Postovi
HOP-HOP!
Sinoć smo se nasdvoje vratili sa kratkog, ali dozlaboga krivudavog puta s Tare. Kud smo mi sve bili i čime smo se sve vozili to sam bog zna! Izmenjasmo prevozna sredstva ko Lepa Brena u Hajde da se volimo, samo što nismo vozili avion. Ali da smo leteli, leteli smo!
Naše putovanje je počelo ispred zgrade Politike gde sam se, natovarena uglavnom stvarima koje mi neće biti potrebne, sastala sa praktičnijom polovinom nasdvoje koja je ponela tačno ono što joj treba plus šmekerske naočare za sunce. Plan nam je bio da se busom prebacimo do Kragujevca, gde je bilo zborište ekipe s kojom ćemo, dan kasnije, ići na rafting Tarom. Udobno zavaljeni u zadnjem delu busa, bratski smo delili 1 giga muzike spakovanih na Džonijev mp3 i filozofiju Žike Pavlovića. Razbudila nas je kišica i kratka šetnja do kuće u Kragujevcu gde se jasno videlo ko je veštiji kuvar a ko levo smetalo u kuhinji. Uspeli smo da prokljuvimo kako radi automat za ukucavanje cena povrća u kragujevačkom maxiju i pobedinčki izašli sa rumenom baburom od koje je, uprkos jednom jajetu uljezu koje je razbila ćoravija polovina nasdvoje, nastala najslađa kajgana koju sam ikad jela. Za recept se obratiti ovom što piše muzičke recenzije čim se dokopa kompa. Zvezda te večeri bila je kruškovača, trofej koji sam osvojila u tvrdoglavoj potrazi za dobrom rakijom. Tek jedan prst ovog malja u tečnom obliku bio je dovoljan da je odložimo za slučaj da se s raftinga vratimo sa ljutim ranama koje treba zaceljivati. U Kragujevcu se inače gradi novi ogromni Market koji za sada deluje kao ogromna crna NLO stanica koju grade nevidljivi ljudi što velikim crnim pločama prekrivaju grafite tipa: Kosovo je Srbija. Knjižara oko koje se vodila borba izgleda je pala i o tome se uopšte više ne govori.
Do Šćepan Polja, mestašca na granici između Bosne i Crne Gore dovezle su nas Nišlije, simpatični par koji voli medena srca i džez i latino muziku (mp3 je tu dobro došao). Njih dvoje, plus nasdvoje, ostavilo je mesta da se ubaci još jedan Beograđanin koji studira pravo u Kragujevcu i čija mama radi u fabrici slatkiša. Muzički potkovanija polovina nasdvoje imala je priliku da položi test poznavanja niške muzičke scene, a ja sam pokupila par tračeva o nekim Nišlijama koje znam iz sajber prostora. Čule su se tu i zanimljive životne priče i saveti o putovanjima, a Nišlijki se jako svidela Santogold.
Meni se sad čini da smo putovali do Šćepan Polja godinama, ali su prizori oko nas povremeno bili toliko lepi, da mi dobar deo puta ni gužva, ni vrućina nisu smetale. Mislim da mi je ipak najlepši deo kroz koji smo prošli onaj oko Zlatibora. Obožavam zelenu boju u prirodi i nikad ne mogu dovoljno da se načudim koliko nijansi ove boje može da se nađe u samo jednom kilometru krajolika. Prošli smo i kroz rodni kraj Miroslava Ilića, Mrčajevce, za koji polovina nasdvoje što je imala prilike da se sretne sa ovim velikanom tvrdi da je bogat kraj. Najdraže stajalište mi je bilo u Višegradu, gde sam pojela sladoled (od jagode, razume se!), uz zvuke kompilacije bosanskog popa što su se razlegali baštom ispred prilično dobrog hotela Višegrad. Konobari su bili pomalo suzdržani i smoreni, al je moglo da se plati u dinarima i ronhil nije imao onu gadnu umrlicu na sebi. Nasdvoje smo stigli da se prošetamo mostom Mehmeda Paše Sokolovića, prisećajući se delova iz «Na Drini ćuprije». Naslonjeni preko moćne i tople ograde i zagledani u baš čistu, zelenkastu Drinu, zaključili smo da je Andrićev roman apsolutno nenadjebivo delo. Zahvaljujući vođi puta, a vozili smo se u svadbenoj koloni od troja kola, nismo potrefili skretnicu, pa smo tako obišli i Rogaticu, a zamalo i Sarajevo. U Rogatici nas je jedna dobra lokalna duša uputila da se vratimo nazad (jedno 45 minuta vožnje). Kasnije smo saznali da je upravo u tom mestu bilo najgore ratno razaranje. Tragovi rata nisu preterano vidljivi kada se samo prozuji kolima, ali na ulazu u Višegrad, primetila sam da je većina kuća u izgradnji. Na nekim od kuća kraj krojih smo prolazili, još uvek se vide tragovi šrapnela, a mnoge od njih su na prodaju.
U jednom trenutku, kada se već smrklo, a mi nikako da dođemo do te granice, krivudajući putem koji je bio toliko uzan da automobili iz suprotnih pravaca nisu mogli da se mimoiđu ako jedan ne pristane uz samu ivicu s koje su se, u podnožju, nazirala svetla nečega što sam se svaki put nadala da bi mogao biti naš kamp. Na tom su se puteljku, ugraviranom u gorostasne planinčine koje su sad, sa noćnim nebom pravile utisak da se nalazimo na dnu kakvog velikog bosanskog lonca, guzili i ogromni putnički autobusi i sve vreme sam se pitala kako ćemo dođavola da se mimoiđemo sa njima. Ali Nišlija koji nas je vozio, ostavio je utisak samouverenog i tihog vozača koji ne divlja po putu i ume da proceni trenutak za preticanje. Jedino što je svima u kolima već je bilo prigustilo, što od višesatnog sedenja, što od gladi, krivina i teskobe, pa smo počeli da se pitamo da li je moguće da nije postojao neki kraći put do Šćepan Polja. Zamišljala sam toplu večeru koja će da zalije indijski orah kojim smo pokušali da zavaramo želudac.
Dokopasmo se tog restorana kraj reke u kom ćemo jesti i naredna dva dana, kako se ispostavilo, uglavnom varijacije kuvanog krompira i junećeg i telećeg mesa. Meni nije preterano smetalo, jer sam bila gladna, al se dosta ljudi žalilo na hranu. Par metara dalje od restorana, onako zgrčeni od hladnoće, ugrejali smo se šljivovicom sa tri muzikanta što su svirali pesme Miroslava Ilića (Devojka iz grada me baš obradovala) za svadbarski raspoloženu ekipu o kojoj smo nagađali dal' su biznismeni avanturističkog duha ili isto rafting ekipa. Nakon druge čašice šljivovice, ušuškana u par slojeva odeće, gledajući na mračnu Taru ispod nas, u glavi je krenuo da mi se odvijao scenario o slešeru na raftingu. Do nas za stolom su sedeli neki Kragujevčani, uglavnom parovi. Po zimskim jaknama se videlo da su se dobro obavestili o vremenskim prilikama na reci, ali su, po tome kako je svaki delija prigrlio svoju bolju polovinu, pijuckajući tek toliko da mu se otvori apetit, videlo da ispod tih perina čuče idealne žrtve za moj horor. Dovoljno spremni da neko vreme mogu da se odupiru ubici s Tare, ali isuviše nežni i oslonjeni na logiku i savete sa sajtova tipa tararafting.co.yu da bi preživeli mrak crnogorskih vrleti. Sa likom koji je sedeo preko puta mene, a kome se moja ideja o hororu na raftingu svidela, nagađala sam ko bi od njih prvi zaginuo, a ko bi se izvukao. Par na koji sam pikirala da će prvi da zagine (momak je bio najkrupniji u ekipi, ali izvajan po teretanama i sa fensi cvikerima, a devojka se odviše oslanjala na njega) naposletku nas je povezao do bungalova i to tako što sam im se maltene bacila pod točkove kad sam videla da ćemo, po onom mraku, bauljati četri kilometra do prenoćišta. Jedino sam se oko ubice zajebala, jer se ispostavilo da je skiper ipak najbolji u celoj priči, a da je ubica kuvar. Dok sam se grejala uz vatricu, prišao mi je žilav, prosed čovek koji na sebi ima gram mesa, dok su sve ostalo mišići i vene (plus tetovaža). Preplanulo, smireno lice, spram plamena vatre delovalo je skoro kao lice nekakvog indijanskog poglavice ili gurua raftinga. Reče mi da je on trener crnogorske reprezentacije u raftingu, da je trebalo bolje da se obučem i da ga slobodno pitam šta god da me zanima. Predusretljiv lik, gorštak i domaćin u jednom, spreman da priča o svom poslu i o životu na Tari, o klimi, o kampu i da posavetuje o svemu što je potrebno da se čitav domogneš obale. Odmah mi se svideo i baš sam se obradovala kada sam, sutradan, udobno utegnuta u ronilačko odelo i prsluk za spasavanjem, uzbuđeno gacajući po hladnoj Tari i boreći se sa strujom, videla da je upravo on skiper našeg čamca. Ovu predusretljivost i spremnost da se daju saveti u kojoj ima i nekog domaćinskog zadovoljstva i ponosa (da se poduči gradska ekipa, nenavikla na ćudi Tare), primetila sam još par puta tokom našeg izleta. Skiperi ti prilaze sa osmehom i savetuju da nogavice kostima prebaciš preko gumenih čizama, da zategneš prsluk da bi ti što manje upadala voda i slične korisne savete.
Kad smo se sutradan konačno, nakon još jednog truckanja preko planinskog puta, svi do jednog u istim ronilačkim odelima poređani u kombiju, vozili do startne pozicije na Tari, uzbuđenje je u meni raslo i samo sam se nadala da me neće, kao cvikeraša i žensku slabotinju staviti da turistički čučim u čamcu dok ostali veslaju. Bila sam spremna da se borim za svoje veslo.
Na obali se neki već potrpali u svoje čamce, a bilo ih je sigurno desetak. Mislim da je naš čamac bio poseban, iz više razloga: u njemu su bili sve parovi (skiper se našalio da je to test za naše veze, jer će se sad videti koliko možemo jedni na druge da se oslonimo), jer je u njemu bilo najviše žena i jer je to možda jedini čamac u kom su baš svi veslali. Spuštanje niz Taru je doživljaj za koji nisam sigurna da imam reči, a nisam ih imala ni u čamcu, u kom sam, kad god bi naišao jedan od brzaka, vrištala i smejala se od uzbuđenja. Najbolji je taj prvi brzak, kada te napusti i onaj prvi strah, ako si ga imao, kada osetiš da su ti noge dobro pričvršćene malim sajlama za dno čamca i da si neodvojivi deo dobro uravnoteženog spleta gume, drugih veslača i reke. Osetiš kako se potpuno prepuštaš, voda te obliva sa svih strana, a neka radost što letiš u dnu kanjona, celog te obuzme. Evo, ja ne pamtim kad sam poslednji put osetila toliku radost. Svi u čamcu se smeju, vrište, a skiper otpozadi nas bodri i viče: Desna strana jače! Delovi u kojima se reka primiri, takođe pružaju lep doživljaj. Kad sediš toliko blizu mirnoj vodi, umočiš ruku, a kad se osvrneš, vidiš mokre i nekako izmenjene saputnike, ozarene, preporođene, uokvirene stenjem, malim vodopadima i nebom što se sve vreme kanilo da pusti kišu na nas. U jednom trenutku je malo i padala, ali do tad si već sav mokar i navikao da je svuda oko tebe voda, da ti uopšte ne smeta. Pristajali smo par puta uz reku i čučali ko gušteri po stenju uvlačeći dimove pomalo vlažnih cigareta uštekanih po džepovima prsluka za spasavanje. Ko neki Indijanci, verali smo se po stenju da razmenimo utiske sa susednim ekipama. U jednoj od njih, bio je dekica od nekih osamdeset godina, sa cvikerima kao teglama, ali očigledno i dalje spreman da se upusti u avanturu. Pilo se pivo, ali je meni, uz cigaretu, prijala i voda iz Tare. Skiper nam je, na jednoj pauzi, onako okružen stenjem kao neki poglavica, ispričao kako je raftingom počeo da se bavi zbog šverca cigareta. Njegova veština nastala je iz nužde, a formirala ga je, kao plivača, geografija u kojoj je ponikao. Naučio je da pliva sam, a izveštio se bacajući se u brzake za odbeglim paklama cigareta. Onako prirodno, kao što pričaju Andrićevi junaci kad se na trenutak zaustave da sa putnikom i prolaznikom podele svoja iskustva, ispričao je kako je sama ideja o raftingu nastala iz dosade. Ono što bi zaradio od šverca, obično bi propio, pa mu je palo na pamet kako bi mogao da od svoje veštine napravi akciju ovog tipa. I tako je postao skiper i trener. Svideo mi se ovaj čovek, svidela mi se njegova neusiljena priča o tome kako je dospeo tu gde je, i to što svojim iskustvima ne pridaje nikakvu važnost. Priča o njima kao o najprirodnijim stvarima koje su mu se desile, nesvestan da je njegov život bukvalno priča za koju bi mnogi urbani fensi umetnici svoje dupe prodali da mogu da je smisle dok dane provode po kafićima, razglabajući o tome o čemu bi moglo da se radi u njihovom filmu ili romanu. I dalje nisam baš mogla da shvatim dinamiku života ovih ljudi što rade u kampu Soko, ili u kafanama uz reku u kojima smo jeli. Okolo nismo videli puno kuća, niti prodavnica. Obrađuju zemlju, ali očigledno im to nije glavni posao. Bungalovi su vlasništvo porodice koja živi u kući iznad. Kažu da im ljudi dolaze preko cele godine (postoji i zimski rafting!), ali da je reka najbrža i najbolja za rafting u aprilu, kada ima trenutaka u kojima čamac, kako kažu, bukvalno leti.
Timski duh nas je posebno uhvatio u samom finišu, kada smo, glasno dajući ritam jedni drugima, zapeli da veslamo i prestignemo dva čamca ispred nas. Naučili smo ponešto o veslanju, ili bar mislim da jesmo. Skiper nas je bodrio da ne ulažemo veliku snagu i da pravi veslači veslaju gornjim delom tela, iz mišića ramena, ne sileći veslo. Sva briga oko toga gde ćemo se istuširati nakon splavarenja, šta ćemo jesti, ko će nas odvesti, potpuno je nestala. Doživljaj na reci me toliko ispunio da mi je sve posle toga bilo potaman. Popodne je padala kišica, a većina ljudi je otišla da drema, pa sam se ja uputila da vidim kuda vodi put iznad bungalova. Došla sam do manastira (čije sam ime sad zaboravila), u koji mi se nije preterano svraćalo, ali sam zato, par metara iznad manastira i groblja koje se nalazi iza njegovih zidina, pronašla možda najlepše mesto na celom putu. Put na tom mestu prestaje i rastače se u nekakve kozje stazice što mile i gube se uzbrdo, u šumi. Na mestu gde put prestaje, postavljena je jedna klupa, uz samu strmu stenu. Odatle se pruža pogled na ogromne planinske vence i, u podnožju, dobar deo toka Tare, autoput koji vijuga i kampove raspoređene u udolini. Nisam videla kanjon Kolorada, ali se kladim da nije lepši od ove slike. Jedno vreme sam se u sebi živcirala što nemam aparat da slikam, ali mi je ovde bilo dovoljno da stojim na kišici sama i pustim da mi se pogled izgubi u tolikom prostoru i tišini.
Povratak je bio nekako brži. Da li što sam dobar deo puta prespavala, ili što smo brže vozili i kraće se zadržavali na stajalištima. Ipak, i na povratku smo pokupili još jedan medaljon. Par iz Niša nas je odveo na Mokru Goru gde smo se zadržali u restoranu na železničkoj stanici sa koje polazi voz ćira. Ovo mesto liči na oživljenu maketu. Sve je u njemu toliko slatko napravljeno: drveni mostići i fontane, konačišta, pa i taj ćira u koji se u tom trenutku ukrcala nekakva penzionerska tura. Jedino što je razbilo tu iluziju makete i podsetilo me da smo ipak u hardcore užičkom kraju bila je ogromna lepinja sa pretopom i kajmakom što ju je za dobar zalogaj uvek spremnoj polovini nasdvoje donela kršna kelnerica nalik Branki Sovrlić koja se sredila i otvorila svoj biznis. Opučila je kiša, pa smo tako sedeli kao u nekakvom akvarijumu, udobno šćućureni među ljudima koji su cirkulisali od biletarnice, do restorana. Nišlije su nam nahvalile Zlatibor, a bili su tamo na odmoru. To ostaje zabeleženo da se iskusi.
E, da, u Kragujevcu smo imali jednu nadrealnu epizodu. Upadosmo u još jednu domaćinsku kuću u kojoj se gledalo Evropsko prvenstvo i gde smo rado prihvatili salatu koje sam se ja bila baš uželela. A, u toku su bile pripreme za proslavu godišnjice mature u kragujevačkoj gimnaziji. Uz priče iz školskih klupa koje su me nasmejale, iako nisam znala većinu školskih šmizli, darkerki, profesora i ostalih koji su tamo spomenuti, bila mi je zanimljiva i opet je moja glava krenula da pravi beleške za priče i scenarija.
Vratismo se u Beograd, u prilično punom busu, prljavi, sa torbama koje su nekako uvek teže kad se vraćaš. Noge su me malo bolele pri hodu, kao da mi je neko ponovo dodao tu silu trenja koje je na par dana nestalo dok smo se vozili čamcima, gacali po vodi i izigravali gerilce u otvorenom gepeku ko zna čijeg kombija (jer, nekako se uspostavio taj prećutni dogovor da svi treba da se prevezu sa jedne tačke na drugu i da za svakog mora da bude mesta, pa smo se vozili više puta sa ljudima koje ne znamo, ali koji bi nas uvek posle pitali da li nam je bilo dobro i pomagali nam da izađemo).
Zlatibor ostade da se dovikuje sa Tarom, a mi smo se vratili u komadu. Sva sreća, pa od nasdvoje nije bila kajgana. Rebeka Vest bi tu primetila još gomilu stvari, ali ja sam najviše od svega zapamtila radost letećeg cvikeraša koji sa veslom nasrće na brzake.
Obznanili nasdvoje u 9. lipanj 2008 16:16:59
