Postovi
Nabacano
Dragi moji čitaoci, nemam vremena. A najradije bih pisao za ovaj blog, i to neprestano. Želja je jača i od umora, jer kako inače objasniti nameru da se piše u tri ujutru jedinog slobodnog dana, priklještenog između paklene nedelje za nama i naredne sedmice, koja je čudo haosa u najavi. Bilo ko drugi na mom mestu bi spavao.
Ali, rekoh da nabacim par razmišljanja u jednu smislenu celinu i tako ih spasem od zaborava. To je i primarna namena ovog bloga, ako to još neko čita - ekstra, znam da vas ima.
Tako sam razmišljao o američkoj nemoći maskiranoj u svemoć. Drugim rečima, ta nacija nadljudi pokazuje sve izraženije manjkavosti što se više upinje da ostavi neizbrisiv utisak. Da smo na ulici, reklo bi se da je reč o kompleksaškom ponašanju.
Često mi se zamera da sam apstraktan, pa evo dva konkretna primera izvučena iz empirije. Prvo sam pre nekoliko mesecu u bioskopu gledao film Srcolomac sa onim bljakbljakbljak likom Benom Stilerom i primetio koliko je američka komedija u kurcu, da da - ista ona, koja je svima bila smešna do pre neku deceniju. Sada su fore isforsirane, sada se oseća prisustvo čitavog buljuka dramaturga koji su ostavljali tragove prstiju po scenariju, kako bi humor bio što upečatljiviji, kako bi nas oborio s nogu... sve u svemu jedno veliko znojenje bez većih rezultata.
A kad smo kod znojenja i rezultata - tu je i Majkl Felps, simbol nadljudske Amerike. Iako me ne tangira uopšte i nisam čak ni gledao finale - ubeđen sam da je Čaviću oduzeto zlato. Bile su čak i one priče da je Felpsu dodeljeno zlato zbog milionskih ugovora sa sponzorima.
Ali nije u tome stvar. Stvar je u nečemu drugom - u spremnosti Felpsa da igra ulogu šampiona, iako i sam zna da nije šampion. Pravi šampioni nisu nečasni, ne znam kako taj čovek živi, leže u krevet i ustaje iz njega sa saznanjem da nije bio najbolji a prinuđen je da se smeška i glumi najboljeg. To me podseća na jedan odbojkaški meč s Rusima u Rusiji, koji je prelomljen tako što im je sudija poklonio jedan poen. Kasnije su oni pobedili, ali džabe, pravi šampioni nemaju senke.
Avaj, sve je gluma, sve je mimikrija, nepisani zakon koji nam zadržava reči u grlu, nadima pluća i ostavlja žigove u stomaku. Ona ruka koja te davi kad zaustiš da kažeš nešto ispravno, upozoravajući te da to baš i nije sasvim pametno.
Pogledajmo samo našu zemlju, tzv. državu Srbiju. Niko neće da kaže da smo mi, slično ostalim mikro državama s Balkana, zapravo kolonija i da nemamo svoje mišljenje ni o čemu pa ni o sebi. Neki naši sugrađani, apsolutno nekritički, konsultuju Brisel i Vašington i za prozaična pitanja tipa kakvo je vreme napolju. Sa makro plana to se prenosi i na mikro plan gde su uglavnom na delu iste priče - nabijanje autoriteta, spletke i šaputanja kao posledica zaveta ćutanja.
Izopačena društvena klima narasla na izopačenom sistemu vrednosti dovodi do pojave i cvetanja posebno mutiranih oblika ljudskog života - jedinke koja u životu ima samo dva cilja - da bude na položaju & da što je moguće manje radi. U stvari, on/a svoju volju i napor, svoj rad, usmerava u pravcu očuvanja položaja a ne proizvodnje dobara.
Ali dobro se zna i da se proračun zasniva na pretpostavci postojanja tuđe gluposti i da prevejani uglavnom zajebu sebe same na kraju priče, što je tužan epilog svih života koji se zasnivaju na spoljašnjosti. Tužno je samo da smo mi postali proračunati do bola, ali da radimo isključivo na svoju štetu, razmišljajući kao deca kojoj je jedino stalo da od starijih izvuče neku paru za slatkiš kojim će pokvariti stomak.
Tako se mi vezujemo za Brisel i Vašington, ne uviđajući da i oni igraju lažne uloge svemoći, a javna je tajna da će se za najdalje 30 godina po mišljenje ići u... Peking, Braziliju i Nju Delhi. Mnogi se i dalje zamlaćuju predsedničkim izborima u Americi, kao da se stvarno radi o nekim izborima a u stvari je još jedna manifestacija nemoći nadljudi s one strane Bare.
Nema izbora & nema promena, to je jedina konstanta politike te zemlje. Nema dobre Amerike, nema ničega, pa ni bavljenje time nema previše smisla.
Zato ono o čemu ima smisla dizati dževu ostaje bez interesovanja, pa tako imamo i simulaciju javnog mnenja, koja se bavi isključivo nebitnim stvarima - tranziciji neo-dizelaštva u "prihvatljivi" mejnstrim u "Operaciji Trijumf", na primer.
Ali, Dragojeviću i Ristovskom, kul tipovima i veličinama, niko ništa ne sme da kaže, za njih se piše zakon, oni smeju da presaviju tabak i tuže novinare - jer nema dokaza. Ne pomažu ni izvinjenja ni patetična pisma, tačno se zna kome ne smeš da staneš na žulj. Tako na jedan upadaš u mrežu zaverenika, a ima tu još stvari koje se nikad nisu dogodile jer nisu nigde objavljene, na izričit zahtev muzičara koji će vam možda, u neformalnom ćaskanju proškrgutati kroz zube kroz kakvu šikanu povremeno prolaze na svojim svirkama, pod uslovom da se o tome ne piše. Srbija je zemlja parija jer je u njoj previše nedodirljivih.
I sve ono što je nekad bio cilj pada u vodu, jer su u ovoj simulaciji života svi ti ciljevi šatro ostvareni - nemamo retrogradne snage na vlasti, imamo umivenog Dačića, hrlimo u Evropu, napredujemo sa Fijatom koji će nas odrati do gole kože, družimo se sa NATO u koji ćemo da budemo uterani iako nas je ubijao, pljačkao i palio. U stvarnosti, malo se toga promenilo od mračnih devedesetih ili divnog perioda pre toga - malo, to su kozmetičke promene. Bože, spasi me prijatelja, od neprijatelja ću se sam sačuvati.
U takvom izopačenom sistemu, jedini koji stoje na braniku javne reči, jedini koji upiru prstom su prokaženi tabloidi, i u tome je njihova svetla tačka - tj. smisao postojanja. Jedino Kurir postavlja pitanja, sudi i optužuje. Zato im i postavljaju bombe u redakciju. Zato ih se nazovi kulturna, a u stvari skorojevićka elita grozi. Ista ona elita koja ih pljuje, ista ta elita ih krišom i čita., i radi te iste i još mnogo gore stvari od prljavog rečnika kojim se ta novina služi.
Ima šta u Kuriru da vidi. A i nauči. Da nije tako, ta vrsta novina ne bi bila toliko tiražna i oponašana. I tako će i biti dok je mimikrija vrhovni princip socijalizacije.
A živeli smo u uverenju da se neke stvari samo kod nas događaju, a sad kad pogledamo u svet vidimo te iste stvari - laži, sranja i lopove na vlasti. Nemam nikakvu poentu za kraj osim rešenosti da se stvari i pojave nazivaju pravim imenom. To je jedina mogućnost da ostaneš živ u ovoj mrtvoj žabokrečini, ako ti je do života uopšte i stalo. Nema nikakve sumnje da će doći i dan za paljenje svetla. Nadljudi su se zgražavali na prizore s Balkana pre petnaestak godina, smejali se na pojavu pokojne Dafine i Jezdimira... a sada na Volstritu nikom više nije do smeha.
Obznanili nasdvoje u 19. listopad 2008 4:01:58
