Postovi
Logika pogrešnih premisa
Prvaci "građanske" Srbije i njihovi glasači prethodnih dana glasno zameraju predsedničkom kandidatu Borisu Tadiću "preteranu sklonost ka kompromisima". Kažu, suviše je popustljiv prema Koštunici, šurovao je i sa radikalima oko ustava, odgovoran je za konfuziju glasača "Druge Srbije" itd, itd... Sva se ta razmišljanja efektno rezimiraju na dva načina: 1) neću da biram između dva zla 2) zapušiću nos i glasaću...
Ova razmišljanja zaslužuju kritički osvrt. Prvo, činjenice najprostije matematike nisu na njihovoj strani: Demokratska stranka nikad nije imala podršku u narodu koliko je ima od kada je Boris Tadić njen lider. Trebalo bi se na ovom mestu setiti parlamentarne kampanje DS-a iz 2003. kada je na njeno čelo došao prvi demokratski predsednik Srbije. On je tada povukao potez kojim se može pohvaliti malo političara u Srbiji: priznao je grešku. Gospoda oko LDP-a koja su bili deo vlasti 2000.-2003. nikada to javno nisu učinili. Ne, po njihovim rečima, oni su bili super, ali su ovi što su bili protiv njih uspeli da pobede... Drugim rečima, pobedilo je zlo. 6 % birača veruje u tu priču.
Niko od njih nikada nije položio račune zašto je zahvaljujući njihovoj katastrofalnoj vlasti Srpska radikalna stranka dobila veštačko disanje i postala najjača parlamentarna snaga u našoj zemlji. Niko od njih nije javno zažalio za pogrešne metode koji su sprovedeni u "Sablji" protiv političkih neistomišljenika. Niko od njih nije bio samokritičan zbog mafijaške privatizacije sprovedene u njihovo doba.
Ne, za sve je kriv Koštunica, čovek koji je Miloševića poslao u istoriju. Ipak, u realnosti, stvari stoje malo drugačije: Koštunica je od 3. marta 2004. postao premijer prve zaista višestranačke Srpske vlade u 21. veku (ni Đinđićeva ni Živkovićeva to nisu bile u pravom smislu te reči), i time prvi put Srbiji pokazao da je višepartizam moguć. To se nije promenilo ni pošto je Tadić iste godine izabran za predsednika. Kohabitacija u interesu Srbije se sa velikim teškoćama nastavila i prošle godine.
Tadić je na početku prvog mandata malo lutao (setimo se poziva kosovskim Srbima da izađu na izbore), ali je zahvaljujući, a ne uprkos Koštunici uspeo da zasnuje državotvornu politiku, krunisanu usvajanjem Ustava. Tu je Tadić pokazao dovoljno razboritosti, shvativši da se dogovorom može postići mnogo više od parolaškog politikantstva. Usaglašavanje je sprovedeno i u (herojskoj) diplomatskoj borbi za teritorijalni integritet Srbije.
Ustav je kritikovan i bojkotovan od strane "građanskih" snaga, verovatno zato što je Miloševićev bio bolji. Srećom, bojkot nije uspeo. Sada se priča ponavlja. Neverovatno je da se neko ko se kune u "evropske vrednosti, demokratiju i ljudska prava" odlučuje na bojkot u situaciji vrlo neizvesnog krajnjeg rezultata, no to je ta naopaka logika. Znači, ovi mi nisu po volji, onda mi je svejedno i da pobede oni protiv kojih sam (po svoj prilici, nominalno).
Izbori uvek i jesu između manjih i većih zala, tako da taj prigovor ne treba posebno ni obrazlagati.
Demokratija, ljudska prava i evropske vrednosti shvaćeni od strane "građana", postoje samo u slučaju vlasti ljudi koji se u njih kunu. Taj deo srpske političke scene nije savladao lekciju iz tolerancije i uvažavanja političkih neistomišljenika. Nesreća je u tome što su u pitanju osnovi demokratskog procesa. Sreća je što oni ne uživaju dovoljnu podršku biračkog tela da bi učestvovali u vršenju vlasti.
Dakako, lakše je posmatrati stvari iz pojednostavljene manihejske optike u kojoj za sebe večito osiguravaš svetlo mesto, u hladovini opozicije. Teško je preuzeti odgovornost i pokušati da nešto zaista promeniš. A promene se vide. Bolji standard i bolji život nisu uvek nužno povezani, za dobar život su potrebni i dobri međuljudski odnosi. Čak i ako ljudi ne misle isto (što je pohvalno), ne znači da ne treba da komuniciraju (tolerancija).
Što se tiče konfuzije "glasača Druge Srbije" pitanje je koliko je to Tadićeva odgovornost, a koliko u tome ima udela politika EU prema Srbiji od 2000. naovamo, i njena interpretacija od strane "evropskog dela srpske javnosti".
Dok iščekujemo da će razum ponovo pobediti, uprkos otežavajućim okolnostima, ne možemo a da ne zaključimo da nepromenljivi ne mogu doneti promene, a da nadmenost, narcisoidnost i despotizam ne bi trebalo da budu vrline koje karakterišu političara u jednom savremenom društvu, što Srbija svakako jeste.
Obznanili nasdvoje u 3. veljača 2008 20:30:17
