idealno&pragmatično

Midaq Alley (1995.) - Jorge Frans

U filmu Jump Tomorrow, glavna junakinja je pasionirana ljubiteljka telenovela koje, u ovom filmu, predstavljaju kontratežu njenom ljubavniku, prepotentnom intelektualcu, ali pokazuju i sakrivenu, pravu prirodu devojke – njenu spontanu, prirodnu želju da se prepusti jakim emocijama, a da se zbog toga ne stidi i ne bude sputavana nametnutom odmerenošću i potrebom njenog ljubavnika da se stvari pre promišljaju, nego doživljavaju. Kroz motiv telenovela, ovaj se film svom snagom zalaže za emotivni rusvaj umesto kontrole, za pročišćenje umesto suzbijanja.

Onoliko koliko su ove serije preterane u svojim emocijama, toliko je svet u kome živimo ponekada preteran u svojoj otrebi da kontroliše, da teži pristojnosti i razumu po cenu lične sreće. Otvorena patnja mogla bi da našteti reputaciji, stavu koji je neko zauzeo, kao što preterano pokazivanje ljubavi ili privrženosti, potrebe i želje, često kod ljudi izaziva sumnju da je po sredi nesigurnost ili kakva bolest. I opet naru[ava stav.

Činjenica da se u ovim serijama čitava zajednica (a ne samo dvoje) bave isključivo emocijama, čini ih nekom vrstom izgubljenog raja prostodušnosti u kom čak i zlikovci umiru od ljubavi. Često se zaboravlja da u ovim serijama postoji materijal koji je iz većine ostalih filmova i serja prognan kao sintetika, a bez kog je, ako se ja pitam, nemoguće napraviti dobru priču. I samo najveći filmovi ne libe se da podignu krov sa mnogoljudne zajednice i da zađu među ljude, oslušnu damare koji u njima tuku, a da se ne postide što u toj svojoj potrebi zaboravljaju na nužnost sve promisle.

Takav je meksički film Midaq Alley koji dosta duguje telenovelama. Počev od priče koja se odvija u komšijskom krugu u kom su svi međusobno isprepletani što porodičnim, što ljubavnim vezama. Preko pomalo teatralnog stila koji počiva na studijskim prostorima. Balkoni, dvorišta, kafane i stanovi nalik su pozorišnim mansionima koji se smenjuju, rotiraju na jednoj, zajedničkoj ploči sa koje je nemoguće pobeći. Kao da su svi likovi deo jedne vrteške koju okreće neka nevidljiva ruka odozgo, šaljući im ili uskraćujući sreću. Naposletku, gluma i obilje dijaloga, pružaju priliku za scene patosa.

Međutim, ni trunke izveštačenosti koju bi neko mogao da poveže sa svim ovim odrednicama (pozorište, španske serije itd.) Iako su svi junaci uvezani u jedan univerzum, svako od njih je živ i uverljiv, a emocije nigde ne prelaze u masku. Put kojim prolaze, čežnje što ih razdiru dostižu patos postepeno, kroz razvijanje likova i međusobnih odnosa.

Nikada ranije nisam čula za ovaj film, a ispostavilo se da je u pitanju najnagrađivaniji meksički film koji je, po mnogo čemu značajan za ovu kinematografiju. Jorge Fons, sada već prilično star reditelj (1932.) pripada prvoj generaciji profesionalnih meksičkih reditelja. Selma Hajek koja je, pre Midaq Alley, igrala uglavnom u tim ozloglašenim telenovelama, nakon ovog filma je zaigrala u Desperado i postala poznato holivudsko ime.

Naposletku, Jorge Fons je, skoro deceniju pre svog mlađeg zemljaka i kolege, Alfonsa Cuarona i njegovog filma Pasji život, upotrebio formu omnibusa: grupa junaka iz istog komšiluka mota se u nekoliko poglavlja, ali tako što svaka akcentuje nekoga od njih ko je u prethodnoj ili potonjoj tek očešan. Tako se, od krajnje realističnog dramskog materijala vajaju motivi, pravi priča na sprat i, naposletku, izvlači opšta slika, nekakva ljudska panorama u kojoj sve ima svoje mesto. Ova je forma poslužila mnogima da prodaju pola kile govana u vreći od kilo, kao npr. u filmu Crash gde se svi vrte oko saobraćajne nesreće. Stvar je u tome da se ne sile previše dodirne tačke, kao što je taj sudar, da se ne sile junaci da se sad naprasno menjaju, nego da se prate.

U oba meksička filma, stiče se utisak nekoga trećeg ko u isto vreme vidi sve te ljude, nekoga ko ih razume i ko u te haotične živote unosi smisao i od njih pravi heroje. Midaq Alley je doduše nastao prema romanu egipatskog nobelovca, Naguiba Mahfouza, ali je priča odlično prebačena iz Kaira u predgrađe Meksiko Sitija sa svim karakterističnim odlikama ove zajednice.

Počev od priče o Don Ruu, vlasniku lokalne kafane koja je raskrsnica svih junaka poput prodavnice u Modri u licu, preko priče o lokalnoj lepotici Almi i njenoj nesrećnoj ljubavi sa Abelom, pa do priče o Susaniti, stanodavki usedelici koja iznajmljuje stanove većini ostalih likova, film se, u svakom poglavlju, drži svog glavnog junaka ostale tek načinjući, ali uspeva da ih na kraju poveže u zajedničkom obzorju.

Ostaje utisak da ste, u 140 minuta prisustvovali nekakvom žilavom životu, ljudskim sudbinama, punokrvnim i neizlečivim. I onda vam se učini da nema svrhe previše razmišljati o svemu što vam se dešava. Nekakva reka sve vuče ka jednoj matici. Iako znate da je tu bilo i da će biti dosta bola, učini vam se da ste i zbog toga što ste proživeli vredni. Treba samo živeti. Mislim da se, uprkos tome kako se film završava, Midaq Alley, krajnje skromno zadovoljava ovakvom jednom porukom i, što je najvažnije, ne žali nijednog od svojih junaka. Apsolutno za gledanje, plakanje, razneženje i sve tako u krug.

Obznanili nasdvoje u 3. prosinac 2008 23:30:49