Postovi
Istanbul, Orhan Pamuk
Pišući o jednom od svojih omiljenih turskih autora, koje svrstava među "četvoricu tužnih", svojih duhovnih srodnika među Istanbulcima od pera, istoričaru Rešadu Ekramu Kočuu, Orhan Pamuk pokušava da shvati zašto se Kočuova životna misija, pisanje Enciklopedije o Istanbulu, završila osećajem ličnog poraza s Kočuove strane. I nalazi da je Koču primer "nemoćnog istoričara" (ovu je sintagmu našao u nekom Ničeovom delu).
Nemoćni istoričar mu dođe neko ko se laća posla istoričara, ali se usput pogubi u ličnim fascinacijama i utiscima. Umesto Enciklopedije Istanbula, u vitrini Pamukove bake se našlo nebrojeno tomova ove svaštare u koju je Koču naposletku počeo da ubacuje apsolutno sve što njemu lično znači u Istanbulu, uključujući i opaske o mladim mornarima i uličnim prodavcima kako bi dao oduška svojim homoseksualnim željama.
I knjigu "Istanbul" je napisao jedan nemoćni istoričar. Orhan Pamuk piše o gradu u kom je rođen (i još uvek živi), ali ujedno i svoju autobiografiju. Stvar je u tome što još od prve stranice nema lažnog obećanja da je po sredi nekakva objektivna monografija. Od prve do poslednje korice, imate utisak da ste ušli u nečiji san. Koji je divan.
Autobiografija pisca i priča o Istanbulu prožimaju se tako da ne znate ni kako ni kada Pamuk sa priče o večito zaključanoj vitrini u porodičnoj kući pređe na priču o propasti Osmanskog carstva, sa sećanja na prvu ljubav na opservacije o klasnim razlikama, kako iz ličnih razočaranjia, strahova i bizarnosti izroni u velelepnu i potpuno magičnu priču o opštoj melanholiji i tuzi Istanbula čije korene, nekakvom psihologijom kolektiva i zavidnom empatijom sa mrtvim slovima na papiru koji priča o starim Istanbulcima, sa zagubljenim monografijama grada iz vremena pre sopstvenog rođenja, Pamuk nalazi vezu izvor melanholije u propasti nekada velelepnog Osmanskog carstva, plastično prikazanog kroz urušavanje konaka pomrlih bogatih paša na obalama Bosfora.
Pamuk više nego jasno doživljava svoj grad negde između mesta (od kamena, svetiljki i drvenih konaka) i živog bića, svog poverenika, saputnika, saborca i neme aveti koja ga obeležava, koja je učestvovala u njegovom formiranju. I tu sam se, što bi rekao Albahari, uhvatila za resicu od uveta, uzbuđena što je neko vešto sročio misli koje meni uglavnom beže i pre nego što uspem da ih uhvatim u mrežu smisla. Meni vazda misteriozna veza sa gradom, to što imam utisak da jedan soliter koji svaki put vidim iz busa a koji štrči iznad mirijevskog bulevara u sebe upija i nazad ih, kao svetionik, isijava moja neka stanja, gsp tuge i radosti, kod Pamuka sam pronašla kao životno opisanu vezu sa gradom kao sa savremenikom i poverenikom.
Nemoć ovog istoričara da se distancira i sprovede nas kroz Istanbul kao kroz grad sa svojim istorijskim činjenicama, nadevajući ga usput ličnim informacijama, pokazuje se kao snaga da se ponudi jedna živa slika u kojoj se grad i junak uzajamno dopunjuju i postaju stvarniji od svake encikopedije života.
"Istanbul" sam kupila pred put u Istabul i tamo je dočitala. Iako nasdvoje nismo imali vodiča za ovog bosforskog gorostasa, zbog čega smo se neretko gubili (što se ispostavilo kao dobro jer nas zdrava logika vodiča ni u ludilu ne bi dovela do sokaka koje obiđosmo), knjiga što sam je ponela i slike koje sam iz nje do tada već bila upila (a stvorile su mi opsenu da sam tamo već bila) je stvorila utisak da među tim zamršenim ulicama, negde preko Bosfora, imam nekakvog rođaka, srodnu dušu.
U više navrata u knjizi, Pamuk pominje (kao da pokušava da se opravda zašto u svetu sveopštih transfera i insistiranja na činjenici da moraš da se krećeš, da "napreduješ" inače si propao, da tražiš sve nove i nove azile što će te spasti od sebe samog) dakle pominje kako nikada neće napustiti svoj grad. I onda shvatite zašto. Veze koje je ovaj čovek napravio sa gradom su kronenbergovske, u smislu koji je nenadjebivo skapirao Kavafi u svojoj pesmi "Grad" koja te utuče i uzdigne u isti mah (nema bekstva, ali ima spasa!).
Dalje. Pamuk voli male Pamuke. O sebi kao dečaku, o odnosu sa bratom i majkom koja hladnokrvo igra pasijans i puši dok mu govori da mora da dobije diplomu fakulteta inače će ga ova sredina ispljunuti kao opušak, o ocu koji odlazi i dolazi, Pamuk piše bez kritičke distance, kao neko koga ove slike možda i vređaju, ali mu daju i snagu jer ga podsećaju na prisustvo u nedaćama, u izborima, u odlukama, u samoćama, povlačenjima, padovima. A to je sve da se nosi, a ne gazi i odbacuje. U ovim uspomenama, Pamuk se ne stidi da prizna neke svoje fascinacije koje bi se drugima mogle učiniti bizarnim. Dovodi ih u vezu sa bizarnostima iz istorije Istanbula, istrajavajući na nelogičnostima, kontrastima i naprosto životnosti svega što je doživeo. Tako pominje svoju fascinaciju urušenim konacima, požarima koje Istanbulci posmatraju kao vatromet, kao i utapanju ličnih razočaranja u kolektivnu tugu - nešto što ne bi priznao nijedan od zapadnjaka koji večito bilduju svoj ego odbijajući da se, osim kao kritičari, dovedu u bilo kakvu vezu sa društvom kom pripadaju.
Beskompromisna je Pamukova analiza nekih odliku, potraga za razlozima i okolnostima u kojima je dolazio do odgovora na životne dileme, tako da se ispostavlja da su tuđe prevare bile inspiracija za ličnu slobodu. Sa svakom stranicom, život sam po sebi deluje kao nepregledno polje iznenađenja gde se iz bola razvijaju nekakvi cvetovi krvave slobode. Sve uspomene toliko su usko povezane sa temama koje Pamuk prepoznaje u istoriji Istanbula.
Kao Pol Oster i Pamuk se dotiče teme dvojnika, koja isprva polazi iz dečačke igre i maštanja kojim se mali Pamuk udaljava iz realnosti, da bi se ovaj motiv, kroz knjigu i Pamukovo odrastanje doveo do kompleksne teme lične slobode, skopčane sa otkrivanjem velike očeve tajne, nakon koje se raspada fasada srećne porodice, ali i otvara put za Pamuka ka samoostvarenju.
Pamuk pristaje da bude eho, ali iz tog eha i uzvraća sopstveni glas zidinama što ga opasuju. Ove teme dobijaju svoju minijaturnu verziju u njegovom ličnom životu, uzajamno se dešifrujući. Na bogatstvu sećanja i hrabrosti da se živi u horizonatli umesto u vertikali. Da se ne beži od sebe, da samog sebe tumačiš u sprezi sa sudbinom grada u kom živiš. Knjiga je prepuna crno-belih fotografija koje su me, pred odlazak u Istanbul, zavarale da idem u siv grad prekriven kišom i snegom, na ulice kojima promiču zamišljeni i tužni ljudi.
Istanbul sam doživela kao grad koji živi na svojim ulicama, čiji je, barem jedan deo (stari evropski) prilagođen dosta turistima, pretvoren u tržnice i restorane. Utisak vesele konfuzije, ulica na kojima se guze vozila i ljudi pa ako ne gledaš dobro zvekne te retrovizor. S druge strane Pamukov Istanbul postoji nekako paralelno sa slikom Istanbula koju sam videla svojim očima, kao senka ili negativ, što samo govori koliko je ta njegova slika proživljena. Nju sam prepoznala jedino u prizorima teretnih brodova koji se neprestano mimoilaze dok ih nadleću galebovi. Kretanje im je sporo i deluju kao nekakvi nosači vremena i tereta. Mnogo su mi se svideli.
Čitajući Pamukovu knjigu slučajno sam pustila Audrey, grupu za koju sam, nakon prvog slušanja, rekla da nisu ništa naročito. Ne znam kako, al se spojiše sa Pamukovim crno-belim Istanbulom, kao melanholični saundtrek. Tek sada vidim da se prva pesma zove Big ships.
Obznanili nasdvoje u 28. srpanj 2008 21:17:42
