Postovi
Kukavice!
Srbi moji, jebene kukavice!
Tranziciono sivilo vas je potpuno ubilo. Licemerje se primilo na vašu dušu kao isprana crvena boja na tkaninu nakon ko zna kojeg pošandrcavanja izdrndane veš mašine. Promišljanje je na ceni. Vulgarno shvaćeni pragmatizam u ljušturi ideala. Na žalost, shvaćen kao vrlina.
Zašto, na žalost? Zar nije u pitanju podizanje životnog standarda? Zar to nije preduslov za sveopšti boljitak? Važi, ali samo u knjigama! Ubijate na taj način spontanost, gasite sopstvenu viziju. Postajete roboti, beživotni mehanizmi. Potrošači iliti konzumeri, a niste ni obratili pažnju. Mrtvi ste, a živite. Pa vi vidite šta se više isplati. Na duže staze.
Puna su vam usta pravedništva kad pričate o drugima i njihovim kompromisima. Kompromis je nužan kad je u pitanju život u zajednici, ali!, koliko puta dnevno pogazite sebe, tj. ono što je ostalo od Vas zarad dobiti/straha od kazne? Razmišljajte o tome dok sledeći put ispirete usta nečijim imenom. Niste ništa bolji od tih koje ružite. Zapah truleži se podjednako prima na sve. Epidemija.
Koliko je tanana nijansa između kritike i kritizerstva, toliko je debela linija između politike i politikanstva. Provalija deli dobro i zlo. Postoje li ostaci opšteg dobra ili je ta civilizacijska tekovina trajno zamenjena ličnom korišću i ambicijom u „vašem“ priučenom sistemu vrednosti? Busate se u grudi dok ih deklamujete pred publikom, a manji ste od makovog zrna kada ste svedoci zla koje vam se odigrava pred očima. Veoma dugo. I tu ne mislim uopšte ideološki, kako si na trenutak pomislio mali evropejče... Mislim na ono zlo koje tolerišeš jer je „tvoje“, zlo koje čine „naši“ tj. tvoji. Njima je sve dozvoljeno. I zato ćutiš, a posle trućaš o univerzalnosti.
„žaba iz bunara vidi komadić neba, pa misli da je to celo nebo“
Kineska poslovica
Misliš da je uspeh kad i ti budeš u situaciji da radiš sve šta hoćeš bez kočnica i kontrole. Bahato. Varaš se, većina tvojih neprijatelja je u tebi, vuneni džemperu.
Menjali biste sve oko sebe, a sebe nikako ne biste dirali, jer ste savršeni. U vašim snovima, kokoši. Slamajte ogledala koja se kriju u tuđim natmurenim pogledima do mile volje, vaša grozomorna pojava ostaje. To zlo je u nama, dragi moji briselski levičari i salonski četnici, i neće nikud dok ga ne isterate na čistac. Ali za to treba imati muda, a tu ste u deficitu.
Bežite od bola k’o đavo od krsta, ko o čemu, vi o poštenju. Da li Vas je bar malo bila sramota kada ste poslednji put nekoga lagali u oči? živite da nekoga zakačite i zajebete, mislite da niko nije pre vas bio toliko pametan, svi su bili vune, nisu znali, jadnici. Ono u fazonu, bio je do jaja dečko dok nije počeo da se drogira. U stvari ste zajebali samo sebe. Ubedili su vas da je tako jedino moguće. Vaš svet je čestica prašine u kosmosu, a izgleda tako velik viđen Vašim očima. Tako ti i treba kad veruješ čulima.
Iz petnih žila se trudite da u svakoj nanosekundi bivstvovanja dokačite tu maglovitu predstavu Sebe koju ste zamislili u Vašoj glavi. čuj, zamislili. Maštate o moći dok se živi ukopavate. Koliko Vašeg je istinski Vaše? Kada ste se poslednji put nekome predali celim bićem, da ne kažem izvrnuli? Plačete li zbog tuđe nesreće? Imate li vremena?
U lavirintima sujete Vam je ispalo klupko iz džepa. Počeli ste da verujete u sopstvene laži kako je u stvari tako najbolje, lenjivci. Istina, mnogo je suflera koji vas u to ubeđuju, daljinski upravljači su neprestano u rukama. Kad nešto ne valja, histerija drvlja i kamenja je dobrodošla, čovek uvek treba da se olakša, treba da bude kul, treba da ima „svoj“ „stav“. Treba brže bolje naći žrtveno jagnje, biranje po sistemu asocijacija, i ponovo bežanje od izvora problema. Da nije smešno bilo bi tužno. Trska koja misli.
Ljudi su kvarljiva roba. čokoladne napolitanke dugo su stajale na Suncu. Nisu ni primetile da se tope dok su im piškote šaputale da treba da ignorišu ono što piše na kutiji. Mislile su napolitanke da je to pank, da je to sloboda. Sada ih više nema u pakovanju... Pokvarene. Užegle.
U rečnicima ima jedna reč. Katarza. Teško ju je razumeti dokle god si pun sebe. Tu se krije put do spontanosti i istinske sreće. Ona se piše ovako. Kao što vidiš, nema je u rečniku.
Zašto sve ovo pišem? Zato što sam i ja JEBENA KUKAVICA. To nije sramota. Dugo mi je trebalo da to shvatim. Zato sam sve ovo i napisao. Predao sam se. Zato što me nije sramota. Zloupotrebićeš to, znam. Manipulišu povazdan, pa si i ti rešio da izučiš zanat, zlunetrebalo.
Fora je da se trudiš da budeš dobar. Ne kulturan – nego dobar (ne želim da te digresivno davim o „dobroti“ kultur-generala). To je najsubverzivnija misao sadašnjice. Misao koja ne može da se vikne, nego, onako senzualno, da se šapne na uvo. Računaj da ti je ovo šapnuto, Srbine, jebena kukavice!
Vreme je za nove hrišćane dok se Rim kupa u plamenu pohote.
Ostaj mi zdravo.
Obznanili nasdvoje u 8. veljača 2008 1:23:30
