idealno&pragmatično

Dječaci - Drama (Dop/Menart)

Na prvi pogled čudno, ali novonastale granice na Balkanu, bar što se tiče hip hopa nikad nisu ni postojale. Stvar je utoliko čudnija što su vreme procvata ovog žanra na našem nesrećnom poluostrvu i njihovo nastajanje bukvalno koincidirale. Koliko god se mi ne gotivili, obožavali i mrzeli, radoznalost je oduvek najjači ljudski poriv. Itekako se obraćala pažnja na to šta se dešava iza zavesa zamandaljenih prozora.

Posle beogradskog proto-repa oličenog u grupama Budweiser, Green Kool Passe, Tapiri, Bez Kaucije i funkcionalnim citiranjem žanra u radovima Ramba Amadeusa i grupe Disciplina kičme, sa prvim albumom Grua dolazi do pojave tzv. drugog talasa srpskog hip hopa čiju su glavne perjanice bile i grupe Sunshine, C-YA i Robin Hood, i neki drugi manje uspešni izvođači. Ova faza završila se sa prvim albumom Voodoo Popeyea.

U isto vreme, negde oko 1996. budi se i zagrebačka scena, prvo sa kompilacijom Radija 101 gde se predstavljaju buduće velike zvezde - Tram 11 i Bolesna braća, kao i jedna riba čije sam ime zaboravio ali je do dan danas najbolji ženski MC sa Balkana ikada (poslušajte pesmu Pasivna agresija). Posle prvih (i drugih) albuma ovih grupa dolazi do nezapamćenog procvata hip hopa u Hrvatskoj, pojavljuju se i drugi, ništa manje kvalitetni likovi kao što su El Bahattee, Stoka i moj miljenik Nered, što se sve nekako događa u vreme NATO agresije na Srbiju i skidanja Miloševića na vlasti. Ovaj period razvoja hrvatskog hip hopa kulminira debi albumom Eda Maajke, pločom koja je do sada bila najbliže statusu klasika - Slušaj mater.

Kralj ribara

Nedugo po preuzimanju vlasti Demokratske opozicije, dolazi do trećeg talasa srpskog hip hopa. Nije ni dva meseca prošlo a led probijaju sada već zreli Juice i V.I.P. sa kultnom numerom Ko će to da plati. Kada je Sindikat lansirao Divljinu, a godinu i po dana kasnije i Govedinu svi su već znali da je hip hop u Srbiji najžilaviji žanr - albumi V. I. P. , Bad Copy, Ajs Nigrutina, Prti Bee Gee, Sindikata postaju neizostavvni deo mp3 kolekcije svakog balkanskog tinejdžera. Sa pojavom Marčela, dolazi do raslojavanja na pop i hardcore sferu, a današnja situacija je takva da se četvrta generacija još uvek porađa u bolu i mraku.

Do tada u Hrvatskoj uspevaju albumi sastava TBF i Elemental, ali to su više izolovane "rep-rok" pojave, nego što predstavljaju kontinuitet sa pređašnjom pričom. Zamorom materijala istočno od Drine, otvara se, po već ustaljenom šansa za zapad Balkana. Ali ovog puta centar nije Zagreb već Split.

Bend St!llness je ponudio svoje viđenje rege-rok-rap krosovera koje je bolje zvučalo na demo trakama nego u završnoj verziji. Zato su splitski Dječaci prvi shvatili moć Interneta i polako se probijali kroz mrak andergraunda (zajedno sa zagrebačkom Sinestet ekipom), uspostavljajući nova pravila na sceni. Sa svojim sada već legendarnim sajtom od 2005. su neumorno "širili riječ" o sebi i neprestano napredovali. Kada se učinilo da su na korak od proboja, mnogi su pomislili da se priča neće dobro završiti - grupu je zbog stilskih razmimoilaženja napustio Kid Rađa. Preostala trojka je ipak znala šta radi: krajem 2008. Mister Beba (nekada Sinom),  Vojko Vrućina (alijas Nebu) i Drugi (alijas Ivo) su ponosni tvorci prvog pravog balkanskog hip hop albuma koji se momentalno može nazvati klasikom.

I tu bi ova recenzija mogla da se završi sa sve čestitkama, ali još malo ćemo o samom albumu.

Razlog za ovakvu tvrdnju krije se u sledećem: Drama funkcioniše na više nivoa, stilski je raznovrsna i neverovatno pametna. Svako ko je ijednom u životu napisao i jedan stih zna na šta mislim kad kažem da su Dječaci na svom debiju napisali neke rime za koje bi svako želeo da ih je napisao. Oni su ih napisali za sve nas.

Kamiondžije

Duboko ukorenjen u tvrdom izrazu koje svoje poreklo vuče iz južnjačkog iskustva i blistavih produkcijskih trenutaka El-P-ja, Dječaci lagano transponuju globalno u svoje lokalno iskustvo. Drugim rečima, njihov rep nije nakalemljen, on je prirodan i organski, prosto diše i puca od svežine. "Blistave" slike post-jugoslovenskih iskustava ne mogu biti drugačije do crne - pesme Krek kuća, Ubij se ili sada već legendarna Noćna pjesma pokazuju njihovo okruženje onakvim kakvo jeste. Dječaci su real.

Ali, što nije odlika većine balkanskih repera, oni znaju i da se zezaju - uvodna i završna Kraljevi i The Govno, prejebena H323, Dinamit, Liu Kang i Narodna govore tome u prilog. Zvučeći neverovatno tvrdo i bez kompromisa oni su istovremeno vrlo prijemčivi.

Treća strana je pop lice - stari hitovi Kralj ribara i Meko Sranje te Punjene paprike koje umesto mesa i pirinča u sebi imaju bajtove i vokodere govore da su ovi momci spremni i za mnogo više od onoga šta sada imaju u ponudi.

Bolno iskreni, emocionalno otvoreni, a opet veseli i optimistični na dobro poznati mediteranski način, Dječaci su dokaz pobede duha nad svim usrećivanjima koja nam se kolektivno dešavaju u poslednjih dvadesetak godina. Iako nominalno nismo zajedno, i dalje smo vrlo blizu jedni drugih.

Ta činjenica je posebno istaknuta i u njihovoj biografiji - ostaće zapisano da je ovaj bend nastupao u Beogradu (i Novom Sadu) pre Zagreba. U to ime, za sve fanove koji pričaju ekavicom možda ne bi bilo loše sastaviti mali kurs ikavice sa rečnikom manje poznatih reči tj. lokalizama. Npr. šta je "špadi", "manister", "čipo" itd.

Meko sranje

Da rezimiramo, Drama je bez sumnje album godine što se potpisnika ovih redova tiče na post-jugoslovenskim prostorima, tamo gde svi pričaju onaj isti jezik koji u odnosu na to gde se nalaze drugačije nazivaju. Toliko je dobar, da ako jednog dana, spletom fantastičnih okolnosti bude odlučeno da se radi vinilno izdanje bez sumnje ću želeti da ga imam u tom obliku.

Majspejs

Obznanili nasdvoje u 7. prosinac 2008 20:49:15