Postovi
Ljubav i drugi zločini (2008.), Stefan Arsenijević
Konačno sam pogledala Ljubav i drugi zločini, prvi dugometražni film Stefana Arsenijevića. Kao što to obično biva kada se desi novi domaći film, nije moguće izbeći čaršijske priče o tome kakav je. I to ne uobičajene preporuke ili negodovanja, već više kao neko graktanje ptica zloslutnica koje se, kako se premijera filma bliži, okupljaju po okolnim krovovima iščekujući da ga raščereče.
Ne znam o čemu je reč, ali kada dođe do domaćeg filma, nekako prestane da važi ona suspenzija neverice koja važi za ostale filmove. U iščekivanju domaćeg filma, nema ni trunke onog gledalačkog uzbuđenja, želje da se film naprosto pogleda, već se iza leđa sprema kalauz da se, čim se svetla pogase na film nasrne i raskrinka, rasklopi, da se vidi šta je ukradeno, šta glupo ili lažirano. Ne kažem da za ovakav hirurški pristup nije zaslužan neki uslovni refleks, stečen gledanjem dosta loših domaćih filmova, ali mislim da je sam način gledanja domaćeg filma pervertiran, izveštačen i opterećen nizom esnafskih informacija. I da se nekako prećutno zna i prećutno podele karte i ocene unapred o tome kakvo će biti ono što gledamo.
Da li je to zato što nam je nemoguće da poverujemo da tamo neki koji žive tu negde oko nas sad nešto izmišljaju, domaštavaju, da ne kažem foliraju, pa je svaki novi domaći film naprosto dobro smišljena laž. I kao šta se sad ovaj folira, juče sam ga video jede i pije ko sav normalan svet, a sad kao režira, ima neke ideje. Samo ako napraviš nešto u saradnji sa fandomom, kolko god to glupo bilo, ako je nastalo u društvu, ako si se pre toga pobrinuo da su scenario pročitale sve lokalne, urbane, scenarističke babe gatare, ima nade da te gledalac podrži. Tvoj film mora opasno da se druži ako želi da bude shvaćen i prihvaćen, mažen i pažen kad ti iz utrobe izađe. Ovakva familijarnost je prilično licemerna i kvarna, zato što ograničava na isti način na koji ograničava i kvarnost konkursa i te trule kinematografije na koju ovi prvi napadaju. Moraš da se družiš ne da bi snimio film, već da bi ti film voleli, makar on ceo život ostao na papiru. Usiljene emocije su to, bile pozitivne ili negativne, vole te, naprosto jer su te odgajali, makar im samo dao da bebi drže ručicu.
Ljubav i drugi zločini sam pogledala tako pomalo opterećena Mikinim i Perinim pričama kolko je to loš film i kako se samo čeka na Đoku da izađe na crtu sa opakom kritikom koju mu sprema. Mika i Pera žive za dan kad će u Đoki da se digne pravednički gnev. On će reći za sve njih.
Uprkos tome, i ponešto razvučenom početku filma, Ljubav i drugi zločini mi se svideo.
Film se dešava tokom jednog dana u kom se Anica (Anica Dobra) priprema za odlazak iz zemlje. Tačnije, zatičemo je u životnoj situaciji koja je nedovršena. Pruža mnogo, a zauzvrat ne dobija ništa do tuđe probleme sa kojima oni sami ne mogu da se izbore. Veza sa sitnim kriminalcem koji i dalje pati za svojim starim ljubavima, muca neizgovorene reči i zaliva odavno osušeno cveće, tipična je slika zazidane junakinje, Hasaniginice koju udaju za umrlog Imotskog kadiju, neveste iz Zidanja Skadra na Bojani, Kosovke devojke i nebrojenih junakinja iz domaće literature (Sofke takođe) koje svojim životnim sokovima zalivaju okamenjena mesta. Veza živog i neživog i zašto se i kako ona ne pravi i šta to u neživom, okrenutom propadanju ima tako primamljivo da ono što želi da živi ne može da napusti savršeno je prikazano kroz Aničino obilaženje novobeogradskih blokova, buđenje ljudi kojima je okružena, puštanje glasne muzike onda kada bi svi samo da potonu u večiti san.
Iako se kao glavna tema ovog filma često navodi dilema otići ili ostati, Ljubav i drugi zločini se uopšte ne bavi ovom već prežvakanom pričom na taj usko gledani način, već sukobom između predaje (gde god i kakva god ona bila) i borbe, između entropije i nekakvog zurenja u život i življenja života.
Od trenutka kada Stanislav (Vuk Kostić) Anici otkriva da je još kao dečak bio zaljubljen u nju, priča se odvija u dva smera - baš u trenutku kada je krenula da pobegne, verujući da nikakav trag nije ostavila i da su za njom samo neuspeli pokušaji života, Anica, preko Stanislava otkriva priču o samoj sebi. Anica postaje predmet nostalgije. Kroz Stanislavljeve oči gleda na sebe i svoju prošlost kao što junaci u filmovima Matine ili Poslednja bioskopska predstava gledaju na bioskop koji se zatvara, na stare filmove "kakvi se više ne prave", prigrljava sebe i oprašta se u isto vreme. Samim tim što se u filmu pojavljuju, kao ljudi iz prošlosti, Igor Pervić i Dušica Žegarac, stari ljubavnici sa kojima nisu razrešeni čvorovi, ukazuje na Arsenijevićevu dal nameru ili senzibilitet da od polazišta koje je socijalna drama sa sinopsisom preuzetim iz dnevne štampe, napravi moćnu nostalgičnu priču.
Soliteri koje smo na početku videli kao neku zamrznutu sliku, rasklapaju se i iz njih izlazi priča o devojci kakva je Anica bila, izvlačeći iz podruma, školskih igrališta, video klubova i stepeništa priče i ljudske tragove. Ono što je na početku bila zazidana junakinja, postaje živa devojka, neko ko je, iako to nije znala, ostavio neki trag. Svest koju o sebi stiče, videći sebe očima zaljubljenog Stanislava, preklapanjem svojih i njegovih sećanja na prošlost, oplemenjuje je i daje joj snagu da odlazak ne bude bekstvo, već zrela odluka da se naprosto živi sopstveni život.
Odabir glumaca je odličan i ne nose tek tako neki od njih svoja lična imena u filmu. Stanislavljevo sećanje na Anicu iz vremena kada je sa najboljim drugom virio kroz njen prozor meni je delovalo kao prisećanje na ulogu Anice Dobre iz njenih ranijih uloga, balerine iz Markovićevog filma Već viđeno ili junakinje iz filma Crni bombarder. Spoj zaceljujuće melanholije i urgentnosti situacije u filmu (priprema za odlazak), o kojoj svedoče i natpisi koji odvajaju delove dana, doprinose da Ljubav i drugi zločini bude ujedno uzbudljiv i emotivan te da preispitivanje i suočavanje prikaže kao težak, trenutni i neizbežan zadatak, ali i kao ono što oplemenjuje čoveka.
Ono što mu zameram, je što su junaci odviše fiksirani na svojim pozicijama, skoro kao neke šahovske figure, pa neki od njih postaju skoro lajtmotivi ili nekakve freske u hramu patnje , pažljivo izgrađenom od novobeogradskih zgrada. Tako da se stiče utisak da Anica Dobra i Vuk Kostić šetaju kroz nekakav grad duhova ili kroz neki napušteni scenografski dekor, a ceo svet je u stop kadru dok oni ne obave šta imaju da obave. Kad bi sve pljačke mogle da se izvedu ovako: grad stane, kao u Dark Sitiju, svi stanovnici zatvore oči, a ti raznosiš sefove, ostavljaš poklone ispod božićnih jelki ko Deda Mraz i skidaš samoubice sa vrhova zgrada kao Lovac u žitu. Ova pesnička mrena suviše je zatvorila oči tom gradu, pa bode oči gledaocu koji je više ne percipira kao rediteljski stil, već se naprosto pita gde su svi nestali.
A, film sam gledala sa pomoćnog sedišta, jer je sala bila puna.
Inače, scena u podrumu auto škole je genijalna:) Nema boljeg načina da se prikaže uzaludnost držanja za stare priče, nego da se neprežaljeni prikaže u liku olinjalog šmekera Igora Pervića.
Obznanili nasdvoje u 14. listopad 2008 17:04:23
