Postovi
Keltska priča, Aleksandar Novaković (Mali Nemo, Pančevo, 2008.)
Evo nove knjige Ace Novakovića. Iako ga poznajem privatno, rekla sam mu da ću ovde pisati iskreno o njegovom romanu "Keltska priča", te da se ne ljuti, na šta Aca reče kako je na mene nemoguće naljutiti se. Biće ovo proba.
Dakle, u pitanju je drugi roman ovog autora (o prvom, Glečer, pisala je nešto sažetija polovina nasdvoje, posle čega je nastao pičvajz).
Novaković, da tako kažem, pozajmljuje premisu Nila Gejmena iz romana "Američki bogovi". U ovom odličnom romanu, Gejmen polazi od ideje da su prvi doseljenici u Ameriku sa sobom nosili i svoja verovanja, oličena u bogovima. Kako su, u međuvremenu, mesta ovih starih bogova zamenili drugi idoli (novac, tehnologija, informacije itd.), zapušteni bogovi nisu naprosto prestali da postoje, već su nastavili da se povlače po američkoj pustoši kao prosjaci, kurve i narkomani. Izuzetno inspirativna ideja.
E, sada, oduševilo me kada sam našla da se Aca bavi ovom idejom, jer je ona ne samo inspirativna, nego i skroz relevantna za današnje vreme u kom postoji deficit vere, ali i velika glad za njom, pa se, ta glad za verom utažuje na razne načine. Recimo, dok sam odlazila na novinarske projekcije filmova, pre kojih obično ide reč PR devojaka i predstavljanje sponzora, sve je posle nekog vremena počelo da mi liči na neki ritual gde se ljudi pričešćuju pred film, pa mesto grožđa i hleba dobiju privezak Hipo banke, olovku ili podmetač za miš. Dakle, Novaković nalazi odličnu ideju ne bi li se pozabavio junakom koji radi u crnoj hronici, te se nagledao svega najgoreg i došao do zaključka da nema ljubavi, vere, a ni nade.
Ali, problem u "Keltskoj priči" je što je ova ideja predstavljena kao koncept, umesto da je priča njome natopljena. Glavni junak, Velizar, kreće u Edinburg sa namerom i idejom da pronađe i umlati keltskog boga ljubavi Angusa, jer je besan što ljubavi u ovom svetu više nema, pa želi da izazove reakciju bogova koji su zanemeli pred ljudskim zverstvima. Za ovu misiju saznajemo tek na pola romana, čemu prethodi niz turističkih zabeležaka prošaranih neveštim građenjem tenzije oko toga ko je dođavola taj Angus čije ime Velizar zaziva po edinburškim ulicama (to me sve vreme kopkalo: kako to da Velizar koji za sebe u više navrata trudi kako je dosta čitao o keltskoj mitologiji nema baš nikakav plan o hvatanju Angusa, već spopada svakog edinburškog građanina koji ga čudno pogleda ili nešto pijano promrndža).
Otuda prva polovina romana ne drži pažnju bilo kome koga ne zanima popis svih ulica u Edinburgu, tačni nazivi pabova, pozorišta itd. Posebno je nelogično (na momente čak iritantno) što glavni junak o sebi sve vreme tvrdi da nije običan turista i sa podsmehom i arogancijom gleda na putnike sa mapama koji iz Edinburga samo žele da pokupe suvenire, fotografišu ga i uhvate beleške o znamenitostima, kada autor beleži apsolutno svako ćoše koje je Velizar zapišao u Edinburgu, ne propuštajući da pomene i koja vrsta piva, u kom pabu ga je na ovo nagnala.
Ako je ovakva pasija za faktografskim praćenjem putanje junaka, u romanu «Američki psiho» imala smisla budući da ukazuje na svog junaka kao na senku na koju se lepe etikete (hrane, pića, lokala), jer mimo tih odrednica nema svoj identitet ni dušu, u "Keltskoj priči" nema nikakvu funkciju.
Pošto taj prezir prema turistima ne počiva na nekoj dubljoj ideji (Uelbek je od jedne takve napravio svoj najbolji roman "Platforma"), tokom romana, sa manje ili više uspeha, deluje jedino kao komična ćudljivost džangrizavog Velizara. Na ovoj liniji, kretao se i Džerom K. Džerom u «Tri čoveka u čamcu, a o psu da i ne govorimo». Ali, u ovom romanu podsmeh prema isfrustiranim turistima navučenim na znamenitosti koji ne primećuju da već danima bazaju po grobljima u engleskim selendrama, ubeđeni da je reč o kulturnim vrednostima, nastaje iz kontrapunkta turističkog vodiča kroz englesku unutrašnjost i neuspelih pokušaja trojice dendija da živi izguraju dane splavarenja. Umesto kontrapunkta, autor "Keltske priče" slaže red faktografije o istoriji, religiji itd. pa red Velizarove ispovesti bez ikakvog vezivnog tkiva koje bi od ovih kora napravio komičnu ili dramatičnu celinu.
Osnovna stvar koja mi je u romanu zasmetala je Velizarova misija i značenje koje Novaković pokušava iz nje da izvuče. Naime, nezadovoljstvo kojim junak odiše i želja da ubije Angusa kog zatiče kao narkomana navučenog na "anđeoski prah", u romanu proizilaze iz krajnje uopštenog izvora: junak dolazi iz Srbije, ratovima, korupcijom i svakovrsnim haosom ubijane zemlje, gnevan je na Miloševićea, na zle ljude, na tabloide, i ponajviše, razočaran što je i sam postao deo pakla i ništa nije preduzeo da stvari promeni. Ne samo da je ovakva pozadina za junaka i bes koji ga pokreće suviše generički, pa deluje kao da ju je izbacio neki statistički program za procenu duševnog stanja stanovništva, već je i Velizar, kada u par navrata krene sa introspekcijom, izlaže kao hiljadu puta izgovorenu pesmu.
Meni je zasmetao žalopojni ton kojim se Velizar rečima baca na sebe i svoju zemlju i ponavlja kako ništa nije učinio, jezikom koji je esejistički, evaluacijski, pomalo kilav, a u isto vreme, pokušava da nam priđe kao luckasti zajebant koji traži keltskog boga. Spoj bi bio dobar da se šavovi ne vide. Promišljenost sa jedne i nekakva detinjasta vera sa druge strane od Velizara prave junaka koji jednom nogom stoji čvrsto na zemlji toliko da bi ga neko uzeo za portparola u odboru za izlaganje lošeg stanja u kom se zemlja i pojedinci nalaze, a drugom nogom pokušava pomalo izveštačeno da poleti u vazduh kao da ga je nacrtao neki Šagal.
Otuda mi se učinilo da je Velizar sastavljen lepljenjem delova, kao da je autor imao neku celinu u glavi, ali mu se nije svidela, pa je odvojio taj deo koji mu se nije svideo, nije bio dovoljno borben, poetičan, jak i dodao mu iskonstruisani deo koji bi trebalo da ga učini junakom iz romana. Recimo, što, dođavola, Velizar mora da ubije boga Angusa baš zbog Miloševića i tabloida. Iz tog razloga je pokrenut LDP, osnovane NVO, dakle, to su stvari s kojima se budimo i ležemo i sad Velizar, iz tih razloga, nadigao da ubija Angusa. Znam, Aca će mi reći da su sve to ozbiljne i dramatične stvari koje su nas oštetile i ja mu dajem za pravo. Ali, ako su ovi razlozi već hiljadu puta iskorišćeni kao razlog "za novi početak", "za poboljšanje", junak koji ih navodi kao jedine razloge za svoj bes može biti samo junak Marka Vidojkovića, da budem jasnija, to nije junak našeg doba, iako se za takvog izdajeveć proizvod društvenog dogovora o gnevu - reč je o zombiju.
Onog trenutka kada junaci romana prestanu da se prave sa nekakvom budnom svešću i odgovornošću, sa jednim okom na leđima koje motri stanje u zemlji, kako ih pravi i Marko Vidojković, nastaće junaci koji možda ne izgovaraju prave reči, ali su živi. Junaci koji biju svoje bitke, mesto što se zalažu za sve nas i busaju u grudi što nisu bili "dovoljno odgovorni".
Još jednom, nema ljutnje, nadam se.
Obznanili nasdvoje u 12. studeni 2008 19:20:08
