idealno&pragmatično

NASDVOJE U RIMU: Naša mala palata

Kao što je redovnim čitaocima ovog bloga već poznato, nasdvoje su za novogodišnje praznike rešili da odu do Rima. Školska drugarica dugokosije polovine našeg malog ali kompaktnog tima je Rimljanka već nekoliko godina, a u Večnom gradu se nedavno i udala, pa smo, što se kaže, imali kod koga da odemo. Plan nije pokolebala ni vest da će drugarica Novu godinu slaviti sa suprugom kod svojih na Vračaru, pa smo nakon ukazanog poverenja shvatili da ćemo sami zveckati ključevima u glavnom gradu Italije. Time smo otišli korak dalje i od, u poslednje vreme vrlo hajpovanog kaučsrfinga, čime smo, bez sumnje otvorili novo poglavlje u istoriji turizma.

Same pripreme su, kao što već znate, trajale dugo, Italijani vam traže omanji Rat i mir da bi Vam dali ausvajs za boravak u njihovoj obećanoj zemlji. Kada je svako ponaosob od nasdvoje priložio uverljive dokaze da nema nameru da na crno paja patose, radi u šanku ili na pijaci na  ionako preopterećenom tržištu rada EU, pošto nas brojne poslovne obaveze čekaju u Majci Srbiji, dobili smo nalepljeno kičasto ukrašeno parče papira koje zauzima celu stranu u pasošu i novogodišnja žurka je mogla da počne.

Samo je pre toga, trebalo naći prevoz do nje i nakon propale kombinacije sa studentima koji su busom išli u Rim, izbor je pao na voz, jer su sve avio karte koje smo mogli da priuštimo bile prodate. Maršruta je išla do Venecije, a onda iz Venecije presedanje za Večni grad.

Opskrbljeni brojnim muzičkim i literarnim sadržajima te nezaobilaznom hranom i odećom, ukrcali smo se na voz koji je nakon 16 sati puta trebalo da nas iskrca u nekadašnjem srcu Mletačke republike. Svi saveti iskusnijih putnika da bi trebalo da držimo sve četvoro oči otvorene zbog brojnih lopova u Hrvatskoj su pale u vodu, pošto je u celom vagonu osim nas bila samo još jedna osoba, kako u dolasku tako i u povratku, pa smo do mile volje uživali u čarima kupea samo za sebe (na pitanje koje je čitaocu odmah, makar i nesvesno, prostrujalo kroz glavu, odgovor je DA!).

Videsmo u mraku i magli silne toponime bivše nam domovine poput Vinkovaca i Zagreba, a kada su nabeđeni slovenački carinici morali da popuste pred snagom argumenata u našim pasošima prepustismo se carstvu snova. Oko pola osam stigli smo na stanicu Santa Lućija u Veneciji, da bar malo obiđemo grad, kad već imamo priliku.

U startu smo se zajebali, što odmah nismo kupili karte za Eurostar voz jer ih kasnije nije bilo više u prodaji, pa smo se u vetrovitoj Veneciji čekajući dva i po sata na sledeći termin do  Rima smrzli kao pičke. Toliko smo dugo sedeli na stanici da su nas čak i karabinjeri legitimisali, pitajući nas da nismo s Kosova, na šta rekosmo da nismo, mada je trebalo da kažemo da jesmo, čisto da vidimo kako bi se onda ponašali...

Pre toga smo se malo prošetali po gradu. Pošto je bila nedelja, i to u osam ujutro, dočekale su nas puste uličice, kanali i građevine. Odmah je jasno da je u pitanju grad sa bogatom tradicijom, pošto je 14 od 15 zgrada pored kojih prođeš staro i lepo kao slika, plus tu su brojne crkve i druge istorijske građevine te neizbežni mostovi, kojih ima mali milion.

Ne verujem da je iko od nasdvoje bio srećniji kad je naš voz, čitavih 45 minuta pre polaska već bio na peronu. Eurostar vozovi su najskuplji u Italiji, ali za rutu od Venecije do Rima im treba nešto manje od 4 i po sata. U povratku smo išli Inter City plus vozom, koji malo više liči na naše i jeftiniji je a takođe ne kasni, pa su se upozorenja po netu da je italijanska železnica pogubljena u vremenu pokazala kao netačna.

Na karti je pisalo da ćemo stići u 17:10 u Rim i stigli smo u 17:12. Usput smo videli nešto i od Bolonje i Firence, koje su očigledno vrlo blizu. U vozu imaš svoj stočić i mogućnost, da ako si poneo slušalice, slušaš radio, a baja koji je sedeo do mene je opušteno gledao neki horor na lap topu. S obzirom na veličinu zemlje, lepo je videti da železnica funkcioniše.

I kad pričamo o veličini, prvi susret sa Rimom je zaista grandiozan - železnička stanica Termini je smeštena u samom centru grada i podseća na aerodrom. Ona je ujedno i čvorište dve metro linije koje saobraćaju gradom - nama je trebala narandžasta (linija A), dok smo se plavom (linija B) vozili jednom. Karte se kupuju preko automata i koštaju jedan evro. U pitanju je kartica koju moraš da iskoristiš 75 minuta od same kupovine, a gotivno je da za istu cenu možeš i da presedaš.

Metroi na liniji A su toliko čisti da maltene možeš da jedeš sa poda. Kao i u vozu, postoji spiker koji te non-stop obaveštava koja je sledeća stanica, a za gluve je tu i displej koji, kada voz stane, pokazuje strelicom na koja vrata silaziš. Generalno, grad je pun putokaza i znakova, osmišljen tako da se i najsmotaniji posetilac (kao npr. ja) lako snađe.

Naš stančić je bio smešten na sedmoj stanici koja se zove Porta Furba od Terminija kada se ide u pravcu Anagnina, a suprotan smer se zove Batistini. Pravci su dobili ime po početnim stanicama. Utisci o rimskom metrou su veoma povoljni, voz na liniji A nikada nismo čekali duže od četiri minuta. Malo je neveselija slika druge linije, gde su metroi stari i čekanje je duže, ali sa njom ionako nismo imali puno dodirnih tačaka.

U našem kraju, koji važi za emigrantski, pregršt je "Mohamedovih Kol centara", "Mahmudovih supermarketa" i sl. koji brzo doprinose utisku da je Rim i dalje metropola. Ideološki rat grafitima je takođe prisutan, a mi smo po svemu sudeći bili u crvenkastom kraju, jer su zidovi vrištali o nepravdama kapitalizma i države...

Nakon silnih peripetija sa ključem, nekako dođosmo do našeg malog ali vrlo ljupkog stančića i pošto smo se okrepili, krenusmo kod Mahmuda da kupimo hranu i piće. Cene, obrni-okreni su tu negde sa našim, mada je izbor ono što je meni neprestano zadavalo glavobolju - ako ima više od tri alternative za jednu potrepštinu, dugo nisam mogao da se odlučim. Kada mi je prodavačica u radnji stavila duplu kesu za viski, shvatio sam da smo u dobrom društvu.

Kao što svaki gastrofil zna, jeli smo kao bogovi: milion vrsta testenina, milion vrsta jogurta, milion vrsta sireva, milion vrsta mesa... Italija je raj u kome nećeš ostati gladan. Pošto smo imali mogućnost za to, neprestano smo kuvali, a kada bi nam dosadilo, na raspologanju su bile bezbrojne sendvič kombinacije.

Stan nam je bio super opremljen u audio-tehničkom smislu, dok od gledanja DVD-ja nije bilo ništa jer plejer uglavnom nije čitao titlove, pa smo se tek  za samu Novu godinu počastili gledanjem Ivkove slave, koji je, uzgred budi rečeno, neopevana kršina, baš kao i italijanski TV program koji je u novogodišnjoj noći na većini od 40 kanala koji su nam bili na raspolaganju nudio simbiozu iskustava pevanja na otvorenom sa scensko-kostimografskim rešenjima na tragu Zvezdi Granda i Operacije Trijumf. Ostali kanali su bili rezervisani za TV šopove gde je i najsmelija mašta nemoćna da zamisli ono što se tamo prodaje.

No, ono što je bitnije od svih tih stvari je sam grad. Dozirali smo naša putešestvija, ponašajući se kao pravi Rimljani. Prvog dana smo obišli glavninu spomenika smeštenih u gradu, sledećeg dana smo bili u poseti Korenu sveg zla Vatikanu, dok smo Koloseum videli dan pred povratak. Monumentalne građevine o kojima ne treba trošiti previše reči, recimo da je na mene najjači utisak ostavila Fontana di Trevi koja je počašćena dovoljnom količinom dinara i centi. Gde god da odeš, nisi mogao da mrdneš od armije Japanaca naoružanih besnim fotoaparatima, a tu se negde muvao i domaći lumpenproletarijat sačinjen od tamnoputijih emigranata koji na svaki način pokušava da od tebe otrgne neku lovu, no ukoliko im pokažeš zube, ne insistiraju.

Ne računajući kišu poslednja dva dana, vreme nas je izuzetno poslužilo, bilo je vedro sa prosečnom temeperaturom od 10 stepeni. Čitajući jadikovke naših prijatelja sa ekrana moblinih telefona o nesnosnoj hladnoći u Beogradu, kasnije smo od naše stanodavke čuli da je sestra njenog muža tih dana ostajala kod kuće jer joj je bilo neviđeno hladno pa vi vidite. Kada je kiša pala, svi Magrebljani, Pakistanci i ostali Indijanci osuđeni na ulicu izmileli su sa beskrajnom paletom kišobrana na prodaju.

Glavna gradska ulica,  Via del Corso, je tokom tih dana podsećala na opozicione demonstracije u Beogradu devedesetih. Ljudi koliko voliš sa svih strana sveta i strpljivi vozači koji su tokom našeg boravka pokazali zavidan nivo kulture, uvek ali uvek nas propuštajući na pešačkom prelazu, nebitno da li su bili u kolima ili na motoru.

Iako je kapitalistička mašina vidljiva, Rim odiše nekom teško dokučivom opuštenošću koja se ogleda u bezbrojnim terasama na krovovima zgrada, dok ulice mirišu na mandarine i pomorandže koje niko ne bere sa drveća posađenih po brojnim rimskim ulicama.

Što se tiče odeće, zaboravi. Sve te fensi-šmensi marke tipa Energie ili Miss Sixty ili sportsko/skejtersko/surfersko/navijačka odeća su toliko skupe da je bolje da dodaš još malo para pa se lepo obučeš kod Armanija, Paula & Sharka ili nekog sličnog proizvođača. Kao i na ostalim meridijanima, žene su u ovom segmentu povlašćene, pa se slabovidija polovina nasdvoje malkice i ponovila kod Italijana.

A sami Italijani... Kod nas vlada predstava/predrasuda o idealnom foto-robotu koji po pravilu ima nauljenu kosu koja je tu i tamo nehajno loknava, a krasi ga i savršena građa i šmekerski maniru. U realnosti, ih ima raznih ali je primetno da muškarci podjednako vode računa o svom izgledu kao i žene, svejedno da li je u pitanju šalčić ili cipele ili sako odličnog kroja, svi od 7 do 77 su u javnosti uvek uparađeni što je savet nasdvoje jednoglasno proglasio za simpatično.

I dok smo se pakovali i glava nas pomalo bolela od predstojećeg povratka, za koji se kasnije ispostavilo da je bio dosta prijatniji nego dolazak, počeli su da padaju prvi dogovori za Ohrid na leto i Prag za iduću novu godinu...

Amo amas amat amamis amatis amant

We are all romans unconscious collective

We are all romans we live to regret it

We are all romans and we know all

About straight roads

Every straight road leads home,

Home to Rome

2 + 2 = 4

4 + 4 = 8

We organise via property as power

Slavehood and freedom imperial purple

Pax romana!

Suckled by a she wolf,

We turn against our brother

Bella bella bella bellorum bellis bellis

Veni vidi vici i came i saw i conquered

We are all romans unconscious collective

We are all romans we live to regret it

We are all romans and we know all

About straight roads

Every straight road leads home,

Home to Rome

2 + 2 = 4

4 + 4 = 8

We organise via property as power

Slavehood and freedom imperial purple

Pax romana!

Suckled by a she wolf,

We turn against our brother

Bella bella bella bellorum bellis bellis

Veni vidi vici i came i saw i conquered

We are all romans

Obznanili nasdvoje u 9. siječanj 2009 21:22:10