Postovi
gsp kartice
1.Parking kod Kalenićeve pijace. Žena (oko 50 godina, u crnoj, šlampavoj suknji i bluzi na tufne) izlazi iz pijace noseći nekoliko punih kesa. Prelazi preko parkinga. Osvrće se na parkirani spaček (svetlo plav, limarija u prilično lošem stanju) sa otvorenim gepekom u koji Čovek pakuje pune kese. Žena se osmehne Čoveku.
Žena: Vlado, nisi kupio nov auto?
Čovek: Ma, moj je najbolji!
2.Starica, u autobusu za Višnjicu, razgovara sa susedom koji sedi naspram nje. Ne čujem o čemu govori. Samo se, u jednom trenutku, otkine jedna staričina rečenica:
Šta god slavimo, nismo srećni.
3.Autobus 23. Hladno. Negde kod Ade, ulaze dva čoveka. Ne vidim ih, jer su ušli na zadnja vrata, ali ih čujem.
ČOVEK1:
Kako si mogao to da mi kažeš? Još pred njom.
ČOVEK2:
Rekao sam ti istinu.
ČOVEK1:
Ama, gde se to kazuje?!
ČOVEK2:
Pa šta… šta…
ČOVEK1:
E, videćeš šta ću da uradim. Ti si kriv! Gde se to kazuje?!
Videćeš, ti si kriv!
ČOVEK2:
Ja kriv?! Rekao sam ti istinu!
ČOVEK1:
Videćeš. Sutra ću ja da prodam kuću. Naći ću Bosanca, prodaću, a onda ću da uradim ono što mislim. Ti si kriv! Gde se to kazuje?!
ČOVEK2:
Rekao sam ti istinu.
ČOVEK1:
Tako si mi namestio i pre. Robijao sam 10 godina. Ti si kriv! Videćeš šta ću da uradim.
ČOVEK2:
Ja kriv?! Ja kriv?! Što sam ti rekao istinu! Istinu!
ČOVEK1:
Gde ćeš sad?
Autobus staje kod Sajma. Okrećem se prema zadnjim vratima. Starac, sede kose, u sivim pantalonama i džemperu, sa šeširom, klateći se, silazi iz autobusa. Okrene se i poviče:
Istinu sam ti rekao! Istinu!
Vrata se zatvaraju. Autobus polazi.
4.Autobus 32. Oko pola deset uveče. Devojka (oko 25 godina, u farmerkama, guste svetlo smeđe kose na lokne) sedi na sedištu i razgovara sa Mladićem (istih godina, trenerka, kačket).
DEVOJKA:
Strašno, koliko su ljudi spremni da se prodaju za male pare.
Mladić ćuti, upitno je gleda.
DEVOJKA:
… nisam stigla da kupim kartu… kontrola… I kaže on meni, šta ćemo sad da radimo. Ja kažem, ne znam. On kaže, ajde da izađemo, pa da vidim sa šefom. Izađemo mi, dolazi mu taj šef i obojica opet kažu šta ćemo sad da radimo. Mislim, ja ne bih pomenula, ali bukvalno su me naveli na to. Dvaes puta su ponovili šta ćemo da radimo, pa šta emo da radimo. Ja kažem, onako kroz šalu, pa da vas ja častim, a ubuduće ću paziti. Oni kažu ajde. Sad ja mislim, kolko će da traže. I ono 200 dinara. Zamisli. E, da ne poveruješ, za 200 dinara. Strašno! Za koje male pare su spremni…
MLADIĆ:
Pa, dobro, njemu dosta za cigare i nešto da pojede.
Obznanili nasdvoje u 1. studeni 2007 10:09:00
