Postovi
Odbrana "državnih interesa"
"Yeah, them poor old bosses need all the help they can get."
Čitajući novi broj Vremena, naišla sam na dva teksta čiji mi je ton bio baš čudan. Jedan je o pronalaženju Radovanove torbe ("Radovanova torba"), a drugi o štrajkovima Udruženja ratnih veterana zbog neisplaćenih dnevnica rezervistima Srbije koji su bili na Kosovu 1999.
U oba ova teksta, novinari nastupaju sa pozicije odbrane državnih interesa, kao neka vrsta dvorskih savetnika vlasti, a ne kao novinari koji uzimaju u obzir sve upletene strane u temama o kojima govore.
Znači, u prvom tekstu o toj torbi, postavlja se niz pitanja od kojih se sva svode na to: zašto je Vlada Srbije sebe dovela u poziciju da mora da se pravda bilo kome, to sa torbom je trebalo izvesti tako da, čak i ako su je uzeli i iz nje izvadili šta im treba, režirano nalaženje torbe izvedu veštije, a ne da dozvole da gomila nekakvih idijota sad od toga pravi teorije zavere. Uz to se navode i konkretni scenariji kako je to Vlada Srbije i oni koji su u toj smešnoj akciji s torbom učestvovali izvedu celu stvar, pa da se s tim ne bakćemo i da se što pre cela priča okonča. Dakle, novinar i to novinar Vremena, lista koji je posvetio stupce gomili afera u kojima se podmetalo, lažiralo, nameštalo itd, sada pod izgovorom odbrane nekakvih državnih interesa (a pitanje je što bi se jedan novinar koji treba da drži samo do istine uopšte petljao za ono što je u interesu države, te iz tog ugla donosio svoje sudove), kritikuje Vladu što se nije bolje pobrinula da se zakonima, rupama u zakonu i raznoraznim sudskim klauzulama zaštiti od tih zlih jezika, između ostalog, jezika ljudi koji takođe žive u državi za čije se interese ovi zalažu.
U drugom tekstu koji me daleko više iznervirao nego ovaj gore, dešava se slična stvar. Opet se, u priči o štrajkovima rezervista sa ratišta 1999. koji traže da im se isplate dnevnice provlači taj ton dvorskog savetnika koji se vajka što se Vlada uvalila u tolika govna isplaćujući isprva te dnevnice, pa se sad ovi koji nisu dobili tolike dnevnice žale. Tu se upliće još jedna bitna stvar: za kolko ćemo para mi koji plaćamo poreze biti ojađeni. Više to obraćanje građanima kao poreznicima koji će sve da osete po svom džepu kao da je to jedini način da se okupe istomišljenici i da se probudi nekakav racionalni građanski gnev protiv nepravde (koju će osetiti po svem džepu) dovoljno govori o tome dokle smo došli. Ništa drugo nije važno.
Jasno je da je sa isplatama tih dnevnica opet došlo do krađe, te da su sudije, kao kad se dele socijalni stanovi, dali pare i onima kojima nisu namenjene, ali to ne znači da sada jadnu Vladu treba zvati ucenjenom od strane štrajkača. Kolko se para samo pokrade u kulturi, na raznoraznim konkursima, odu pare rođacima članova žirija, odu na podmetnute požare na snimanjima, odu na festivale u koje se ugrađuju i kurta i murta, al se time niko ne bavi.
Sufliranje Vladi šta i kako da radi od strane novinara koji podrazumevaju nekakve državne interese, polako vodi u ono što je radio RTS za vreme Miloševića, samo sada pod krinkom nekakvog osvešćenog, pragmatičnog novinarskog pera koji se obraća poreznicima.
Novinar treba da vodi računa o svim stranama koje su upletene u priču, al s obzirom da nam se svima toliko žuri, očigledno da se podrazumeva da nekim stvarima ne treba poklanjati pažnju. Zašto se o njima uopšte onda i piše? I od kad smo to svi postali nekakvi navijači ljudima na vlasti, oni koji ih bodre da, ako treba, gaze preko istine, previđaju stvari, samo da što pre uspeju da nas dovedu u stanje reda i mira koje tolko priželjkujemo. Ako se na putu do tamo prekroji po koja stvar, nema veze, ima neko ko zna da je tako bolje za sve.
Obznanili nasdvoje u 24. kolovoz 2008 19:46:22
