Postovi
Dunja Radosavljević - Život posle Amerike (Stubovi kulture)
Trend famoznog "ženskog pisma" u Srbiji nastavio se literarnim debijem Dunje Radosavljević. Avaj, u ovoj knjizi nema maltene ničega što bi moglo da se oceni kao vredno pažnje. Suzdržavaću se koliko god budem mogao da ostanem u granicama dobrog ukusa, a ako prekardašim vi mi recite.
"Na papiru" , naslov koji sadrži dva od tri najvažnija pojma zapadne civilizacije obećava mnogo. Na papiru, čitanje ove knjige se svede na čekanje onoga trećeg pojma - "posle", do kojeg nikada ni ne dođe.
Za početak, knjiga je lišena bilo kakve priče, bilo kakve fabule, bilo čega što bi zaličilo na strukturu. Umesto bilo čega od toga, imamo unutrašnje monologe ženskog bića u srednjem životnom dobu koje u sebi ne može da pomiri napetosti izazvane seksualnom potrebom za muškarcem i generalnim prezirom prema muškarcima. Radosavljevićeva svoju utehu za zbunjenost & bol nalazi u opštim postavkama radikalnog feminizma, optužujući Ničea i Kanta za mizoginiju. Nije ni bitno za ovaj prikaz što se ja s tim tezama, koje su opasno na tragu poperovskih optužbi Platona za fašizam, ne slažem, već to što su mnoge autorke već ranije prežvakale ovu temu, kojoj ova knjiga nimalo ne doprinosi svojim dragocenim uvidima.
Ono što jeste bitno je da je ova knjiga lišena literarnih vrednosti. Od patetičnog Prologa do mističnog Epiloga, autorka početničkim, isprekidanim rukopisom, prenosi svoje oduševljenje astrologijom i pikantnim detaljima iz svoje intime. Verovatno vođena željom da po svaku cenu postane pisac (pardon, spisateljica), intima je jedino što ova autorka nudi javnosti (i prijateljima, kojima posvećuje ovu knjigu, a na jednom mestu prijatelj ispravlja navode iz knjige). Naširoko, sa mehaničkim insisitiranjem na detalju, opisane su seksi avanture glavne junakinje, obilato zalivene viskijem, rakijom i argentinskim vinima, sa dva Grka na Santoriniju, divlje veče sa antiglobalistom u Beogradu, light-prevođenje jednog geja među strejtere, čari i ćorsokaci sajber-seksa itd, itd.
Kada se ne dira po erogenim zonama i ne tuca sa odvratnim muškarcima, pogubljena u vremenu i prostoru, glavna junakinja traži posao, i to dosta neuspešno, a tu i tamo se kroz džunglu slovnih znakova zvanu Život posle Amerike promuvaju i rođaci kao što su tvrdoglavi deda koji glasno gleda dnevnik i neće da ponese kišobran u šetnju i kad pada kiša i nesumnjiva carica, tetka. Da nije ostao na nivou skice, ovaj deo Života posle Amerike je mogao biti i korektan.
Povremeno Radosavljevićevoj pođe za rukom da pokrene neka smislena pitanja, ali joj manjka literarnog talenta da ih dalje uobliči i isporuči čitalačko uživanje. Ponekad se čini da autorka ne zna šta će s rečima, pa nam iz knjige ostaju trivijalna saznanja tipa da je "Povetarac" kul mesto za izlazak, što Srbi sa Kosova sigurno nisu jer ne znaju za njega, ili da slušanje Asian Dub Foundation nikoga ne pripitomljava, što je pisca ovih redova do suza razgalilo. Knjiga vrvi od možda još i banalnijih primera, ali i ovo je dovoljno da se stekne osnovni uvid.
Čitanje Života posle Amerike povremeno navodi na politički nekorektne pomisli da je ova knjiga dokaz da je trebalo nastaviti s praksom podaljeg držanja žena od škole, uzimajući u obzir informaciju iz biografije da je ova spisateljica magistar medijskih studija s jednog od njujorških univerziteta. Na primeru ove knjige još jednom je na delu potvrđena tanana a golema razlika između obrazovanja i inteligencije. Umesto rezimea, utisak je da Život posle Amerike nije delo koje je tanko samo po obimu.
Obznanili nasdvoje u 31. listopad 2008 21:59:20
