Postovi
Lucky McKee
Sklonost filmskih autora da ženske likove, s vremena na vreme, prikažu kao nasilne, društveno nepodobne i seksualno agresivne uvek deluje subverzivno ili bar provokativno. Priča o junakinji koja se ne uklapa u društvo, povlači u senku, transformiše u čudovište i kreće u osvetu već je uspešno tretiran na filmu (Selina Kajl ili žena mačka u Povratku Betmena, Keri, ili meni omiljeni Fatalna Džindžer ). Manje zastupljene i ne toliko ukorenjene u popularnim žanrovskim obrascima kao antiheroji, antiheroine, filmske Medeje i salemske veštice poseduju veliki filmski potencijal i manje su sklone zapadanju pod haubu klišea. Reditelj Lucky McKee prirastao mi je za srce zato što je tvorac nepretencioznog triptiha ovih ludaja, pravih džepnih Gorgona i Medeja. U svakom od svoja tri filma McKee kao da kaže: Dobrodošli u kutak za devojčice! A, onda ih pusti iz mraka, site i presite bakinih kolača, umrljane šminkom starijih sestara koje su se poudavale i ostavile im jadna naravoučenija o ženskim lakirovkama, sa iglom zarivenom u čelo najlepše lutke.
MAY
2002.
Scenario: Lucky McKee
Uloge: Angela Bettis, Jeremy Sisto, Anna Faris
U prvoj trećini filma Mej gledalac gotovo da gleda film u kojem bi se sasvim lepo snašla Odri Hepbern i to kao jedna od njenih Elajza Dulitl junakinja ili jedna od cura iz pera Trumana Kapotija: poludivlje stvorenje, bez smisla za društvene konvencije, sa čudnim navikama, okružena mačkama, barbie koferčićima, sa vratom obima jednog kolibrija, simpatična u svojoj nesnađenosti. Kada nabasa na muškarca velikog srca, on prvo obožava njene poluinfantilne manire, a potom učini sve da malu prilagodi i nauči je da seče zalogaj po zalogaj umesto da pravi nered po tanjiru, te par ostaje srećan ili, u provokativnijoj varijanti, junakinja sazreva i napušta svog puppet mastera. Neprilagođenost junakinje u filmu Mej na prvi pogled ima istu romantičnu svrhu: poziv na kroćenje male divljakuše kao predigra za romansu. Ali, kinki šarm kod Mej nagriza kiselina njenog psihotičnog stanja, tako da joj ne polazi za rukom da prođe test princeze na zrnu graška. Jezive lutke sa kojima Mej razgovara, rasporene životinje veterinarske ambulante u kojoj radi i njihovi blesavi vlasnici, mazohistički raspoložena lezbejka koleginica koja joj se nabacuje, doprinose da priča poprimi oblik ekspresionističke drame (Bihnerov "Vojcek"). Akcenat na unutrašnjem svetu psihički labilnog junaka, romantizovanje njegovog autsajderstva, artificijelni ambijenti i karikaturalni tretman sporednih likova, posmatranih isključivo iz vizure glavnog junaka prema kojem su ovi neprijateljski raspoloženi i neosetljivi za njegove emocije takođe su omiljeni ekspresionizmu. Na toj liniji, nerealizovana romansa pokazatelj je neprilagođenosti junaka i poslednja kap koja ga gura preko ivice mentalnog zdravlja na kojoj sve vreme balansira.
Mej je poređena sa Keri, delom i stoga što Anđela Betis, nakon uloge u filmu Mej, pojavila u naslovnoj ulozi mini serije Keri, nastale prema istoimenom filmu Brajana De Palme. Ali Keri se problemom neprilagođenosti bavi kroz ezoteriju horor žanra, a Mej kroz artificijelnu režiju hororične drame o jednoj usamljenoj, psihički poremećenoj osobi. Efekat koji proizvodi Keri, a koji proističe iz drugosti junakinje i načina na koji se ona sa tim nosi, u filmu Mej više je posledica spoljne rediteljske intervencije da se kroz nagomilavanje začudnih detalja, izbor glumaca i preterivanje u artificijelnom i groznom, što atraktivnije predoči jedan klinički slučaj. Otuda je slešer završnica u filmu Mej, za razliku od krvavog maturskog bala na kraju Keri, puki rediteljski egzibicionizam, a umesto jeze i užasa (Keri) ostavlja utisak oporosti.
Uzbudljivo i provokativno u filmu Mej ne leži u ovim isforsiranim horor momentima, već u transformaciji junakinje. Poput Seline Kajl iz Povratka Betmena, Mej svoju asocijalnost i preosetljivost zamenjuje potpunom hladnokrvnošću, a ekstremni stid smislom za crni humor, dok obe junakinje šminkom i novim kostimom bivaju i vizuelno izmenjene. To sve ukazuje na njihovu odluku da raskinu sa dotadašnjom ulogom isprepadane devojke koja živi u kući za Barbike, hraneći mačke sa ulice i proveravajući poruke na telefonskoj sekretarici.
Anđela Betis, pre ovog filma poznata samo po ulozi anoreksične devojčice iz filma Neprilagošena, doprinela je da Mej, iako pomalo tromo, žanrovski i ritmički neujednačeno, na momente artificijelno delo, valjano metastazira iz romantične komedije u krvavi, crnohumorni horor o bolesti i usamljenosti.
SICK GIRL
2006.
Scenario: Sean Hood, Lucky McKee
Uloge: Angella Bettis, Erin Brown, Jesse Hlubik, Marcia Bennett, Mike McKee, Chandra Berg
Anđela Betis u ulozi Neprilagođene koja punu slobodu ima samo u svom stanu, svojevrsnom hramu većini sveta neshvatljivim predmetima opsesije, sve dok se na prvi pogled ne zaljubi u osobu koja naizgled ima razumevanja za njeno čudaštvo, a onda sve krene naopako. Reklo bi se da se reditelj Lucky McKee, filmom Sick Girl vraća na poprište svog filma Mej. Međutim, dok je u filmu Mej, na šta ukazuje i naslov, insistirao na subjektivnoj vizuri junakinje a preko njenog slučaja, namernim žanrovskim nesporazumom (od romantične komedije do gore horora) napravio dramski i artistički omaž samoj usamljenosti, dotle se u Sick Girl daleko više zanima za situaciju i zaplet, dok je čudaštvo naprosto odlika junakinje, sublimisana u konkretniji, žanru horora i SF-a blizak status naučnika (stručnjak za insekte) koji dobija priliku da se izbliže upozna sa jednim od svojih uzoraka.
Palpistički zaplet oko insekta nepoznatog porekla koji dospeva na adresu Ide, predatorskim pogledom skenira okolinu i daje se u lov, preteći da ugrozi i ono što je njegovoj vlasnici najdraže, kao da je preuzet iz horor filmova B produkcije (ili stripova) iz 50-ih. Zajedno sa erotskim implikacijama koje sobom nosi podmetanje monstruma sa pipcima u blizinu obnaženih žena, u ovom slučaju, ne slučajno, glumice pod radnim imenom Erin Braun, koja je, pod imenom Misty Mundae, izgradila karijeru na mekim pornićima, a potom na horor filmovima i njihovim parodijama B produkcije od kojih se neki upravo i bave bliskim kontaktom žena i insekata (Bite Me!, Spiderbabe). Sa druge strane, Anđela Betis u ulozi Ide, posvećene naučnice u Prirodnjačkom muzeju, zaljubljenice u insekte i lezbijke, maštovita je interpretacija žanrovske figure malog, krutog naučnika koji otvara Pandorinu kutiju. Ovako čvrst, neko bi rekao bajat, žanrovski kornet natopljen je romantičnom komedijom (sa celom voćkom u vidu jedne nikad erotičnije scene) o suživotu dve žene između kojih, pored zalutalog insekta, stoje sablažnjiva gazdarica stana i zavidni Peeping Tom kolega iz muzeja. Preko lika Idinog kolege, Maksa koji se zanima za njen ljubavni život i daje joj savete kako sa ženama, a u osnovi prikuplja materijal za pod tušem, suptilno je parodirana muška fantazija o lezbijskim odnosima kao predigri za stupanje muškarca na scenu sa povikom who’s you’re daddy now!.
Zahvaljujući preplitanju pomenutog palpističkog zapleta i romantične komedije, urođena sladunjavost romkoma ide ruku pod ruku sa bizarnim i crnohumornim. Zbog takvog doziranja, Sick Girl bi pozdravio i Howard Hoks na čiji film Majmunska posla, po baziranju priče na Morfijevom zakonu, Sick Girl donekle podseća. Naposletku, umesto sa Mey, Sick Girl pre čini diptih sa Fatalna Džindžer po načinu na koji se u okvirima horora, doduše u slučaju Sick Girl na jedan crnohumoran način, menja i stabilizuje krvna slika glavnih junakinja. Nakon Emily Perkins i Katherine Isabelle, Angela Bettis i Erin Brown ispisuju novo poglavlje sa one strane podvezice. Long live princess diaries (and Barbie molesters)!
THE WOODS
Tema ženske sociopatije čiji je manifest Lucky McKee postavio svojim prvim filmom May, da bi joj sa više duha prišao u svom doprinosu serijalu Masters of Horror, epizodi Sick Girl, u filmu The Woods trapavo i, naposletku, banalno sarađuje sa motivima veštičarenja i kontrole uma.
Smeštena u 60-te, priča počinje dolaskom Heather u internat za devojčice, izolovan sablasnom šumom i vođen krutom disciplinom flegmatične upravnice i turobnog sveženskog školskog odbora. Iz kratkih scena s početka, jasno je da Heather ima istoriju problematičnog ponašanja (baziranog na tenziji prema majci, tipičnoj uštirkanoj ženici iz 60-tih), piromanije, nedruželjubivosti i, naposletku, opiranja majčinoj ideji da je dovede u internat. Iako vredno i postupno, gotovo po receptu, isporučuje simptome misterije internata (Heather muče zloslutni snovi i glasovi iz obližnje šume, a pred spavanje devojčice jedna drugu plaše legendom o mračnim zbivanjima iz prošlosti internata), McKee dobar deo filma provodi u traganju za onim čega su to simptomi i za ključem po kom se priča o agresiji glavne junakinje, uklapa i odnosi spram tako simptomatične horor podloge. U toj potrazi, ne uspeva da se odluči da li je jezgro strave u onome što se desilo u prošlosti, pa samim tim u razotkrivanju greha bivšeg odbora internata prema trima siroticama iz šume ili primat ima trenutna aktivnost upravnice i njene ženske svite, dok je prošlost dramski neaktivna, naprosto prepričana legenda i usputno objašnjenje. U prvom slučaju, Heather bi bila neka vrsta medijuma, poput junakinje iz filma The Watcher in the Woods, neko ko, usled sopstvenog osećaja odbačenosti i društveno neadekvatnih izliva agresije, ima kapacitet da oseti i proživi zakopanu tajnu i donesi zadovoljenje duhovima, dok bi u drugom Heather bila potencijalna žrtva okultnih zbivanja u internatu, postepeno slamana otrovnim mlekom, manipulacijom i hipnozom, poput balerine iz Suspirie. Nije problem što se u filmu The Woods kombinuju ove dve varijante, već što je njihovo preplitanje bez sistema, posledica neodlučnosti autora koja, naposletku, podriva koherentnost likova. Upravnica i nastavnice, imaju funkciju pasivnih čuvara tajne, bez ikakvog trenutno opipljivog i aktivnog dijaboličnog identiteta. Veći deo filma, gledalac ne oseća pretnju po junakinju od strane ovih pomalo iščašenih žena. Njihovi zavoji za ruke, tikovi i streljački pogledi, simptomi su zarad sebe koji ne odražavaju zakopanu bolest, već opskrbljuju film nasumičnim varnicama.
Neodlučnost u postavci pretnje i svođenje pretećih elemenata na simptome i rediteljska rešenja, doprinosi da glavna junakinja veći deo vremena funkcioniše kao posmatrač-istraživač. Njen dramski potencijal, natuknut na početku (pomenuta sociopatija i agresija), prerasta u
nedefinisanu magmu tinejdžerskog angsta, vrludajući između frustriranosti Carrie, pritisnute majčinim krutim principima i tipičnom srednjoškolskom hijerarhijom na čelu sa alfa-kokoškom, Samantom, sa jedne i Heavenley Creatures antitabuističke i kontraverzne potrebe za ženskim savezom, sa druge strane. Usled ovolikog lutanja, Heatherin upliv u poslednje poglavlje mračne hronike internata, naposletku nalazi banalno ishodište u priči o vrbovanju problematične devojčice da se pridruži nekakvoj šumskoj sekti. Do tada pažljivo i po receptu plasirani elementi misterije, nestanci devojčica, njihovo iznenadno potpadanje pod uticaj pojedinih nastavnica, razrešavaju se u ključu pedagoškog antisektaškog filma sa akcionom završnicom. Da je i sam McKee bio začuđen dobijenom kombinacijom, svedoči i činjenica da je pribegao naglom aktiviranju Bruca Campbella, do tada minuciozno psihološki intoniranog pasivnog oca papučića, evocirajući njegovu ulogu Asha iz horor-serijala Evil Dead, kako bi izgovor za banalnost pronašao u na brzu ruku sklepanoj trash slešer završnici.
Dakle, uprkos onako bogatoj mapi - internat za devojčice, sablasna šuma, misteriozna upravnica, kontrolisani umovi, zloslutni snovi, nestajanja, devojčice u polumesečarskom stanju a la Picnic on a Hanging Rock - The Woods ostaje zagrcnut nad zbirom mogućnosti usled odbijanja autora filma da se na neko od markiranih potencijalnih nalazišta zabode ašov. Kako vreme odmiče, to ziherašenje počinje da vas nervira i skoro da vam bude drago zbog potpunog raspada na kraju kada se isfrizirane horor scene podaju prvom treš rešenju. U stilu, pusti Argenta, de prelistaj Kinga da ga više privedemo kraju.
Obznanili nasdvoje u 9. siječanj 2008 0:42:18
