Postovi
K'naan - The Dusty Foot on the Road (2007.)
Već nedelju dana bukvalno se hranim ovim albumom. Povlađujem sebi kao da je reč o najslađem i najlepljivijem pop albumu. I kad god pomislim, ajd da pustim nešto drugo, samo bih slušala kako K'naan, na početku pesme Smile, kaže: One hand in the air for this please, one hand for the struggle, this is a song we call Smile, cause we smile while we're bleeding. I onda kreće najbesramnije, najnaloženije, najiskrenije bodrenje samog sebe. Najjače u ovoj pesmi je što se K'naan u isto vreme obraća sebi, ali i vrlo direktno slušaocu, pružajući infuziju prkosa i snage. A, ja cenim kad kod muzičara osetim tu otvorenost i neposrednost, nekakvu stadionsku, tribalnu želju da te povuče za sobom. To sam osetila i na koncertu Dub Pistolsa onomad na refraktu.
K'naanova omiljena reč je borba. Ima je u skoro svakoj pesmi, a dve centralne, moja himna Smile i Strugglin' je najdirektnije prizivaju i slave, tako da dok ih slušate imate utisak da ste u misiji, da se zgušnjavate kao neka kometa što će da probije sve zidove zabluda i laži i strahova, da sa vas oljušti sve ljige što su se nahvatale dok ste plutali bespomoćno, nepomično puštajući da vas struja nosi. Ove pesme formiraju nešto ljudsko u slušaocu, vajaju ga, daju mu čvrstinu i snagu, kakvu ne daje ni jedan jogurt sa žitaricama ili margarin za dobro jutro.
Najakustičnija, gotovo plesna pesma koja iznosi, odlučno i ironično spisak osuda na račun odliva mladih ljudi u rupe očaja je pesma In the beginning. Zanimljivo je koliko je ova pesma u isto vreme popična, što bih ja rekla ima muzike u njoj, ali se na svakom koraku raspada i sastavlja. Ujedno, ovo je najkritičnija pesma kojom bi se ponosio i Bob Marli. K'naan kreće od kritike pesnika koji se prodao, a čiji je puls isprva kucao u ritmu bubnjeva (koje čujete u pesmi), da bi prešao, onako sa apetitom, besan kao ris, a od besa sve raspevaniji i brži, na čitav spisak izneverenih ideala i vrednosti. Šamaranje u ritmu afričkih bubnjeva to mi reci! In the beginning u osnovi je bogato, epsko pripovedanje u kom K'naanu pomaže drugi glas, koji mu dobacuje opšte reči tipa "istina", "smrt" itd., da bi im on, tako velikim, pompeznim uzvratio, sve više se napinjući tako da možete da osetite kako note postaju vratne žile, svojim ličnim verzijama tih opštih reči. Dok je slušam, uvek vidim kako dečak, besan i ogorčen gađa motkom loptice koje mu neprestano dobacuje neki nadobudni trener. Trening velikih reči koje sve više odlaze u pozadinu i stišavaju se pred snagom K'naanove verzije, beležaka iz glave koje ne jebu živu silu velikih predavanja i definicija i sve ih do jedne dovode u pitanje.
K'naan crpe snagu iz lične priče na način na koji bih ja volela da je crpim iz moje. Što će reći, ne odbacuje loše i teške uspomene, nosi ih sa sobom i od njih pravi priče, u isto vreme idući u susret drugima. K'naan u svojim pesmama ide od sebe ka drugima, a takvu prohodnost od intimnog i bolnog ka stadionsko ložačkom i tribalnom mogu da ostvare samo retki. A, K'naan ume da zaroni u sebe i da pruži ruke drugima.
Kao i većini hip-hop mudonja i njemu je očigledno stalo do toga da pojasni kako je njegova lična priča realnija, žešća i teža od drugih, kao i da je stvarniji od drugih repera (eno u pesmi What's Hardcore?). U tom smislu, K'naan ima dobar bekgraund, jer je rođen i do 1991. živeo u Somaliji, zemlji u kojoj deca naizmenično ratuju i gladuju. Odande je prebegao u Njujork, a sada živi u Tororontu. U srcu te mračne somalijske ispovesti, K'naan nosi grumenje vedrine, prirodne, nenametljive, one koja otčepljuje krvne sudove. One koja je došla pošto se pregrmelo najteže i shvatilo koliko si jak i poseban.
Ovih dana, a svaki dan otkrivam jednu po jednu pesmu, ponavljam Voices in my Head. Počinje melanholičnim uvodom na akustičnoj gitari, a potom se uključuje K'naanov glas koji je u ovoj pesmi najogorčeniji, a omekšavaju ga ženski vokali u refrenu. U Glasovima, K'naan se najviše otvorio. Pesma odaje i neviđeno istinito prikazuje stanje konfuzije u glavi, sumnje u samog sebe (with demons inside me, which demon is not me) priznanje kon već pušta da sva konfuzija iz glave, sumnja u samog sebe i jer je ovo jedina pesma u kojoj se gotovo gubi bilo kakav poklič i racionalizacija i poziv drugima da se oslobode, a ide samo čista ispovest i priznanje konfuzije.
Poison in my veins, Inside I'm torturing my brains
And still I try, ai ai ai
Voices in my head, am I alive or am I dead
Alone I I cry, ai ai ai
Ljutnja i osuda prenose se sa sebe na druge, u stilu unutrašnjeg monologa iz 25. sata, ili bilo koje rasprave sa samim sobom u kojoj se čovek vrti u krug gde ne zna gde počinje bolesno tkivo i koji deo je zaražen, da li onaj kojim si uronjen u svet oko sebe, prepleten sa drugima (i kada je to počelo, koliko si duboko zarastao), ili onaj koji si sklonio ne bi li ga sačuvao. K'naan besno viče:
Replicates screaming they are represent
come on man, come on
i
People don't care, people just scared
People don't care, people justa fade
Ali, u osnovi, u K'naanu ljutnja obično nalazi put ka pobuni i pozivu da se makar glasno kaže, poviče, speva ono što te boli , uočavajući da svet i društvo i politika najčešće teže da te umirotvore i kažu da si suvišan:
Whatever spirit he's got
beat em
and they teach them the rest of the world don't need him
and he believes it's a disease that he's heathen
Put up your fists if all you want is freedom
Obznanili nasdvoje u 11. srpanj 2008 15:37:56
