Postovi
GDE SMO SVE NASDVOJE ŽMOCALI 2: Po fastfudima i restoranima
na slici: libanska poslastica od mlevenog mesa kebbeh
Odiseja gastronomskih senzacija po gradu sa nasdvoje kao pustolovima se nastavlja: posle uvoda krenusmo dalje. U međuvremenu, kineski restoran "Polimlje" kod podvožnjaka na raskrsnici Ruzveltove i Cvijićeve, nadomak Vera, je postalo nešto kao baza gde se ide kad se nema neka pametnija ideja. Prvi put u životu počeo sam da naručujem ista jela, navukoh se na Piletinu/Teletinu s povrćem i ananasom u slatko-kiselom sosu kod Kineza, dok sam se u "Big Bulu" okušao još jednom sa Boemskom mućkalicom od pilećeg filea, i odgovorno tvrdim iz iskustva da porciju za jednu osobu ne može da pojede jedna osoba bez velikih poteškoća.
Kao dete studenata, prinuđeno da ide u školu na drugi kraj grada, od najranije mladosti prinuđen sam bio da se upoznam s mikrosvetom fastfuda u Beogradu još od njegovih pionirskih početaka. Sećam se da se krajem osamdesetih na mestu gde se danas nalazi "Guli" prodavala pica, sa kojom malo koja može da se meri i danas, A u "Satu" su se prodavale one perverzije od sendviča.
Početak devedesetih donosi i nov asortiman iz Aurelija, pregršt novih sendviča i kanadsku verziju Kentaki frajd čikena, koja se nalazila, onoliko koliko me sećanje služi, u krugu oko Vuka. Ne sme se zaboraviti ni "Orao", jedan od današnjih lidera brze hrane. Naravno, ceo taj period je obeležen i multinacionalnim koncernom McDonalds, protiv koga nemam ništa, uprkos svojim političkim stavovima. Brate, pijem i koka kolu ponekad, šap me gabri.
Post-dejtonska Srbija dovodi picu "Trg" i "Bucka", koji danas sa "Orlom" čine trio fantastiko domaćih a gradskih lanaca džank fuda. Sva tri u ponudi imaju picu, ali za onu pravu - tanku, italijansku, potrebno je spustiti se od "Bucka" malo niže Francuskom, sve do Venizelosove/Đure Đakovića, gde se prekoputa crkve Ace Nevskog nalazi "Kli-kli". Sendvičara istog imena postojala je tokom devedesetih u Dositejevoj.
Ipak, pošto sam krajem devedesetih, inficiran ideologijama prestao da jedem meso, moje interesovanje je otišlo u nekom drugom pravcu. Odlazio sam na mesta gde se prodaju pljeskavice sa molbom da mi se napuni lepinja prilozima, što mi je pružalo dovoljnu količinu potrebnih materija za zujanje po gradu. Bilo je i onih zatucanih roštiljdžija koji nisu hteli da na licu mesta prošire meni ovom preko potrebnom stavkom, čineći da se osećam beznadežno poput Bobija Dupee u "Pet lakih komada". Ipak, u ovom periodu mog života, mora se pomenuti "Mara" na Vračaru gde je ovaj specijalitet ("vegetarijana") doveden do finansijski najpovoljnijeg nutricionističkog vrhunca, no žutoj mafiji na ovoj pseudo-elitnoj beogradskoj opštini se nije svidela činjenica da neko na njihovom terenu posluje dobro a da oni nemaju ništa od toga, pa je objekat zatvoren.
Ipak, na Vračaru i danas postoje okej sendvičare - "Mole" u Hadži Đerinoj, "Falafel" prekoputa Ruskog doma - gde se može jesti apsolutni istoimeni fastfud hit s Bliskog Istoka, proban u Amsterdamu. Kod Taša je "Zvonce" gde godinama naručujem isti sendvič - kari u lepinji. Piletina, kečap, sir i još ponešto mi u ovoj kombinaciji nikad neće dosaditi. Da ne bude zabune, pre nekoliko godina sam ponovo počeo da jedeme meso, kada me vegetarijanska praksa više nije ispunjavala, da ne dužim sad čupri na sporedne stvari.
Što se tiče NBG, u novostvorenom finansijskom raju u krugu Arene, nalazio se najjači giros u gradu, ali izgleda da se gazda smorio pa više ne radi, nedaleko od grozomornog "Vagona" je "Luda kuća" za pristalice žutorasne ishrane.
Da ne dužim, ovaj fastfudovski osvrt je bio neophodan za razvoj naše priče jer smo nasdvoje naše gurmansko putešestvije nastavili posetom "Pica hatu" jedne prijatne večeri. Ljubazno osoblje, simpatičan ambijent i ok porcije ipak neće pomoći ovom svetskom lancu da se uzdigne na nivo poštovanja za MekDonalds u Srbiji, al za promenu bar ne zvrji više potpuno prazan kao na početku poslovanja.
Italijani su nam se baš omilili pa smo svrnuli i do "Pomodora" gde su pasta u četiri sira ili s gorgonzolom i nenadjebiva pica sa patlidžanom i tikvicama prste da poližeš. Kralj među poslasticama - tiramisu takođe u ovom skloništu u Hilandarskoj zaslužuje visoke ocene, mada se se onim italijanskim iz "Vera" teško išta može meriti.
Solo, sa kolegama s posla bio sam i do "Gulija" a apetit mi nije pokvarila ni relativna bliskost sedišta LDP. I ovde je na meniju italijanska kuhinja, al je ambijent za koju nijansu slabiji od onog koji pruža "Pomodoro".
Zatim smo nastavili odlaskom u "Zorbu" -grčki restoran pored u prvom delu opisanog "Buritosa", kod Inexa. Tu nam je isto bilo lepo, porcije su nešto manje, ali grčka salata je zakon, kao i "nežna pileća supa", dok su poseban utisak na nasdvoje ostavile hladne sarmice, valjda se zovu kalmudokija, jebem li ga.
Kruna ove faze u razvoju je bila sinoćna poseta libanskom restoranu Biblos, koji se nalazi preko puta kruga bolnice, kod ulice Dr. Subotića, koju pamtim po mirisu benzina, rendgenu, agresiji NATO pakta i ostalim neveselim stvarima. Može se reći da smo sinoćnjom posetom po prvi put bili na nekom malo fenserskijem mestu, ali ovo mesto se odlikuje izuzetno ljubaznim osobljem koje čak nije zamerilo ni divljanje dugokosije polovine nasdvoje koje se završilo jednom polomljenom čašom za rakiju. Namazi od dimljenog patlidžana, fenomenalni sendvičići s mlevenim junećim mesom, carski ćevapi sa sirom i njegovo veličanstvo jogurt, ovog puta u kombinaciji sa nanom, leblebijama i (ponovo) patlidžanom, završili su s radošću u našim stomacima. Teškom mukom smo se dogegali do kuće i stavili tačku na ovaj deo naših gurmanskih avantura. Na redu je poseta nekom francuskom restoranu, možda svrnemo i do komšija lovaca, a sigurno će još nešto iskrsnuti u potrazi za kvalitetnim i neobičnim zalogajem koji širi vidike.
Obznanili nasdvoje u 10. rujan 2008 13:12:20
