Postovi
GDE SMO SVE NASDVOJE ŽMOCALI
Ideja se rodila u za zrnce sladokusnijoj polovini nasdvoje, a ja sam je odmah rado prihvatila. Nije toliko reč o isprobavanju stalno nove hrane, koliko u deljenju zajedničke avanture isprobavanja, otkrivanja i utiska male, zajedničke svečanosti u kojoj se povremeno osetim, budući da retko imamo baš konkretne povode, kao da stalno slavimo trenutke zajedništva.
Elem, krenulo je od ideje da isprobamo nacionalne kuhinje, da bi se u jednom trenutku prosto prepustili biranju zanimljivih mesta.
Prvo mesto je bilo Polimlje koje je predložila obaveštenija polovina nasdvoje. Polimlje je restoran ispod puta (tako sam ja nekako povezala naziv sa mestom ove kinesko-srpske kuhinje), odmah ispod nadvožnjaka koji seče Ruzveltovu, sa leve strane kada se ide prema Zvezdari. Neupadljiv od spolja, jer meni je taj deo grada uvek delovao nekako komunalno, rezervisan za pretrčavanje ulice, dok te zaprašuje smog iz autobusa i automobila. U sred tog sivila i prašine, ugnezdilo se Polimlje. Sav u crvenim tonovima, kada smo ga prvi put posetili na mene je ostavio utisak otmenog mesta ispunjenog narodskim duhom pravih birtija u kojima vas ne bi izbacili napolje čak i ako se napijete i polomite čašu, a ne bi vas popreko pogledali ako uđete u onome u čemu se zateknete. S vrata vas dočekuje topla, domaćinska atmosfera, veliki stolovi za kneževske večere koji mogu izdržati pehare, a na njih se ipak spuštaju lagani, tanki tanjiri prepuni kineskih poslastica. Na ovom mestu mi se sviđa što se ekipa iz kuhinje i sama uzavrela atmosfera onih koji spremaju hranu ne krije iza paravana od pogleda posetilaca. Kelneri (najopušteniji i najsimpatičniji od svih kod kojih smo svraćali), slobodno cirkulišu od sale do kuhinje, a kada krenete do kupatila na trenutak osetite kao da ste zašli u jednu od onih četvrti iz hongkoških filmova – lavirinti od vrata, prolaza, sad si napolju, sad si unutra i tome slično. Iako je atmosfera opuštena, hrana je ovde bogovska. Meni je isprva sve delovalo nekako isto, pogotovu što se, za razliku od sofisticiranije polovine nasdvoje kad je reč o hrani, slabo razumem u sve te silne sosove (jel ovo ljuto il je slatko?), ali sad sam već istrenirala nepce. Tada sam uzela pileće meso s povrćem u kari sosu (nikako da se odreknem pilećeg mesa, ali danas sam probala teleće sa pečurkama i povrćem i mnogo mi se svidelo, pa i ta predrasuda popušta, iliti rečima uvek ohrabrujuće polovine nasdvoje: “Kinezi su se obračunali sa žilicama!”). Tada mi se više svidelo ono što sam probala iz tanjira preko puta mog, a bile su u pitanju, ako se dobro sećam, nekakve alge u kombinaciji sa mesom. Nekako uvek bolje izabere od mene.
Za Polimlje je bitno pomenuti da su jedan od najpovoljnijih restorana koji su nas ugostili, a da ste posle toga presiti. Nismo se okušali sa štapićima.
Još uvek se držeći nacionalnih kuhinja, put nas je naneo u Lejlu koja danas, nažalost, više ne postoji na istom mestu – na uglu Takovske i 27. marta, malo iznad Botaničke bašte, a u blizini našeg omiljenog parkića sa ljuljaškama. Lejla, ili kako smo je mi prozvali Kod Turaka, primila nas je jednog kišnog dana u svoj, za moj ukus pomalo suviše sterilan prostor (moja očekivanja od Turaka su nekako više išla u pravcu tamnijih boja, senki, gušćeg vazduha… Skoro da smo bili jedini u Lejli koja je u to vreme imala i isturen kiosk na kom su se prodavali girosi, a ugostila nas je neviđeno slatka kelnerica koja nije skidala osmeh sa lica (oduševilo me što nas je posavetovala da ne uzimamo dodatnu salatu, jer ćemo uz giros i ćevap koji smo naručili, dobiti sasvim dovoljno salate). Moram da priznam da mi se turski giros nije preterano svideo, ali im je supa bila pravo čudo!
Tu nas je zatekla prijateljica kod koje sam primetila da joj je baš smešno što mi tako seli da isprobamo i što bazamo po restoranima ko po drugim zemljama, pa i meni bilo malo smešno. Ali i lepo. Kiša je stala, a što smo duže sedeli, bilo mi je sve udobnije i, dok je renesansnija polovina nasdvoje listala Terorajzer sa dve mlade metalke iz japanskog pakla na naslovnoj strani, imala sam utisak, gledajući kroz mokra stakla kako promiču jedna za drugom 23-ojke ko neki remorkeri koji krče put kroz moreuz zvani Takovska prema široj traci u 29. novembra, kao da sedimo negde na pokislom Bosforu i gledamo brodove što idu za Karaburmu.
Meksikanci su nas oduševili. Burito je podmornica kod Poštanske štedionice, u blizini našeg omiljenog svratišta za viskije, na uglu Beogradske i 27. marta (šta ćemo kad volimo ovu veliku, sindikalnu ulicu u kojoj se dobro jede!). Pošto se, odmah do meksičkog Burita, nalazi i grčki Zorba, jedno vreme sam imala dilemu, pošto me provokatorska polovina nasdvoje zaklela da donesem odluku. Znam da sam prvo krenula da vagam u koji od ova dva mesta da se uputuimo, da bi mi se dilema svela na izbor između plavog i crvenog. I odabrali smo crveno, jer Grci traže rezervacije. Prostijoj polovini, tj. meni se najviše svideo tortilja čips, iako je bilo tu i mesa (nimalo žilavog!) i mnogo čudnih zelenih umakalica. Burito je neveliko mesto, ali neviđeno uverljivo (opet mi je falilo nečeg narodskog čega je bilo u Polimlju, a što ću zateći u mom omiljenom restoranu, Bledu) – ono da se vide neki više puta proprani stolnjaci i da su kelneri pomalo smoreni, ali opet ljubazni što mi uvek pruža neki osećaj bezbednosti, jer osetim da su dugo tu, da ih niko ne dresira i da su im gosti toliko prirodna stvar da automatski zaboraviš da si tu neko sa strane i dozvoliš sebi glupost da ih pitaš za razliku između supe i čorbe (kladili smo se između rezanaca i zaprške, mada ja i dalje mislim da je zaprška jedina sui generis odlika čorbe što rezanca nikako nisu).
Tu negde posle Burita, a nakon neuspelog pokušaja da pronađemo libanski restoran za koji smo se bili baš zainatili, upali smo (mislim da je bilo sasvim slučajno, iako bi neki rekli da slučajnosti ne postoje) u najelegantnije mesto u ovoj promenadi. U pitanju je Đu-Đu, korejsko-japanski restoran u ulici Rige od Fere. Ovo je najautentičnija epizoda u obilasku nacionalnih kuhinja. Počev od prostora koji ne preza toliko za najočiglednijim etno motivima, već više svetlima, paravanima i nekakvom nedokučivom atmosferom pokušava da dočara utisak stranosti zemlje čiji jelovnik nudi. Ovo je možda jedino mesto gde sam se na trenutak zapitala: dokle smo daleko otišli i hoćemo li imati da platimo to luksuziranje, jer je mesto toliko otmeno (a bili smo i jedini u restoranu). Tamo smo jeli nešto što se zove miso supa, gore na slici (“najzdravija supa na svetu”, reče ljubazni, pomalo suviše diskretni kelner koji se odaziva na zvonce, postavljeno na svakom od stolova) i sladoled od zelenog čaja. Ovi ukusi dolaze definitivno iz nekog drugog sveta. Potpuno magični u svojoj plemenitosti i blagosti da sam sa svakim zalogajem imala utisak da me neko bukvalno miluje po kosi i govori kako će od sada sve biti u redu jer nikada i nije bilo razloga za brigu i jer postoje neki tajni odgovori na sva pitanja i da se u senci tog smisla može sasvim lepo živeti i kao prosto sejač polja ili usamljeni hodač sa pesmama Tagorea pod miškom. Ovo mesto mi je ostalo u sećanju kao tajanstvena, potpuno nepodatna i nedokučiva laguna i bilo mi je drago što smo baš zato baš tamo nasdvoje proslavili svoju polugodišnjicu. Harmoniju je na trenutak poremetila mala rasprava između nasdvoje o tome kako se tačno izgovara ime restorana. Posebno mi je bilo lepo da zamišljam kako smo se niz vlažnu i mračnu Ulicu Rige od Fere spustili, kao kroz podvodni tunel do tako prozračne lagune kao što je Đu-Đu (naziv sam proverila u vodiču kroz beogradske restorane.)
Red Bull je bio iznenađenje za mene. Ovaj “butik mesa” na Studentskom trgu uvek je za mene bio nekakav izlog pun sirovog mesa od kog sam uglavnom sklanjala pogled. Onda je radoznalija polovina nasdvoje provalila da se u podrumu mesare nalazi pravo malo lovačko svratište. Brkati kelneri, stameni stolovi od drveta na kom se vide čvorovi, srpska nošnja na zidovima i najbolja viljamovka koju sam pila, više nego jednom su nas videli kako se spuštamo na nikad bolju teleću čorbu i prebranac za koji, uvek za srpsku kuhinju spremna polovina nasdvoje, kaže da je odličan. U zidovima Red Bulla ostale su skrivene neke od najživotnijih rasprava nasdvoje, jednom zamal da se onako srpski i skućimo, bilo nas uhvatilo, poleteli nebu pod oblake i ponovo sleteli na zemlju, držeći se za ruke.
U Orašac smo otišli na moju inicijativu, a privukla me ogromna krošnja drveta pod koju su, kao na vašaru kojih se sećam iz detinjstva (na Divčibarama, i uglavnom užičkog kraja), smešteni veliki stolovi i, ono što posebno volim – puno ljudi koji puno piju i glasno se smeju. Nekakva šatorska i pomalo svadbarska atmosfera takođe me privukla ovom mestu koje se inače nalazi na tački kraj koje prolazim najviše puta u toku nedelje – preko puta Vukovog spomenika (mada je više u ravni sa spomenikom Ćirilu i Metodiju). Konobar sa brkovima, malo nadrndan, ugostio nas je odličnom čorbom i šopskom salatom, a i tu smo smakli viljemovke. Tipično domaća kuhinja, što će reći da smo već ovde po malo pauzirali sa eksperimentisanjem zarad ambijenta mnogo lepe letnje bašte.
Za kraj sam ostavila mesto koje možda i nije naspektakularnije, a i nije neko otkriće, jer smo tamo videli dosta gradskih faca, ali sam se ja za njega vezala jer mi se dobra polovina nasdvoje tamo više nego jednom našla, a i ja njoj, u vreme Evrovizije, kad je bilo posla preko glave. U pitanju je Bled, riblji restoran koji ćete videti čim izbijete ispod Botaničke bašte, pa krenete dole prema Dorćolu. Riblja čorba jebe kevu! Jednom smo tamo bili svedoci tipično srpskog tranzicionog poslovnog razgovora uz pesmu i previše pića, a u svim ostalim prilikama smo imali neki svoj mir, iako smo gotovo uvek bili okruženi punim stolovima. Sviđa mi se u Bledu što, kolko god da je pun, imaš utisak da su ljudi za stolovima u nekim svojim pričama. Hronično umorna polovina nasdvoje tamo je, u sred velikog posla, zablistala u svojoj pesničkoj inspiraciji kad sam shvatila da je, gde god da odemo, apsolutno nezamenljivi saputnik u ovoj pustolovini. Bled je ipak naše mesto.
Obznanili nasdvoje u 18. srpanj 2008 2:54:21
