Postovi
Dan Friel - Ghost Town (Important)
Ne biram prijatelje po tome šta slušaju. Nemam ni neka baš bliska prijateljstva koja su izgrađena na temelju sličnih muzičkih afiniteta. To mi daje slobodu da muziku manje-više otkrivam sam, nesputan tuđim ukusima. Sam čin slušanja shvatam vrlo lično - krajnje individualistički.
Avaj, ljudi znaju da slušam mnogo muzike pa me često zamole da im nešto narežem (ima i drugih primera, kad se sam nudim ljudima da im oplemenim život prijatnim tonovima). Ja se u 99 % slučajeva zajebem pa im snimim ono što se meni sviđa, a to ume da bude teskobno iskustvo za nenaviknute uši. Jebiga, nešto super zvuči kad si nasamo, a u društvu to nema šanse da bude voljeno.
Onda, konvencije. Neki ljudi se učaure u jedan žanr i ne izlaze iz okvira koje su sami sebi nametnuli. Nemam ništa protiv, samo što ja nisam od te fele - neću da kažem zatucan, ali nije i da nije. Ja se slažem s onom pričom da postoje samo dve vrste muzike: dobra i loša. Svejedno, ne volim s ljudima nešto preterano da pričam o muzici. Kad malo bolje razmislim, ne volim da pričam s njima nešto preterano uopšte, jer je to uglavnom gubljenje vremena.
Dok ima albuma kao što je Ghost Town, solo prvenac Dana Friela, člana njujorške nojz trojke Parts & Labor, priča nije ni potrebna. Eto, meni ovaj album zakiva koliko je dobar, a možda će se cele dve osobe koje poznajem složiti sa mnom u toj oceni. Većina čuje da je u pitanju nojz, posluša ispreskakano sa kursorom na onom winamp pravougaoniku 10 sekundi, i kaže kako možeš ovo da slušaš? Ovo je potpuno sranje!
I zato ne volim da pričam o muzici s mojim prijateljima.
Zato ću nastaviti da je slušam sam. Frielove genijalne kakofonične simfonije sastavljene od popaljivih warpovskih ritmova i distorzija kao osnove zvukova zubarskih bušilica, motornih testera i ostalih pomagala koje obilato koristi u skulpturisanju kompozicije, čine od ovog albuma tajni favorit za 2008. godinu, ploču čiji je glavni adut jedinstvena atmosfera - što je osobina svih velikih ploča. Kad bi me pitali da definišem ovo što Friel svira ne bih znao da kažem šta je. Ne brinem se, ionako me niko neće ni pitati.
Paradoks u svemu je što je ovaj zarazan album neviđena navlaka i kad ga preslušaš dva-tri puta, ruka sama krene na repeat. Lični favorit je savršena Buzzards, koja kao da je neka tamo Parts & Labor kompozicija u izvođenju nekog benda sa Marsa ili neke još udaljenije planete.
Beznadežno iščašen i neodoljivo zabavan, Dan Friel je sa Ghost Town, čini se bez nekog većeg napora, postavio domaći zadatak bendovima poput M83 ili Fuck Buttons...
Obznanili nasdvoje u 9. lipanj 2008 2:05:32
