Postovi
NASDVOJE presents: The Death Set - Worldwide (Counter Records/Ninja Tune) (1-2)
If I felt cynicism, I'd wrap
It in a blanket of
Discontentment, Fuck that!
I feel better knowing that
I Decided not to,
When you were looking round
You veered to the right
Did you notice that?
And I feel better knowing
That I decided not to.
In hindsight,
I don't want To
be like the people
I've Liked.
(1)
Povela se priča o filmu Ja sam legenda koji se u to vreme davao u bioskopima. I tu ja zapenila kako su se ogrešili o novelu Ričarda Metisona, kako nije reč o adaptaciji knjige, već o falsifikatu, korigovanju priče kako bi bila prihvatljivija. Dakle, kako su komplet usrali stvar, a na sve to bili dovoljno drski da zadrže originalni naslov čije se ogorčeno priznavanje poraza ljudske vrste pretočilo u bljutavi herojski poklič koji pruža lažnu nadu. I sačuvaj bože da nekog gledaoca ostave sa crnom mišlju u glavi, to mora na kraju da se plavi horizont od razrešenosti i razuverenosti da će sve biti u redu, da smo spaseni. Po ko zna koji put. A u noveli lepo stoji: čovek je izumrla vrsta, pomiri se s time. I onda dođe Vil Smit koji kaže: ma kakvi izumrla, ja sam otkrio lek, evo šerujem ga s vama da se množite i obnavljate. Stomak da ti se prevrne.
I tu se nađe ta moja drugarica koja je na početku rekla da joj se film svideo. Saslušala moju tiradu i onda mi postavi to pitanje: zašto se po difoltu uzima da je mračnija verzija neke priče istinitija i bolja? Da je nada uvek lažna, a srećan kraj uvek eskapistički? Mislim, ako se setimo gomile starih priča. Npr. bajke se uvek završavaju srećnim krajem, a u čovekovoj potrebi za takvim, srećnim rešenjem nema ničega lošeg, niti kukavičkog. Pripovedanje priča, kapiram, ima tu funkciju da unosi neku vrstu reda u haotičnoj realnosti, da nalazi nekakav smisao, a poetska pravda koja je ranije bila legitimna i poželjna, danas se smatra znakom naivnosti, lošeg pisanja ili obmanjivanja gledaoca/čitaoca. Potreba da se zuri u crne rupe, dok nas ne zaslepe postala je toliko jaka da preti zaslepljenjem jednakim onom koje bi izazvalo stalno zurenje u jaku svetlost. Nada se stalno isključuje kao opcija. Nije više poznato koji je to donji prag, preko kog se nada smatra lažnim obećanjem. Paranoja od dobrih vesti ili potpuno ignorisanje takvih priča postala je neizdrživa. Npr., idite u pozorište. Predstave seju crne prognoze, a umetnici se utrkuju ko će ubedljivije da nam saopšti da smo odavno mrtvi i da su oni ti koje smo čekali da utvrde tačno vreme smrti. Propozicije za konkurse za scenarija ili pozorišne tekstove su: Posle Pada Berlinskog Zida, Mali Narodi u Tranziciji, Istočni Balkan. Iza svake od ovih floskula, neki fantomski reditelj večito zadaje mrak kao temu. I onda idu omiljene teme: otuđenost, Internet je Zlo, Politika je go kurac, Pobuna je nemoguća. I ispunjavamo im želje i to tako što usvajamo ove teme kao žanrove, opšta mesta i uslovnosti. Ako pustimo usklik nekakve suzbijane radosti, nade i progutamo neoplakani zalogaj javi se taj nedefinisani strah. Pa, smem li biti srećan. Razloga za nesreću i crne prognoze ima toliko da, ako ste sjebani, ne možete da pogrešite. Ne možete da ispadnete glupi u društvu, ni da vas proglase za ignoranta. Vi Spoznajete. S druge strane, prostor lične radosti i želje zauzima isfabrikovana radost i isfabrikovani optimizam. I onda zabuna. Teško je prepoznati svoje tužne i svoje srećne trenutke, generalno je teško dati sebi za pravo, kad se ono stalno određuje od spolja i nameće kao specijalitet nekakve ogromne kuće.
Dok po svemu u sebi kenjaš, dok sve priče u glavi svodiš na najgore solucije, manje više si uvek u pravu, jer sve oko nas i u nama negde teži da se zaustavi, zakomplikuje, sjebe i propadne. Takoreći, u pravu si. Ništa ne može da te zajebe, uvek ćeš moći da kežeš: znao sam, rekao sam ti, razume se. Ali, s druge strane, koja mora da si jebena drtina kad se tako takmičiš za poziciju glavnog filozofa i razumitelja? Glavne proročice gomile smrti i propadanja. Čemu izlaziti u susret jadima time što ćeš ih tobož preduhitriti svojom spoznajom. Da bi rekao to toliko glupo «u pravu sam» i još gore «razumem». Zašto se nikad, baš nikad, ne ponadati, pa ako nabasaš na sopstveni leš negde iza ćoška, biti iznenađen, sjeban. Mesto da mu doskočiš: «znao sam da si tu».
Kolko mi je čudno zazvučala ta ideja, uhvatila me na delu: podrazumevanje lošeg, sjebanog stanja. Da nije moje da uvek i baš uvek budem svesna svih mogućih loših stvari ovog sveta i samog sebe, nego da bi jednako plemenita, ako ne i plemenitija i hrabrija pozicija bila da se makar prizna ta potreba za srećom, da se teži sreći, čak i ako za nju nema puno pokrića u realnosti. Biti crnji i od najcrnje ptice zloslutnice najjača je ali i najbednija pozicija. I da se svetlo bar nekad suprotstavi tami mesto što svi beže na «razume se» stranu, s koje se nevolja vidi unapred, priziva i razumeva, makar bi nas apokalipsa iznenadila.
Imala sam još jedan razgovor na sličnu temu. Kolega i ja smo pričali o knjigama za decu, pa je on pomenuo da se javljaju te predstave za decu, ponikle na ideji da decu treba upoznavati sa mračnim stranama života. Npr., dete mora da pojmi da postoji smrt, ne treba ga od toga štititi. E, naopako! Još će ispasti da je neodgovorno ako se čovek potrudi da mu dete bude zaštićeno i srećno. Ispada da ga laže i čuva od istine. Mislim, ja se ne sećam tačno kada sam postala svesna smrti, kao dete. Znam samo da mi to niko nije svečano saopštio, pogotovu ne u okviru nekakvog nevladinog programa za suočavanje dece sa lošim vestima ili pozorišne radionice za skidanje sa sramno eskapističkog detinjstva. Da, dajte da se s tim što pre obavi, da nas deca ne bi smarala svojom prevelikom energijom ili igrom ili nepriličnim ponašanjem tamo gde treba izigravati žrtvu i pognuti glavu u servilnoj tuzi koja postaje način mišljenja. Otkud znam kako, samo mi je u sećanju da sam se jedne večeri zagledala u ugao šifonjera koji je gledao na moj krevet i da mi je tada došla misao da ću jednog dana umreti. I to je bilo kao da mi je neko naglo presekao kiseonik, a onda ga naglo ubrizgao. U tom preskoku, neki mehur iz vazdušaste mi glave je odleteo zauvek, upalo je trunje i od onda do danas se nataložilo u malu humku negde u malom mozgu. Što bi neko sad detetu objašnjavao da ta humka postoji. Pa, kako se samo sećamo ljudi. Moju pokojnu baku ispratiše na onaj svet sve se utrkujući pričama o tome kolko se žena napatila. Sa pijetetom i poštovanjem, nizale su se priče o tome kolko je samo kofi iznela, kolko ju je puta krava ritnula dok ju je muzla, a tek kolko se puta okliznula o šljive dok ih je skupljala. Napadi smeha na sahranam me odavno ne hvataju, ali mi je tad malo falilo. Baba je bila ok, al je dozlaboga preterivala sa konceptom žrtve. Baš za te kofe konkretno, sećam se da joj je više puta moj otac doslovno otimao tovar iz ruku, al ona ne da pa ne da, a u očima joj vidiš taj tupi opominjući pogled, kao da je otac pokušao da joj otme nekakav krst sa pleća bez kog pred boga ne sme da izađe. Tad mi je postalo jasno da je procena nečije vrednosti jednako proceni kolko se taj napatio u životu. Ode baka na onaj svet sa najboljim preporukama. Ako ne patiš, mufljuz si neki, nemaš dušu. I što se vole mučenici, što svi imaju fetiš na modrice što ih život deli i šakom i kapom, čudo jedno! I kolko puta budeš ukoren što se smeješ kad zakoračiš u nečiji oltar nesreće ili kad pokušaš da eskiviraš celivanje žrtvenika ili prosto ispovratiš pelcer jada što ti je zapao da ga nosiš i neguješ.
I evo ga The Deathset sa svojom carskom pesmom Negative Thinking. Upravo o tome. Džoni Siera kaže u jednom intervjuu da je pesma nastala u vreme kada se divio nekom liku, muzičaru (dal je bio s njim u bendu, nisam sigurna), te kako je ovaj mnogo pametno pričao i mračio iz dana u dan. Džoniju je tako valjda dokurčilo, pa je napravio ovu pesmu. I često sam nailazila na ljude koji pokušavaju da zatrpaju tu ogromnu prazninu u sebi tako što je izuče, tako što o njoj postanu puno pametni. Pa, kad osete da im fali taj priključak sa životom, krenu da šire svoju sjebanost kao veliku istinu i uživaju da gledaju kako vam se zenice ispijaju dok primate nove doze te pameti. The Deathset su bend za igru i ne stide se toga. Eno ih na My Space-u, zakazali su svirke za ceo maj. Kažu da su im inspiracija: komedija, vodka i bendovi prijatelja i živi nastupi. Iz Sidneja su, a sad žive i rade u Baltimoru. Par pesama sa albuma Worldwide liče na dečije pesme razbrajanja u pank verziji. Tu se peva u horu, a vokali povremeno zazvuče kao Le Tigre, mada nekako toplije i razuzdanije.
Da se ne zaboravi da mi imamo tu mogućnost i snagu, te da nam nije jedina da razumemo i prihvatimo nesreću i propadanje, već i da mu kontriramo, tu je i ceo album ove grupe, Worldwide.
I ako samo pogledate njihovu MySpace stranu, ispada da nastupaju svaki dan, tokom celog maja. Proživotni stav provejava svim pesmama, tako da je očigledno da ova grupa pruža najveći užitak kada se sluša i gleda uživo. I ne čudi što se jedna od pesama čuje i u dokumentarcu o biciklistima na mesečnoj biciklističkoj fešti u Sijetlu, Fast Friday. A vožnja bicikla je samo još jedan način da se prođe na crveno i bude srećan bez ikakvog baš bitnog razloga.
"Intermission"
(2)
Jedna od simpatičnijih pojava na trenutnoj svetskoj sceni, duet The Death Set oglasio se dugosvirajućim (?) debijem koji će sigurno višestruko proširiti broj njihovih slušalaca. Album Worldwide je izašao za Ninja Tune (wtf?), i čovek prvo pomisli šta će ovi ludaci na Nindža Tjunu sa stondiranom braćom, a onda shvati kako to uopšte nije loša ideja, i da su i Ninja i Death Set, svako za sebe, bunt protiv uniformnosti, koja je, avaj, zahvatila i "alternativna" pokolenja.
Kolekcija snimaka na ploči koja su uglavnom već obajvljivana na ranijim kratkosvirajućim izdanjima grupe, počevši od EP izdanja To iz 2005. Dobro je što je tako jer su u pitanju sve same himne uz koje će razmažena mladež shvatiti svu lepotu nesputane energije na šarmantnom tragu Ariel Pinka i, posebno, Best Fwends.
Electro-punk clash je trenutno hype stvar među devojčicama koje umesto lektire čitaju modne magazine, ali kad slava umine ovaj album će ostati, te je ultimativno iskustvo za sve one koji, pre svega, slušaju muziku. "Intermission" podseća na rad Cansei De Ser Sexy i prešišava ga za nekoliko koplja, "Superzero" je Joy Division na ekseru, trash-krkljanac "Day in the Wife" zakuvava, dok su pomenutim miljenicima Best Fwends najsličniji u "Moving Forward"...
I tako čitavih 25:35 - The Motherfuckin' Death Set!!!
Obznanili nasdvoje u 11. svibanj 2008 20:27:29
