Postovi
Nabacano
Dragi moji čitaoci, nemam vremena. A najradije bih pisao za ovaj blog, i to neprestano. Želja je jača i od umora, jer kako inače objasniti nameru da se piše u tri ujutru jedinog slobodnog dana, priklještenog između paklene nedelje za nama i naredne sedmice, koja je čudo haosa u najavi. Bilo ko drugi na mom mestu bi spavao.
Ali, rekoh da nabacim par razmišljanja u jednu smislenu celinu i tako ih spasem od zaborava. To je i primarna namena ovog bloga, ako to još neko čita - ekstra, znam da vas ima.
Tako sam razmišljao o američkoj nemoći maskiranoj u svemoć. Drugim rečima, ta nacija nadljudi pokazuje sve izraženije manjkavosti što se više upinje da ostavi neizbrisiv utisak. Da smo na ulici, reklo bi se da je reč o kompleksaškom ponašanju.
Često mi se zamera da sam apstraktan, pa evo dva konkretna primera izvučena iz empirije. Prvo sam pre nekoliko mesecu u bioskopu gledao film Srcolomac sa onim bljakbljakbljak likom Benom Stilerom i primetio koliko je američka komedija u kurcu, da da - ista ona, koja je svima bila smešna do pre neku deceniju. Sada su fore isforsirane, sada se oseća prisustvo čitavog buljuka dramaturga koji su ostavljali tragove prstiju po scenariju, kako bi humor bio što upečatljiviji, kako bi nas oborio s nogu... sve u svemu jedno veliko znojenje bez većih rezultata.
A kad smo kod znojenja i rezultata - tu je i Majkl Felps, simbol nadljudske Amerike. Iako me ne tangira uopšte i nisam čak ni gledao finale - ubeđen sam da je Čaviću oduzeto zlato. Bile su čak i one priče da je Felpsu dodeljeno zlato zbog milionskih ugovora sa sponzorima.
Ali nije u tome stvar. Stvar je u nečemu drugom - u spremnosti Felpsa da igra ulogu šampiona, iako i sam zna da nije šampion. Pravi šampioni nisu nečasni, ne znam kako taj čovek živi, leže u krevet i ustaje iz njega sa saznanjem da nije bio najbolji a prinuđen je da se smeška i glumi najboljeg. To me podseća na jedan odbojkaški meč s Rusima u Rusiji, koji je prelomljen tako što im je sudija poklonio jedan poen. Kasnije su oni pobedili, ali džabe, pravi šampioni nemaju senke.
Avaj, sve je gluma, sve je mimikrija, nepisani zakon koji nam zadržava reči u grlu, nadima pluća i ostavlja žigove u stomaku. Ona ruka koja te davi kad zaustiš da kažeš nešto ispravno, upozoravajući te da to baš i nije sasvim pametno.
Pogledajmo samo našu zemlju, tzv. državu Srbiju. Niko neće da kaže da smo mi, slično ostalim mikro državama s Balkana, zapravo kolonija i da nemamo svoje mišljenje ni o čemu pa ni o sebi. Neki naši sugrađani, apsolutno nekritički, konsultuju Brisel i Vašington i za prozaična pitanja tipa kakvo je vreme napolju. Sa makro plana to se prenosi i na mikro plan gde su uglavnom na delu iste priče - nabijanje autoriteta, spletke i šaputanja kao posledica zaveta ćutanja.
Izopačena društvena klima narasla na izopačenom sistemu vrednosti dovodi do pojave i cvetanja posebno mutiranih oblika ljudskog života - jedinke koja u životu ima samo dva cilja - da bude na položaju & da što je moguće manje radi. U stvari, on/a svoju volju i napor, svoj rad, usmerava u pravcu očuvanja položaja a ne proizvodnje dobara.
Ali dobro se zna i da se proračun zasniva na pretpostavci postojanja tuđe gluposti i da prevejani uglavnom zajebu sebe same na kraju priče, što je tužan epilog svih života koji se zasnivaju na spoljašnjosti. Tužno je samo da smo mi postali proračunati do bola, ali da radimo isključivo na svoju štetu, razmišljajući kao deca kojoj je jedino stalo da od starijih izvuče neku paru za slatkiš kojim će pokvariti stomak.
Tako se mi vezujemo za Brisel i Vašington, ne uviđajući da i oni igraju lažne uloge svemoći, a javna je tajna da će se za najdalje 30 godina po mišljenje ići u... Peking, Braziliju i Nju Delhi. Mnogi se i dalje zamlaćuju predsedničkim izborima u Americi, kao da se stvarno radi o nekim izborima a u stvari je još jedna manifestacija nemoći nadljudi s one strane Bare.
Nema izbora & nema promena, to je jedina konstanta politike te zemlje. Nema dobre Amerike, nema ničega, pa ni bavljenje time nema previše smisla.
Zato ono o čemu ima smisla dizati dževu ostaje bez interesovanja, pa tako imamo i simulaciju javnog mnenja, koja se bavi isključivo nebitnim stvarima - tranziciji neo-dizelaštva u "prihvatljivi" mejnstrim u "Operaciji Trijumf", na primer.
Ali, Dragojeviću i Ristovskom, kul tipovima i veličinama, niko ništa ne sme da kaže, za njih se piše zakon, oni smeju da presaviju tabak i tuže novinare - jer nema dokaza. Ne pomažu ni izvinjenja ni patetična pisma, tačno se zna kome ne smeš da staneš na žulj. Tako na jedan upadaš u mrežu zaverenika, a ima tu još stvari koje se nikad nisu dogodile jer nisu nigde objavljene, na izričit zahtev muzičara koji će vam možda, u neformalnom ćaskanju proškrgutati kroz zube kroz kakvu šikanu povremeno prolaze na svojim svirkama, pod uslovom da se o tome ne piše. Srbija je zemlja parija jer je u njoj previše nedodirljivih.
I sve ono što je nekad bio cilj pada u vodu, jer su u ovoj simulaciji života svi ti ciljevi šatro ostvareni - nemamo retrogradne snage na vlasti, imamo umivenog Dačića, hrlimo u Evropu, napredujemo sa Fijatom koji će nas odrati do gole kože, družimo se sa NATO u koji ćemo da budemo uterani iako nas je ubijao, pljačkao i palio. U stvarnosti, malo se toga promenilo od mračnih devedesetih ili divnog perioda pre toga - malo, to su kozmetičke promene. Bože, spasi me prijatelja, od neprijatelja ću se sam sačuvati.
U takvom izopačenom sistemu, jedini koji stoje na braniku javne reči, jedini koji upiru prstom su prokaženi tabloidi, i u tome je njihova svetla tačka - tj. smisao postojanja. Jedino Kurir postavlja pitanja, sudi i optužuje. Zato im i postavljaju bombe u redakciju. Zato ih se nazovi kulturna, a u stvari skorojevićka elita grozi. Ista ona elita koja ih pljuje, ista ta elita ih krišom i čita., i radi te iste i još mnogo gore stvari od prljavog rečnika kojim se ta novina služi.
Ima šta u Kuriru da vidi. A i nauči. Da nije tako, ta vrsta novina ne bi bila toliko tiražna i oponašana. I tako će i biti dok je mimikrija vrhovni princip socijalizacije.
A živeli smo u uverenju da se neke stvari samo kod nas događaju, a sad kad pogledamo u svet vidimo te iste stvari - laži, sranja i lopove na vlasti. Nemam nikakvu poentu za kraj osim rešenosti da se stvari i pojave nazivaju pravim imenom. To je jedina mogućnost da ostaneš živ u ovoj mrtvoj žabokrečini, ako ti je do života uopšte i stalo. Nema nikakve sumnje da će doći i dan za paljenje svetla. Nadljudi su se zgražavali na prizore s Balkana pre petnaestak godina, smejali se na pojavu pokojne Dafine i Jezdimira... a sada na Volstritu nikom više nije do smeha.
Obznanili nasdvoje u 19. listopad 2008 4:01:58
15 Comments:
ko što se kaže u filmu Hustler iz vremena kad su filmove pravlili da ogole stvari: We have a contract of depravity. All we have to do is pull a blind down.
a taj tvoj zaključak je pravi
- nacelno se slazem da americka komedija nije na svom vrhuncu, mada ti obrazlozenje i nije neko (indukcija na osnovu jednog filma bena stilera, koji je imao i dobrih momenata). a jos je manje jasno zasto je bas komedija, od svih zanrova, odabrana kao primer demonstracije americke moci. opaska o buljuku dramaturga i usiljenosti bi mogla da vazi i za bilo koji drugi zanr. pre bih rekao da je komedija kao zanr generalno u krizi, nevezano za ameriku.
sa druge strane, mi o starim filmovima kontempliramo sa bezbedne udaljenosti - najbolji su preziveli zub vremena i servirani su nam na gotovs, dok smo novim filmovima bombardovani iz dana u dan, a uspesni kinematografski momenti su igla u plastu sena koji sami moramo da isceprkamo.
demonstraciju moci bih potrazio na drugom mestu, opet u svetu filma. radi se modi rimejkova uspesnih stranih filmova, a bogami i serija. OK, mogu donekle da razumem najezdu rimejkova japanskih horora, s obzirom da se radi o drugacijim kulturama, drugacijem ispoljavanju emocija i gradjenju karaktera, itd. ali rimejkovi evropskih filmova, pa jos sveze snimljenih - vanila sky na primer - svedocei o izvesnoj aroganciji. nit se radi o kopanju zaturenog blaga, niti o prilagodjavanju zapadnjackom diskursu. bas nedavno me je iznervirao slucaj sa americkim rimejkom britanske serije life on mars. radi se o odlicnoj seriji, sa sjajnom glumackom postavom i odlichnom produkcijom, recju - sve potaman. i jos sa istog govornog podrucja, premda sa ponesto slenga. a ameri resili da rimejkuju! kao, oni ce isto to, samo malo bolje.
o kuriru:
jedino kurir postavlja pitanja, sudi i optuzuje? sigurno nije slucajno sto si preskocio insajder, pescanik, sada i e-novine, itd. mozemo da pomenemo i pravdu, recimo, sa druge strane politickog spektra. da se razumemo - pescanik ne slusam, peru ne volim, insajderu nacelno ne mogu da pronadjem zamerku, a mada ne pratim bas pazljivo. poenta je u tome da si kurir odabrao za pohvalan komentar ne zbog navodne cinjenice da jedini optuzuje, vec zbog toga KOGA optuzuje. argument o "jedinima koji stoje na braniku javne reci" prostim navodjenjem primera pada u vodu.
da ne bude da sam samo dosadno zvocalo - sa ostalim stvarima u tekstu se manje vise slazem.
hej džoni, pominjanje srcolomca je sasvim praktične prirode mada prihvatam prigovorda može da zazvuči da je to ne znam kakva primer. istina je naprosto jednostavna - teza o znojenju i upinjanju američkih komediografa iz petnih žila mi se javila tokom gledanja tog filma. za ben stilera bi se verovatno zajebanija polovina nasdvoje složila s tobom u oceni, ja sam svoje o njemu rekao.
ne prihvatam tezu o tradiciji američke komedije, mislim da ne stoji. pišući o ovom fenomenu ja sam baš imao u vidu treš klasike iz osamdesetih na kojima sam odrastao. dvadesetak godina kasnije filmovi poput onih iz serijala nerds ili npr. letnja škola (usput sam se setio i filma gle ko to govori) ništa nisu izgubili od svog šarma, mada se teško mogu svrstati u neke klasike. tekuća holivudska produkcija im daje taj oreol svojom ispodprosečnošću.
daleko od toga da gledam filmove non-stop ali ono što sam video a da je skoro rađeno sdtvorilo mi je takav utisak. lepo od tebe što si produbio temu šireći je na rimejkove, ali nije to ništa novo: seti se samo toma seleka u lošoj verziji tri muškarca i beba :)
za javnu reč i njegove branitelje što kraće i redom:
e-novine su lukovićev pokušaj da iscedi još malo suve drenovine iz politički mrtvih likova. to samo govori koliko čovek nije u stanju da živi u skladu s duhom vremena - koga zanimaju cirozne tirade o dobrici ćosiću 2008, i što je još bitnije, kolika je njihova relevantnost? to me podseća na sintagmu najbolji neprijatelj preuzetu iz filma narod protiv larija flinta koja objašnjava onaj odnos maga pornografije sa onim nesrećnikom od sveštenog lica. ludi pera se ceo život borio protiv posledica 1987, i sada kada ta priča više ne postoji, realno gledano, on joj daje reanimaciju jer je shvatio da ne može bez nje. žalosno.
moj problem sa peščanikom i insajderom je što problematici kojom se bave pristupaju krajnje selektivno. u slučaju peščanika, sve pto se tamo čuje o dežurnim metama, može se iskoristiti i protiv samog peščanika. ne vidim tu neko pokretanje pitanja, samo jalovo, elitističko upiranje prstom. za sajt sam ostavio link, jer ga često posećujem.
što se tiče insajdera, on je svoju namenu ispunio intervjuima bebe popovića. ništa posle toga nije ostavilo ni približno jak utisak. imali smo kriminalca caneta koji je u stvari, kao, dobrotvor, imali smo priču o fudbalskoj mafiji u kojoj se ne pominju najveći lopovi u istoriji srb fudbala - bjeka i zeka, nema priče o batićevom radničkom iz obrenovca, nema priče o ješićevoj inđiji, nema priče o svima o kojima nije bilo interesa da bude priče.
dalje, i insajder i peščanik su neke vrste svetih krava u našem društvu, i rizikuje se preteće dizanje obrvama ako se i samo nešto zucne protiv njih. to je moj problem sa ovdašnjim kritičarima društva u čiji krug spadaju i b. srbljanović i t. pančić i n. kandić i s. biserko i još neke persone poput ceca iz peščanika. suština njihovog delovanja se sastoji u tome da oni sebi daju za pravo sve, dok se stvara atmosfera da je prosto nekulturnio da ti o njima nešto kritički kažeš. jasno je da se radi o simulaciji javnog mnenja, i to onoj niskobudžetnoj - lošoj.
s druge strane, kurir je prilično laka meta, pa sam sebi postavio za cilj da ga predstavim u drugačijem svetlu i pokušam da mu pronađem funkciju u ovom društvu. nije to nikakva topla voda, jednostavno tako mislim. ne znam na šta si tačno mislio kada si mi rekao da mi se sviđaju kurirove mete, pošto ja nisam primetio neku probirljivost - svi su na tapetu. to se ne može reći za pravdu, pa ona otpada iz ove priče.
udavih :)
o komedijama:
nisam iznosio nikakvu tezu o tradiciji americke komedije, negde je doslo do nerazumevanja. samo sam rekao da se nacelno slazem da je ranije bilo vise upecatljivih komedija, tresh ili ne - svejedno.
neke od ostalih teza su, da rezimiram:
-timski rad americkih scenarista i usiljenost nisu ekskluzivni proizvod komedije kao zanra, pa je nesuvislo uzimati komediju kao nekakav narocito relevantan pokazatelj posrtanja americke nacije. daje joj se neprimereno veci znacaj nego sto zasluzuje.
-vremenska distanca koju imamo u odnosu na stare filmove nam dopusta da iz prethodnih vremena lakse odaberemo najsvetlije filmske momente. najlosiji filmovi se brzo zaboravljaju i tesko da cemo se sa njima susretati nakon nekoliko godina od trenutka snimanja. kada u savremenom dobu do nas dodje odredjeni broj filmova iz, recimo, osamdesetih, imacemo utisak da je tada bila veca koncentracija kvaliteta. ali kada bismo bili katapultirani u, recimo 1984. godinu, i bili zatrpavani kojekakvim svim aktuelnim sadrzajima, verujem da slika ne bi bila tako idilicna.
ne zaboravi da smo skloni (barem ja!) da filmove iz rane mladosti posmatramo kroz posebnu lupu i dajemo im posebnu emocionalnu konotaciju zbog secanja na taj period zivota. recimo, film tango i kes (stalone, kurt rasel!) ni u ludilu ne bih gledao kada bi se sad, kao novi film, pojavio u bioskopima, ali cu ga skoro uvek rado odgledati kada se pojavi na tv-u, zato sto sam kao klinac uzivao u njemu i ta emocija i dalje negde tinja.
kada se porede osamdesete i dvehiljadite, nemam sad neki utisak da je tada komedija u nacelu bila do jaja i da su dobri filmovi prstali na sve strane, vec cu se secati tek pojedinacnih slucajeva. isti je slucaj i sa aktuelnim trenutkom, s tim sto, za razliku od tebe, nalazim da je bilo i zabavnih komedija u poslednjih nekoliko godina:
old school, road trip, superbad, wedding crashers, da navedem samo neke koje mi prvo padaju na pamet.
branitelji:
dakle, ne bih da razmatram licne afinitete prema peri lukovicu ili bilo kome drugom, vec sam samo hteo da reagujem na izjavu o kuriru kao jedinom koji se bori za odbranu javne reci.
kazes, pera cedi suvu drenovinu. da se bavi samo time, lako bih se slozio sa svime sto kazes o njemu. ali to nije tacno. ne citam e-novine redovno, ali prelistam ih dovoljno cesto da bih video da su mu omiljene mete boris tadic, vuk jeremic i b92. da ne zaboravim i antonica, koji nije suva drenovina, vec ziva i razgranata biljka, a pritom je na drugacijoj poziciji od ds-ovog estabismenta. dakle, zadovoljen je i uslov raznovrsnosti meta koje se kritikuju. bilo je i reci o pogubnom dejstvu fiata, da navedem jedan konkretan primer, gde biste se cak i skroz slozili :)
o pescaniku bih mogao da se slozim, pa bih da predjemo na insajder.
selektivnost? ok. moze biti. ali insajder to sto radi, radi ozbiljno i trude se da potkrepe argumentima to sto govore, za razliku od pescanika koji samo "upire prstom". nikad mi se nije svidjao argument po kome, ako postoje neki ljudi koji se nisu nasli na udaru zakona, onda je bezvredno svako obracunavanje sa krimosima. krimos je krimos i treba da odgovara i ako do toga dodje to je dobra stvar, bez obzira da li su neki drugi ljudi iz iste branse u zatvoru ili na slobodi. krivica nije relativna kategorija koja zavisi od promenljvih drustvenih odnosa- napravio si sranje, idi u zatvor. bez obzira da li je tvoj drugar zasticen od strane ovoga ili onoga.
ali tvoja prvobitna teza je bila da kurir jedini kritikuje, sudi i optuzuje. ne da je kurir jedini koji objektivno razmatra sva drustvena i politicka pitanja i nestedimice se obracunava sa svim sumnjivcima nezavisno od politicke orijentacije.
kada sam rekao da ti se svidjaju kurirove mete, mislio sam na DS. nisam primetio da se kurir bogzna kako obracunava sa radikalima.
za svetost svetih krava me boli uvce, ne postujem nikakvo svestenstvo. ali ovde to i nije direktna tema, vec to ko se neselektivno obracunava sa svim sumnjivim politickim snagama . naposletku, nije toliko bitno ko se obracunava, vec kako. kredibilitet metode daje kredibilitet zakljuccima, a tu se saplicu i kurir i pera na ravne casti.
šta je mare možda hteo da kaže (ne želim da se shvati da mu bilo šta stavljam u usta, dovoljno je rečit da to može i bez moje asistencije), a nije do kraja elaborirao. kurir je u par navrata u poslednjih mesec dana održao lekciju iz profesionalnosti svima ostalima, npr. ujurio tomu i dačića pre svih. to bi dežurni kritičari teško priznali i zato sam se i oglasio.
što se komedije tiče, mogao bih naširoko o holivudu 30-ih i 40-ih, kada je sve imalo mnogo više smisla. umesto toga, preporučujem istraživanje karijere izvesnog gospodina prestona stardžesa. od novijih likova simpatično mi je ono što izađe iz radionice džad apatoua.
što se tiče odnosa kurira i srs - seti se samo ko je pokrenuo priču o poslaničkim putnim naknadama koje su dostizale milionske iznose.
stejsi, uze mi reč iz usta :) šalu na stranu, sve što pišem je prva ruka, pa se dogode nejasnoće i nepreciznosti. ipakj, mislim da se nakon svega dobro kapiramo, što nije neki cilj po sebi, već je naprosto lepo što je tako.
javlja mi se da je taj džad apatou u nekoj vezi sa džuno, a taj film nikako nije simpatičan ;)