Postovi
NASDVOJE U ISTANBULU: Do poslednje kapi soka od nara
S obzirom na primanja i stav uzrokovan manjkom vremena koji je doveo do odluke da se ne čeka u redu za vize, moguće destinacije za prvi kolektivni godišnji odmor nasdvoje na kraju su se svele na dve opcije: Ohrid ili Istanbul. Pošto smo uz vrlo kvalitetnu čašicu-dve Glenliveta većali do kasno u noć na kraju je uz obostranu radost i uzbuđenje pala odluka da se ipak ide u Istanbul.
Ako živiš u Srbiji, u najveći turski grad je moguće ići samo preko Jat erlifta i to ima neke svoje prednosti, pošto je nemoguće naći autobusku liniju do tamo u ovom periodu, a i grozomorne priče o bugarskim bandama po autoputu bile su tu mač čak i za mene. Pride ti Bugari izdaju tranzitnu vizu samo ako im pokažeš tursku, a Turci svoju prodaju na granici, tako da je autobus otpao, a ruina koja i dalje nosi ime jugoslovenskog avio prevoznika, iako je jugoslovenska ideja dobrano pokopana u rakama istorije, čini se zauvek, ponudila je dobru kombinaciju, ako ne računamo hohštaplerske dažbine na samom aerodromu. Po principu, ako imaš za kartu imaš i za takse!
Posle sat vremena čekanja u Surčinu ukrcali smo se u avion za let 420 na liniji Istanbul-Beograd. Ispred nasdvoje sedeo je jedan od mnogobrojnih prošlosezonskih crveno-belih promašaja - Nenad Jestrović, koji se sa bivšim saigračima Tutorićem i majstorom za neupotrebljive centaršuteve Anđelkovićem zaputio negde, verovatno na more. Ipak hajlajt među putnicima su mi bile tri do neukusa našminkane žene, pretpostavljam švercerke, kojima ni respektabilni gabariti nisu smetali da se maksimalno utegnu u svoju kičastu lateks "seksi" odeću. Među njima posebnu pažnju mi je privlačila jedna koja je imala lančić oko vrata sa pločicom na kojoj je pisalo - Milanka.
Let je bio ok i za nešto manje od dva sata stupili smo na rep Evrope. Brzo smo stigli do hotela Antik koji se nalazi u starom delu grada, na 15 minuta od Plave džamije i muzeja Sv. Sofija. Pošto smo preko TV prijemnika malo uživali u umeću turskih bitboksera, pustili smo korak ulicom Divanyolu koju smo sve vreme boravka zvali naša ulica. Ona je jako dugačka i u njoj se nalazi pregršt STRova. U turskom smislu te reči, u jednom objektu imamo sintezu više usluga - naime u trafikama se ujedno prodaje i kebab i sladoled na točenje i ono ostalo što se i kod nas prodaje u trafikama. Pošto smo zapali u turistički deo grada , supermarketa nije bilo ni za lek ali je zato ponuda restorana frapantna i ogromna. O buticima i da ne pričamo.
Ono što me je prvo fasciniralo u Istanbulu je količina turskih reči u našem jeziku. Kasa, bife, tekstil, višnja, nar, advokat su samo neke od njih. Posle prvog dana i ambicioznog špartanja tamo-vamo po gradu, toj fascinaciji se pridružilo i divljenje prema veličini grada. Prosto je neverovatno koliko je Istanbul veliki. Splet bulevara i uličica i kvartovi koji se neosetno prelivaju jedan u drugi. Za pet dana recimo da smo videli trećinu ili manje od grada u kome, sa periferijom, obitava oko 11, 5 miliona stanovnika. Velika luka, ogromna obala, slamovi tik do napucanih trgovačkih kvartova, u Istanbulu nema čega nema pod kapom nebeskom, čime zauzima drugo mesto na mojoj listi najimpresivnijih mesta koje sam tokom života obišao - tik iza neprejebivog Kaira. I jedan i drugi grad imaju u sebi istoriju i njene tragove na svakom koraku, brojne spomenike ljudske borbe i inspiracije, neki tajanstveni život koji ama baš nikada ne miruje.
U oči brzo upada i prostorna organizacija radnji. Verovatno kao ostatak esnafskog udruživanja, prodavnice određenog asortimana robe su načičkane jedna do druge. Trebaju ti igračke? Idi tu i tu jer je tamo hiljadu prodavnica samo s igračkama! Hoćeš da se obučeš? Za to idi tamo. I sve u tom fazonu.
Moj prvi, bazični strah u životu je da ne budem gladan, a to je u Istanbulu nemoguće. Cene su kao i ovde, tako da čovek za pet evra može da ima tri pristojna kiosk obroka. Iako je suva, sa piletinom nema greške, ali mene je najviše fascinirao Iskender kebab: tanko sečene šnite girosa iliti donera pokrivaju parčiće hleba u mmm paradajz sosu sa nečim što liči na kiselo mleko sa strane. Iako se sa Bugarima kolju oko toga čiji je jogurt, kao i na zapadu on se u Turskoj jede kašičicom, a predstavnik tekućina iz tog roda je ajran - miks jogurta i vode, lep, lep, lep...
Grad kao grad je nepregledan u svojoj veličini i s pravom drži reputaciju raskrsnice dvaju svetova. Čovek koji se tamo nađe, uglavnom će se osećati kao bilo gde na Zapadu iako je, po količini džamija po metru kvadratnom i nekoj neuhvatljivoj auri jasno da to nije samo Zapad, jer se uporedo tamo krije i nešto drugačije i potpuno strano (sad bi me članovi virtualnog evro-žirija u sastavu: (kolumnista Skandala) Luković, Pančić, Srbljanović i Bevc pohvalili za ispravan i jedini mogući rezon). U takvoj podeli karata brzo smo našli svoje štihove: pili smo kafu u Starbaksu i videli šta je poslužilo kao inspiracija Grinetu (u ovom domenu Srbi nemaju čega da se stide!) i jeli profiterole i ostale jednako ukusne poslastice u lancu poslastičarnica Simit Sarayi. Iskoristili smo priliku i da se okrepimo napitkom iz naslova ovog putopisa, ali moram da konstatujem da, iako je sok od nara nešto najlepše, iranska verzija i dalje ostaje neprikosnovena, ako se ova nepca nešto pitaju...
Naravno, boravili smo tamo i kada je uhapšen Dr Dabić što nam je esemesom javio [sarkazam]jedan od nekoliko miliona članova anti-haškog lobija, kome i sam pripadam[/sarkazam]. U sitne sate smo bili prinuđeni na maltretman i zlonamerna buncanja jednog od arhitekti balkanskog pakla Ričarda Holbruka na Bibisiju, mada sam kasnije čuo da su čitavih pet minuta puštali Tačija na Sienenu, posle čega je i nekim Evro-Srbima zastalo nešto u grlu. Kaže Holbruk da je Đinđić ubijen zbog izručenja Miloševića, ali da to nije sprečilo "njegovog dobrog prijatelja Tadića" da smanji tenzije u postjugoslovenskom prostoru. Ako to kaže čovek koji je direktno odgovoran za dva najveća egzodusa na Starom kontinentu posle Drugog svetskog rata, onda mora da je istina. Sutradan, dok smo trajektom išli s namerom da slavnija polovina nasdvoje oseti stopalima tle Azije, u kojoj smo se zadržali čitavih 120 sekundi, još jedno žrtveno jagnje humanitarne pravde nam se u vojničkoj uniformi osmehivalo sa naslovnih strana turskih dnevnika, kojima su putnici prekraćivali vreme tokom gradskog/interkontinetalnog transfera.
Sa svojim čarima, Istanbul privlači turiste iz svih krajeva sveta. Rusi, kao i u Egiptu, vladaju - ćirilica se u velikom stilu vraća u Carigrad, gomilice Japanaca sa tehničkim džidžabižama u rukama su turistička klasika, a ima i Angloamera, Švaba, Skandinavaca, Španaca, Rumuna, Čileanaca, Meksikanaca, Kineza s Tajvana i likova iz arapskih zemalja sa brojnim ženama kojima iz odeće vire samo oči. Od komšiluka čini se da ima dosta Bošnjaka, naleteli smo i na neke Hrvate, a sigurno ovakav grad u sebi krije i albansku koloniju.
Što se samih Turaka tiče, utisak je da su klasičan balkanski narod, nenaviknut na sistematski rad, s jasnom inklinacijom ka uživanju. Ipak ima i rmbačenja, svojom veličinom - Istanbul ima posla za sve. Koliko ima para za sve drugo je pitanje, po broju milijardera koji u njemu žive je na četvrtom mestu, čini se da sirotinja nije popularna statistička kategorija. S obzirom na turističku frekventnost, hoće i da te zakače, a poseban pakao su piljarnice u kojima nema kase već onih malo većih digitrona gde te za šest nekih bezvezarija ojade za 15 evra, što se nekima od nas desilo. Ipak, na greškama se uči, i to smo pri kraju putovanja takođe imali prilike da vidimo i da se malko proveselimo. Preporuka: kada god možete tražite račun! Na turskom: asap.
Umesto kraja, zaključujem da svako treba bar jednom u životu da vidi ovaj grad i pronađe sebe u njemu. Mi se, puni utisaka, vraćamo zadovoljni, spremni da nastavimo s godišnjim odmorom u relaksirajuće ispražnjenom Beogradu, pomalo šokirani što je dva-tri dana po našem odlasku tamo propala ovogodišnja turistička sezona. Ipak, svakako otidite u Istanbul kako biste se uverili da, posle svega, Balkan nije ružna reč.
Obznanili nasdvoje u 28. srpanj 2008 13:53:20
