Postovi
Gang Gang Dance - Saint Dymphna (Social Registry/WARP)
Histeriju bruklinizma, koja trenutno vlada na anglo-saksonskoj savremenoj muzičkoj sceni dodatno potpiruje četvrti album eksperimentalnog kolektiva Gang Gang Dance, koji za sebe tvrdi da voli ovu njujoršku opštinu ali da ne potiče iz nje. Kršteno imenom zaštitnice mentalno obolelih, nervno labilnih i rastrojenih, epileptičara te zaposednutih duša, novo izdanje ovog sastava je svakako jedno od onih po kojima ćemo pamtiti godinu za nama.
Za razliku od svojih kvalitetnih i izvikanih komšija (da navedemo A Place To Bury Strangers) koji kopaju po prošlosti kako bi pravili muziku trenutka, Gang Gang Dance se priključuju novim nadama oličenim u još jednom komšijskom aktu - High Places u tvorenju nečega što nema pandana u istoriji savremene muzike. Spakovani u nedovoljno definisanu fioku na kojoj piše neo-tribal, Gang Gang Dance čine mogućom pomalo shizoidnu kombinaciju iskustava tako dijametralno različitih muzičkih pravaca kao što su world music, electro, hip hop, avangardniji pristup zaostavštini novog talasa i nebeske svodove oslikane gitarom u nešto novo i do sad nečuveno.
Žetva po ovako razuđenim terenima u GGD postavci stvari nimalo nije neprirodna i nakalemljena - u njihovom svetu granice ne postoje, a sve je jedno pored drugog i preliva se iz jednog u drugo, jer je zapravo sve u svemu. Umešnost prirodnog zvuka od ovog albuma zapravo i pravi unikat.
Ploča počinje ekskurzijama po electro i hip hop brazdama (genijalna Blue Nile vuče svoju prljavu/čistu inspiraciju iz zvučnih kataloga koje potpisuje RZA), nastavlja se putovanjima u ritmičke predele neo-psihedelije, a završava u savršenim primerima neo-duhovnosti novog milenijuma kao što je pesma House Jam te sanjivu briljantnost Dust, smeštenu na sam kraj ove ploče. Mesta ima i za londonskog grimera Tinchyja Strydera, koji se pošteno izdivljao u Princes, dajući znak pevačici grupe Lizzi Bougatsos da svoj glas, koji je u prvom delu ploče koristila kao još jedan instrument, ne sasvim bez poređenja sa praksom grupe Ponytail, upotrebi i na konvencionalnije načine.
Saint Dymphna je zvučno putovanje koje neće ostaviti nijednog audio pustolova ravnodušnim i još jednom zapušiti usta svim onim lenštinama koje sopstvenu slušalačku apstinenciju pravdaju izlizanom frazom da je "sve već odsvirano". Podjednako i prijemčiv i avangardan, i slušalački izazov i potvrda ljudske kreacije, ovaj album je putokaz u bolje sutra koje je već počelo, ako na stranu ostavimo usrećiteljske planove post-ideologija koje gube legitimitet svakim novim trenutkom i jednostavno se prepustimo magiji života tako što ćemo ga, za promenu, malo i živeti.
Obznanili nasdvoje u 15. prosinac 2008 5:56:31
