idealno&pragmatično

Jean Grae & Blue Sky Black Death - The Evil Jeanius (Babygrande)

U savremenom svetu hip hopa, sanfranciskansko-sijetlanski producentski duet Blue Sky Black Death je, bar što se ove godine tiče osobena pojava. Naime, nakon debija iz 2006. i saradnje sa nekim od manje eksponiranih likova iz bezbrojne Wu familije, oni su ove godine objavili čak tri albuma.

Njihov drugi autorski album Late Night Cinema pojma nemam zašto nisam recenzirao, slušao sam ga, verovatno zato što nije zaslužio. Cenjenijoj polovini nasdvoje se više dopao nego meni, verovatno zato što u bez dileme kvalitetnoj muzici dvojca postoji nešto sterilno (da ne kažem mekano) što me je odvlačilo od toga da mu se više posvetim, mada su neki relevantni izvori na netu odlepili na ovaj album. Osim njega, duo koji čine Kingston i Young God pre tri nedelje je objavio Slow Burning Lights sa nekim meni nepoznatim pevačem a pominje se i neki indie pop kao žanrovska odrednica pa imam neka neodložna posla. Svejedno, imamo ambicioznu ekipu koja očigledno ima kapaciteta da bude diskografski aktivna na više frontova.

Jedan od njih je i studijska kolaboracija sa Jean Grae, njujorškom rep umetnicom, jednom od onih koja na svojim solo albumima neviđeno smori a gde god da gostuje napravi ršum. Poslušajte samo prvi (jedini) album Mr. Lena (skraćeni primer, naravno da pomena vredni reperi znaju za Filipa Glasa i njegov Mishima OST) predugačkog imena (Pity the Fool...) iz 2001.  koji je izašao za Matador i dobićete realnu sliku mogućnosti ove elokventne i lako prepoznatljive majstorke ceremonije. Ali, kao što rekoh, slično The Last Emperoru, solo albumi su joj živ kurac.

Ali eto pojaviše se BSBD i pružiše mogućnost da Jeanina aura zasija punim sjajem. Ovo je prilično dobra kombinacija jer BSBD dobijaju od Jean malo preko potrebne prljavštine, a ona od njih pravac koji joj pomaže da ne sklizne u hip hop rokoko, da bude real i slušljiva u isto vreme.  Rezultat je prilično koherentna ploča koja se izdvaja svojim pozitivnim sadržajem kao što su briga za hip hop kulturu i bližnje, vrednost samopregora, porodice i ostajanja u senci šou-biz lakrdije, dakle u najboljoj tradiciji (pravog) hip hopa. 

To je muzički garnirano širokom paletom izvora inspiracije koje idu od Velvet Underground (semplovana Venus in Furs u uvodnoj Shadows Forever) preko klasičnih BSBD sterilnosti oličenih u semplovanju Supremes do pravog hip hopa koji svojom tvrdoćom podseća na njujoršku real školu iz prošle decenije, malo na legendarni Gang Starr a malo više na drekavce M.O.P. pre nego što su se prodali. 

Sve u svemu, odlična ploča koja podseća na prave vrednosti najpopularnijeg žanra današnjice čiji reprezenti nisu zvezde sa TV ekrana već štekovane glave. U jutjub prilogu imate i najlepši primer.

Take It Back

Obznanili nasdvoje u 2. prosinac 2008 4:07:14