postala aktuelna od kad je pukla bruka na Olimpijadi u Pekingu kad se otkrilo da je lepa Lin Miaoke koja je svojom pesmom i pojavom očarala belosvetske gledaoce Olimpijade, zapravo podmetnuta mesto talentovane Yang Peiyi, jer Yang nije bila dovoljno lepa, tj. ima krnjave zube. Sve je obrazloženo tako što je rečeno da nije u nacionalnom interesu da Kinu na Olimpijadi predstavljaju deca sa krnjavim zubima. Da priča bude još perfektnija, postoje nagoveštaji da je i mala Lin Miaoke obmanuta da lepo peva.
Na pitanje zašto su, kad su već tako gnusno slagali, laž uvećali puštajući lepšu pionirku da daje intervjue, organizatori su rekli da ni Lin nije znala da se njen glas, dok peva, u stvari ne čuje. E, jebiga! Mogu samo da zamislim kolko treba da je jaka ta autosugestija koju su Lin Miaoke pružile reklame u kojima je pre toga glumila pa da dete ne prepozna sopstveni glas, verujući da sama peva. Treba više od Čarobnjaka iz Oza da raščini ovo klupko menadžemnta, kasting satanizma i vudu karijerizma pa da se ova deca oslobode. U hororu bi pomogli i krnjavi zubi male Yang.
Kapiram da je reč o predstavi, shvatam i rediteljski princip koji, obrni okreni, postupa po lekcijama udžbenika Leni Rifenštal gde svi učesnici predstave treba da su lepi i jaki, kapiram tenziju da se, u kriznim trenucima, iznese najbolje što se ima na sto. Ali tu više ni realpolitika ne pomaže kao izgovor. Ako već pričaš o nacionalnom ponosu, treba da si ponosan na sve pripadnike svoje nacije, a ne da biraš "one koji te najbolje predstavljaju". Reč je o jednoj akumulaciji vrednosti na jednom mestu: zašto dozvoliti da neko ko lepo peva bude ružan, a da neko ko je lep nelepo peva. To se bre lepo prekroji, spoji i eto svih vrednosti na jednom mestu. Ovakva težnja ka savršenosti govori o velikoj slabosti, o slabosti da se prihvate nelogičnosti, da se prihvate kontradikcije (kako to da ružno dete lepo peva), o korekcijama od kojih mi se riga baš zato što su tako na prvu loptu, tako odvratno površne i brzoplete i interesne. Nema tu nekog zla koje bi mogao da napadneš i ispadneš mnogo pametan. To je grupa ljudi sela za neki sto i iskalkulisala, ko što se svaki dan kopirajteri i ostali kreatori imidža sastaju i prosto slede logiku stvari: što lepše to lepše za oko, to reprezentativnije.
Crno jagnje, ako je verovati mojoj koleginici koja tvrdi da dečje radio drame slušaju uglavnom matori pedofili, te da dečja dramska grupa postoji samo da bi njihova učiteljica imala plaćena letovanja i zinovanja na Zlatiboru, pa đuture povela i svoju decu, svakako ne može da reši problem. Al ne treba odustati. Priča počinje kad se u životinjskom carstvu koje je slika i prilika, još od Orvelove Životinjske farme, ovog našeg, a koje je naviklo da se rađaju bele ovce i ovnovi, rodi jedno crno jagnje. Porodica ga se stidi, učitelji mu predskazuju mračnu sudbinu, a crno jagnje se oseća mnogo jadno i pokušava da stekne samopouzdanje. Radio drama mi se svidela baš zbog te crno-bele varijante. Na pamet su mi pale sve one reklame o izbeljivanju veša dok mu se duša ne uzme, pa gde je prljava odeća ne toliko problem domaćice što treba da ga sad opere, već pošast prava koju valja smesta, uz pomoć vila i vilenjaka iz Veniš sveta zatrti u zametku. Deca što se igraju u dvorištu demonizovana su u svom nastojanju da što više te štroke nanesu u kuću, da, kad kake, zasmrde kupatilo pa to mora da se zapraši Planinskim vazduhom da se ne zna da se u kupatilu sralo. Takva jedna prilježnost redu, miomirisu i ravnoteži. U svakom slučaju, ta opsesija za belim provejava celom radio dramom.
Crno jagnje Uglješu igra Paulina Manov koja je, kolko sam do sada glumaca čula, apsolutno najbolji radijski glumac. Ovde pola priča pola mekeće, pa taj meket deluje kao neko drhtanje glasa crnog jagnjeta koga ostale životinje proganjaju i oće da zatru. Songove je pisao dramaturg Vladimir Đurđević.
Ako ništa, bar se u radio drami ne vidi kako neko izgleda. Još kad bi je slušali... :)
Obznanili nasdvoje u 22. kolovoz 2008 22:59:19
