Postovi
FELIKS, Vladimir Kecmanović (Via Print, Beograd, 2007.)
Uvek je kriv neko drugi. Majka. Otac. Žena. Deca. Profesor. Direktor. Država. Priroda. Bog. Sudbina.
Knjiga Feliks našla se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Prvi put čujem za pisca, Vladimira Kecmanovića, ali stoji da je, pre Feliksa, napisao još dva romana (Poslednja šansa, 1999. i Sadržaj šupljine, 2001.), kao i niz pripovedaka. Rođen je 1972., u Sarajevu.
Feliks je nadimak dvojice glavnih junaka, penzionera Simeona Rakića i njegovog sina, Dragana za koga ovaj penzioner saznaje otprilike kada i čitalac. Simeon ga je sam sebi nadenuo u mladosti, prema junaku Tomasa Mana, prevarantu Feliksu Krulu, a Dragan ga je preuzeo kao jedinu sponu sa ocem koji ga je napustio pre nego što je i dospeo na svet. «Ništa ti ne pomaže što si već odavno ukapirao da je famozni Feliks kojeg si hteo da glumiš, plod tvoje dečačke mašte, u stvarnosti bio neko sitno govno, prevarantsko govno. I da si i sam postao govno. Samo nešto krupnije.», objašnjava Dragan kako je, od želje da nadomesti oca, na sebe preuzeo da bude nešto nalik njemu pre nego što je shvatio da želi sebe nazad od starca kojeg ne poznaje i koji savršeno mirno obmanjuje svet po unutrašnjosti koji samo želi da svoju decu postavi na što bolju startnu poziciju – u Beograd. Neke roditelji guraju napred, a neke nazad, tako mu dođe. Ali nije poenta u tome kako se u ovoj transakciji prolazi, koliko u onome kud ćemo tako pogurani ili odgurnuti da se denemo i šta ćemo od ponuđenog da uzmemo, a šta da vratimo uz što manje bolnu hiruršku intervenciju. Ako se jednom ne rodite kako treba, ostaje vam da se porađate čitav život iznova dok se na posletku ne zadavite pupčanom vrpcom. A, Kecmanović pokazuje da ova može biti dovoljno dugačka i čvornovata da se dospe i do Kanade i kao lastiš cimne nazad, na mesto gde je jednom za svagda valja pregristi.
E, sada, Kecmanović otpočinje svoj roman kao obazrivi pripovedač koji Simeonu Rakiću pristupa kao junaku koji je možda senilni penzioner, a možda i manijak ili špijun. Simeon voli da uz sebe ima to možda, a šešira za menjanje kolko mu duša ište. Naizgled običan penzioner koji redovno kupuje Politiku i želi da promeni svoj stan u centru Beograda za stan u unutrašnjosti gde bi u miru proveo svoje poslednje dane, tokom prvog dela romana otkriva se kao prevarant koji zapravo ne menja stan, već interesente iz unutrašnjosti navlači kako bi se takoreći švrćkao po Srbiji. Ako trenutno niste u potrazi za kakvim povoljnim stanom u kojem biste se skrasili, te kivni na prevarantske agencije koje isturaju perjanice po oglasima u vidu povoljnih stanova u srcu Beogarada koji, kako kaže pesma, srce ima (samo vi u njega nekako nikako da spadnete), onda vam Simeon može postati simpatičan. Dokon starčić koji se opire da bude potisnut sa magistrale u vikendice, letnjikovce, zabadajući igle u goblene, hraneći golubove i proveravajući umrlice u Politici. U Simeonu ima gneva i otpora koji je zdrav, samo kada bi imao kome da ga zavešta. Kako mu se ne pruža druga prilika da svetu objavi da je još živ, izuzev da na nedeljnom Kalemegdanu opali partiju šaha, on pokušava da se, glumeći takvog skromnog penzionera koji ustupa prostor mladima, makar kreće. Možda ga smrt i mimoiđe. I desi se nekom od onih «kukavica koje beže od života. Četrdesetogodišnjacima – jedan drugom kako jaje jajetu sličnim. Izobličenim od nezdrave ishrane. I gubitka duha.
Kojima je debljina istanjila usne.
I gotovo progutala oči. Koji se jedan od drugog razlikuju jedino po tome da li nose ili ne nose bradu i brkove.»
Ako je pretvaranje nekada i imalo smisla, ono je, u Simeonovom slučaju, sada samo refleks i manir. Savršeni glumac koji uživa da tu i tamo, na pijaci, ukrade jabuku kad već ne može nečiji osmeh.
Stvar se menja kada Kecmanović pred Simeonova vrata dovede Dragana koji se našao u taman toliko očajnoj situaciji da sve batali i potraži onoga ko mu je za sve kriv, počev od školskih dana kada se pretvarao da zna ko mu je otac, te kako je opasan i moćan, preko smrti majke koja je umrla ne prežalivši što ju je Simeon napustio, pa sve do skorog propalog braka sa ženom nevernicom koja mu je izrodila dvoje dece. I sin kaže: napolju su ubice, sada smo na nišanu obojica, ako moram da ginem ovakav kakvog si me stvorio, ima da ideš sa mnom i da platiš račune.
Ti si mi za sve kriv.
Kecmanović suočava oca i sina u klasičnoj situaciji dva čoveka u sobi koji sređuju račune iz prošlosti. Tenziju u ovom pričvrljenom odnosu gradi preko niza obrta i dobro izvedene dinamike: Simeon i Dragan se otimaju za kormilo, pronalazeći slabe tačke onom drugom, istinu iza istine, sučeljavajući svoje vizure ka pas koji sebi hoće da odgrize rep, i to sa prošlosti, polako pomeraju na trenutnu situaciju – zgrada je opkoljena opasnim likovima koji jure Dragana.
Treba reći da Kemanović koristi dakle ovu klasičnu priču, koja čak naginje trileru i da se savršeno pretočiti u TV dramu, pozorišnu predstavu ili radio dramu (u tom je smislu preporučujem svima koji imaju neku moć da se ovakva alhemija ostvari). Međutim, unutar iste, poput Pekića (priča Svirač iz zlatnih vremena mi sada pada na pamet), uspeva da žanrovske elemente tokom priče prebaci u drugu brzinu, prebacujući junake iz konkretne sobe okružene plaćenicima u jednu sabijenu, priklještenu glavu u kojoj se okrivljavanje drugoga svodi na bežanje od samog sebe, a plaćenici na insceniranu opasnost što vreba od spolja a koja je samo sufliranje samom sebi da se sa sobom lakše izađe na kraj.
Nije čudno što je za nadimak obojice junaka odabran baš Manov Feliks Krul. Prevara kojom se Simeon bavi samo je blaži simptom i igrarija, dokaz talenta. Ono za šta su junaci odista talentovani je samoobmana. Pravljenje patetičnih predstava u kojima se svoj život tumači tako što se stvaraju dramatične situacije u kojima smo mi uvek žrtve a drugi nam krivi, drugi nam dužni objašnjenje, prava je pozornica na kojoj se kreću Kecmanovćevi junaci.
Otuda pisac isprva i govori obazrivim tonom, iznoseći o likovima pretpostavke, a ne tvrdnje, ophodeći se prema njima kao prema uočenim nepravilnostima koje se prate do krajnjih granica pozorišne scene koju smatraju za svoj svet. Ovaj se ton tokom romana menja sve do ispovednog u kasnijim poglavljima, kao da autor stiče poštovanje za junake sa kojih, tokom priče, maske spadaju. Izmena u stilu ukazuje i na činjenicu da se uvek polazi od drugih i, pre ili kasnije, dolazi do sebe kao do jedinog mogućeg ishodišta. Da je sređivanje računa sa drugima uvek potkusurivanje sa samim sobom, svedoče i poslednji redovi Kecmanovićeve knjige: «A možda sam nesrećnom starcu, kao da mu nije dosta njegovih, na leđa počeo da tovarim samo svoje grehe.»
Obznanili nasdvoje u 18. ožujak 2008 0:11:28
