idealno&pragmatično

Neka kreneee...

Bilo je krajnje vreme da sposobnija polovina nasdvoje konačno prisustvuje nekoj utakmici u životu, a od gostovanja odbojkaških divova Brazila nije bilo bolje prilike za to. Plus, odbojkaške utakmice je bezopasno posmatrati te smo se dogovorili da ona ode i kupi karte dan pred meč u Pioniru.

Reprezentaciju sam prvi put uživo gledao u finalu Svetske lige 2005. kada sam prvi put kročio i u Arenu i bio prijatno iznenađen istom. Tada je počeo proces smene generacija koji i danas traje u našoj reprezentaciji, što znači da je Miljković u to vreme igrao uglavnom sam. Tad smo doduše bili Srbija i Crna Gora, ali pošto svi koji bi mogli da budu Crnogorci ionako igraju za Srbiju ništa nam ne fali ni ovako.

Inače reprezentaciju gledam u kontinuitetu još od skidanja sportske blokade kada smo sa 3-1 isprašili Dance na njihovom terenu. Za ovih 13 godina nagledao sam se svega i mirne duše mogu da kažem da su mi odbojkaši uz odbojkašice omiljena ekipa.

Prvo smo bili malo kod mog malog polubratića koji živi blizu Pionira gde smo se malo zajebavali na Plejstejšnu 2, igrajući kviz koji uvek igramo kad dođemo tamo. Pošto smo pojeli extra sendviče za male pare ispred Pionira (doduše, mali proždrljivac je uzeo luk kao prilog pa me je to kasnije ometalo u praćenju meča), ušli smo u krcat Pionir.

Među "navijačima" dosta žena i male dece. Svi naoružani onim gumenim govnima koje proizvode zvuk kad udaraš jedan štap o drugi - dar sponzora VIP mobilne telefonije. Davali su i one priveske za ključeve... Neki su nosili i poklon-majice, al' jebeš majicu na kojoj Srbija ne piše ćirilicom, mada ni takve ne nosim!!! (Na pitanje zašto, ima onaj film "Bili smo ponosni ratnici" i čuvena rečenica: "Brate moj, ja svoje tetovaže nosim unutra"!!!)

Prvo ide olakšanje. Niko ne zviždi na brazilsku himnu. Rekli su Brazilci da će priznati Kosovo isključivo posle Srbije, i svaka čast predsedniku Luli Da Silvi, čoveku sjajne biografije, na takvom principijelnom stavu. Zatim sledi razočarenje. Niko živi ne peva himnu. Pored mene neki napaljeni klinac komentariše: "E da vidiš kako Hrvati pevaju svoju himnu!!!" Sudeći po nedavno završenom Evru, imao je pravo.

Da se ne bi mnogo nervirao oko flagrantnih posledica titoističkog zaglupljivanja koje i dalje traje u mutiranom obliku, idemo odmah na samu tekmu. Prva dva seta kidamo lagano, psiho Bjelica odličan na servisu, nekako smo ih baš odradili - Brazilci kao da su se budili. Ali kad su se probudili, pogotovo Andre, više nismo imali ni gram šanse i došlo je do potpunog preokreta. Navijanje nikakvo, a mora se priznati da dešavanja na terenu ni nisu bila takva da probude pozorišnu publiku.

Dva dana kasnije u Novom Sadu nova drama! Prvo sa RTS-om, koji i pored toga što je u jadnoj konkurenciji sigurno najbolja srpska televizija, nije smeo sebi da dopusti da mu Vimbldon sa Federerom i Nadalom i poganim Britancima bude bitniji od naših lavova. Psovao sam ih sve na sav glas, a i rezultat je bio takav u prva dva seta da nije bilo puno mesta za radovanje.

Srećom, pojavio se moj genijalni polubratić koji je pronašao utakmicu na TV Vojvodina, a ja posle dugo dugo vremena osetio nešto pozitivno prema Nenadu Čanku. Uključili smo se posle drugog tehničkog tajmauta u trećem setu, videvši da je Kolaković uradio ono što je propustio u Beogradu.

Izveo je ikone srpske odbojke Nikolu Grbića i Ivana Miljkovića, a uveo Vlada Petkovića i Sašu Starovića, Miljkovićevog naslednika. Kolaković se kockao i dobio, a realno i nije imao šta da izgubi. Sve viđeno od tada je bilo za infarkt i nezaborav sa krajnjim ishodom da su Brazilci konačno pali i da je maler razbijen.

Provalili smo da Rezende forsira svog sina Bruna umesto ubice Andrea, dobar je bio i Samjuel ali je ludi Rezende na kraju i njega izveo. Tek sam kasnije doznao da je Žiba, još jedan Brazilac sjajne biografije povređen i ne smem ni da pomislim kakva će to sila od tima biti kad se skroz oporavi.

U Svetskoj ligi je ostalo još četiri tekme kod kuće - po dve sa prijateljskom Venecuelom i "prijateljskom" Francuskom. Sa sve četiri pobede idemo na završni turnir u Rio i ako se plasiraju naši, nek urade šta urade, ja se ne nerviram puno za Svetsku ligu jer je to isključivo komercijalno takmičenje...

Da rezimiramo, ova ekipa baš kao i ženska ima velike šanse da se iz prijateljskog Pekinga vrati sa odličjem. Malo me nervira što se Terzić zakačio sa Anjom Spasojević, jer je ona boginja srpske odbojke, ali jebeš ga. Takođe, ispao sam cava što nisam smeo da priđem Maji Ognjanović na Bulevaru posle Dirtbombsa da se slikam s njom, ali jebeš ga opet, sledeći put ću prići sigurno.

Ono što znam je da ću uvek navijati i za jedne i za druge, jer oba tima pokazuju da najbolji rezultati dolaze onda kada si ono što jesi.

Obznanili nasdvoje u 8. srpanj 2008 1:05:51