idealno&pragmatično

Jovan Dučić - Verujem u Boga i u srpstvo (Zlaja, 2007)

Ovaj prikaz odlažem u nedogled, a pročitao sam knjigu u dahu. Sve mi se čini da neću moći da verodostojno prikažem ovo malo proročanstvo našeg velikog pesnika čije se nijedne pesme ne sećam, ali zato njegova prozna dela itekako pamtim.

Sam naslov, koji bi danas služio kao pozivnica za Haški tribunal (Da li bi Dučić završio tamo, da je kojim čudom naš savremenik? Ne bi me čudilo!), sročen je bombastično ali, bar po meni, nema neke preterane veze sa sadržajem. Reč je o poslednjoj Dučićevoj knjizi, pisanoj godinu dana pred njegovu smrt 1943. u izbeglištvu u SAD. U njoj, on daje sažet opis neprilika koje su pratile prvu Jugoslaviju od njenog samog rođenja.

U fokusu je bitno različito shvatanje ideje jugoslovenstva kod južnoslovenskih naroda koje Dučić bravurozno prikazuje kroz oštre portrete hrvatskih i slovenačkih političara između dva svetska rata. Geneza prati likove od Štrosmajera preko Trumbića (koji je u Rapalu uspeo da izgubi Istru i dobar deo Dalmacije) do Korošeca i Radića, i njihovu suštinsku nemogućnost da dele državu sa Srbima. Za Srbe je, prema Dučiću, Jugoslavija bila cilj, a za katoličke komšije sa zapada, samo sredstvo kako bi se zaštitili od plaćanja ratnih reparacija i opasnosti u vidu Italije. Posledice su za srpski narod bile porazne i on i dalje plaća ceh ove zablude.

Sa druge strane, ova knjiga je i visprena kritika stereotipa koji su pratili Srbe u pokojnoj državi, poput velikosrpskog nacionalizma prerušenog u centralizam, za koji Dučić ispravno primećuje da u srpskoj varijanti nikad nije bio nauštrb drugih naroda. Naprotiv, bio je uglavnom na srpsku štetu.

Iako je njegova ljubav prema svom narodu i državi neupitna, oštrica Dučićeve kritike uperena je i protiv srpskih političarčića u kojima očigledno nijedno doba ne oskudeva. Mali i naivni, nedorasli situaciji u koju ih je sudbina postavila, kao i danas, oni su pokušavali da kompromiserstvom na štetu svog naroda sačuvaju jugoslovensku građevinu koja je od početka počivala na labavim temeljima. Dučić se tu ne zaustavlja - on daje oduška svom očaju, nazivajući jugoslovenstvo najvećom zabludom srpskog naroda, što naravno, sasvim odgovara istini.

Srpsko dizanje ruku od Bosne nakon uspostavljanja Kraljevine i prirodno preobraženje Banovine Hrvatske u NDH klanicu samo su neke od posledica kratkovide politike srpskih predstavnika između dva rata koje su se videle i te 1942. godine, kada je knjiga pisana, a čini se da situacija ništa nije bolja danas, naprotiv. Čitaocu se može vrlo lako desiti da zadrhti nad pojedinim pasusima koji kao da opisuju ovo vreme a ne ratne strahote od pre 60 i kusur godina. Kao npr. ovaj koji sumira posledice jugoslovenstva na srpsko nacionalno biće:

...Ne bismo došli ni do 1941. kad (su) pored svih ostalih nesreća , Srbi podeljeni na dva tabora:  zvanične Jugoslovene, koji svoje odmetništvo od Srpstva zaklanjaju za ovaj komotan izgovor, i dobre Srbe koji su ostali razbijeni i ostavljeni da na četničkom frontu dadnu poslednju kap svoje krvi.

I 67 godina kasnije retki su među nama oni koji znaju šta se događalo dalje. Komunisti su sa dobrim razlogom krili ovaj udžbenik jugoslovenskog promašaja od očiju javnosti, delo koje je u međuvremenu (nažalost) u procesu razbijanja Jugoslavije potvrdilo svoju dalekovidost i mudrost. Za Dučića je jugoslovenska ideja bila pokopana još 1941, Srbi su u međuvremenu izgubili još 45 godina na bratstvo i jedinstvo, pogubivši u titoističkom režimu lavovski deo svog identiteta. Da se slične, krupne, greške ne bi ponavljale u budućnosti, "Verujem u Boga i u srpstvo" je neizostavna lektira koja služi i kao opomena i kao putokaz u bolje sutra.

Obznanili nasdvoje u 5. kolovoz 2008 2:45:42