Postovi
NASDVOJE presents: Why? – Alopecia (Anticon) (1-2)
1)
U duhu etikete čijoj je je popularnosti svojim delom doprineo, Joni Vulf na novom albumu svog benda iznova promoviše sebe u jednog od najvećih pop alhemičara trenutka
Kamen temeljac u vidu istoimenog debi albuma trija cLOUDDEAD (2001) zauvek je svojom vazdušastom produkcijom izmenio lice hip hopa. Tri godine kasnije sledio je drugi album Ten posle koga su se članovi benda Doseone, Why? i Odd Nosdam razišli radi angažovanja u drugim projektima.
Svi koji su ijednom čuli neko od anticon. izdanja znaju da su ova imena kičmeni pršljenovi ouklendske skupine umetnika, usmerene ka nemilosrdnom propitivanju i poništavanju žanrovskih granica. Radovi nekadašnjih članova cLOUDDEAD neoborivi su argumenti u prilog ovoj tezi.
Adam Drucker zvani Doseone se posvetio radu u grupi Subtle, čiji je treći studijski album ExitingARM ovih dana procureo na Internet, iznova terajući muzičke kritičare da se hvataju za glavu u pokušajima da definišu njegovu muziku. Slične muke poslenici pisane reči imaju i sa muzikom benda Why? na čijem čelu se nalazi Yoni Wolf, ponosni vlasnik tog umetničkog imena iz cLOUDDEAD dana.
Posle zadovoljavanja umetničkih ambicija u raznim projektima poput Hymie's Basement, Reaching Quiet i Object Beings, uglavnom u ortakluku sa anticon pajtosima, Yoni je nakon objavljivanja prvog solo albuma 2003. godine rešio da se, po njegovim merilima, na konvencionalniji način izrazi, oformivši bend indie rock usmerenja u kome mu društvo prave brat Josiah na bubnju i Doug McDiarmid kao «devojka za sve». U vreme objavljivanja debija benda Elephant Eyelash pre tri godine, u grupi je gitaru svirao Matt Meldon no on je kasnije napustio bend preselivši se sa devojkom u Sijetl.
Sam debi prikazao je Wolfovu artikulisanu moć na polju melodije i harmonije dajući uveliko izmučenom indie rok izrazu novu svežinu. Sledile su turneje i par singlova i EP izdanja, a publika i, pogotovo, kritika, su željno iščekivali novi album.
Razapet između erosa i tanatosa, dva njegova glavna izvora inspiracije, Yoni slaže rimu na rimu svojim iščašenim repEvanjem stavljajući u tekstualni fokus albuma fundamentalna pitanja sopstvene egzistencije. Njegove vokalne harmonije stoje kao kontrapunkt ozbiljnosti reči koje izgovara, mada sam njegov izraz vrvi od teško dokučivih metafora i skrivenih značenja, što je konstanta u poznatom cLOUDDEAD ključu. Internet strane posvećene tekstovima pesama već su postale poprište živih diskusija u čijem se centru nalazi pitanje: šta je on zapravo hteo da kaže?
Muzički, Alopecia je amalgam žanrova i njeno najbliže odredjenje je da zvuči približno velikim majstorima eklektike They Might Be Giants u njihovom najboljem izdanju. Funkcionalna produkcija tvori organski, živi zvuk čija je najveća značajka insistiranje na detalju. Krajnji rezultat je izdanje bez slabe tačke, ploča koja se odmotava polako i u kojoj se uživa dugo.
Publika i kritika su već sad složni da je reč o jednom od albuma sezone; die-hard fanovi, koliko god veličali Elephant Eyelash, ne poriču da je Alopecia njegov dostojan naslednik, koji bi trebalo da Why? ustoliče kao nove kraljeve indie muzike i u najširim krugovima.
"Song of the Sad Assassin"
2)
«WHY? is the searching for something clearly unreachable, with hopes of finding small significance along the way. The attempt to understand what’s really going on by observing, neither by telescope nor microscope, but by naked eye, the intimate details in the most mundane of life’s happenings.»
pray hard like a pious pope
but hope for no diamonds
if some divine simon spoke
or came down to find us
caught here in our lab coats
but without a science
would we see light
oh i might decide
while i'm alive i'll feel alive
and what's next i guess i'll know when i've
gotten there
Kada mi je drugarica preporučivala tada novi album Boba Dilana koji se sastojao samo od ljubavnih pesama, rekla je kako taj album ima težinu zato što sve vreme znaš da o ljubavi peva neko ko je star, ogrubeo, ko je dosta toga preko glave prevalio. Kako, kada neko od koga ne čuješ često nežne reči, makar ne one koje su na prvu loptu nežne, to jače dopire do tebe. Jer, pomisliš, ok, on se ne razbacuje uzdasima, pa ovo što je sada kanulo iz suve drenovine treba posrkati kao sa čudotvornog izvora na Svetoj Gori ili Ostrogu (hodočašća mi nikada nisu bila jača strana, ali znam da ima ovakvih izvora, u kamenu ili iz kakve grobnice). Jedna druga prijateljica, pričala mi je kako je jedne večeri pitala svog dečka da joj kaže koji mu se deo njenog tela najviše dopada. I ovaj momak je, barem koliko sam ga upoznala, nesklon izlivima nežnosti, ne primećuje curice koje prodaju ruže po kafanama i na Knezu i uglavnom se bavi gledanjem fudbala, igranjem video igara i oduševljenim razgovorima o španskim filmovima. Rekao joj je: to ti je kao španska* reprezentacija - nijedan igrač nije da ti pamet stane, ali kao tim jebu kevu. Kap kap. Sada su venčani, žive u Kanadi i imaju bebu.
*jebemu, mislim da je bila španska, ali kako se u fudbal ne razumem, možda je bila i neka druga, što za priču, na svu sreću, nije ni bitno
Ove dve pričice su mi pale na pamet kada sam čula Alopeciju, grupe Why? Jer, da mi lepša polovina nasdvoje nije otkrila da je čovek iza benda, Yoni Wolf, ranije pravio hip hop muziku, pri tom trijumfalno klimajući glavom («reko sam ti da imaš predrasude prema hip hopu»), ne bih pogodila.
Jer, majku mu! Ne samo da su Why? nežni, duhoviti, samokritični i do zla boga slušljivi, već Alopecia u sebi nema ništa od one «drkoš sam» arogancije i «moj mozak radi tako brzo i kapira zaveru protiv mene i moje braće» patetike koja me od hip hopa odbijala, isprva iz potpuno iracionalnih razloga, a potom iz inata, kad su, pored nepravde celog sveta, više počeli da mi idu na živce samo pravednici svih vrsta, jer sam imala utisak da je tu reč o bildovanju sopstvenog ega. Nekako verujem da samopouzdanje gradiš na neki drugačiji način, mesto što sebi pevaš pesmice grubim glasom i sakupljaš bratiju sa iste strane ulice. Ok, imam predrasude prema hip hopu. Druga stvar koja me odbijala je što sam imala utisak, prilikom tog površnog slušanja hip hopa, da je tu isto tako reč o konkurenciji, tj. da se reperi ne bore tolko protiv nepravde i nekakvog sistema, nego međusobno premeravaju kurčeve.
Meni je opet konkurencija strašna. Verujem da čovek može da se poredi samo sa sobom, da se bori samo sa sobom, te da samo sebe može da pobedi, prevaziđe i bude slobodan. Kad uhvatim sebe da vičem na druge, pre ili kasnije shvatim da urlam na sebe. Što možda opet znači da me hip hop čikao da raščistim to nešto sa sobom da bi mogla na poljanče da urlam na druge, pa me baš zato odbijao, jer bi morala da raščistim sama sa sobom da se s decom igram na poljančetu. Jer da, osećaj inferiornosti prema iskrenim ljubiteljima hip hopa je oduvek u meni postojao – ako neko iskreno voli tu muziku koja se gotovo uvek bavi pronalaženjem nekakvih graničnih linija (dokle sam ja, a gde mi se drugi trte), izlaženjem na crtu i ostalim oštrim predmetima, mora biti da su im predstave u glavama toliko jasne, slike toliko izoštrene da mogu da ih sučele, odvagaju i glasno poviču šta im smeta i ko im je spoljni neprijatelj. Moji su neprijatelji uvek bili unutrašnji i otuda sam oduvek bila osuđena na popične zvuke (mada bi da se uvede u zapisnik da vrdam i ka panku!, melodičnom mahom, nemelodičnom baš kad, u retkim prilikama, raščistim sa sobom, pa mi se raziđe magla oko stanice 13 i na nišan dođu jasno oni napolju). Ali pank u sebi ima onog iskrenog, infantilnog besa koji ne mora imati jasne predstave da bi vrištao, prosto urlaš na sve – to mi reci!). Ti popični zvuci su me, treba li reći, često navodili na još dublju melanholiju, pa i na nekakvo slatko uživanje u toj svojoj posuvraćenosti.
I tu je došao Why da me prevede preko ćuprije, da me izvede napolje, sve te moje besne gliste izmarširale su iz crnice. Jer Why?, kako im samo ime kaže, nisu ovisnici o odgovorima, o izjavama i parolama. Prekor samom sebi koji ni u jednom trenutku ne predozira da možete da se poništite, pa samim tim dignete ruke i prepustite se očaju. Why? su idealna mera pobune i nežnosti sa kojom se na život gleda. Posle, kada sam pronašla (stacy, BRATE, hvala :)) spot za pesmu Song of the Sad Assassin, videla sam kako je moguće imati veeelike podočnjake i jedva držati otvorene oči, a da se one cakle od neke sumanute potrebe da se sa gledanjem nastavi, da se u gomili smeća koje protiče oko te glave (i kroz nju) uporno traži zrnce istine ili makar vere (vere ili makar istine!).
U ovim se pesmama, priznaje da se ne znaju odgovori (što mi se za hip hop činilo da je jedina poenta da se odgovori što pre daju i budu što drčniji drčnosti radi), a pritom ispunjavaju moju najveću životnu potrebu da se u isto vreme bude duhovit i crnohumoran (il što bi moj kolega rekao crnomanjast), a da se sam ne izdigneš iznad onoga čemu se podsmevaš, već da se u tom humoru vidi zrnce očaja, onog prevaziđenog, onog koji te goni da tražiš odgvore iako su ti kolena već oguljena, laktovi poprilično sravnjeni od sve užih zidova kroz koje riljaš napred. Da se bude nežan, a da se ne kupi ruža na Knezu, da se bude hrabar da, u sred nežnosti, priznaš da te je strah. Yoni ume da bude duhovit i sirov čak i kada je melanholičan i nostalgičan. Stihovi: even though i haven't seen you in years yours is a funeral i'd fly to from anywhere, ne samo da u sebi imaju dobru dosetku, već otkrivaju onu suštinsku kontradiktornost u emociji neuzvraćene ljubavi ili emociji ostavljenog. I naježiš se. Devojke u najnežnijim pesmama Whyja stripovski su kadrirane: pomoli se vrat, nalik «kineskoj ptici», krhko stopalo ili otisak na staklu. Stihovi otkrivaju izlomljenost sećanja, a polovične slike zazor pesnika da se vrata u sećanja otškrinu sasvim i da se voljena osoba vaskrsne u celosti.
Why sećanjima pristupa sa forenzičarskom nežnošću prema nečem pokojnom što nudi odgovore. U ovim pesmama se čuje odjek stopala koja ulaze u grobnice kao da obilaze spomenike i hrabre da se ne gadimo svog bremena, onog magarenceta koje kaska za nama uporno, natovareno slikama, iako ga teramo od sebe, slabo hranimo i usput pokušavamo da preprodamo za nešto uglednije. Slivnici u sudoperama, kuhinjski elementi, sobičci u kojima se krijemo od prijatelja dok verujemo da je trenutak inspiracije došao, da smo snažni da budemo sami, a strahujemo da samo ubacujemo novac u već zaribalu mašinu – sve ove slike postaju priznate, ljudske i posvećene u pesmama Whyja. Oni nalaze smisao u prebiranju po onome što bih ja nazvala sopstveno smeće – gomila slika iz prošlosti, gomila stidova koji, kada ih on ispeva deluju kao puzle i slajdovi iz neromantičnog detinjstva, neuspelih poslova, poobaranih gardova i stavova, povezanih u najlepši niz iskustva i snage.
Treba reći da se ovih dana otvorio ogroman prostor oko mene. Svojski zapitan. Al nije onaj prostor koji te mami da ga pretrčiš il da pljuneš u dalj i povičeš da odjekneš svetom, već onako pukne neispunjen, da ti par sekundi da odabereš, da se usmeriš, proceni te ko sistemsku grešku i zgnječi ko vašku. A, znam šta je - neka uredna spremačica u meni koju sam odavno unajmila, a sad ne mogu da je opozovem (ne znam više za koga ta radi, a zapelo veštici da sve bude uredno, debelo belo). Krenula žena da čisti sve odreda, pa oće i mene da fikne, da se plavi horizont. Za neke buduće generacije, komarce i cveće. Alopecia uspostavlja sveti krug oko mene, jer menja logiku stvari i zbunjuje kalašturu. Svaka od Yonijevih pesama, čak i ona u kojoj podvodnim glasom peva kako sam, u podrumu neke zgrade, ubacuje tri novčića u veš mašinu. Sve dok znam da tamo negde postoji takva slika, ni moju, ovakvu nesnađenu, ni najsuper majti tajdi ne može da počisti.
S druge strane, Yoni se ne stidi da prosto zapevuši: Anna and Nathan. To je cela filozofija, a nju smo znali još u obdaništu. Pisali smo je na zidovima, tamo u parkiću.
Obznanili nasdvoje u 29. travanj 2008 0:16:42
