idealno&pragmatično

DOBRI DUHOVI

Sabor dobrih duhova ima svako da sazove. Svako svoje da prizove!

Ima ta knjiga, «Drveno more», u kojoj glavni junak upada u turbinu koja spaja različite faze njegovog života, pa se susreće sa samim sobom kad je bio klinac, mladić i sa sobom kakav će biti kad ostari. Kad taj lik krene da prikuplja te svoje ranije i kasnije same sebe, da od sebe tako raznih, musavih, izboranih, štrkljastih i pogrbljenih, krene da pravi armiju, stvara se ideja, čarobna potpuno, revolucionarna baš, ideja o tome kakva si sam armija, ako se samo prestrojiš i prebrojiš.

Naći čistinu, poljanče jedno i na njemu sazvati sabor svojih dobrih duhova. Timski duh i timsko srce da zakuca ispod jednog jedinog, tvog dresa. I trening. Ti i ti, sam sa sobom, jedan na nijedan. Puna kapa. Šaka u šaku, obe su tvoje, nema drugih da ih stegnu, al se jedna o drugu nekako zgreju. I ako se ne zgreju, zadovoljstvo je kad znaš da si sam otišao na to poljanče. Nikog da te vidi, nikog da ti tapše, da skandira tvoje ime. Bio si ti, obeležio si to pusto mesto, ostavio si nešto da čuči tamo negde, da te čeka i bodri. A, čovek može da se sabere. Tako što će da sabere sve one što su ga okrznuli usput, ili se zadržali, onih što su ostavili dobre misli. Neki se zadržali na kratko, žurili su, ali su ostavili nešto dobro za sobom, neki su ostali duže. Da se od sebe napravi glavni junak u sopstvenom životu. Jer, šta se dešava, angažuješ sebe u nekim bitkama za koje shvatiš da nisu tvoje, praviš kvorum, statiraš za bedne nadnice, nekad za džabe, tek da se umuvaš u ekipu, za srk nekakvog pića. A to da si sam svoje vozilo i da je tvoj put daleko od svetala, od te buke i da nije preuređen za nekakav bitan, istorijski reli, već tamo neka zarasla staza kroz koju, dok budeš hodao, možda nikog neće biti da te vidi, ne pada ti na pamet. Suviše skromno, suviše zaraslo.

Sabor svojih dobrih duhova valja sazivati s vremena na vreme, kako se ne bi klanjalo nekim bogovima koji nisu tvoji. Samo lična borba ima smisla, samo ona u kojoj angažuješ svoje telo i svoje misli, umesto da ih iznajmljuješ drugima za sitne pare i još prevrtljivije pohvale. Kome se dati veliko je pitanje, jer neko će te rasitniti dok trepneš i razdavati te na sve strane. Postaćeš ostarela novčanica što je prošla kroz bezbroj ruku. I došlo je takvo vreme.

Moj najveći dobri duh je pokojni deda. On je ono što bi Nil Jang rekao heart of gold. Od njega su mi ostale rečenice ko što je: greh na usta ne ulazi, već iz njih izlazi. To kad svi poste da se pričeste, a on čovek koji je radio ceo dan trpi mrzovoljna gunđanja plemena kad uzme parče sira. I ne bude u njemu krivice, kaže da je radio, da mora da jede da bi nastavio da radi i da se bori. Nema ničeg nepoštenog, ni lošeg u tome. Uostalom, bio je jedini u selu koji nije ubijao mačiće kad ih se okoti puno. Čak i kad nije praznik. Jedini koji je sahranjivao pse kad umru. Čak i kad nisu šugavi. Jedini koji je pravio sanduke i stolove u dvorištu kuće, jer su život i smrt za njega bile prirodne stvari. Od dede sam naučila da se istupa onda kada vidiš da svi trpe i da svi ćute, a da se ne guraš tamo gde svi imaju svoje mišljenje i seru do prekosutra. Kada mrtav pijan gost na slavi maltretira i vređa svoju ženu i decu, a svi sede pognutih glava, deda iznosi najveću čuturu rakije koju ima, daje je gostu i kaže mu da sa njom izađe u dvorište. Deda je umeo da se usprotivi takvom snagom i iskrenošću da postidi čoveka. Umeo je i da oprosti.

Dakle, deda je najveći među mojim dobrim duhovima. Ostali su za sada manje više fiktivni, filmski junaci, ali to njihov uticaj na mene ne čini manjim. Naprotiv, njima makar uvek mogu da se vratim i nikad me neće regrutovati u bitke koje nisu moje.

Elvud P. Daud je glavni lik iz filma «Harvi», iz 1950. godine. Igrao ga je Džejms Stjuart, oličenje skromnosti među glumačkim licima. Neke tihe i pomirljive normalnosti koja me smiruje. Ali, ovde nešto drugačiji. Elvud P. Daud ima tog tajnog prijatelja kog samo on vidi i koji se zove Harvi. Harvi je ogroman beli zec koji za sebe tvrdi da je puka. Puka je irsko mitološko biće, neka vrsta vilenjaka koji, kada ga čovek uzjaše, pruža sumanutu vožnju, ali za razliku od raznoraznih mitoloških bića koja vožnju kasnije naplate, puka je u osnovi dobar duh. Samo što je pomalo luckast. Elvud P. Daud sramoti tako svoju porodicu jer na prijemima sve odreda upoznaje sa Harvijem, pa odlučuju da ga pošalju kod psihijatra. Ako bi htela da budem baš precizna, rekla bih da je Harvi plemenit film. Harvijeva nevidljivost, odnosno njegova vidljivost samo Elvudu, opipava onaj lični prostor oko čoveka koji, ako ga gajiš, ako držiš do njega, ako ga se ne stidiš, uvek preti da te dovede u nesporazume sa ljudima. Sve do tačke kada bi da ga odstrane sa tebe, da te izvajaju po njihovim merama i principima. Da te izrežu iz duha kao omiljeni lik iz almanaha. I taj Elvudov dečji duh, ta opuštenost sa kojom gleda na parove i porodice oko sebe dok pod ruku vodi zeca kog samo on vidi, ukazuje na nekakvu pomirenost sa razmakom između sebe i drugih ljudi, na hrabrost da se u sedište do svog, koje je mahom prazno (čak i ako neko sedi na njemu i drži te za ruku) smestiš svoje snove, da ih isteraš iz sebe u galopu, da ih dopišeš u svoju ličnu kartu. Takoreći, učiniš transparentnim. Pomirljivost sa kojom Elvud odlazi kod psihijatra jer zna da ne mogu da ga ubede da Harvi ne postoji, da je produkt njegovog ludila, jer je ušati Harvi realniji od njih i njihovih sedativa, stvara neku vrstu trijumfa benignosti i skromnosti spram agresivne potrebe da se sve ovce sabiju u tor razuma i reda. Film «Harvi» ima u sebi detinjastog, jogunastog pogleda na svet i njegove skrupule. Dok ga gledate, osećate se kao dete koje se sakrilo u šifonjer i prigušuje smeh šakom dok ga odrasli traže svuda po kući da ga obuku u odelo i odvedu u goste ili na šišanje ili kod lekara. Zabavljati se sam sa sobom nekad je najveća pobuna protiv očekivanja koje drugi imaju od vas i njihove želje da im ispuniš želje. A, kad Elvud kaže: Well, I've wrestled with reality for 35 years, Doctor, and I'm happy to state I finally won out over it., sine ti da imaš pravo, eej, pravo da fino okreneš zadnjicu svima koji navodno imaju lek za tvoje ludilo. U stvari žele da te uklope.

Čitajući o Henriju Kostaru skapirala sam da je, iako je film rađen prema pozorišnom komadu, ovaj čovek imao u sebi ponešto od Elvuda i od Harvija. Kao Jevrejin u Nemačkoj u vreme kada je Hitler već došao na vlast, Henri je napao nemačkog oficira posred banke, nakon što ga je ovaj uvredio. Službenik u banci ga je prijateljski posavetovao da podigne sav novac i smesta ode iz Nemačke, što je Henri i uradio. Iako se, kao većina reditelja, oženio glumicom kojoj je obećao da će je stvaiti u svaki svoj film, Henri je uspeo da ispuni obećanje, ali tako što je u svaki film, u nekoj od scena, u scenografiju stavljao statuu urađenu prema liku svoje supruge.

U najtežu kategoriju mojih dobrih duhova spada Luk Džekson, iliti najveći čovek kog je sistem uspeo da zgura u kutiju. «Cool Hand Luke» je film koji valja gledati pred svaku veliku odluku, jer nema malog čoveka koji posle njega neće osetiti da mu iko može oduzeti dostojanstvo. Ovaj film iz 1967. jedan je od najnenabudženijih filmova o herojima ikada napravljen. Ceo film, gledaš Luka Džeksona kako ga zatvaraju u zatvor, kako iz njega pokušava da pobegne i kako ga vraćaju. Ritam u smeni zatvaranja i pokušaja bekstva stvara tu ideju o kondiciji, o pobuni kao refleksu, o oslobađanju kao nefilozofskoj, nepromišljenoj, već stomačnoj potrebi. Radu mišića u mlitavoj baruštini grupe. Jer Luk je sve vreme okružen zatvorenicima koji su baje sa tetovažama, koji se oslovljavaju nadimcima i imaju svoju malu pacovsku hijerarhiju i svoja pravila. Stražari imaju svoja pravila koja se svode na to da šta god uradiš mimo pacovske pozicije koju ti namene, budeš zatvoren u kutiju. Iako nemaju herca da prekrše nijedno od stražarskih pravila, zatvorenici su razigrali svoju malu arenu za junačenje, potpuno slepi za istinsku hrabrost da se pređe preko zacrtanog zatvorskog kruga. Lukovi pokušaji da prelazi crtu u filmu nisu objašnjeni apsolutno ničim drugim osim refleksa pobune koji Luk poseduje, a koja je miljama daleko od priča o pobuni I teorija o sistemu. Pobune protiv sistema od strane lika koji ga prozire, koji prezire njegovu logiku, logiku onih koji mu se pokoravaju i onih koji ga diktiraju. Poruka koju stražari ističu pred svakog zatvorenika je: “I hope you ain't going to be a hard case.” A, to je ono što ti govore gde god da odeš. Molećivi pogledi iz kojih čitaš: samo nemoj da mi se opireš, samo nemoj da izmišljaš nešto svoje, samo poštuj pravila i sve će biti okej. “Cool Hand Luke” nije jedan od slepačkih filmova o pobunjenicima koji zanemaruju rulju što se šlepa na herojima, što iz njih pije krv dok ih ne ispljune i ne odbaci. Zatvorenici su prikazani kao prava navijačka rulja koja iz svojih udobnih mišjih rupa navija za heroja, koja živi kroz njega, kroz njegovu drskost da se podigne po stoti put kad ga obore u prašinu. Umesto da uživa u toj slavi unutar zatvorenog tora, Luk im viče: “Oh come on. Stop beatin' it. Get out there yourself. Stop feedin' off me.”Scena u kojoj stražar uspe da obori Luka na kolena, jedna je od najtužnijih scena u istoriji filma. Dinamika bekstava iz zatvora i vraćanja u zatvor mučna je i ohrabrujuća u isto vreme. Ona prati dinamiku života i izdvaja, kao zlatnu nit, njegovu glavnu temu: borba i bukvalno čupanje sopstvenog tela iz sistema, iz kazne, iz uslovljavanja. Čupanje sebe makar se našao na pustom putu na kom te opet čeka marica da te vrati tamo gde pripadaš, da ti opet ponovi: I hope you ain't going to be hard case i da mu opet pljuneš u lice i zadaš najveće muke koje si u stanju da mu zadaš. Depresija koja izbija iz ovog filma deo je istine, a ne poze, a to je depresija pri pogledu na spavače. Na one koji drže daljinske upravljače i menjaju kanale, a na svakom mogu da nađu po jednog novog borca za njihova prava.

A, Pol Njumen je znao kako se istrčava iz kaveza. I posle, u paru sa Robertom Redfordom, na kraju filma “Butch Cassidy and Sundance Kid”. A, posebna poenta poente je što je sve vreme znao da je na nišanu. U oba filma! Poenta je u istrčavanju po svaku cenu.

Dobri duhovi što štite i hrabre, mogu da budu i oni koji su na prvi pogled slabotinja. Kad se stisne od straha čovek uvek prvo u izvidnicu pošalje onog najmanjeg sebe, onog što je kretao iz kuće napolje ne misleći o tome da li da ponese kišobran, jer će da pokisne, onog sebe koji ni ne zna za strah. Ima to troje dece u filmu «Ubiti pticu rugalicu» i dvoje dece u filmu «Noć lovca».

«Ubiti pticu rugalicu» je nešto kao san i java u jednom. U isto vreme sudska drama koju preterano ne volim kao žanr i bajka o oslobađanju seoskog vešca iz sarkofaga u koji ga je prosečni mali čovek upakovao da njime plaši decu, kad je jedino čega deca treba da se plaše upravo on i njegov strah od svega što nije prosečno i mirno. Devojčica divnog imena, Skaut, opisuje svoje mesto sledećim rečima: “Maycomb was a tired old town The day was twenty-four hours long, but it seemed longer. Although Maycomb County had recently been told that it had nothing to fear but fear itself...” Sa svojim bratom i najboljim drugom obilazi oko kuće u kojoj, prema predanju iz mesta, živi zaključan izvesni Bu Rajli, opasni čovek koji je napao svog oca makazama, pa ga drže u kućnom pritvoru. Način na koji Skaut uči o tome ko je zapravo čudak, na koji posmatra kako je meštani popreko gledaju jer joj se otac na sudu zauzima za crnca optuženog za silovanje bele devojke, dok guta suze i tuče se po školskom dvorištu da odbrani ponos svog oca, prate put teškog iskustva koje donosi upoznavanje složenosti malignog društva, njegove laži i licemerja. Ono što hrabri u ovom filmu je dvostrukost njegove radnje. To kako se san preplete sa realnošću i oslobodi je, stvarajući utisak da drugog načina i nema, da jedino kroz mrak gorkog dečjeg iskustva može da se izađe na svetlo. I sve u ovom filmu deluje nekako mitski, tako da svako iskustvo dobija težinu saznanja. Skaut uspeva da pronađe davno zaboravljeni kavez u svom malom gradu, otvori ga i pusti životinju. Ono što hrabri u ovom filmu je scena bauljanja troje dece u kostimima za Noć veštica, kada jedno drugo pridržavaju u mraku, jedva balansirajući pod maskama u obliku kobasica, dok nož sija u mraku i brane se od odraslih koji ne mogu da se nose sa istinom. Ostaje I slika grada u kom se iza zaključanih vrata nalazi strašilo, oko kog stražu čuvaju crkva, škola, sud I šerifova postaja, pojačani dušebrižnicima I večitim pravednicima ( Luk Džekson bi rekao: Yeah, them poor old bosses need all the help they can get.) i da sve ove prepreke treba obići, njihova pravila I lekcije primiti na oči I uši I na nos, dok ti kr ne krene, ostati svoj I jedini doći do zaključanih vrata, a onda biti počastvovan da od gradske spodobe čuješ: Will you take me home?.

U «Noći lovca» mrak je gotovo potpun. Ceo film kao da se odvija u vreme pomračenja sunca. Svet kao da se povukao u neku daleku pozadinu i nekakvim slepim očima gleda na proplanku dvoje dece da se krije pred fanatičnim propovednikom koji na rukama ima istetovirane reči: «love» i «hate» i veruje da je produžena božja batina koja treba da pohvata svu zabludelu i grešnu jagnjad. E, to je film koji gledam kad mi se načati neko ko tvrdi da ima sav smisao ovog sveta u malom prstu i ko bi da me prevede na obalu znanja. Snolik, nalik noar filmovima, «Noć lovca» savršeno oslikava suštinu zla. Njegova suština je oličena u propovedniku kog zastrašujuće igra Robert Mičam. Zlo je u onome koji misli da je na njemu da deli pravdu, onaj koji sebe smatra dovoljno mudrim da kažnjava i priča o borbi ljubavi i mržnje dok pred sobom ganja dvoje nevine dece da im otme plišanu igračku. Strah za decu je jak, ali je u isto vreme jak i osećaj da je na njihovoj strani nevinost koju propovednik nikad neće imati, kao što je na njihovoj strani instinkt i impuls onoga ko se brani, ko u svojim rukama nosi nešto čije vrednosti nije svestan, ali ga brani. Na čijoj je strani život.

«Noć lovca» je slabo prošao u vreme kada je nastao, 1955. Čarls Loton koji je režirao film, zakleo se da više nikada neće režirati. Tek kasnije, kada je uočena vrednost ovog filma i kada su se na njega ugledali braća Koen, a Mičamove istetovirane šake postale citat u pop kulturi, za Lotona je već bilo kasno da se okuša ponovo. Ali je zato Čarls Loton ispao car. Jer, kad je reditelj dobrog duha «Harvija», nakon II svetskog rata, smatran neprijateljem u Americi, a kućni pritvor mu prepisan kao jedina večernja zabava, Čarls Loton je svake večeri svraćao kod njega na partiju šaha. Kul, rekao bi Luk Džekson.

Obznanili nasdvoje u 23. svibanj 2008 4:32:16