idealno&pragmatično

Nežni Dalibor, Sredstva i veštine, Odličan hrčak, 2008.

Ispašće na kraju da sam jedno od onih zakerala koji, čim neki domaći bend objavi prvu ploču, kažu da su bili bolji na demo snimcima. Ok, Autopark su stvarno bili bolji, iako priznajem da mi se nakupilo nekakvog gađenja prema tom bendu otkad sam bila na jednom koncertu u SKC-u koji je bio nekakvo muzičko prenemaganje: nisam načisto sa sobom, pa u sad da vas smaram o tome. Batali me, odoh malo pošto su svoje odsvirali, tada kao predgrupa, Nežni Dalibor. "Zaboravi na svoje telo!", "Ja još uvek idem nasmejan!", "...da pokreti mi nisu važni!". To mi reci!   

S druge strane, kako god svirali, Nežni Dalibor će za mene uvek biti posebni. Da nije bilo Nežnog Dalibora, nasdvoje se možda ne bismo sreli, a vi ne biste imali prilike da čitate ove tekstove (zbog čega biste, kapiram, bili baš uskraćeni:)). Ne znam šta je bilo slađoj polovini nasdvoje da te večeri dođe u zaparu Šipražja (još u onom debelom duksu božemesačuvaj!), pošto i dan danas pravi face kad pomenem Daliborce, ali ja sam na koncert otišla unapred se radujući gitari na početku pesme Kratka šetnja. Šta god rekli ovi što ubiru plodove sa dubine, to je bre zapaljiva pesma. Još da su Daliborci neki frajeri... Zezam se:)  "Nisam tu zbog tebe" uvek mi je zvučalo nekako nenadjebivo dobro, kao, sviđa ti se neko, al mu ne daš baš do znanja, pošto imaš kod kuće šta da radiš, iii, onolki život, a taj misli da ti zapelo za njega. Takoreći, jebo lud zbunjenog, al opako odsvirano.  Ovu je pesmu inače, na koncertima, izvodio Autopark što mi se manje sviđalo. O Autoparku sam stekla neku čudnu sliku: prenemaganje neko na pravdi boga. I oću i neću, i znam i ne znam, malo ti se smuči.

Sve u svemu, Nežni Dalibor je za mene  u to vreme bio apsolutno jedini bend pred čiji koncert sam osećala trnce, ono kad se unapred raduješ i sve te žmarci prolaze što ćeš uživo čuti pesme koje voliš i znaš napamet.

Elem, u međuvremenu se svašta izdešavalo, pa je negde oko godišnjice od tog koncerta izašao pravi album ovog benda. Ivica peva ko da ga neko kontroliše da li peva po notama, produžava bez potrebe glasove, fingira bes, fingira nežnost. Povremeno se stiče utisak da je po sredi vokal koji je došao na audiciju za neki baš ozbiljan bend iza kog stoji Digimedia, pa ta neka Nova Scena, pa se trudi da da sve od sebe. Ne kapiram tu priču o "dobrom pevanju". Tako se svuda pisalo da pevačica Autoparka ne ume da peva, pa da je krenula na neke časove pevanja. Meni se više sviđalo dok nije propevala što se kaže. I više mi se sviđalo dok nije, u argumentovanje sebe same kog nema kraja, počela da uključuje te tuđe argumente o tome šta su oni i kakvi su. Koji će vam to bre ljudi? Pevaj kako pevaš. Šta je falilo OPO-u. Dere se žena, pa ko voli nek izvoli.

E, tako Ivicu kao da je neko podučio kako se peva besno, pa onda u nekim od pesama ide to dranje i džapanje koje te samo natera da se odmakneš i pomisliš, koji im je đavo. Pogotovu što je muzika koja ide u pozadini sve vreme disciplinovana, popična, melodična, nazovi kako hoćeš, a onda preko neko ti se kao tu dere. Pritom je to glas koji se, na tačno određenom mestu, vrati da otpeva lepo "hej hej", pa onda opet zavapi. To mu dođe ko da su mesta za raspad predviđena unutar kompozicije. Kako god, ne valja se truditi na taj način.    

Nežni Dalibor na ovom albumu zvuče kao Veliki Prezir i, na momente (pesma Metronom) kao Autopark. Izašla je na b92 ta kritika Svetlane Đolović koja je majčinski blagonaklona prema bendu, maltene ko da piše njima privatno pismo gde ih bodri i savetuje kako da se poboljšaju. Čemu odjednom takvo "negovanje" bendova. Ko da smo svi odjednom neka velika i srećna porodica koja uzgaja mlade domaće bendove. Brate, nek se bore sami kako znaju i umeju. Krug fanova se pretvorio u krug negovatelja koji tetoše i bište bend.

Pod jedan: bez pop bendova može da se živi. Savršeno. Pod dva: oni nam nisu potrebni tako kao neka komunalna služba pa da moramo da im  dokazujemo ljubav i potrebu. Treba da nas zapale. Pod tri: ubeđivanje benda da on treba i mora da se razvija jer su jedini dokaz nekakve civilizovane omladine koja je prošla pakao i sačuvala se od psovača, divljaka i ostale žgadije je poprilični autizam. Traženje sadruga i vaspitačice tamo gde ti uporno treba nekakvo potvrđivanje kruga istomišljenika i kulturnih saradnika u stvaranju neke izmišljene kulturne zajednice. Ispada da se stalno ovde rađaju neki bendovi kojima se za vrat zakači ta civilizovana uhlebljena žgadija koja bi pošto poto da ima neki tako ok bendić koji lepo peva, lepo svira i "koji se sačuvao". Od čega to, moliću? Od sveta u kom svi živimo? Od  psovki? Od divljaštva? Pa, lepo to tako ide, ko neki hor pravoverni koji će da peva po priredbama, umiven i obuven. Meni nisu potrebni ti bendovi. Oni postoje ili ne postoje. Njihova poetika, stil i šta god ne razvija se tako što im kritičari i fanovi pišu pisma bodrenja jer su oni tobož jedini dokaz da nešto civilizovano postoji. Kupite psa ili mačku pa nek vam pruže nežnost. Bendove ne treba odgajatai na taj način. Oni postoje ili ne postoje i tačka.

Treba doći nepozvan. Treba doći kad te niko ne zove. I tamo gde te niko ne očekuje. Za  Nežnog Dalibora, na ovom albumu, nisam imala takav utisak. Album ima jednu veliku zadršku. Neće da se puste, neće skroz da se daju. I nema to veze sa muzičkim žanrom. Produkcija ne sme da postane ograđivanje od apsolutno svih uslova.

Dalje, tekstovi. Nakon godina paćenja sa Velikim prezirom, shvatila sam da filozofiranje u muzici, nakon nekog vremena, vodi u tako neke praznjikave, nedorečene pejzaže. Može to u početku, "da verujem il da ne verujem, pa da verujem u bilo šta", "neke reči služe čuđenju", al, posle nekog vremena, ako se zabrazdi u to polje može da se postane nedorečen, mlak, tako smućen pa prosut. Gomilanje reči ko što su: svesti, površine, itd. ne znači da si nežan, melanholičan, već naprosto da se nisi izrazio. Pogotovu ako iza tebe piči tako savršeno sklepana melodija. Završiti rečenicu nenadjebiva je stvar, batali tri tačke i umor.

E, sad, ja ću uvek igrati uz Nežne Daliborce, jer volim da igram, jer sam tada najopuštenija, jer mi se živo jebe za to ko i kako svira i peva ako, što bi reko Filip David, "pravi atmosferu". 

Ako batalimo sve te ljude sa strane, ono što se od Nežnih očekuje, tu melanholiju koju im naručuju na kilo, ja mogu da kažem da jedva čekam da se sasvim prospu, da se oslobode, i, kako mi se sve više čini, batael te uzore tipa Veliki prezir i Autopark i teraju neku svoju priču.

Obznanili nasdvoje u 6. listopad 2008 16:20:35